.
.
(Marija Knežević, Tehnika disanja, Povelja, Kraljevo 2015)
.
……………………………………………….Nema vremena za pitanja u svetu prenaseljenom prevratima
…………………………………………………Nestalo je utočište za odgovore.
…………………………………………………………………………………………………………. (Duh iz plinske boce)
.
.
…..Zorica Bečanović-Nikolić je u studiji „Simboličko posredovanje ženskog doživljaja sveta i ženskog stvaralaštva u poeziji Marije Knežević“ istakla da „žena u pesmama Marije Knežević ima sveobuhvatnu senzibilnost, vrlo često kao prikazani lik, a neizostavno kao budna svest lirskog glasa. Intenzivno živi i opaža. Stvara rađajući – kao majka-uličarka, majka-profesorka, majka-kasirka, majka-sestra. Stvara, takođe, kada uzima meru i šije, kao krojačica, stvara glasom, telom, duhom, sobom, kada peva i piše“. Najposle, poentira da je ova poezija podsticajna „za hermeneutičke odgovore na pitanja o smislu pesama, kao i – posredno – o brojnim vidovima ženskog, i ne samo ženskog, bivstvovanja u svetu“. Sa ovim viđenjima poezije Marije Knežević možemo se složiti, ali i pronaći jedan od odgovora na pitanje šire sagledanog smisla ženskog, na primeru pesničke knjige Tehnika disanja.
…..Mirča Elijade ukazuje na, antropološki gledano, važan skriveni uticaj žena. One su, naime, konzervativnije i uspevaju da prežive invazije, etničke i socijalne preokrete. Vrhovno božanstvo u određenim okolnostima postajalo je žensko (u Indiji), prehelenska religioznost bila je ženske strukture (kultovi plodnosti), a i Sloboda se zamišljala kao žena. Ukoliko pretpostavimo da bi Kneževićkino žensko moglo imati veze sa Elijadeovim promišljanjima o uticaju žena, pesnikinjina poezija davala bi odgovor na važno pitanje postojanja i opstanka poezije uopšte. Tim sledom razmišljanja, budući da žene preživljavaju invazije, ratove, razne istorijske preokrete, garant su opstanka čovečanstva, ali i tekovina kulture. Kada se, pak, u ključu poetskog osmišljavanje one dovedu u čvrstu vezu sa samom poezijom, onda bi i poezija trebalo da poprimi takvu vrstu žilavosti, pamćenja i preživljavanja. To nam uliva nadu da će poezija opstati i pokazuje da nam je poezija, ipak, potrebna.
…..Primera radi, u pesmi „Ona je vezla goblene dok je on koristio svaku priliku da ode na pecanje“, ilustrativni bi bili stihovi: „On je sluša svakodnevno kao pesmu zbog nečega/ uvek dragu iako je stalno puštaju na radiju“. Upravo žena (majka) poistovećena je sa pesmom, koja se svakodnevno sluša, koja tako spontano postaje nasušna, „zbog nečega“ što je možda i nesaznatljivo. U pesmi „Odron“ vredan pomena je opažaj „kada pobunjenik-dan/ dobaci mrvu smisla pokisloj/ beloj golubici koja prvi put/ staje na tvoj sims da ti preda/ to malo hleba za ličnu bajku“. Bela golubica ovde je u ulozi darivaoca, a ne konzumatora mrve. Ona je posrednik između dana, koji se sažalio („pobunio“) na čoveka i podao mu parče nasušnog smisla za „ličnu bajku“, za onu pesmu u nama. A „vreme da razumeš svoje vreme“ pesme „Nastup“ obeleženo je ipmperativom „Izmisli novi korak. Ili ponovi/ staru pesmu bezazlenu“. U sva tri primera imamo posla sa starom pesmom, njenim ponavljanjem i pitanjem smisla („mrve smisla“), odnosno razumevanja („svog vremena“). Pesma, makar i stara, uvek je tu i draga je, ali da bi razumeo svoje vreme i ugrabio mrvu smisla treba oslušnuti bilo njenog ponavljanja.
…..I disanje je ponavljanje udaha i izdaha, ali daleko od toga da je uvek smena istovetnih. Tehnike disanja zadate naslovom pesničke knjige i njenim konceptom, ulaze unekoliko u domen i disanja, življenja, pa i zdravlja pesme. Tehnike disanja služe obično u alternativnoj medicini za redukovanje stresa ili se preporučuju pri porođaju, a njima se pridružuju još i upotreba zeolita u istrebljenju buba u pesmi „Dubinsko čišćenje“, mada ovaj mineral navodno služi za poboljšanje metabolizma, gastritis, šećer i ine bolesti.
