БОРИС ЈОВАНОВИЋ КАСТЕЛ – ПЕСНИК МЕДИТЕРАНА[1]
Песников доживљај Медитерана као симбола слободе, вечности и бескраја, као тачке ослонца и сопота сваке Кастелове песме, није искључио ни живот осамљеника, који му је одувек припадао и својим духом, бићем и сном
Ако сузе и со твог зноја
једном мору не вратиш –
бићеш злочинац
а из његових ризница
болничарке од муља изроњеле
за твоје амнезије –
биће ти уздарје!
„Болничарке од муља”,
Борис Јовановић Кастел
Књижевни опус песника и есејисте Бориса Јовановића Кастела (1971) заиста је импозантан (више од двадесет песничких књига[2], уз неколико „избора“) и посебно je вреднован и ван Црне Горе о чему сведоче бројне његове преведене књиге, обично су у питању изабрани стихови, као и објављивање књига у Србији (Београд, Нови Сад), Хрватској (Опатија), Словенији (Љубљана), Македонији (Битољ).
Из нетом предочених података о укупно објављеним, преведеним, награђеним књигама, као и, не тако ретко, заступљеним песмама у светским и европским антологијама, можемо претпоставити не само завређено поштовање од својих колега песника, уредника и преводилаца, него и оно најбитније, а то је завидан аксиолошки ниво његовог песништва.
Бројни књижевни критичари, још раније, препознали су Кастелову доследну приврженост Медитерану настојећи да га насловима својих поговора, предговора, приказа и есеја поводом његових књига ослове и представе као: „Конзула мора“ (Душко Новаковић), „Мајсторство баштиника Медитерана“ (Матија Бошњак), „Освајача и картографа зачудног Медитерана“ (Вања Ковачевић), „Кастелове и митолошке дубине Медитерана“ (Ленче Милошевска), „Поезија магичне средоземне мистике“ (Иван Добник)…
Дакле, Медитеран, са свим оним што он подразумева и свим оним што је некада био, а и данас јесте, светионик је Кастелове поезије која је у ствари путовање кроз време и простор, кроз тајне и снове Средоземља, кроз његову магију и мистику, а на том путовању песник је сам и изван догми и већине[3]. И Весна Вукићевић-Јанковић тврди да у историјском, цивилизацијском, духовном и поетском смислу Медитеран, заиста, јесте светионик[4] његовог песништва. Матија Бошњак је мишљења да песник Кастел вешто успева да богату архаику давно изгубљених медитеранских култура осети, пронађе и сачува у стиху на сасвим модеран лирски песнички израз[5]. Сликовит, бајколик, медитативан и асоцијативан.
О Кастеловом достојном опесмотворењу Медитерана илустративно је и промишљање изузетног књижевника, али и „Медитеранца“ Предрага Матвејевића у писму упућеном самом песнику: „Да сам прије имао у руци твоје књиге, неке би странице мога Бревијара[6] биле друкчије, боље. Радо те читам већ отприје и мислим – ево првака оних који ће послије мене, боље од мене, рећи све што треба о Јадрану и Медитерану“[7].
Али, упркос изненађењу које нужно прати овакву неочекивану тематику, као и освежењу узрокованом Кастелововом мотивисаношћу и опчињеношћу Медитераном, бројни књижевни критичари уочили су да тај препознати песнички садржајни стожер тачније светионик није циљ самом себи. Наиме, мада је Медитеран мотивска соха и упоришна тачка, он није једини циљ у Кастеловом песништву, иако тако може изгледати и изгледа. Медитеран, уистину, јесте једини амбијент свих Кастелових књига. Али, песник, као витез времена и Медитерана пева и брани, истовремено и медитеранске топониме, легенде, снохватице, медитеранску бајковитост, историјске факте и све познате и непознате обале, као и своје личне и колективне унутрашње коте и координате, продужавајући, на тај начин, њихово даље трајање у лепоти[8]. Та симбиотичност, заправо је стварни и заједнички стожер Кастеловог песништва, којег проносе и појединци различитих временских простора, али са којима успостављамо извесне заједничкости на нивоу сећања и осећања. Ово уникатно и самосвојно, лирско и модерно песништво, мотивски усмерено Медитерану, у исти мах, указује нам да је његов Медитеран уједно и буквар свих нас, и наш сановник, и наш компас на путу на којем нас чекају не само прастара, него и осавремењена митолошка бића, ноћи пуне искушења и лепоте, којима су, иначе, испуњени Кастелови стихови. Али, све то указује и да смо сви ми, упркос својој минорности и краткотрајности, саставни део Медитерана, макар потенцијално.
