Nikola Bertolino, rođen 1931. u Buenos Ajresu. Tokom detinjstva i dečaštva živeo je u Drveniku kod Makarske, Omišu, Supetru na Braču, Vukovaru, Širokom Brijegu, Rabu, Sinju, Dubrovniku, Zagrebu, selu Golubincima u Sremu, te u Staroj Pazovi, da bi janua-ra 1947. došao u Beograd gde živi do danas. Autor je i znatnog broja eseja o francuskoj, srpskoj i ruskoj književnosti. Dobitnike je mnogobrojnih nagrada i priznanja.
Posle toliko godina koliko ste se družili sa poezijom, šta je to poezija?
Ja bih poeziju nazvao nekom vrstom antibiotika duhovnog života.Ona je ono što nas čuva, što nas štiti, brani, jer suprotno mišljenju pesnika koje obožavam i koje sam prevodio i koji je možda najznačajniji od svih moji pesnika, Remboa, koji je došao do zaključka da apsolutnu prednost ima materijalna civilizacija nad duhovnom i tome se i posvetio. Proučavao je sve moguće stvari iz oblasti tehnike, oblasti zanata itd, a strogo je izbegavao sve što pripada humanistici. E, on se tu varao, jer materijalni napredak čovečanstva, tehnički, do čega je doveo? Doveo je do nuklearne bombe i doveo je danas do mogućnosti uništenja planete. Duhovni razvoj čovečanstva i pogotovu poezija koja je u suštini svega toga, ona je ono jedino što ljudima može da omogući zdrav razum.
Šta danas mislite o prošlosti? Da li su ljudi u prošlosti pre dve, pet ili deset godina, da li su ljudi bili srećniji nego mi danas?
Ne bih rekao da su danas ljudi mnogo srećni, čini mi se, mada se ukupno uzev, bolje živi nego što se živelo nekada. Sećam se knjige Milorada Panića Surepa , “Kada su živi zavideli mrtvima”. Tu opisuje vreme koje je ovaj narod provodio pod Turcima. Ljudi su živeli u strašnim okolnostima, tu su bile epidemije, daleko niži nivo života, ali bili su zadovoljni da je sve manji sled u kome su su bili srećni. Sada, mi patimo od nevolja čitavog čovečanstva. Sve što se bilo gde desi to mi već danas znamo, to nas opterećuje. To možda može da se objasni, mada je u suštini neobjašnjivo: Zašto su ljudi pasivni prema onome što se zbiva u svetu? Pasivni su jer su zatrpani, uglavnom nepovoljnim podacima koji stižu iz celog sveta.
Kad smo pričali o sebičnosti, Vi ste rekli, da su ljudi svuda sebični, u svim narodima i u svim zemljama. Da li ste Vi u Vašem životu sreli neke nesebične ljude?
Da li sam sreo nesebične ljude?? Pa znate šta, ja bih rekao da jesam. Ne bih toliko daleko otišao da kažem da su svi ljudi nesebični. U svakoj zemlji je sebičnjaštvo na vrhuncu. Ko nije sebičan, taj teško uspeva u životu. Sebičnost je jedan od osnovnih preduslova da bi se neko probijao, ali ja sam upoznao dosta ljudi recimo u srpskim selima, porodica moje prve žene na primer, iz sela Mislađija, kod Obrenovca, nisam upoznao plemenitije ljude, gostoljubivije, čuli su da sam Hrvat, to ih ni najmanje nije zanimalo, poštovali su me, voleli su me i to sam itekako mogao da osetim.
Sa kojom istorijskom ličnošću se identifikujete?
Teško je identifikovati se sa nekom istorijskom ličnošću, tim pre što se ja bavim stvarima koje su pomalo apartne, književnim prevođenjem, koje je po mom mišljenju najteža moguća umetnost i koja je danas potcenjena žestoko, kao što je uostalom potcenjena i poezija. S kim bih se identifikovao? Sa čuvenim prevodiocima, kad bih među njima birao, onda bih spomenuo imena Mihovil Kombol, Dobriša Cesarić itd.
Koji je Vaš omiljeni grad gde ste boravili? Neki grad gde Vas vuče sećanje, gde pomislite da biste ponovo otišli, mada je to sad možda i nemoguće. Da li je to Buenos Ajres?
