.
.
Ostavljam novi život da se razvije
.
.
…..Čovek iz Sibira stajao je sa svojim prijateljima i držao nešto nalik novinama, a onda je to pocepao na pola, potom je zgužvao deo. Uradio je to sa zadovoljstvom. Drugi deo je savio u rolnu. Često savija papire u rolnu. Uskoro je otišao.
…..Pri tome Čovek iz Sibira se verovatno nije sapleo o svoju misao. Bio je previše raspoložen za tako nešto. Možda i nije imao tu misao što podmeće nogu. Razmišljam zašto se nekada osećamo tako trijumfalno kada nešto cepamo. Uništavanje oslobađa.
…..Čovek iz Sibira je bio previše tetralan da bi se mogao smatrati opuštenim ili mirnim. Vodila ga je neka emocija i bila je to još jedna od njegovih čudnosti koje svi posedujemo. Ipak čini se sasvim nov i krajnje neobičan taj Čovek iz Sibira. Reklo bi se da je u njemu novi život. Biće da je i korak drugačiji i Čovek iz Sibira hoda bez zastajkivanja. Možda zna šta želi?
…..Kada sledeći put pogledam moguće da će to biti neko potpuno nov.
…..Ne mislim da ljudi ikada mogu biti stari sa količinom misli koja zuji kroz njih, ipak ako gledamo ljude stalno, novine će biti umerenije i nećemo ih ni osetiti kao neprirodne.
…..Ja ne znam šta ću i kada videti. Ne čini li to stvari zabavnijim nego što jesu?
.
.
.
.
.
.
.
.
