O glumačkom umeću
(Περί τέχνη πρωταγωνιστή)
drama
LICA:
Glumac
Reditelj
Glumac I
Glumac II
Glumica I
Glumica II
Čudna gospođa
Alapača
scena prva
Glumac.
Glumac dolazi, pomera stolicu, seda i šuška papirima. Muzika, koja može pratiti ovu nemuštost, je utišani „Darkvud dab“ : „Razbacan po sobi, sadržaj života, sve iz malog mozga, ništa ne razuuumem…“
Glumac (Mehanički se preslišavajući, deklamuje.):„Ali, dobri Bože, šta to traže od mene?… Da nadmašim samog sebe?“, ( Trlja ruke, nastavlja da čita.):„naši su pisci patuljci“, (ponavlja) „Naši su pisci “ … “naši su pisci“ … „naši su pisci“… (Prekine niz, govori.) Da, i sam im to neprestano hoću reći, „patuljci“. Šta bih ja imao da razumevam ili ne? Da govorim sadržaj shvaćenog? čega? (Lista skript.) Evo, recimo ovoga, (Čita na, na brzinu.) „Moj genij je ništa. Ništa drugo do veština da se kažu reči, da se čine gestovi, ništa drugo do jedan opsenarski krug. Čovek sam, koji sam sebe čini nestajućim, svake večeri.“ (Naglas se zamisli nad izrečenim.) Kakva je sad razlika između toga da li i ja sve ovo znam ili samo izgovaram? Svakako, moram znati naizust. ( Ustaje, hoda, premeće papire. Samouvereno.) Hm, ništa posebno što bi usporilo moju memoriju. (Naizgled zaključuje.) Šta bi moglo biti jednostavnije glumcu, nego tumačiti lik glumca? Edmund Kin, to je njegovo ime, igramo drugu, noviju verziju, kažu Sartrovu a ne Diminu, premda, ja ne vidim razliku. (Prelista skript. Zamisli se.) Tražiću pet slobodnih dana za učenje uloge, i gotovo! (Šeta, pomera stolice. pomera papire po stolu.)
scena druga
Glumac, Glumac I
Glumac I: Dobar dan …. kolega?
Glumac: Ako ste glumac, onda da. Dobar dan.
Glumac I: Ovde se, vidim, odabiraju glumci za „Kina“
Glumac: Ovde se proba „Kin“, uloge su, naime, podeljene.
Glumac I: Shvatam da se proba, ali koliko je meni bilo moguće da razumem, sve probe su uslovne.
Glumac: Mislite, dok smo za „stolom“, još smo kruti, rutinski u izrazu?
Glumac I: A, ne, nemam nikakvo mišljenje o tome. Uslovna je podela, probaće se dok se oni najbolji nosioci ne osvedoče. U protivnom ne bih ni došao!
Glumac: Pa, mi već probamo. Trenutno je pauza jer me je Reditelj sasvim dekoncentrisao svojim pitanjima, postavljenim bez ikakve veze sa izvođenjem radnje ili čitanjem uloge. Znate, ja tumačim Kina.
Glumac I: Šta radite?
Glumac: Kažem, tumačim Kina, zar se i vama mora opravdati svaka reč?
Glumac I: Ne, zaboga, samo već dugo nisam čuo da neko koristi taj izraz.
Glumac: A, šta vi radite kada ste u ulozi ?
Glumac I: Upravo to – u ulozi sam, ali baš u svakoj mogu biti, ne „tumačim“ ni sebe ni druge.
Glumac (Pokušava da ironiše, jer ne razume.): Ako smem da predvidim, u vama će naš Reditelj imati prvog sagovornika. Znate, naše su probe do sada, pa i ova danas, jedno raspredanje priče.
scena treća
Reditelj, Glumica I, Glumica II Glumac II, pređašnji.
Više lica ulazi u prostor, u razgovoru su. ne mora se razabirati o čemu govore. Neko povuče stolicu, sedne pripali cigaretu, uzdahne. Razgovor postaje razgovetan.
Reditelj: Sasvim tako, sasvim tako, situacija je na delu, ne karakter. (Primetivši Glumca I.) A, tu je i Šaptač, napokon!
Glumac I: Ja sam glumac, molim vas, neki bi rekli – tumač uloga.
Reditelj: Naravno, to i hoću reći, bićete u ulozi Salomona, šaptača u pozorištu „Druri Lejn“, ne našem.
Čuje se kako ostali pisutni zauzimaju svoja mesta za stolom.
Glumac I: Salomona?
Reditelj: Pa, poznata vam je drama. Pročitali ste?
Glumac I: Uzrok mom čuđenju nije nepoznato ime, štaviše, može mi se pripisati svako ime ovog komada. Čudim se, zapravo, da mi vi određujete ulogu.
Reditelj: Moram posumnjati da znate gde se nalazite. Ovo je pozorište, a …
Glumac I: …. A ne maskenbal!
Reditelj: … dozvolite, ipak … a ja ne određujem uloge, ne stavljam nikakvu tačku posle toga što sam rekao da ćete biti. Ako od sebe ne oduzmete lik Salomona, nećete biti ni on.
Glumac I: Kako?
Reditelj: To vi meni pokažite „kako“, pa ću vam ja reći. Vi ste sigurno mislili, dolazeći ovamo, da, ako se uloga može izgubiti, onda se najpre može birati. Čujete i sami da između ove dve relacije nema uslova, pa se ne može onda uslovno ni reći, a nadalje ni učiniti. Dakle, uloga se može izgubiti, ali pre toga zaslužiti, možete sesti.
