Za antologiju

Pesme

Telo

Moje telo vozilo koje me vozi
kud god poželim
Svedok moj i uhoda
moj konak

Šta sve o meni ne zna i ja o njemu
Trojanski konj
prepun anarhista
Lenština i melanholika

Pojim ga hranim
špijuniram kroz ključaonice pod obrvama
Dobar je momak moje telo
Oplakujem njegovu trošnost

Nemoj se povrediti ne stari
Nemoj me boleti
Nemoj me umirati

Ne napuštaj me telo moje
Budimo braća
Udaj se za mene

Bajato seme

Navrh planine daščara zakatančena
Pod krevetom odložene gumenjarke
naviljci smrdljivih čarapa

Ovde živeše onaj prebego umom
Na zidu umašćen ovčji kožuh
zapatili se moljci i stenice

Možda je umro
Stropoštao se u ambis
Kad ludi umre ni ne zna da je umro

Možda će banuti nečujno na dovratak
Okrvavljenih beonjača
Sa vencem kopriva i zmija
Namesto glave

Summertime

Proziran turista mister Albino
Zaleteo se da uslika golubove
Na dubrovačkom Stradunu
Njagova roze supruga vadi
AGFACOLOR iz nesesera i asistira mu

Golubovi kao golubovi preplašeni prhnuše u zrak
Zaklonivši krilima dobar komad neba
A na trg na njih dvoje
Prosuše kišu sitnih fekalija

Oni kao da ne haju što ih je zasula gomila tih
Ptičjih neugodnih stvarčica
Čak se i nasmejaše

Taj osmeh, taj osmeh
Nikada neću zaboraviti taj osmeh
Ali da bismo ga bolje shvatili
Zamislimo im u ustima

toga trenutka dok se smeše
po jednu krišku limuna…

Noćni čuvar 

Usred noći bezglasno, sveštenici
u muslinske kukuljice odeveni
odvode me u Hram od kamenih lavljih glava
u kome Adepti nauk savladavaju
promene obličja i gašenja aore

Na odru mrtvi obrednom maskom prekriveni

Kako kraj kojeg minem kruti se
Naziva tajno ime

Njihova milost meni je zlatnožutu
podarila kapu
obličja orlovog kljuna

Na glavu li je stavim
Moć stičem:
-Prizivam zaboravljene snove

Magla 

Moj vid je dvostruk i osvaja me ništa
Misao – svetlosna nit
pukotina u gledanom
Koju okrznu katkad
senke bez porekla

Kuda iščezava nalog što ne zna za
sitna drobljenja jezikom
ni znak u koga udeva se čovek
koji se ni u šta ne razume

Bezobličan sam
Ne želim da se rađam više i
meni je odavde
do tvoga oka
svejedno

Zvuci i komešanja 

Čitajući knjigu čuda i uzdaha o
Vladarima pustinjskim i podvodnim
pomislih – Objavi besmrtnost Bože !

Između
domalog i malog prsta oštra ivica
lista zaseca istoga časa

Ugrizoh jezik al misao
ne porekoh oblizavši
ranicu okrvavljenu
na ženino međunožje što liči

Utom minaret uzdignut kao
obrezani falus
u ustima neba kako bubri ugledah

Slika me peče
kao orijentalna kletva.

Opisi praznine

Iskušenik nespreman da nosi
u sudu tela usud svoj
Zamišljen do utrnuća korača
Nevešto držanjem prikriva strah

Prostor ne objašnjava zakrivljeni tren
(doduše ni Zemlja)
Od kada je prvi korak smočio u kret
do prvog ohrabrenja

Korakom svaki put ispljune škripu zglobova:
Šta ako umrem
Šta ako umrem još jednom
a ne stignem ?

Noć
curi u daljine
od kojih zuji u ušima i
poremećeni um
poremeti.

Psiha 

Kržljava
presvučena malokrvnom senkom
Pulsom tople mirise širi

Kovrdže noktima češlja
udno trbuha gde reljef zri

Grudi, odojčad –
Skladne kalote osute rosom
kao kad maglicom oznoji grozd

Zvuk ispod peska nalik je
njenom smehu:

Mora da posve jasna njoj je i
davno znana tajna
U tišinu zanavek što vraća

Stepen invalidnosti

U hodniku internog odeljenja
Gradske bolnice
U mimohodu
Krišom se pogledasmo
Grbavac i ja.

Kao hirurg
Prvim rezom kad zaseče
Tako seku dva pogleda:

Ja u grbu koju nosi
On u moju
tamnu kožu…

Prozor

Ovaj prozor je prizor i tri dimenzije ima.
Nedostaje mu najvažnija:
da pristanem na njega
kao što pristajem na uzaludnost
misleći na takozvani život.

Nebo, nedovoljno stabilno.
(ovo u koga deda je moj za svoga veka
zurio netremice očekujući bombardere
ili svemirski brod.)

ovo u koga ruka moja
neprestano udara
ne bi li razbilo se staklo
te svi skupa (sa plodovom vodicom)
da iscurimo
napolje

Zavet 

Sina ako ikad dobijem
U kavez će sa majčine sise
Hraniću ga živim mesom
umesto igračaka uneću mu šumske zveri
Nek se njuše, nek se kolju
nek nauči njihov jezik.

I kad mečku napastvuje
Biće spreman za nevestu
Kad kurjaku kičmu slomi
Znaću da mi trud ne beše uzaludan

Kad odgrize čedo
Ovu ruku što ga hrani
Pustiću ga
Među ljude

author-avatar

O autoru Jovan Nikolić

Rođen je u Beogradu 1955. godine. Od 1967. godine odrastao je u romskom naselju u Čačku u Srbiji. Od 1981 živi i radi u Beogradu. Piše poeziju, prozu, pozorišne tekstove, kolumne i tekstove za muziku pop i rok grupa. Najpoznatija pesma „Bubamara“ bila je motiv za film "Crna mačka beli mačor" Emira Kusturice. Radio kao novinar, komentator i kolumnista u Beogradu i Kelnu (Deutsche Welle). Emigrirao je u Nemačku 1999.godine. Bio je dobitnik brojnih stipendija u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i Hrvatskoj. Bio je „Rezidencijalni pisac“ i predavač na Filološkom i kulturološkom fakultetu Univerziteta u Insbruku. (Austria 2015.) Osmislio je i održao brojne seminare i predavanja o romskoj kulturi i istoriji „Roma Kulturkaravane“ i bio kurator nekoliko izložbi među kojima je najzapaženija bila izlozba „Roma Sportler“postavljena u Kelnu, Frankfurtu, Berlinu, Parizu i Nju Delhiju. Izbori iz poezije i proze prevedeni su mu na dvanaest jezika, zastupljeni su u brojnim antologijama i bili tema književnih seminara i konferencija u Evropi i dva Universiteta u USA. Objavio je do sada dvadesetdve knjige likrike i proze. Dobitnik je tri medjunarodna priznanja u Nemackoj i Italiji. Član je srpskog i nemačkog PEN-centra. Živi u Kelnu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *