.
.
.
*
.
Umesto da lete, mišari kao starci
čuče na stubovima, da bi se lakše
domogli plena na njivama. Čemu
ta ekonomija snage, po cenu tromosti,
zločin je isti,
ili je to izmaglica natopila
duše, inercija vlage, ovog jutra,
dok promiču talasi i talasi
našeg panonskog mora?
Panonski orlovi, probudite se
i dignite u vazduh, zašestarite
po nebu izlazećeg sunca,
nahranite se alkama vazduha
i svetlosti, pa hajdete
s nama na put!
.
.
*
.
Da biste ušli u grad, morate proći
kroz ovaj polupakao, to je cena, sleva,
sklepotine od metala, arhitektura,
monstrumi neverovatnih oblika
sa zlokobnim, da li i otrovnim,
pečurkama, čitav jedan grad, zapravo,
u košmarnom negativu, zdesna,
međutim, jedna od najvećih
rekreativnih zona, tamo, danas,
džogeri trče i njihovi psi, željni
vazduha. Dve zone, jedna preko puta
druge, rasečene autoputem, i nisu tako
razdvojene. Pakleni truju, da bi zeleni
mogli da trče i šetaju parkovima.
Strašan je ovaj svet i pustinja
žalosna, i stid, dodaje neko,
što kao ugljena prašina
pada po nama, danas,
po predstojećem boravku,
po svemu oko nas.
.
.
Hundertvaser
.
Organske forme, psihodelija
kao prirodan pogled, nazvao se
sto voda kao što je mogao da bude
i sto vazduha ili sto kiša. Spirala
će nas, ne prava linija, đavolje oruđe,
spasiti. Krivulje, ispupčenja, udubljenja,
livade i šume na krovovima, leje,
ostavio je dosta ali premalo da bi se
išta promenilo. Barka kišnih dana
u kojima se dubina boja otvarala,
drugačije, raznobojno, osmišljeno
gde bi se moglo srećno živeti
i raditi, kao obično, nije uspelo,
ostala je ideja, posvećeni život,
propali projekat. Onda umreti
sred okeana i biti sahranjen u Vrtu
Srećne Smrti, u plitkom grobu,
nekoliko stopa od sunca, postati
humus, vratiti se, svakom svojom
od stotinu voda, zemlji, odakle
će izrasti drvo u koje ćemo
polako preći.
.
.
*
……………………………….po Egonu Šileu
.
A tela su nastavila da se raspadaju,
i raspadaju se i danas, ovde su uhvaćena
na početku sunovrata,
između teskobe i erotike, uvijena,
isprepletana, u strahu, nepotpuna,
gola ili ogoljena do mesa ili
u grču, nabrekla od žudnje, lascivna,
podatna, i ujedno izmučena, pohabana,
krvava, oderana do kostiju. Veliki Rat
završavao se Velikom Pandemijom
koja će odneti i njega, telo
njegove žene i njihovog
nerođenog deteta, porodicu
u nastajanju. Počinjao je najkraći vek,
i sve je bilo spremno za novi
projekat: telo atomizovano,
genetizovano, formatizovano
i potom izbačeno
u sajberspejs.
.
.
*
.
Zastoj, antiteroristički punkt,
gde cela dva sata milimo na suncu,
da bi nas na kraju propustili
i ne pogledavši nas. Kasnićemo,
iako nigde ne žurimo,
kad stignemo, ostaće samo
ostaci dana, večera u nekoj bašti,
kratka šetnja. Suvišni smo,
beznačajni, ali zašto i krivi,
efekat leptira nikog ne štedi,
na jednom kraju planete lepet
krila zločina, na drugom, oluje
mučenja i neslobode.
.
.
…………………………………..iz rukopisa Kamperplac
.
.
.
.
.