Ostali se meškolje, neko je negde seo.
Glumac (Kao da nastavlja prekinuti razgovor.): Ja … ja sam spreman za nastavak probe. Potpuno sam usmeren na ulogu, više neću gubiti ton.
Reditelj: Šta ste radili ovde sami, za vreme pauze?
Glumac: Trudio sam se da zapamtim neke rečenice, kako bih zbilja mogao da odglumim ono što kažem.
Reditelj: Ko vam je replicirao?
Glumac: Ali ja sam samo pamtio pojedine rečenice, onako bez reda, kako bih bacio pogled na tekst.
Reditelj: Na primer?
Glumac (Improvizuje, visokoparnim tonom.): „Zašto traže od mene da nadmašim samog sebe?“
Reditelj: Molio sam vas da kažete a ne da prepričate!
Glumac (Ne verujući.): Evo, ovo sam rekao … (Čita poluglasno, za sebe.) „Ali dobri Bože…“ (Zatim naglas, dokazujući.) evo ovo sam rekao: … „šta to traže od mene…?“
Reditelj: Da, to ste rekli ali ne i tako. Sedite!
Rekavši poslednje, Reditelj takođe sedne, pretura po nekakvim knjigama na stolu.
Glumac I: Ja još uvek nemam skript, čak i ako ću biti šaptač Salomon, neophodan mi je. Čujem, probamo neku drugačiju verziju „Kina“ od one koju pamtim.
Reditelj: Naravno, ali ne neku drugu, onu preobraženu u pozorište situacije.
Glumac I: Zar nama nije potpuno isto kako ćemo ga nazvati?
Reditelj: Biće nam isto, iako tek onda kada budemo na taj način funkcionisali. Izvolite skript.
Glumac I: Sigurno je da hoćemo, možete se pouzdati u moje brzo učenje uloge.
Reditelj: Govorio sam o nazivu čije ćemo značenje uspostaviti na sceni. (Obraća se svima.) No, molim vas da se vratimo na ono o čemu smo prethodno govorili.
Glumac II: Da, vidite, pronašao sam mesta koja bi se mogla označiti kao mesta postanka činodejstva, ali kako ćemo to mi moći pokazati, kada, po prirodi posla, imamo uvid u celinu svake uloge?
Reditelj: Vaše pitanje uveliko odgovara na sve ono oko čega smo se Glumac i ja sporili.
Glumac (Prisećajući se.): Nisam mogao prihvatiti, iako ste vi rekli razumeti, onaj zahtev, upućen najpre meni, a verujem i ostalima, da moram zaboraviti da uopšte znam nastavak teksta, kako bih svakog časa mogao „biti“ Kin.
Glumac II: To je odgovor?
Reditelj: Sigurno, pokušajte da zaboravite kako znate dalje, tako ćete razgovarati na samo „kao“ Princ de Gal, već ćete i sami znati kako je on to morao reći.
Glumica II: U čemu je razlika?
Reditelj: Zar mislite da ću vam odgovoriti na ono što morate znati?! Svi vi ćete meni reći, da biste, zapravo, sebi pokazali.
Glumica II: To mi je jasno, kao i ono da je „Kin” Sartrovo ponavljanje paradoksa glumca, na nekom drugom mestu sasvim izrečenog. Pa, vi ste to čitali i ipak nam objasnili. Ali, kako da zaboravim da znam?
Reditelj: Glumica ste!
Glumica II: Znači, dvostruko se činim nestvarnom, glumim da glumim!
Glumac (Zapanjeno, kao trgnut iz dremeža.): A ja glumim da glumim glumca?
Reditelj (Glumcu.): Izvodite zaključke samo kad drugi ponešto natuknu, a čini vam se da ćete pobeći sa probe kad god baš vama postavim pitanje. Ne, ne glumite da glu … takvu besmislicu mi je nemoguće i da izgovorim.
Glumac: Sami ste rekli da sve što kažemo kao odgovor u našem i vašem “razgovoru”, jeste pokaz sebi. Morao sam, dakle, reći ono što već jesam.
Reditelj: Hteli biste nekog drugog da navedete na očiglednost neophodnog stvarnog početka probe čitanja. Da li je to vama jasan moj metod ili vam izgleda da je lakše postavljati pitanja?
Glumac: Ali neprestano pričamo tako kao da vi već znate ono što mi znamo, tj. kako znamo, a ni reč drame još nismo pročitali.
Glumica I: Tačno, možda je sva izokolna priča izlišna, možda je baš nama dato da smo prava podela.
Reditelj: Možda?
Glumica I: Tako sam rekla, da, ne morate ponavljati.
Reditelj: Ne ponavljam, pitam! Kako biste uopšte mogli probati nešto, pre nego što znate možete li ili ne?
Glumica I: Glumica sam!
Reditelj: Zvanje vam je dovoljno za sveznanje?
Glumica I: Ne kažem da sve znam, govorili smo o glumačkoj probi.
Reditelj (Ponavlja njene reči, karikirajući.): „Ne kažem da sve znam, kažem da sve znam.“
Glumica I: Slušate li vi mene, drugi deo rečenice bio je : „govorili smo o …“
Reditelj (Prekine je.): Dobro, hajde baš da probamo, ili da čitamo! Kako vi to zovete? Možete pročitati neku scenu, bilo koju!
Glumac (Lista skript.) : Evo ja bih predložio drugu scenu četvrtog čina.