Ружа ветрова[9]
Сасвим очекивано, и најновија песничка књига Поклонићу ти ружу вјетрова угледног црногорског и високо котираног медитеранског песника Бориса Јовановића Кастела, као и његове претходне стихозаједнице, израња из дубина и периферије Медитерана. Наиме, и ова књига, као и песник, пева и живи Медитеран. Овом пригодом песник нуди и наутичку ружу ветрова Медитерана за боље сналажење у њему. Иначе, Медитеран је неисцрпни сопот не само певања и опевавања, него је и начин промишљања, начин живота (и прошлог и будућег), модус опстанка и један од ретких непосредних доживљаја бескрајности. Медитеран је симбол не само географске, него и духовне и животне вечности, из којег се, што је посебно, издваја његова припадност свевремености и свепросторности, за разлику од много других појмова, па и симбола, који имају своју, пре свега, временску и просторну омеђеност, данас тако присутну. Медитеран таквих лимита нема. Никада није ни знао за њих.
Књигу објављену у Опатији, у Shura Publikaciji чине укупно осамдесет и пет песама, дискретно разврстаних у три одељка. Наиме, као да су у постојеће песничко ткиво, унутар њега, складно и са осећајем за меру, инкорпорисане или издвојене „Двадесеттри заливске капије“, везане за Бококоторски залив – данас, одакле се оне отискују са обале и започињу пловидбу кроз векове и сањане медитеранске топониме, кроз таласе сећања, митове, веровања и легенде, толико удаљене од нас, а, ипак, и те како, живе у дубини наших бића, знали ми за њих или не. Ипак, преовлађује утисак о садржајној јединствености читаве књиге, а донекле различитих погледа односно различитих места полазишта у Медитеран, што јесте вредност песничка сама по себи, али и проширивања угла из којег се све може још на неки начин самеравати Медитеран, што он и очекује и завређује. И очекује од писаца којима је дата та привилегија његовог промовисања.
У, условно речено, првом и трећем одељку, графички неозначеним посебно, проговарају и познате историјске личности (Свети Марко који је „на путу за Венецију упловио у наше бродоградилиште… да нас излијечи од куге, нахрани рогачевим брашном, сачува од рата“, па Архимед који је „изградио планетариј на механички погон“, Тагоре, одзвањајући „Пиндарови дитирамби у театру“, апостол Матеј који „чекајући погубљење на царинској рампи… проповиједа Јеванђеље“, Јован Богослов – који као „рибарски помоћник скончава од грознице“, „Плиније и филозоф Теофраст са Лезбоса… украшавали су папирусе с посветама љубавницама узиданим у фонтане“, па Киклоп у неочекиваној и надстварној улози, „Нерудине песме о развалинама“, „милозвук Хулија Иглесијас о љубави“), што доликује памћењу Медитерана.
Истом корпусу полазишта Кастелових песама-пловидаба јесу и свима познати топоними (музеј у Александрији, сунчани сат са Пага, феничанске „једриље са два јарбола“, „Кентаури на Партенону“, црква светог Димитрија у Солуну, Кнежев двор у Дубровнику, храм у Теби, зимовник Аполона, статуа сиријске краљице Зенобије, болоњска катедрала, као и пожртвоване посвећенице Христу – Озана Которка и Луција Црногорка, чије се и данас „чују молитве… зазидане у келији али никога нема да их чује“).
Осим њих, учешће у стиховима преузимају и значајни и средњовековни, па и старији или млађи, бококоторски самостани, манастири, катедрале и богомоље, чиме песник инсистира на уочљивом присуству његовог и нашег – данас и овде, алудирајући да и ово данашње јесте предмет Кастеловог медитеранског певања, макар као и слика у огледалу или лик преломљен у таласима мора које суштински, не само географски, припадају свету и заједници Медитерана.
Није неочекивано ни појава блиских митолошких бића (термински одомаћена и приближена, и као претње), као што су прихваћене демонске суђаје из паганске баштине, чији су пандани римске Парке и грчке Мојре, са истом жељом да се и локално, иако архаично, угради у песнички садржај. Присутна су и друга бића подземља и мрака као што су ђаво, вилењаци, вештице, због чега песник посеже и за прастарим магијским и мистичним обрасцима одбране као што су бајалице („утврда… одлијеже од бајалица призивања“), као и чарања, гонетања, локалног одредишта, у смислу неутралисања других демона и бачених чини:
Круг кретања сунца
исплео сам
од гранчица црне врбе,
ушио парче рибарске мреже из Баошића,
украсио је коралима, перлицама и сафиром
а за дно закачио
перце орлића
да хватач снова
објешен о ексер у акту капелице
сачува море у колијевци.