Buenos Ajresa se ja ne sećam, ne mogu da se sećam. Sećam se dveju slika, kako plačem jer mi je dečak iz komšiluka uzeo loptu i ne da mi je. I druga scena je iz Montevidea gde me poveo otac na izlet, pa smo bili u zoološkom vrtu. Slon je prema meni ispružio surlu, ja sam udario u plač, uplašio sam se. Koji grad je meni najdraži? Ja sam svoje zavičaje opisao. Mislim da će svima biti jasno, onaj ko je to pročitao, da ipak stoji samo jedno mesto na samom vrhu tih mojih predilekcija, a to je Omiš. U jednoj kući u Omišu, staroj kući iz 17.veka nad ulazom, nad vratima je kamen položen iz rimskog doba I na njemu piše: “Gratias ago tibi domine quia fui in hoc mundo”- Zahvaljujem ti Gospode što sam živeo na ovom svetu. Zahvaljuje što je živeo u Omišu, prekrasnom gradiću, mali grad, ali divan gradić, na ušću reke Cetine, ne zna se šta je lepše, zelena, smaragdna boja Cetine, kotlina koja se pruža iza, ili sam gradić sa svojim tvrđavama ogromnih zidina koje liče na hridine kod Kotora. Dakle, Omiš ipak moram da izdvojim. Među drugim gradovima teško mogu da biram, jer kad nekoga biram onda druge kao da sam zapostavio I samim tim više mi nisu dragi zavičaji. Svako mesto u kojem sam bio statira kao da je moj zavičaj.
Razmišljate li o vremenu? Šta je to vreme?
Prvo reći Igoovu poemu “Bog” za koju je rečeno da je jedini francuski pandan “Božanstvenoj komediji” i koja u stvari traži odgovore na neka bitna pitanja. Mogao sam da razmišljam i o tom problemu, problemu vremena jer uz problem vremena vezuje se i problem beskrajnosti, beskrajnog sveta, beskrajnog smisla. Sada u ovim godinama, pošto imam devedeset tri, napunio sam pre nekoliko dana, vreme je stvar o kojoj itekako razmišljam, završava li se moje vreme ili ne. Ja nisam ateista već agnostik. Samim tim smatram da treba da postoji nešto s one strane u koju ću uskoro da pređem, u to se nadam, ali nisam siguran u to. To Igo kaže na kraju svoje poeme, kada ti neko otvori ta vrata da vidiš tu svetlost, ako postoji, koja je beskrajna.
Ima li nešto za čim žalite?
Mogu vam reći da žalim što nisam ranije počeo sa pisanjem proze. Moja knjiga o zavičajima nazvana je autobiografskom. Vidim da danas većina romana koji izlaze su autobiografski, s tim što autor ubaci malo fikcije, ali čak ne izostavi svoje ime i prezime, ostavi sebe kao ličnost, ali ubaci sebe u neku fikciju koja opravdava da se to nazove roman. Ja sam pisao svoju knjigu o zavičajima želeći da pišem roman o svom životu, ali roman koji će biti iskren, otvoren, koji će otkriti istinu. Ništa nisam krio o sebi. Naprotiv, o sebi sam rekao neke vrlo oštre osude, za ono što nisam uradio a mogao sam. Žalim što nisam počeo da pišem prozu ranije jer sam mogao.Potpuno sam se posvetio prevodilaštvu, i kad dodam sve drugo što sam radio, radio sam u Muzeju na Ušću, bio sam pomoćnik upravnika. Radio sam u izdavačkim preduzećima, BIGZ-u I Nolitu. To je uzimalo toliko vremena, prevođenje poezije, kao najteži mogući posao, i nije bilo još i vremena da pišem prozu, sad mi je krivo, trebalo je da počnem pre.
Koji je najteži a koji najlepši dan vašeg života?
Sad ću vezati za žene i jedno i drugo. Naravno, bio je prekrasan dan i kad sam preveo svoju prvu pesmu i ustanovio da je prevod odličan, što je inače bilo začuđujuće jer se ne postiže vrlo brzo najlepši prevod. To je bila pesma „Тучи“ :
Тучки небесные, вечные странники!
Степью лазурною, цепью жемчужною
Мчитесь вы, будто как я же, изгнанники
С милого севера в сторону южную.
Ljermontovljeva pesma „Oblaci“.
Bio je još jedan lep dan, kada sam se upoznao sa svojom drugom ženom. Najteži dan je bio kad je ona izgorela u požaru.
Šta poručujete čovečanstvu danas, kada pratite vesti ovom svijetu koji živi? Šta je vaša osnovna poruka posle ogromnog iskustva, znanja, čitanja, prevođenja, šta Vi to kažete ljudima?
Šta bih mogao da kažem… Imamo prošlost, ogromnu prošlost koju ljudi proučavaju. Vidimo čak da nisu u stanju da budu saglasni, da daju meru i prava mišljenja i o najbližoj prošlosti, o onome što se desilo takoreći pre kratkog vremena, nego to naopako tumače. Poruka je da se opamete, da gledaju prošlost i ono što smo preživeli u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ne možemo dalje u prošlost da idemo, a i tu ćemo naći loše primere. I da se opamete, da ne srljamo u nov rat. I ne samo to, nego i u novo uništavanje planete, jer ovo što se danas događa to je uništavanje planete na kojoj živimo.
Razgovarao Enes Halilović