Reditelj (Naizgled nezainteresovan.): Kažite, slobodno.
Glumac (Kao Kin, čita u jednom dahu, bez artikulacije, usiljeno.): „Napokon, dobri moj Salomone, shvatio sam! Znaš li ti šta sam ja? Šekspirova žrtva : satirem se da bi on oživeo, stari vampir!“
Glumica II (Kao Ana, sasvim korektno.): „Kin! Vaša umetnost! kako možete?“
Glumac (Kao Kin.): „Moja umetnost! ha! Ha! (Smeje se smehom iz ko zna koje predstave.) Vidi se da prodajete sir, gospođice. Sir je od one stidljive i hranljive vrste. Ali umetnost je nenasita : zar ne vidite da me guta sasvim sirovog! Kažem vam da sam sve shvatio : činim zanat budala, vadim kestenje iz vatre za Šekspira. Do đavola i Šekspir : kada je već sačinio svoje komade, neka ih i igra.“
Reditelj (Nestrpljivo prekine čitanje navedene scene.): Čuli smo, čuli smo! A, vi gospođo (Obraća se Glumici I ) i vi sigurno imate neku scenu koju morate predložiti?
Glumica I: Možemo ostati u četvrtom činu (Lista skript, pali cigaretu.), ja rado čitam onu četvrtu scenu, znate …
Reditelj: Znam, već slušam!
Glumica I (Kao Elena, trudi se.):„Kin, u noćnoj kapi, sa jastukom u rukama! Eto šta ozdravlja vaše poklonice! (Povuče dim.) Probudila sam vas? Došla sam da čestitam : ovog jutra čitav London vas ženi gospođicom. Ali, kako vidim, brak bi već trebalo proslaviti : čini mi se da vaša loža pomalo odiše predvorjem.“
Glumac (Kao Kin. Pošto u Sartrovom tekstu piše „dostojanstveno“, on čini sve da tako i zvuči.) :„Elena, ponavljam poslednju scenu Otela“.
Glumica I (Kao Elena.):„Ah, gospođa Kin igra Dezdemonu? To je tako ljupko : pravi umetnički par. A … niste se prestrašili, Gospođo, što debitujete nakon orgijaške noći? Jer, ako je verovati onima koji su me izvestili, prošlo veče ste bili …“
Glumica II (Kao Ana.):„U bordelu, pa da, Gospođo.”
Glumica I (Kao Elena.): „Kin, vaša žena je prekrasna, ali njena duhovitost zanosi na ćumez. Nemam baš smisla za rasprave i povlačim se, radosna što videh vašu sreću.“
Dok Glumica I izgovara poslednje reči, začuje se muzička tema s početka.
scena četvrta
Glumac, Čudna gospođa.
I dalje se čuje „Dorćolac“, Glumac se šeta prostorom, takođe se vidi kako još neko tumara po prostoru, Glumac nešto nemušto izgovara, dok ne progovori naglas.
Glumac:„Vaša Visost me nikada ne uznemirava.“
Čudna: Molim?
Glumac (Govori kao da mu je Čudna gospođa odgovorila replikom.): „Znači loš naglasak? To je teško. (Ponavlja, artikulišući kao prilikom vežbe dikcije.) Va-ša Vi-sost me ni-ka-da ne uzne- mi-ra-va.“
Čudna: Vi mislite da sa mnom razgovarate?
Glumac (Pribere se.): Ko ste? Koga tražite?
Čudna: Koga bih tražila ovde? (Prećuti ono „U pozorištu“.) Gledala sam ima li tu još onih lepo ilustrovanih žurnala. Nekoć su ih glumice neštedimice ostavljale.
Glumac (Zbunjeno.): Čemu ti žurnali vama služe?
Čudna: Isecam fotografije, ponekad članke. Znate, druge u starosti prepliću rukama jedno isto, ja još uvek tražim boje.
Glumac: Šarene papire? Kome to još treba?
Čudna: S vremena na vreme, od izabranih, složim kolaž-sliku, onako kako mislim da im je najbolje.
Kod reči „kolaž“, diskretno se upliće muzička tema koja će svaki put obeležavati fleš-bek, muzika grupe „Azra“ – „Nedeljni komentar“, koju će opet svaki put prekidati fleš bek rečenica u ehu : „Quae medicamenta non sanant, ferrum sanat, quae ferrum non sanat, ignis sanat.“
Glumac: A, tu si, bakice (Užurbano, kao dečak.) Opet sam krišom došao kod tebe. Kod kuće više ne smem da ih pravim. Mama se uvek ljuti, kaže da to danas niko ne radi. Kupila mi je foto-aparat.
Čudna (Zašuška papirima.): Evo, donela sam još šarenih.
Glumac: Divni su, tek ću sada moći da složim … to … pa šta bude.
Čudna: Mogu li da gledam kako se igraš?
Glumac: Možeš i da mi pomogneš. Vidiš, ne znam da li ovu crvenu da pridružim zelenoj.
Čudna (Zadovoljno.): Pa da! Samo tako će svaka biti za sebe, a opet, jedna pored druge. ( Pomera listova po stolu.) A, isto tako je i oranž na plavoj. Razumeš?
Glumac: Mh! Znaš, onaj foto-aparat ću morati ponekad da koristim. Sigurno će se i te fotografije moći upotrebiti za kolaž.
Čudna: Onda nećeš imati šta da joj pokažeš!
Glumac: U pravu si. Čemu će mi onda služiti, ako ne mogu da ih isečem i upotrebim?