(песма „Суђаја и сунчање мјесечином“).
У корпус демона можемо убројити и представнике локалних животињских врста, познате као демонске, нечастиве или оне које су познате као симболи зла и страха који су вековима изазивали („Сада се го / пред звијерима у кожама звијери / укопавам у прочеље / да их криком рушења / на сат два растјерам / и укопам се на миру“ – песма „Укопавање“). Поред замишљаних водених претећих живих бића, што је природно амбијенту Кастеловог песништва, уочавају се и копнене демонске животињске врсте, каква је рецимо змија, која се јавља под различитим именима („пешикан, поскок, шарган, коралнa змијa“, као и њихов контраст – „змија чуваркућа“). Раскош песничког језика омогућио је синонимију на завидном нивоу и када је у питању биљни свет, а нарочито када је реч о ветру.
У оквиру људског понашања присутног од самих давнина јесу и маскирања, и маске, па и процесије у виду модерних карневала и других ритуала, присутних и некада и данас. Док се некада појединац, свестан своје немоћи, маскирао да би се „новим“ изгледом тренутно заштитио од потенцијалних опасности, обично од звери. Или да би се умилостивио или угодио наднаравним силама. Данас, пак, појединци се маскирају да би под маскама били оно што они нису а што желе да буду. Та жеља и представљање себе онаквим какав ниси, оживело је у наше доба и постало манир понашања, што све заједно заслужује и ироничан став. Вечери маски и маскирања су пријемчиви карневали, који се завршавају тако да „злотвор гори у паклу“, а са друге стране, песник домишља да се за време тог истог свечарског карневала, треба и мора бити обазрив:
Младићи су оштрили
јатагане из музеја
да се припреме за наставак
битке на Вучјем долу.
Наше мајке
забрађане црним марама
и с морем крављег млијека на длану
оштриле су игле
да нам џемпере – оклопе
пред судњи бој са својим сјенкама исплету.
(песма „Виолински кључ митова“)
Ови стихови нам дају за право да помислимо да у Кастеловим песмама налазимо и оно што се збива данас или се дешавало недавно, а што успоставља асоцијативност са оним што се збивало много раније. Наиме, песник, иако привржен „медитеранској космогонији… у своје песничке слике убацује коцкице другачијег животног регистра: породичне релације… новију друштвену збиљу… замке идеолошког… детаље појединачних и колективних драма ратних деведесетих… укратко, широк мизансцен стварних догађања, сасвим конкретних обриса дневне животне траке[10]“, не само у овој Кастеловој књизи, него и у ранијим.
У дослуху са песниковом приближавању и свом свету и окружењу јесте значајан контигент песама у којима читамо приче о обичним људима и предметима из различитих векова (светионик на Фаросу, Фадо музика, кћер Фелука, губитак наутичке карте, морепловац Еудокс, неименовани црноризац, калиграфкиња, болничарке), као и о догађајима из свакодневног живота усред или на ободу Медитерана.
И средишни одељак књиге дискретно издвојен и ословљен као „Двадесеттри заливске капије“, доноси песме писане уназад пет година. Осим тога имају још једну – просторну одредицу која се тиче топонима одакле песме полазе у свет. А то су углавном приморска места-села из Боке, већином Љута, затим Доброта, Рисан, Пераст, Котор, како их је сам песник назначио на дну сваке од поменуте двадесет и три песме. Иначе, сви ови топоними су крцати митовима, бајкама, фрагментима историје, временом обавијеном богатом, игривом маштом, блиском ономе ко их прича и пише, као и онима који их слушају или читају.
Ни ове средишне песме не разликују се превише од осталих песама у књизи када су у питању маштовитост, асоцијативност, мудрост, емотивност, зачудност и припадност Медитерану. Обично се све ове песме завршавају у дубинама, бесценима, метафорама, присутним заједничкостима или различитостима Медитерана.
Сопоти
Врло често, и сопоти песама утичу не само на укупан песнички садржај, него и на песникове накане шта читаоцима жели саопштити.
