.
.
.
Dejan Ilić rođen je u Travniku 1961, od 1969. živi u Beogradu, završio italijanski jezik i književnost. Objavio sledeće knjige poezije: Figure (Rad, Beograd, 1995), U boji bez tona (Rad, Beograd, 1998), Lisabon (Rad, Beograd, 2001), Duvanski put (Rad, Beograd, 2003), Kvart (Povelja, Kraljevo, 2005), Iz vikenda (Povelja, Kraljevo, 2008), Linije bega [izabrane pesme 1995-2008] (Povelja, Kraljevo, 2011) i Katastar (Povelja, Kraljevo, 2013). Bavi se književnim prevođenjem. Za svoju poeziju i prevođenje poezije dobio nagrade „Đura Jakšić“, „Branko Miljković“ i „Miloš N. Đurić“.
.
.
Vaše najranije sećanje?
.
Mislim da ne mogu da izdvojim nešto kao „moje najranije sećanje“. Naime, postoje sećanja vezana za najranije detinjstvo, ali su pomerljiva, čas je to jedno čas drugo, i, verovatno, uvek u vezi sa sadašnjim životom: nešto se sada dešava, pa budi sećanje na ono što se davno desilo. Kad bih imao fiksirano najranije sećanje, to bi značilo da sam kao subjekat „utemeljen“ i determinisan, ali ja to nisam.
.
.
Vaši preci?
.
Rekao bih dao sam u velikoj meri “iskorenjen”, i premalo vezan za svoje pretke. Otac s juga zemlje, majka, iz centralnog dela, pa dolazak na svet u drugoj jugoslovenskoj republici. Četiri selidbe i četiri osnovne škole samo do moje jedanaeste. Doduše, napisao sam pesmu koja se poziva na jednog mog “pobožnog” rođaka, i ta svesno izabrana lateralnost dovoljno govori o mom odnosu prema vlastitom poreklu. Ukratko, pamtim ih, ali ih ne pominjem više.
.
.
Da li ste progovorili ijekavski?
.
Ne, nažalost, u Travniku sam samo rođen, i tu proživeo svoju prvu godinu života. Nikada se kasnije nisam vratio u taj grad, te je on za mene ostao “prazno mesto” mog rođenja, lišeno bilo kakvih društveno-kulturnih referenci. Uvek sam ga doživljavao doslovno, na nivou jezika, kao “travnik”, to jest „prostor trave” i određeno geografsko podneblje gde sam došao na svet, ili bačen u njega, u travu.
.
.
Prve igre?
.
Igra i dosada, jer su te dve stvari nerazdvojive, ključne su za jedno detinjstvo. Nije bilo televizije (bila je još na primitivnom nivou), niti kompjutera, nije bilo “igrica”, ali je bilo Igara, morali ste sve sami da izmislite, čitav jedan svet koji je tekao uporedo sa realnim i podražavao ga, ali je ujedno i stupao u odnos sa njim, tako što ga je umanjivao i udvajao, menjao ga i prenosio u druge ravni. Sati i sati dosade da bi se u igri porodila poneka autentična radost. Moje najvažnije igre uvek su se odvijale u samoći.
.
.
Igračke?
.
Igrao sam se igračkama koje sam imao ili na primitivan način pravio, uglavnom su to bili umanjeni i provizorni primerci svojih uzora iz “odrasle” stvarnosti. Za dugih boravaka na selu, tokom zimskih i letnjih raspusta, ta stvarnost bili su priroda i domaće životinje, ptice, jedan ruralni svet sa svim svojim poslovima, teškim, koji su meni kao detetu izgledali tako lako i zavodljivo. I uvek bih imao problem, kad se vratim u grad, da se prebacim u jedan drugi poredak igara koji je bio potpuno drugačiji, fliperi, bioskop, bicikl, lutanje po igralištima i krovovima zgrada.
.
.
Bajke?
.
Bajke nisam nikada previše voleo, uvek sam ih doživljavao kao “književnost za decu” koju mi neko nameće. Višak fantastičnog nije bio za mene, kao što ni kasnije neću uživati u “fantastičnoj” književnosti ili filmovima. Meni je, u to vreme detinjstva, svet bio sasvim dovoljan takav kakav je, već po sebi neobičan i ”maštovit”, pa mi bajkovite knjige nisu ni bile potrebne. Uostalom, čemu izmišljati, kad je sve tu, pred nama?
.
.
Narodna književnost?
.
Ne, ni narodnu književnost nisam voleo, nisam tu nalazio ništa što bi se mene lično ticalo. Referentni svetovi tih priča i pesama bili su mi potpuno strani, njihova brutalnost neprimerena, šale i dosetke nimalo duhovite. I ovde sam imao utisak da mi neko nešto natura, pokušavajući da me na silu „kolonizuje“. Kasnije ću, naravno, kad se detinjstvo udalji, uvideti vrednosti ove vrste književnosti.
.
.
Da li je u školi zapažen Vaš književni dar?
.
Moje najslabije ocene, tokom celog školovanja, bile su iz srpskog. Sastavi iz srpskog, prava mora, izvor večite frustracije, gotovo fizička tortura, bio bih presrećan ako bih se približio kraju stranice. Način na koji se srpski jezik i književnost i dan-danas predaju u našim školama, beskrajno me je udaljavao od učionice i odvodio u prostore u kojima je, kako će se docnije ispostaviti, stanovala prava književnost, ili barem njeni imaginacijski resursi.
.
.
Prva pesma koju ste napisali?
.