„kolaž“-fleš bek počinje, „Nedeljni komentar“, u ehu :„Quae medicamenta non sanant, ferrum sanat, quae ferrum non sanat, ignis sanat.“
Glumac (Kreće se.): „Shvatate li da želim težiti svoju pravu težinu na ovom svetu. Da mi je dosta što sam slika magične lampe. Evo dvadeset je godina kako činim gestove na vaše zadovoljstvo; shvatate li da bih mogao poželeti i učiniti aktove.“
Čudna (Pomalo zbunjeno.): To je vaša uloga, nadam se?
Glumac: Svakako, tamo glumim glumca, a ovde sam po zanimanju.
Čudna: Tako vam pristaje ono što ste rekli.
Glumac (Ljubazno, polaskan.): Hoćete reći, bio sam ubedljiv?
Čudna: Ne znam ja to, kažem baš izgledate kao da ste slika magične lampe. (Pretura papire po stolu.)
Glumac (Grubo, jer ne razume.): A vi biste me usložili u neku slagalicu sa Aladinom! Svašta!
„Dorćolac“
scena peta
Pređašnji, Alapača.
Alapača (Hoda na visokim potpeticama.): Kakva sreća da sretnem pravog reditelja. (Ushićeno.) To je, znači, scena. Čudna gospođa! Zar i ona traži ulogu? Brzo se raščulo da vi tu ne pravite razliku između glumaca i glumaca. Knjigu mi je pozajmila prijateljica iz prvog ulaza, nemojte se čuditi, ovo pozorište nam je najbolji komšija, slobodni smo da dođemo kao u svoj dom. (Načini nekoliko koraka.)
Glumac: Nepotrebno se trudite, glumac sam.
Alapača: Kakav glumac?
Glumac: Pravi!
Alapača: Ha! Ništa vam ne znači ni da ste pravi Kin, opet biste morali igrati Otela.
Glumac (Podrugljivo.): Zna li se na koju ulogu vi polažete svoj dar?
Alapača Ja već izvrsno tumačim Anu Dambi, svakako i Dezdemonu, to je jasno.
Glumac (Lista skript.): Mogao sam misliti. Sigurno prodajete sir?
Alapača (Shvati aluziju.): Ne ja, Ana Dambi prodaje sir i želi da bude glumica. Nemamo ničeg zajedničkog, meni su rekli da imam talenta.
Glumac: I gospođi su rekli da ovde ima šarenih papira. Ona proverava.
Alapača: Znam, pravi kolaž-slike. Samo zato je tu? Onda dobro.
„kolaž“- fleš bek, „Nedeljni komentar“, u ehu : „Quae medicamenta non sanant, ferrum sanat, quae ferrum non sanat, ignis sanat.“ – Čuje se da je neko ustao sa stolice i pomerio je, da se neko kreće, da je neko užurban u hodu.
Alapača (Prekorno.): Najpre sam mislila da se igraš sa dečacima. Onda sam primetila da nema ni makaza ni lepka.
Glumac: Ni mene.
Alapača: Znala sam da moraš biti ovde.
Čudna (Tiho.): Došao je da me obiđe.
Alapača: I izgubi glavu nad ovim pocepanim smećem!
Čudna: On pravi novo od onoga što je čak zaboravljeno da je bilo.
Glumac (Iskreno.): Baka me uči bojama. Sada više ne mislim da ću ih pogrešno ostaviti.
Alapača: A čemu te foto-aparat uči? Ljudi idu na kraj sveta da bi se slikali (Kao da prećuti ono „Eheeej“.) Ti seckaš papir! Ostavljaj to i spremaj se!
Glumac (Molećivo.): Hteo bih ovo da završim i … (Razmišlja kako bi je umilostivio.) …
poklonim bakici.
Alapača: Idemo odmah, ne smem propustiti ovakav prekrasan dan. Moraš me fotografisati.
Glumac: Ali …
Alapača: Gledaj, povučeš osnovni papir na kojem je igra nezalepljena i razobličiš sve. Kad jednom škljocneš, ne moraš misliti o bojama, a pogotovo ih ne možeš izgubiti. Rekla sam, moramo imati nove fotografije!
Glumac (Negoduje.): Ali šta će mi, ako ne mogu da ih isečem i upotrebim za kolaž?
„Kolaž“ – fleš-bek, „Nedeljni komentar“, u ehu : „Quae medicamenta non sanant, ferrum sanat, quae ferrum non sanat, ignis sanat.“
Glumac (Laskajući.): Shvatam da je uloga Ane vaša, ali, ipak bih vas nešto molio.
Alapača (Pokušavajući da preduhitri kraj njegovog nauma.): Da odustanem?
Glumac: Nikako to! Nisam ni pomislio … Možete li za čas da budete Elena i replicirate mi pogledom iz lože. Drugačije ne mogu da probam onu scenu u kojoj Kin, Šekspirov tekst potpuno menja svojim somnambulijama.
Alapača: To mogu. Treba samo da odem gore u ložu?
Glumac (Poverljivo.): I povedete gospođu sa sobom, Elena i tako nije sama u loži.
Alapača (Važno.): Čuli ste, hajdemo. Proba je neodrživa bez našeg prisustva.
Odlaze.
Glumac (Čita skript,poluglasno kao brzalicu, ne čuje se svaka reč razgovetno, gotovo kao jedan ton.): „Glumi se da bi se lagalo, ___________________________________
_______________, (Deklamuje, preterujući do napeva.)
„Dorćolac“
Čuje se kako Glumac žurno odlazi.
scena šesta
Glumac, Reditelj.