Стиче се утисак да је песнику Кастелу довољан само један поглед у море или неку рушевину, један „санохват“, посечена маслина, једна реч, „повјетарац из маслињака“, „остаци Хериног храма на Сицилији“, један облак, „одбачен на пристан / котур без ужади“, „обезглављене статуе из града Филипи“, само један морски вал, „продавачица сувенира“, па „анђео чувар на звонику“, понта са мандраћима, „градња бродица“, да би се, на час, обрео у Медитерану где наставља и надграђује започету причу-песму. Повод песме може бити и „Мисао о писму у флаши / коју су горштаци / фијукнули у море / с молитвом на старословенском“, што асоцијацијама и претпоставкама „прогања“ песника који због тога постаје „кип о мисли о безмерју“. Сопот Кастелових песама може се кретати и обратно од снохватица („Са бајонетом међу зубима / за вратом су кидисали / канибали капиталци и капиталисти / да на смртну пресуду од папируса / ставим параф“) до повратка у стварност („Кад сам се расанио / све је прекривао небески штоф / и ништа више није дисало / сем бајонета мора / нада мном“) у песми „Бајонет“.
Разлог, додуше ретких песама јесте и осећање љубави, као у песми „Дланови“ коју песник започиње чежњом и привиђењем („Препознао сам ти глас / у фалсету вјетра / кроз улице историје“) која се претвара у осећање коначног губитка („Али нигдје не препознах / твоје дланове / са линијама пловидбе / до луке гдје уклетост нестаје“), што је била судбина чекања многих жена бококоторских чувених морепловаца и непознатих бродара, као и надања морнара да ће се са дугих путовања вратити кући, укућанима и женама које их упорно чекају, и којима живот пролази у чекању и преношењу себе „у срму и власи / гоблена“.
Песник није заборавио ни страх од најездара и проносиоца смрти свих врста, на пример у песми симболичног имена „Косци прогонитељи“, што немоћног осамљеника неумитно окреће ка обредном, мистичном и сујеверном:
Још под језиком чува шљунак
да не замуца од страха
пред најездом сабласних косаца
у огртачима са кукуљицом.
Али, песник Кастел са два завршна стиха у песми „Левијатан, Бог и дјевојчица“, појашњава шта још све вековима сачињава Медитеран, пре свих, то је снага љубави. На пример, љубав ћерке „која… на задарској риви… очеву лађу ишчекује“ док јој очигледно прети демон Левијатан („морска неман… Створен од бога и нерањив, / кит или змај крволок, од светих књига дуговјечнији – све јој је ближи“) пред „покуњеним богом” који се у последњи час пробуди и „одведе на ланцу / љубимца у старачки дом“: „а сузе радоснице дјевојчурка / разбистрише Медитеран!“
Садржај
Песников праг надражаја је врло низак када је у питању Медитеран. Све изазива сензације у песнику, тако, на пример, у песми „Седам капија у седмици“ песник не само да уочава различите алке на улазним дверима, него на основу неких од њих тумачи и предвиђа историјат и могући живот куће и укућана: „Шеста свечани улаз у двориште / племићке породице без порода / а седма сиротица изглодане коже / заборавља име власника и алфабет шкрипе“.
У бесцен Медитерана песник, сасвим оправдано, отворено прихвата и магију и сензибилитет фадо музике, са свим њеним учесницима – музичари, певачице, плесачице, као и сви присутни у тој малој и загушљивој просторији неког од лисабонских клубова, која је у стању да сваког појединца „зароби“ нечим надреалним, чујним али необјашњивим у том трену:
Застани, ђевојко, отпиј мало
ракије са укусом аниса
или загризи арапски кох
који ти нудим
па ме откључај из замка
виолинским кључем.
(песма „Фадо“)
Отуда и песников монолог односно дијалог у песми „Црноризац“ не заборављајући чаролију фадо музике доживљаване као потпуно и без задршке предавање појединца звуку, под утицајем ритма и гласа магијског дејства сличног неким надљудским и надреалним моћима и потребама, можда сачуваним у оно наше несвесно: „Зар није поезија литургија, / корзо под перашким острвима – / а глас пјевачице фада / у лисабонском клубу – молитва“.
Неретко, јунак Кастелових стихова није ословљен, али се уочава његова надстварна моћ „несводивог“, као у песми „Иглене уши“ која у целости гласи:
Припитомио си море…
Из компаса истргао
магнетну иглу
сувишну за навигацију несводивим,
опуштена узда једара и сан.
По риби посмоноши
послао је у гнијездо
на обрушеном торњу
да кћери за рођендан
(без броја свјећица)
пробију уши!
У дослуху са неименованим, а наслутивим главним актером поменуте песме јесте и песма „Силуета“ чијих седам завршних стихова гласи: „У вијеку крвавих воајера / и браће бубњара, / млађег рата и старијег циркуса, / хита кроз лавиринте пустиње / да се са насуканом / силуетом пловила / сједини“.
