.
.
.
…..Jakob fon Gunten jedna je od najboljih knjiga koje sam držala u rukama i kad sam zatvorila poslednju stranu, okrenula sam prvu, s namerom da dobro zapamtim to delo i to zahvaljujući prevodiocu Nikoli Cvetkoviću. Retko se pojave udruženi majstori – genijalan pisac, sa genijalnim prevodiocem. Kao slušati Paganinija kako svira Paganinija, omamljujuće je čitati takve knjige. To su malo ređa iskustva. Valzeru su se divili i Kafka i Hese, a kako shvatam i Bernhard, prepoznaje se po stilu. I ja svoju dušu prodajem da mogu pisati kao Valzer. Iako i takav čovek može postati nesrećnik, pisanje je jedna od najzabavnijih stvari, i ja znam da je pisac beskrajno uživao stvarajući i to mi je uteha. Književnost nemačkog jezika poseduje jednu posebnu notu gospodstvenosti i dražesne suzdržanosti, ali šteta što je lektira tako uporno tupava, pa usput gubimo interesovanje za dobre knjige koje nisu u dosadnom programu. Ova knjiga je jedna takva šteta, kao i mučni Valzerov život. Ona je pravo bogatstvo: zavodi čitaoca da veruje kako je roman dnevnik u insitutu za sluge, što je činjenica iz Valzerovog života, ali nije dnevnik, već ceo novi svet nadograđen nad rigidnostima društva pred Veliki rat, socijalnim razlikama u bogatim zemljama i nesrećnim porodicama – pisac je maštao i o nežnoj majci, nešto što mu je život takođe uskratio. Taj genijalac bio je u stanju da domisli toplinu i neminovnosti života izmesti u lepo, ali na ubedljiv način. E to je volja za životom, opstati protiv svih struja, što je veće čudo života od dolaska na svet. Događaji koji se nikada ne bi mogli stvarno dogoditi, ali da bi se upravo tako trebali odviti kad bi ljudi bili fini, topli i normalni. Borbe sa autoritetima, profesorima, učenicima (svima nam je zajednička potpuna beda i zavisnost), upravnikom Benjamentom (više nisam sumnjao da sam pao u ruke prevaranta i razbojnika, ali sam ipak i pored toga poslušno stavio školarinu na sto), njegovom zanosnom sestrom (ali da njoj gospođici, tobože pripadam, to se jasno osećalo), priprostim štićenikom Krausom (dragi Kraus, misli me uvek odvlače njemu), štićenikom Hajnrihom (da li će se iskustvo i spoznaja uopšte usuditi da mu priđu), štićenikom Šahtom (on je meni veoma drag i posmatram ga kao nešto što je obogatilo moje postojanje), imućnim starijim bratom (ti si sada takoreći jedna nula najdraži brate). Dočarano je sve što je autora činilo marginalcem, i u životu, i u literaturi – temeljne istine života, sa idealima, ironijom, pa čak i čarobnim misticizmom (za ruku ga uhvati nešto nevidljivo, prisno, genijalno, to je bašta, i on sa zadovoljstvom nesputano šeće po prisnom zelenilu).
Narator je u romanu uljez na bogatim gozbama, Jakob štićenik, ironični paž sa svojim bogatim jezikom i sluga sveta koga drukčije ne bi mogao da upozna da mu nije prišao iznutra da ga raseče. Nemojmo se zavaravati, pisac mora biti i lukava lisica, živeti tuđe živote. Iskustvo! (ali ja nikada, nikada neću postati ništo važno, u životu ću biti slatka, okruglasta nula). Naš dragi Jakob je toliko pun tuge koju je iz dubokih ponora prelio u humor. Ovaj tužni karakter je iznad svega blaženo humorističan. I onda dolazi šta – pojam dobroga. Jakob sušta dobrota, ranjenik koji mirno podnosi težinu svoje sudbine (nešto podlo i zlo se brzo otkrije, ali naučiti nešto od dobrog i plemenitog, to je tako teško, mada istovremeno i primamljivo). Znamo da život jeste bio neprijatan prema piscu, a da je pravo da uzvrati pokvarenjacima, zadržao za sebe i preneo na papir, dok je bio u poniznoj ulozi. To i jeste verujte meni, najbolja sfera obračuna.
Međutim, koliko god se Valzer pisac, trudio, ne bi mu uspevalo. Bio je potučen zlom sudbinom od koje nije uspevao da se otkači. Ako bi jedva i objavio neku knjigu, ne bi se prodavalo. Konzervativna književna kritika nije imala sluha. Situacija koja se stvorila oko tog genijalca bila je do te mere beznadežna, da je jednostavno, ophrvan, digao ruke. Sam je to opisao ovako: „U mojoj okolini uvek je bilo zavera da bi se odbila gamad kao što sam ja. Na otmeno nadmen način uvek je omalovažavano sve što nije odgovaralo svetu.”
Tako je na kraju došlo i do života u klinici, a taj tužni kraj trajao je 27 godina. Iako lucidan, usled siromaštva postao je beskućnik i tako je među ludacima očuvao dostojanstvo (ko sebe veoma poštuje, nikad nije siguran da neće biti obeshrabren). U stvari, na margini ga je ostavilo društvo ravnodušno prema njegovom stvaranju (ipak želim da živim svejedno kako). Konzervativizam dakle vodi do tamo, a to znači zavideti talentovanima i odbijati novitete kao smrdljivu tvar: Valzer je bio previše. Postoji poslednja fotografija, Valzer leži u snegu, otvorenih očiju, odmahuje rukom, ali mu je šešir spao. Imao je i divnog prijatelja, Zeliga, koji je objavio knjigu njihovih razgovora. Nepravde koje su mu načinjene tek treba ispraviti, i na naš jezik vrlo malo je prevedeno, a ne može se naći ni ono prevedeno. A svet je još uvek isti, stari, pokvaren i osetili smo težinu biča netalentovanih, radnika u kulturi i raznih piskarala (moram za danas da prekinem s pisanjem. Suviše me pogađa. Podivljaću).
.
.
.
.
.