Žagor glumačke garderobe.
Glumac: Ne uspeva mi da svaki put razlučim kao koji Kin treba da nastupim. Kažete da on ima onoliko lica koliko ih je sa njim u odnosu. Da li ih i sam uvek razlikuje?
Reditelj: Nije imao šta, ne imavši nikakvog sebe.
Glumac: Prvo ih je imao toliko … onda izgubio sasvim. Ne razumem, između toga ja treba da glumim vašu zamisao „postanka njegovog karaktera“?
Reditelj: Vidite li da je to isto : „imati toliko“ i „izgubiti sasvim“. Najpre je ništa.
Glumac: Opet nešto treba da zaboravljam?
Reditelj: Vi se ponašate kao da zaboravljate, a u stvari reagujete.
Glumac ( Najzad shvati.): Znači, Kin je prilika, odsjaj onih drugih?
Reditelj: Na neki način, da. Takvim se pokazuje.
Glumac: Šta će biti ako ja zamenim njegova lica, pa budem osoran prema Princu, a ponizan prema Ani Dambi?
Reditelj: Ne može se dogoditi, jer vi ipak nešto znate.
Glumac (U nedoumici.): Podsetite me.
Reditelj: Znate sasvim sigurno da će se zamena svih Kinovih lica – sopstvenim, odigrati tek kada od sebe ne bude imao šta da oduzme da bi bio Otelo. Dakle, na Šekspirovoj sceni.
Glumac (Ne razume, ipak potvrđuje.): A …. to! Svakako.
Reditelj: Niste razumeli.
Glumac: Jesam, jesam, ja postajem ono što on nije. Sartrova žrtva. Ne, ne, Šekspirova. Tako je rekao?
Reditelj: Rekao jeste, ali i saznao da nije.
Glumac: Ne verujete mi da vas dobro razumem? Možemo odmah proveriti. Pokazaću vam redom, svako od Kinovih odnosnih lica.
Reditelj: Kakvim redom?
Glumac: Literarnim, ili ako hoćete onakvim kakvim će se odvijati dramska radnja.
Reditelj: Znači, onako kako ste zapamtili da je prvo ovo, a drugo ono.
Glumac: Tako jeste.
Reditelj (Proveravajući svoje prethodne reči.): Hajdete, petu scenu četvrtog čina!
Glumac (Zamišljeno, kao da u sebi nešto prebrojava.): Sa … Elenom?
Reditelj: Dobro je, pogodili ste.
scena sedma
Pređašnji, Glumica I
Glumac (Kao Kin, grubo.): „Ah! Ne želim ništa i znam samo jedno : a to je da neću moći videti njega uz vas , a da pri tom ne postanem lud.“
Glumica I (Kao Elena, saosećajući.):„Moj Otelo! Ali šta činiti? Sada je prekasno da bi se veče otkazalo …“
Glumac (Zausti repliku, ali ga Reditelj prekine.): „Šta…
Reditelj: Elena, ona Elena, nikako ne bi došla u Kinovu ložu da on sme, i da je ikada pred njom pokazao nabusitost ili strogost. Nastavite!
Glumac (Kao Kin, iznenađeno ali ipak ponizno.): „Šta bi se otkazalo? i ko uopšte namerava?“
Glumica I (Kao Elena, nadmeno.):„Učinio nam je čast, juče, zamolivši nas za jedno mesto u našoj loži.“
Glumac (Kao Kin.):„Za (Napravi pauzu da bi naglasio pitanje.) večeras?“
Reditelj (Pokazuje Glumcu, „uplašenim“ glasom.): Za večeras.
Glumica I (Kao Elena, samouvereno.): „Da.“
Glumac (Kao Kin, odsutno.):„Hoćete reći da će on biti u vašoj loži dok ja budem
igrao?“
Reditelj (Ubeđuje ga.): I pitate je, i molite, i ne verujete! Niste ništa od toga rekli. Nastavite, gospođo!
Glumica I (Kao Elena, prkoseći.): „Da , dok vi budete držali onu osobu u vašim rukama.“
Glumac (Kao Kin, trgne se iz pređašnje odsutnosti.):„O! Gospođo ne bih ništa rekao. Ali, učiniću molbu, (zastane, promeni ton, shvativši poslednju reč.) za koju vas preklinjem (Opet zastane, nadalje doslovno sprovodi preklinjanje.) da je ne odbijete : za sve ono vreme dok budem igrao, ne govorite mu, ne osmehujte mu se, ne slušajte ga! Gospođo, ne odvajajte pogled od mene. Iako vam se zahtev može činiti neprihvatljivim, ja mu pridajem izvanrednu važnost : ako samo primetim jedan znak sporazumevanja između vas, neću više biti svoj gospodar.“
Reditelj: Kako ste sada znali da tako treba, iako ste malo preterali?
Glumac: Pa … one dve reči jasno …
Reditelj: Da, jasno kažu kako, ali zašto bi se moralo uvek reći da biste tek onda znali? Zar nije jasna sama situacija, zahvaljujući kojoj je Kin prisiljen da živi onako kako samog sebe otkriva?
Glumica I: Meni se čini da je poslednja replika bila korektno izgovorena.
Reditelj: Jeste, ali sa previše uzdaha, to je onda Dima-otac. I vi ste sve sasvim profesionalno, nema se šta zameriti, osim onoga što i sami kažete, sve je izgovoreno, ali samo izgovoreno.