У песмама као што су: „Бошча“, „Малограђани“, „Виолински кључ митова“ (уз њих и песма примереног имена „Проналажења“), песник препознаје гаму познатих личности свуда око себе у Медитерану, као што су босанска краљица Катарина у лику „једне малољетне купачице што суши грудњак на лишћу палме“, Лоренса Дарела као „рибара жуљевитих дланова“, Евиту Перон, а, у ствари „црквењакињу у дворишту цркве… у Перасту док је бројала кованице краљице Теуте“, црногорске хероје са Купреса у „погледу модруља“, али и самог грчког песника Рицоса: „Звонар цркве светог Стасија / у Доброти / рекао ми је / да је грчки пјесник Рицос“.
Међутим, после свих ових неочекиваних поређења и претварања, следи кључно стих-питање: „Како да пронађем себе?“, што је, не тако ретко у Кастеловој поезији Медитерана, него и у песниковом и нашем животу.
Поступак
На основу ишчитавања књиге Поклонићу ти ружу вјетрова, поред очигледне садржајне песникове самосвојности и припадности на коју су и читаоци већ, навикли и чекају је упорно и стрпљиво, уочавају се извесне особености када је у питању песников поступак, који није увек сличан већ, гледано кроз време, поседује склоност блажег мењања из књиге у књигу, што не само да избегава монотоност (очекивану поготово када је мономотивска посвећеност песништва), већ увек носи у себи и дозу различитости у отварању својих песама. А на тај начин и ка све већем продирању у нове и нове кругове и дубине песничког садржаја, којих у Медитерану има у неограниченим облицима.
Једна од специфичности Кастеловог певања огледа се у томе што су све песме уцелињене са, обично окончателном песниковом наканом која је утишана и глагољива, што је илустрација стваралаштва доброг песника, пре свега. На прво читање, поенте не изгледају посебно претенциозне, али су песничко-значењски ефектне и оправдане, макар и оне биле зачудне или не. Књижевница Јованка Вукановић је Кастелове поенте описала сликом да „готова свака његова песма одаје извесну сигналну лампицу песниковог својевољног заточеништва на медитеранској воденој мапи[11]“. Наиме, намере писања појединих песама тек у накнадној сумарности добијају оне замишљене обрисе и најаву песниковог исписивања себе на стваралачком свитку медитеранског пергамента. Такав пример, један од бројних, јесте у песми „Добротвор“ у којој се препознају извесна једначења међу песничким сликама са митолошко-бајковитим значењима у подлози песме: „Када се / у болоњској катедрали / лав раширених крила скаменио, / видио је његовог брата / на которским зидинама / како будан дочекује / побуну морнара“.
Друга особеност Кастелових песама јесте у начину њиховог певања. Наиме, све његове песме испеване су као праве легенде, јер само тако и доликује причи о Медитерану и из Медитерана – кроз легенде и митове, кроз магију и мистерију, кроз фикцију, од којих и зависи представа онога чему пева. Песников, и не само његов доживљај Медитерана, заснива се на митовима, фикцији, фантазмама и сликама на граници између стварносних и нестварних, на границци између замисливог и зачудног, а не на пуким историјским фактима, којих има само у назнакама у Кастеловом песништву. Нема слике Медитерана без маштовитости, без онеобичавања, без домишљања. Само помоћу таквог или сличног поступка може се доживети, а доцније и прелити у стихове такав бескрај какав је Медитеран. Чак и када је могуће да поједине песме зачну историјски догађаји (песме „Свети Марко у нашем бродоградилишту“, „Фадо“, „Два храма“) и оне су испеване у надреалном и занеобиченом дискурсу.
Трећа је посебност да песник, иако је читава књига Поклонићу ти ружу вјетрова садржајно кохерентна, успоставља дијалог не само овај постојећи унутар књиге интегрално, него намеће и одређене субдијалоге нарочито у оквиру појединачних темата. На пример, на мотиву смрти, која је, иначе, учестала. У песми „Како узвисити свјетионик“ очито је да Медитеран прихвата тачније прихватао је све, као што је и смрт – смрт „свјетионика на Фаросу“ који и даље „трепће… на дну плавила“. Медитеран прихвата и грли – смрт људи, бродова, градова, муња, огледала, док у песми „До младости“ напуштени брод „није запловио, изгубљен и сам… у пијеску плаже“, али је истовремено и асоцијација на сећања која га могу одвести у младост („Из клатна срца боје патине / израстају хортензије / да погледамо у другост – / мјесташце где старење / са свецима тече унатрашке, / до младости!“). Истовремено се на овај почетак песме, надовезују и завршни стихови песме симболичног имена „кад будем мореплован / све ћу видјети и чути“. У књизи не егзистирају само ови субдијалози. Има их много више, и сви се утискују у коначан и узајамни дијалог свих песама и њених актера.
