Telo
Moje telo vozilo koje me vozi
kud god poželim
Svedok moj i uhoda
moj konak
Šta sve o meni ne zna i ja o njemu
Trojanski konj
prepun anarhista
Lenština i melanholika
Pojim ga hranim
špijuniram kroz ključaonice pod obrvama
Dobar je momak moje telo
Oplakujem njegovu trošnost
Nemoj se povrediti ne stari
Nemoj me boleti
Nemoj me umirati
Ne napuštaj me telo moje
Budimo braća
Udaj se za mene
Bajato seme
Navrh planine daščara zakatančena
Pod krevetom odložene gumenjarke
naviljci smrdljivih čarapa
Ovde živeše onaj prebego umom
Na zidu umašćen ovčji kožuh
zapatili se moljci i stenice
Možda je umro
Stropoštao se u ambis
Kad ludi umre ni ne zna da je umro
Možda će banuti nečujno na dovratak
Okrvavljenih beonjača
Sa vencem kopriva i zmija
Namesto glave
Summertime
Proziran turista mister Albino
Zaleteo se da uslika golubove
Na dubrovačkom Stradunu
Njagova roze supruga vadi
AGFACOLOR iz nesesera i asistira mu
Golubovi kao golubovi preplašeni prhnuše u zrak
Zaklonivši krilima dobar komad neba
A na trg na njih dvoje
Prosuše kišu sitnih fekalija
Oni kao da ne haju što ih je zasula gomila tih
Ptičjih neugodnih stvarčica
Čak se i nasmejaše
Taj osmeh, taj osmeh
Nikada neću zaboraviti taj osmeh
Ali da bismo ga bolje shvatili
Zamislimo im u ustima
toga trenutka dok se smeše
po jednu krišku limuna…
Noćni čuvar
Usred noći bezglasno, sveštenici
u muslinske kukuljice odeveni
odvode me u Hram od kamenih lavljih glava
u kome Adepti nauk savladavaju
promene obličja i gašenja aore
Na odru mrtvi obrednom maskom prekriveni
Kako kraj kojeg minem kruti se
Naziva tajno ime
Njihova milost meni je zlatnožutu
podarila kapu
obličja orlovog kljuna
Na glavu li je stavim
Moć stičem:
-Prizivam zaboravljene snove
Magla
Moj vid je dvostruk i osvaja me ništa
Misao – svetlosna nit
pukotina u gledanom
Koju okrznu katkad
senke bez porekla
Kuda iščezava nalog što ne zna za
sitna drobljenja jezikom
ni znak u koga udeva se čovek
koji se ni u šta ne razume
Bezobličan sam
Ne želim da se rađam više i
meni je odavde
do tvoga oka
svejedno
Zvuci i komešanja
Čitajući knjigu čuda i uzdaha o
Vladarima pustinjskim i podvodnim
pomislih – Objavi besmrtnost Bože !
Između
domalog i malog prsta oštra ivica
lista zaseca istoga časa
Ugrizoh jezik al misao
ne porekoh oblizavši
ranicu okrvavljenu
na ženino međunožje što liči
Utom minaret uzdignut kao
obrezani falus
u ustima neba kako bubri ugledah
Slika me peče
kao orijentalna kletva.
Opisi praznine
Iskušenik nespreman da nosi
u sudu tela usud svoj
Zamišljen do utrnuća korača
Nevešto držanjem prikriva strah
Prostor ne objašnjava zakrivljeni tren
(doduše ni Zemlja)
Od kada je prvi korak smočio u kret
do prvog ohrabrenja
Korakom svaki put ispljune škripu zglobova:
Šta ako umrem
Šta ako umrem još jednom
a ne stignem ?
Noć
curi u daljine
od kojih zuji u ušima i
poremećeni um
poremeti.
Psiha
Kržljava
presvučena malokrvnom senkom
Pulsom tople mirise širi
Kovrdže noktima češlja
udno trbuha gde reljef zri
Grudi, odojčad –
Skladne kalote osute rosom
kao kad maglicom oznoji grozd
Zvuk ispod peska nalik je
njenom smehu:
Mora da posve jasna njoj je i
davno znana tajna
U tišinu zanavek što vraća
Stepen invalidnosti
U hodniku internog odeljenja
Gradske bolnice
U mimohodu
Krišom se pogledasmo
Grbavac i ja.
Kao hirurg
Prvim rezom kad zaseče
Tako seku dva pogleda:
Ja u grbu koju nosi
On u moju
tamnu kožu…
Prozor
Ovaj prozor je prizor i tri dimenzije ima.
Nedostaje mu najvažnija:
da pristanem na njega
kao što pristajem na uzaludnost
misleći na takozvani život.
Nebo, nedovoljno stabilno.
(ovo u koga deda je moj za svoga veka
zurio netremice očekujući bombardere
ili svemirski brod.)
ovo u koga ruka moja
neprestano udara
ne bi li razbilo se staklo
te svi skupa (sa plodovom vodicom)
da iscurimo
napolje
Zavet
Sina ako ikad dobijem
U kavez će sa majčine sise
Hraniću ga živim mesom
umesto igračaka uneću mu šumske zveri
Nek se njuše, nek se kolju
nek nauči njihov jezik.
I kad mečku napastvuje
Biće spreman za nevestu
Kad kurjaku kičmu slomi
Znaću da mi trud ne beše uzaludan
Kad odgrize čedo
Ovu ruku što ga hrani
Pustiću ga
Među ljude