Glumica I: Šta drugo?
Reditelj: Mislio sam da se sa vama može govoriti.
Glumica I: Zašto samo mislio?
Reditelj: Ranije ste pažljivo slušali.
Glumica I: A kada kažete mislio, hoćete reći – samo sam tako izgledala, ili šta?
Reditelj: Trudim se da odgovorim na svako vaše pitanje, naravno samo onda kada mi je jasno da nešto pitate.
Glumac: Pa, pitala je!
Reditelj (Objasni Glumcu.): Pitala je, znajući odgovor, a ipak, dozvolivši mogućnost da ja kažem drugačije, pa da onda slučajno bude i tako. (Glumici I.) Nastavite kao Elena, još ćemo videti „ili šta“!
Glumica I (Kao Elena, trudeći se da ne otkrije razotkrivenost poze.):„Eh! ne tiče me se. Snađite se : neka ulogu preuzme šaptač.“
Glumac (Kao Kin, nagađajući kako.):„Šaptač! Salomon u ulozi devojke? Publika …“
Glumica I (Kao Elena.) :„Kada biste imali bar malo genija, učinili biste da publika veruje kako je šaptač najdivnija od svih Dezdemona.“
Glumac (Kao Kin, „cvileći“, jer zna za ovu piščevu napomenu.):„Ja nisam opsenar : glumac sam.“
Reditelj: A, da ne piše „cvileći“, kako biste onda?
Glumac : Isto.
Reditelj: Baš biste znali? Ne bi bilo drugog izlaza iz …
Glumac: Ne samo znao, saosećao bih sa Kinom, od početka vam i sam hoću reći : ja nisam opsenar : glumac sam, to se ne može reći ne cvileći.
Reditelj (Završi svoju rečenicu.): Mislio sam, ne bi bilo drugog izlaza iz situacije.
„Dorćolac“.
scena osma
Pređašnji bez Glumice I, Glumica II, Glumac II.
Reditelj, Glumica II i Glumac II se oko nečega nerazgovetno dogovaraju, njihov razgovor nije neophodno čuti, pa ga ne beležimo. Glumac za sebe čita skript, zatim šapatom ponavlja naučeno.
Glumac (Kao Kin, naglas, deklamujući.):„Mogu li vas nešto upitati?“
Reditelj, Glumica II i Glumac II prekinu razgovor.
Glumac II (Doseti se.): To ste rekli Princu, morate, onda, bar mene pogledati kao što biste njega.
Glumac (Čuje se kako ustaje, hoda.):„Mogu li vas nešto upitati?“
Glumac II (Kao Princ, nezainteresovano.):„Još imaš drskosti da mi postavljaš pitanja, a odbijaš da odgovoriš na moja?“
Reditelj (Prekine ga..): Mi nismo tu. Slobodno recite!
Glumac II (Kao Princ, odrešito.):„Hajde, dobro, de! Pitaj.“
Glumac (Kao Kin, beznadežno.):„Šta sam ja za vas?“
Reditelj : Jednostavno pitate, ne cvilite više, a ni još.
Glumac II (Kao Princ , „iznenađen“, dakle poštujući piščevu napomenu.) „Molim?“
Glumac (Kao Kin, popravi se.): “Da. Šta sam ja? Štićenik ili prijatelj?“
Glumac II (Kao Princ , nesigurno.):„Ali … Do đavola! Kakva ideja postaviti tako okrutno pitanje? Štićenik ili prijatelj?“ (Glumac II zna kako sve ovo treba reći, ali se oseća nelagdno i taj osećaj pridružuje ukupnom tonu.) „Pa ja to ne znam : da li neko misli o tim stvarima. Moja kesa je tvoja, moj dvorac ti je otvoren u svako doba dana i prihvata te. To ti nije dovoljno?“
Reditelj (Prekine niz replika, Glumcu II.): Šta vam nije jasno?
Glumac II (Iznenađeno, kao prenut jedinim pitanjem koje nije očekivao.): Kako jasno?
Reditelj (Objasni pitanje.): U čemu je vaša nedoumica, da li i mi mislimo o vama dok slušamo ili samo slušamo?
Glumac II: Teško da bi se jedno drugom moglo odreći.
Reditelj: Onda znate da ste uistinu ovladali ulogom Princa.
Glumac (Ne izdrži.): Zašto ste nas prekinuli, ako nema greške?
Reditelj: Jer onaj ko nepogrešivo iz sebe zna izostaviti lice ne sme oklevati da to i pokaže.
Glumac: U svakom slučaju je onako kako ste vi zadovoljni.
Reditelj: Moje odobravanje ne sme biti ključ vašeg ponašanja. Jer, vidite šta se događa! On zadrhti i od vašeg pogleda koji mu jasno ne kaže:„Dobro je.“
Glumac II (Nestrpljivo.): Možemo li završiti scenu?
Glumac (Neuobičajeno samouveren.): Naravno, (Kao Kin.) „Pretpostavimo da zamolim Vašu Visost za jedno od njegovih dobara koja se čine sebi ravnom …“
Glumac II (Kao Princ.):„Pa onda?“
Glumac (Kao Kin, bombastično.):„Da li bi blagonaklonost zaštitnika išla do odanosti prijatelja?“
Glumac II (Kao Princ, sigurno.): „Probaj.“
Glumac (Kao Kin, napadno preklinjući.):„Vaša milosti … ne idite večeras u ložu.“
Reditelj (Glumcu.): Obratite se Ani Dambi, spremna je kao Dezdemona.