Ево још једног од токова разговора у оквиру обиља разговора током читаве књиге. Када је реч о, већ помињаном, проналажењу самога себе песник говори о уништавању трагова живота њега и његове породице у песми „Бродска сирена у желуцу“:
Зашто су се слова од графита
скривена у пукотини самостана
претворила у драче –
фусноте наших биографија?
И у песми „Како су протицали дани“ песник трага за својим пореклом, за собом, у страху да се нису изгубили: „Мој родослов продужила је. / Како да је нађем, / где прориче / и на којој коти је одморила“.
Када је у питању извесна мотивска изолованост појединих садржајности уклопљених у главну мотивску матицу Медитерана, треба нагласити и песниково, с времена на време, коришћење и биографских података своје породице у ближој или даљој прошлости, као и својих укућана (песме „Прстеновање”, „Кабаница у магази“, „Луча од морских каменчића“, „Шетња са Илином“). Дакле, актери његових стихова су преци (ђед, прађед, мајка, отац) и потомци (ћерка и син). Свуда је њихово присуство оправдано и надасве корисно и даје укупној садржајности нове димензије у виду личног, увек интегрисаног у водене струје Медитерана, допуњујући његово значење и његову свеобухватност, што такав један песнички „континент“, какав је Медитеран, и мора поседовати. Песма „Рекли сте ми…“, управо и приказује учешће његових укућана са прошлошћу коју они доносе, стопљени у сву маштовитост и фантазмогорију, садржану и у његовом завичају и у његовом песничком прибежишту и исходишту, којима је доследан:
Мајко, рекла си ми –
све ће бити ведро
и живјећеш дуже
од херцеговачких легенди.
Кћери, рекла си –
све ће бити ведро
и докторираћеш на археологији Јадрана.
Сине, обећао си –
да ћеш поринути
најстарији брод из регате
у наш боцун од паучине.
Оче, рекао си ми –
све ће бити ведро
и казаљке твог сата, Титовог дара, неће стати.
Али, преклињем вас,
оставите ме само једно предвечерје
на мору
јер ме тамо на прозорима палате
чекају родитељи,
кћи и син
претворени у кактусе
да ни једна птица злослутница,
сита и надувана,
не смије долетјети.
(Љута, 1. август 2018)
И завршетак песме „Луча од морских каменчића“ тиче се присуства потомака, не непосредних, у једној зачудној ситуираности: „Потомци мог племена / премлади за ђаке прваке / – не знавши за слова – / већ су хрестоматије исписали“.
На примеру ових значењско-мотивских токова унутар јединствене матице читаве књиге, лако је претпоставити да ови субдијалози у овој књизи имају и своје почетке или узоре и у ранијим Кастеловим књигама стихова. На тај начин, такав значењски ток, предосећам, завређује и посебну обраду у виду засебних есеја. И како нису то само у питању смрт, љубав, биографски подаци, него још неколико токова који се већ назиру у „Ружи вјетрова“, њихово тумачење би могло наслутити постојање још неколика или неколико других „значењски побочних“ књига унутар његовог песништва, по принципу токова у токовима. То је потврда песникове отворености према свету и животу, и према Медитерану свакако, али постоје суштине, истине, медитативни записи, који трају вечно, али се из много њих може препознати бусола нашег трајања и наших домета, које живимо и певамо и овде и данас, али и унутар медитеранских водених струја.
А са друге стране, овакви додатни, уочљиви или скривани токови, свеједно, избегли су евентуалну монотонију стихова и стиховања. Захваљујући овим значењским битним „умецима“, ми имамо привилегију чекати и даље са извесним узлетом читати двадесет и неку, безмало тридесету књигу, посвећену Медитерану. И доживети је, опет, као свежу, нову, непредвидљиву, неочекивану иако је очекујемо, а уз то модерну, сликовиту, медитативну, асоцијативну, надреалну и зачудну.