…..Pesme „Tehnika disanja“ i „Tehnika disanja II“ sadrže ironične stihove kojima se upućuje na još poneke tipove alternativnog lečenja: „Iscelitelji se množe od postanja/ pošastima i boljkama u porastu/ stvarnim ili još nedomišljenim/ za koje najpre od njih saznajemo./ … Uglavnom obrazlažu bilje/ pojma nemajući kako diše// niti ih zanima to što narod priča/ da lek i otrov samo skupa žive/ … Tehnika disanja – naglašava vrač – / leči sve bolesti … Nadasve divlji origano obavezno!/ Oprez! Samo u prepoznatljivim/ bočicama firme ‘Melem komerc’“. U drugoj pesmi, posvećenoj Irini Arsikin, nema lažnih i sumnjivih tehnika, ukazuje se na put prave lekovite alternative – muziku: „Lepota utekne pred gluvim dobom … Nek trule oblike/ bliskosti iznova miljem ispiše tvoj ’piano’“. Druga pesma, kontrastno postavljena spram prve, sugeriše vid lečenja umetnošću nasuprot koje bi svi pokušaji iz prve pesme bili lažni. Međutim, može se naslutiti i mogućnost da se lažni vidovi lečenja poistovete i sa pesničkim šarlatanima, pesnicima koji vešto prodaju šareni, primamljivi besmisao.
…..Kako poezija, uobičajeno govoreći – pročišćuje ili leči, ne bi čudile zloupotrebe ovog njenog svojstva. A kako je sve podložno bolestima, pa i Bog, postavlja se i pitanje lečenja: „I tvorac je biće reumatičar?“ Upravo je princip smislenog i odmerenog ponavljanja ono što nudi put ka zdravlju. „Cvet magnolije biva da shvatimo/ pomalo trapavo/ ponavlja lekciju cvetanja trešnje./ Tepih od latica mekote kratke/ sa razvejanim pamćenjem biva/ izmirenje. Da// malo je verovatno/ voleti tako/ ma šta neprolazno“. Kinuti od alergije na prah magnolije ili trešnjinog cveta bio bi trag nepravilne tehnike disanja, alergenog. Ako to prenesemo na plan pesme – i pesma bi mogla da kihne, udahnuvši polen na koji reaguje burno ili bi stih bio ono daha što izađe iz pesnika prilikom kijanja na stvarnost u kojoj živi.
…..Iako se čini da se udaljavamo od samih stihova Marije Knežević, zapravo pokušavamo da uhvatimo ono što sugerišu u naizgled nevidljivoj radnji disanja. S tim u vezi, prepuštanje tehnici disanja značilo bi izbegavanje suočavanja sa onom što iritira disajne puteve, a bez iritacije i suočavanja nema reakcije, kijanja i onog daha koji se rasprši u tom kijanju i koga kao da predstavljaju pesme ove knjige. Ujedno, to je i suočavanje sa stvarnošću, problemima i stvarima koje obično idu pod tepih, a koje lirski subjekat, ne pristajući na šarlatanske tehnike, razotkriva kroz svoje disanje, uobličeno efektnom metaforom „full contact“, koja odgovara jednoj od naslova pesama. Možda isprva deluje da to pesnikinja morališe nad kobima našeg duha vremena: „Ove današnje devojčice ništa ne oćute!/ A tek devojke! Svašta u lice saspu!/ Kad pre su naučile da ništa ne trpe … Jure umesto da koračaju“, ali to je možda samo reakcija, kijanje na stvarnost. To je eventualno i burno kijanje devojčica i devojaka na tehnike mirnog disanja njihovih majki, na njihovo simboličko, naizgled mirno „vezenje goblena“, da bi otac prividno bio tu, ali „na pecanju“.
…..U tom rasponu pesničkog osmišljavanja postaju izrazito potresni stihovi „časna je samoća ljubavnica/ svakome ko je spozna. I odoli/ strasti cepanja na pola.// Ko jedini je“. Suočavanje „sa silama praznine“ („Polemos“), sa tim da je praznina kao „zaraza“ prisutna, verovatno je gorko kao lek, ali i neophodno. „Sve te godine otkako/ oduvek zov su samo/ upražnjenog mesta … Vaza na stolu srče prašinu/ žedna. Opijena prometom/ neisplativih računa/ posledičnih tableta./ Tu je da se nada/ cveću“ („Lift“). Horror vacui je, dakle, još jedna od poetičkih konstanti knjige Tehnika disanja, „zaraza“ koja se lako prikriva, ali je poezija „ta postelja koja trezni“ („Polemos“) od opijata koji lažno pomažu. Poezija je, u konačnici, ona tehnika ili preciznije – tehne, koji demaskira privid upravo kroz prizmu ženskog: „Po njoj sudeći/ sudbina mora oploditi/ prazninu lenjošću srka/ jutarnje kafe s pesmom/ ptica. Mnjajuknuti … Ponekad pomislim da si nastala/ tek da bi nedostajala/ majko … Ličnim primerom pružaš/ neuzvratnu/ ljubav odgajanja privida“ („Takva ona“). Možda je ovako predstavljen pesnikinjin odgovor na pitanje poezije danas kadar da adekvatno prikaže bit, ali i jedan od kvaliteta pesničke knjige Tehnika disanja.
.
.
.
.
.