Glumac (Zbuni se, Kao Kin, grdi je molećivo.):„Kako to izgledaš! Nesrećnice, ko ti je stavio šminku? Ko obukao?“
Glumica II (Kao Ana, pravom merom.):„Ja sama.“
Reditelj (Glumcu.): To je vaš red. Zamenimo lica a vi nastavljate prethodnim nedovršenim tonom!
Glumac (Pomalo uvređen.): Zašto se uopšte igramo iznenađenja? Ko bi se mogao ovako na prepad sabrati i videti koje lice je pred njim.
Reditelj: Lice koleginice ste, mislim, jasno videli. Ono što niste je da nešto ipak niste zaboravili.
Glumac: Opet!
Redditelj: Dobro, ili da niste zapamtili da lica prema kojima se Kin ponaša, istovremeno prelamaju njegovo trenutno obličje. Zar ne vidite da vam svako od njih samim prisustvom kazuje : kako.
Glumica II: A meni vaša objašnjenja ne mogu ni pomoći ni odmoći. Ne bih izgubila glavu i da moram naizmenično govoriti rečenice različitih scena.
Reditelj: Kako to?
Glumica II: Ne znam, uvek sam sigurna da tako jeste i da primenjujem pravi način.
Reditelj: Dozvolite, onda našem Glumcu, kao Kinu, da bar nasluti, i dalje znajući kako se dolazi do umeća .
Glumica II: Kažem vam da ne znam.
Glumac: Zato i od mog lica hoćete da načinite masku? (Ponosno.) Mene se bar nečemu može naučiti.
Reditelj: Zaista je tako! Očekujem nastavak prekinute scene.
Glumac (Kao Kin.):„Zasmejala bi i mrtvačka kola. Hajde : klekni, pokušaću da te malo doteram. Imaš li tremu?“
Glumica II (Kao Ana, i dalje znajući kako.):„Ne.“
Glumac (Kao Kin, preteruje izgovarajući sledeću pouku, jer je želi reći i Glumici II.): „Budi spokojna : ako govoriš nerazgovetno, ja ću prekinuti tvoju repliku, ako ne znaš gde da staneš ja ću te uzeti za ruku, samo me sledi. A ako imaš prazninu u pamćenju, treba samo da mi kažeš : ‘Volim vas.’ U ljubavnim komadima to uvek dobro pristaje. (Pauza.) A ja – nemam više nikoga ko bi me primio za ruku ili došapnuo replike : tako, uvek pomalo imam tremu.“
„Dorćolac“
scena deveta
Alapača, Čudna gospođa.
Silaze drvenim stepenicama, nespretno.
Alapača: Videli ste kakav je to „pravi“ glumac? Tako nam se predstavio!!
Čudna: Jeste glumac, ali kao da baš to mora biti.
Alapača (Ne razume.): Kako mislite, mora da glumi glumca ili da po zanimanju bude glumac?
Čudna: Mora biti i jedno i drugo uzalud, da bi mogao razumeti.
Alapača (Ironično.): Šta on ima da razume?
Čudna: Da mu ono što radi nije najobičnije „nešto drugo“.
Alapača: A vi ste svakako senka Reditelja, ili ste se promudrili seckajući šarene papire. (Cereka se.)
Dolazi Glumac.
scena deseta
Pređašnji, Glumac.
Glumac: Izvrsno! Onaj smeh kojim se Elena ruga Kinu!
Alapača (Zatečena.): Hvala. (Prene se.) Kakva Elena, ja sam rođena Dezdemona! Ona vaša Ana Dambi zna da je nepogrešiva, e ja znam da sam baš takva Dezdemona.
Glumac (Podseća je.): U ovom slučaju ih igra jedna osoba.
Alapača (Uporno.): Predložila bih reditelju da se uloga podeli, prirodno, i da svaka bude jedna.
Glumac (Podsmešljivo, izvodi zaključak.): A, vi biste, po prirodi stvari, trebalo da budete …
Alapača (Prekine ga.): Dezdemona, šta drugo !
Oglasi se svojim tankim potpeticama, kao da bi pošla.
Glumac: Molim vas ostanite, potrebna mi je vaša i gospođina pomoć.
Čudna: Rado sam, po vašoj želji sedela u loži. Ne znam šta bismo još mogle …
Alapača (Nadmeno.): Ja mogu da glumim!
Glumac: Svakako, upravo sam to imao na umu misleći na vas. Gospođa bi mogla biti šaptač, evo imamo i knjigu, važno je da se čuje vaš glas, dovoljno je da stanete iza zavese.
Alapača (Oduševljeno.): Dobila sam ulogu! (Deklamuje, iz neke, samo njoj poznate uloge.) Hvala nebesima!
Glumac: Ali, ja sam vas samo molio da probamo scenu u kojoj su Kin i Ana kao Otelo i Dezdemona. Ništa više.
Alapača: Znam da ćete me nakon probe još nešto moliti. (Umišljeno.) Da prihvatim ulogu. Dobro, počnimo, onda!
Glumac: Izvolite! Slušam.
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone, deklamuje napevajući.): „Ko je tamo? Otelo?“
Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, zagrcnuvši se od smeha.):„Da, Dezdemona.“
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone, preklinjući do suza.):„Dođite u postelju, gospodaru.“
Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, savlada se, ipak ne pogodi meru strogosti.):„Da li ste se pomolili?“
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone.):„Da . Gospodaru.“
Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, pompezno.):„Ako još pamtite neki greh kojeg vas nebeska milost nije razrešila, pomolite se brzo.“
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone, zakuka.):„Avaj, Gospodaru, šta govorite.”