У оквиру тумачења песниковог поступка нужно је поменути његове успешне стихове, који не поседују неку превелику значењско-гномску конотацију, али их је, једноставно, лепо читати и слушати. И то у неколико наврата. И при том више размишљајући о представи и синтаксичкој игри унутар реченице, него ли што покушавамо да уђемо у накану ових стихова. Можда су то и Ингарденове „зоне неодређености“ које нисмо у стању увек да докучимо до краја или до граница које ми то желимо, али смо сигурни да су стихови пред нама, несумњиво – добри и прави. На пример, завршни стихови песме „Два храма“: „одједрио сам у синајску пустињу / да ми се јави море / и храм под водом!“
Као и у песми „Оскоруша“: „Тек послије првих мразева, / мекана и слатка, / топиш се у устима прободене срне / као последња жеља револуционара“.
Док у завршна четири стиха песме „Књига од листова наранче“ и назиремо песникову идеју:
Цвијете наранче,
од твојих листова књигу постања шиљем
да датум смрти од силног листања
изблиједи!
Иронија
Да песник посвећен Медитерану у свом видокругу уочава и оне појаве на које мора да критички реагују, иако нису непосредно везане за Медитеран. Међутим, Медитеран је бесконачно искуство. Гледао је, можда и патио због свега што се дешавало у њему, понекад и у његово име. Медитеран је, очито, све то морао да прихвати, као што смо раније констатовали и када је смрт у питању. И смрт, нарочито појединаца, део је вечности и бескраја званог Медитеран. Само предвиђамо да је такав пасиван став Медитерана. Можда је он и активно учествовао у њиховом кажњавању или се задовољавао критичким и ироничним дискурсом, као што то чини песник.
Појава за коју можемо са сигурношћу потврдити да дуго траје, можда дуже и од медитеранског памћења јесу најездари-отимачи и освајачи-грабљивци, детектовани у песми симболичног имена „Малограђани“: „Хтјели су опљачкати скулптуре и жироскопе… устријелити летеће књиге из антикварнице“ пред „бистом партизанског пјесника у дворишту“ коју завршава и иронично и сатирично и надреално, и ефектно, пре свега, јер је „Град“ који су разбојници опседали „преко рамена, однио… море“ а пљачкаше: „оставио на сувом / да од својих чланских књижица / сазидају велике градиће“.
Иронија се одомаћила и у стиховима и у наслову песме „Поткупљени и млади анђели“ коју песник Кастел почиње сликовито-медитавном представом коју смо сви ми током деведесетих година прошлог века, са горчином, немоћни живели, у доба транзиције ка демократији и у доба грађанских ратова до ропства уместо до прокламоване слободе: „Говорили су како је патриотизам / сигурна лука ниткова / џепова пуних новчаница и ордења“.
У таквом кодексу, независно од временског и просторног порекла, у таквој ерозији разума и морала, брзо овладају хаос и метеж, који су у стању да обезвреде све постојеће и уз то да обесмисле све чиме се покушава успоставити прави систем вредности. На тај начин, све је узалудно, све је привид, па и покушаји самог Христа који је:
мијењао дивље смокве
и струкове тамариса
на добротској пјаци
за течни восак од којег ће
ноћу у пећини
излити људе што ће,
прије пунољетства, постати оцеубице.
(песма „Прво и последње виђење Христа“)
Иронично-саркастична и црно хуморна јесте песма „Поклоници“ у којој, по наредби персијског цара „војници / са триста удараца / бичују море / јер им је бура потопила мост“ а, што је заиста незамисливо, „таласе коловође, / стегнуте букагијама, / спроводе у затвор на брду“.
Закључак
Књижевна критика, без превише различитости, дели промисао да је Медитеран за песника Бориса Јовановића Кастела „централна тачка, покретачка и инспиративна снага сваког духовног делања, мера човека и за човека“, као и „синоним за трагалачку опсервацију и највиши степен хармонизованог јединства Човека, Природе и Бога[12]“.
Стога, морамо појаснити и да импресија песничке књиге Поклонићу ти ружу вјетрова песника Бориса Јовановића Кастела, донекле, узима у обзир и извесно искуство тумача о његовом целокупном песништву након ишчитавања његових ранијих стихозаједница. Наиме, први и кључни утисак јесте да је Кастел несумњиво песник Медитерана са свим атрибутима које он садржи, нарочито оне у склопу симбола вечности и бескрајности које је песник, и раније, маштовито и сликовито опевао. Он то чини и овом пригодом (са можда сачуваним у оно наше несвесно – Фројд) и у „ружи вјетрова“, на завидан песнички начин. Тачније, песник осим што наглашава, слободу и ослобађање које опесмотворује, он испевава и патње и искушења, и Медитерана, а особито осамљеника и неснађеника. Песник Кастел нам их представља као кључне карактеристике и Медитерана и ветра изнад њега, које, до сада, није било могуће раздвојити. Нити је то неко покушао.