Glumac: Niste to dobro rekli!
Alapača: Zašto?
Glumac: Ne znam, meni to nije dobro.
Alapača: Pa, vas i pitam. Zašto?
Glumac: Čini mi se da preglasno govorite.
Alapača (Ponovi šapatom, kao Ana u ulozi Dezdemone.): „Avaj, Gospodaru, šta govorite?“
Glumac (Pomalo iznerviran.): Sada šapućete.
Alapača (Prasne.): Vi ne znate šta hoćete!
Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, odsečno.):„Ništa do ono što rekoh. Učinite to brzo…“
(Znajući da zbunjuje Alapaču.) „Gotovo? Ne želim da uzmem tvoju dušu dok ne bude spremna.“
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone, gotovo presrećna, jer se setila.): „Govorite o ubistvu?“
Glumac (Kao Kin u ulozi Otela.):„Da, o tome govorim.“
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone.):„Znači … (Okleva.) … znači …
Čudna (Šapuće.): „Neka mi se nebo smiluje!“
Alapača (Pokušavajući da čuje.): Ha?!…
Čudna (Šapuće.): „Neka mi se nebo smiluje!“
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone, “iznenada”.): „Volim te.“
Čudna (Šapuće.): Ne! Ne! „Neka mi se nebo smiluje!“
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone, „van sebe“.): „Volim te, volim te, volim te.“
Glumac (Dokle svestan trostrukog preobražaja, kao Kin u ulozi Otela.): „Ne, bestidnice, ti me ne voliš.“
Alapača (Kao Ana u ulozi Dezdemone.): Vo …
Glumac (Kao Kin u ulozi Otela, deklamuje kao da je sam na sceni.): „Ti me ne voliš i nema mesta lažima. Znaš li šta je trebalo da kažeš ovog kobnog časa : trbalo je da kažeš : neka mi se nebo smiluje!“
Alapača (Kao Ana.): Ah ! neka mi se nebo smiluje? Hvala. (Kao Ana u ulozi Dezdemone.) „Neka mi se nebo smiluje!“
Glumac: Bilo je malo bolje, hoću reći, sve je bolje.
Alapača: Priznajte da sam nenadmašna. Šteta je što probamo ovu scenu u kojoj moram biti zbunjena Dezdemona, ali sam svakako blistava.
Glumac: Kažem vam, zbilja ste nenadmašno smušeni.
Alapača: Ja?
Glumac: Vi (Shvati da mora reći onaj deo rečenice koji je namerno prećutao.), kao Ana u ulozi Dezdemone.
Alapača (Diveći se samoj sebi.): Gluma je samo jedan od mojih talenata.
Glumac (U nameri da je sasvim pomete, kao Kin u ulozi Otela.): „To je razlog zbog kojeg ćeš umreti.“
Alapača (Znajući repliku, kao Ana u ulozi Dezdemone.): „Zašto ste ubili zeca? … Zašto ste ubili zeca? …“
Čudna (Šapuće.): „Zašto je toliko krvi u vašim očima?“
Alapača (Kao Ana, zna repliku.): „Zašto je toliko očiju u vašoj krvi?“ (Shvati da je lapsus.) „Oh!“
Glumac (Kao Kin, jedva dočekavši.): „Idiote! Ponovi to.“
Alapača: Proverite da li piše ona prva reč!
Čudna (Čita naglas.): „Idiote! Ponovi to.“
Alapača (Kao Ana.): „Ne znam kako!“
Glumac (Kao Kin.): „Dobro!“ (Kao Kin u ulozi Otela, „blistavo“, i zaista blistavo, do neprepoznavanja.) „Oči moje krvi su sumnja mog srca; oči koje se množe u mojim venama gledaju te preko moje kože i vide te otkrivenu! Ako su moje oči ispunjene krvlju, veštice, to si ti, u mojoj krvi, ti si ispunila oči!“
fleš –bek, „Nedeljni komentar“, u ehu „Quae medicamenta non sanant, ferrum sanat, quae ferrum non sanat, ignis sanat“.
scena jedanaesta
Pređašnji, bez Alapače.
Glumac: Bakice, zašto se ljutiš? Doneo sam i tebi jednu fotku.
Čudna: Znam, bolje od te naprave kako ti izgledaš.
Glumac: Ali, ona je rekla da i tebi ostavim jednu.
Čudna (Uvređeno.): Ona je rekla, ona je rekla … Ostaviš? Šta to znači? Više nećeš dolaziti?
Glumac: Hoću. (Okleva.) Da te obiđem.
Čudna: A kolaž?
Glumac: Bakice, moraš najzad priznati da nisam dete. Eto, menjam igračku. To je nešto drugo.
Čudna: Igračka za odrasle?
Glumac (Ne zna kako bi joj objasnio.): Da, ali nešto sasvim drugo.
Čudna: Kolaž je bio tvoj, ne nešto, bilo šta, drugo. Tvoje!
Glumac (Želeći da je odobrovolji.): A, vidi mene. Vidi me na fotografiji!
Čudna (Ravnodušno.): To može biti bilo čije lice.
Glumac: Moje je!
Čudna : Ogledalo! Linije! Boje! Ništa!
Glumac: Ja!
„Dorćolac“
KRAJ