Дакле, песник Борис Јовановић Кастел у својој медитеранској епопеји која траје и даље, испевао је и „компас судбине“ појединца, данас и овде, који је такав, и бољи или гори, срећнији или трагичнији, богатији или сиромашнији, моћнији или слабији, само као још један, иако сићушан, саставни чинилац бескраја какав је Медитеран. Тако је, заправо, одувек било. Велико је увек било и јесте и биће велико, као и слободно и ослобођено вечито и бескрајно.
[1] Поводом књиге Бориса Јовановића Кастела, Поклонићу ти ружу вјетрова, Shura Publikacije, Opatija, 2023.
[2] Објављене Кастелове песничке књиге су: Кад замиришу кајања (1994), Прстење поморја (1995), Фусноте јужних звона (1997), Анатомија средоземног дана (1998), Медитеранска агенда и прорицање прошлости (2000), Медитерански хексатеух (2003), Его мора (2004), Вјенчање са сипом (2007), Neptunes spear – избор из поезије на енглеском језику (2007), Медитерански индиго – избор из поезије (2008), Ручак на хридини (2010), Kosilo na čeri – на словеначком (2014), Бескопник (2015), Позивно писмо сунцу (2016), Море у наручју (2017), Зевс у будванском казину (2017), Чекаат ли бродовите – избор из поезије на македонском језику (2018), Гребени од костију (2018), Testament u školjkama (2018/19??), Bumerang valova (2020), Ако доједрим (2021) и Поклонићу ти ружу вјетрова (2023). Објавио је и четири књиге изабраних есеја: Пергамент од сирениног попрсја (2000), Пета страна југа (2005), Огледање у бонаци (2009) и Медитеранско просвјетљење – наш Медитеран, компас судбине (2012). О његовој поезији објављене су две књиге изабраних есеја домаћих и страних писаца: Медитерански госпар (2009) и Конзул и јувелир Медитерана (2022). Добитник је више светских награда за поезију. Поезија му је превођена на неколико светских језика и заступљен је у бројним релевантним светским антологијама.
[3] Роберт Хисек, „Море као средство поетског постојања“, у, Антологија савремене словенске поезије – Блудни корени, на чешком и енглеском језику, Оломоуц, Чешка Република, 2014.
[4] Весна Вукићевић-Јанковић, „Трансгресивни имагинаријум Кастеловог медитеранског епоса“, поговор, у, Тестамент у шкољкама, Опатија, 2018.
[5] Матија Бошњак, „Мајсторство баштиника Медитерана“, Живот, Сарајево, 5-6/2017.
[6] Предраг Матвејевић је објавио Медитерански бревијар 1987. године, а након тога још неколико десетина пута је штампан (има и пиратских издања). Преведен је на више од двадесет језика. Сам Матвејевић говори да му је много користио Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II“, француског историчара Фернана Бродела, посебно због рационалне и медитативно-асоцијативне дистанце.
Када је Медитерански бревијар објављен у Италији, италијански писци, међу којима и велики Умберто Еко, предложили су да се Предрагу Матвејевићу за ту књигу додели Нобелова награда за књижевност. Кроз наредне три и по деценије, значај ове књиге само је растао, појављују се нова издања, а Бревијар је остао непревазиђено дело о Медитерану и далеко ван географских оквира тог дела света.
[7] Преузето из књиге есеја Конзул и јувелир Медитерана – о пјесничком дјелу Бориса Јовановића Кастела у црногорској и јужнословенској есејистици и књижевној критици, ЈУ Народна библиотека „Стеван Самарџић“, Пљевља, 2022, стр. 4.
[8] Мирјана Стојановска, Витез мора, поговор, у књизи, Чекаат ли бродовите, Битола, 2018.
[9] Када је у питању Ружа вјетрова Лена Рутх Стефановић, аутор предговора „Медитеранско утврђење“ у Кастеловој књизи Поклонићу ти ружу вјетрова, наводи да насловна синтагма је поларни дијаграм који показује (најчешће) шеснаест праваца из којих вјетар дува, чиме асоцира на песникову пловидбу Медитерана у свим тим правцима, узимајући у обзир много тога (све није могуће) што чини садржај једне такве бескрајности какав је Медитеран.
[10] Јованка Вукановић, „Два лица једне вјечности“, часопис Комуна 20, Подгорица, 2016 (приказ књиге Бескопник, Подгорица, 2015).
[11] Јованка Вукановић, Исто.
[12] Јованка Вукановић, Исто.