Kod mene je književnost došla na kraju, posle završene adolescencije, zabavljanja, posle muzike, filmova i ploča. Potkraj studija italijanistike imao sam svoju prvu zbirčicu pesama (ubrzo odbačenu), i među njima se verovatno nalazila i moja prva pesma. Dakle, ne sećam se više koja je bila prva, i nije ni važno, bitno je da sam tada prvi put osetio zadovoljstvo u pisanju, u nastajanju jedne pesme (bilo je tu nečeg telesnog, “libidinalnog” u najplemenitijem smislu), iako će pravo pisanje poezije uslediti tek nekoliko godina kasnije, uoči tridesete.
.
.
Prva ljubav?
.
Nimalo banalno pitanje, kao što bi se moglo pomisliti. Čak suštinsko, rekao bih, u periodu adolescencije kada je mlado biće krhko i ranjivo, i tek nejasno nazire svet odraslih. Dobitke i gubitke iz tog bilansa, s jakim traumatičnim potencijalom, nosimo, posle, kroz ceo život. Često je prva ljubav i prefiguracija za mnoge druge koje će uslediti.
.
.
Muzika koju slušate?
.
Uvek sam slušao samo rokenrol, generacija sam koja je prošla kroz gotovo sve faze ove muzike, od njenog vrhunca krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih (kada sam se uključio) pa sve do naših dana. Prvi susreti sa umetnošću, sa fenomenom umetnosti, desili su upravo na ovom polju. Poslednjih petnaestak godina rado sam slušao američke alternativne grupe (Wilco, War on Drugs, Iron & Wine…) koje su uspele da kreativno ožive nepresušnu američku tradiciju. Mada, desi mi se, ovih dana, i da potražim baroknu muziku.
.
.
Film kojem se vraćate?
.
Ima ih više, ali ovoga puta navešću Felinijev “Osam i po”. Poseduje sve što volim, više ravni, autoreferencijalnost, preplitanje realnog i oniričnog, sadašnjosti i prošlosti, artizam, artificijelnost, karnevalizaciju stvarnosti, suptilnu melanholiju, zapravo sve ono što imaju i drugi njegovi filmovi, ali čini mi se da je to ovde na čudesan i neponovljiv način objedinjeno.
.
.
Šta biste lakše odglumili, Edipa ili Hipolita?
.
Edipova tragedija je neposrednija, manje je izvedena. Njen potencijal je razorniji, predavanje je fatalnije. Vrtoglavica sudbine je veća, pa je i propadanje radikalnije, u taj lik se možemo bez ostatka uživeti, gotovo s radošću ga slediti na putu katastrofe.
.
.
Prvi pesnik kojeg ste upoznali?
.
Prvi susret sa poezijom odigrao se u srednjoj školi, reč je o domaćim pesnicima iz nastavnog programa. Više od ostalih okrznuće me Crnjanski, krajem gimnazije čitaću i Popu. Ali prvo pravo formativno čitanje biće susret, na studijama, sa italijanskim pesnikom Đuzepeom Ungaretijem. Redukovanost izraza, tačnost iskaza, odsustvo i najmanje lirske banalnosti, kultivisana melanholija, širina prostora i osećanje vremena, moć da se s nekoliko reči postigne neverovatan poetski efekat, sve su to stvari koje su me potpuno osvojile i donekle utrle i moj put.
.
.
U kojem trenutku ste sebe prvi put doživeli kao etabliranog pesnika?
.
Sebe ne doživljavam kao etabliranog pesnika. Ono što jednog autora čini etabliranim u okviru književnog sistema (a “sistem” je pre svega dominantni ukus, potom ide sve ostalo) uglavnom se ne odnosi na mene (jednostavno, nemam te “insignije”). Mogao bih reći da sam “poznat”, na našoj pesničkoj sceni, što mi omogućuje kakvu-takvu recepciju i kontakt s (retkim) čitaocima i drugim autorima.
.
.
Da li ste nekada pomislili da odustanete od literature?
.
Sa svojih osam zbirki i otprilike 450 pesama, već sam napisao više stihova od nekih mojih uzora, pa se pitam nije li već vreme da se stane, ili makar uspori. Višak produkcije stvara manjak preglednosti. Novo pisanje može biti i retroaktivno kvarenje već napisanog. S druge strane, svako istinsko pisanje zasniva se na “unutrašnjoj nužnosti”, koja je najčešće posledica fascinacije svetom. Svet nas fascinira svojim pojavljivanjem, pa mu dodajemo još jednu pojavu, u jeziku. Sve dok ima fascinacije, biće i pisanja, mogli bismo reći. Samo to nije tako izvesno. Mislim da se može lepo živeti i bez pisanja poezije.
.
.
Vaši pesnici?
.
Đuzepe Ungareti, Volas Stivens, Konstantin Kavafi, Valerio Magreli.
.
.
Vaši prijatelji?
.
Moja prijateljstva potiču iz osnovne i srednje škole, imala su značajnu ulogu u odrastanju i obrazovanju, što im je ta uloga bila veća, to su i ona dugotrajnija, te žive i danas. Svako je pošao svojim putem, ali neke stvari su nam ostale zajedničke, opšti stavovi, ukus, smisao za humor.
.
.
Koje od Vaših osobina ne biste voleli da naslede Vaša deca?
.
Ponekad je teško razlikovati nasledne od stečenih osobina, ali, recimo, manjak “socijalne inteligencije”, averzija prema društvu u kojem živim (a ne odlazim), preosetljivost na greške i opsednutost savršenstvom, s tim u vezi, frustracija i nezadovoljstvo kad se ono ne dosegne… ima toga još.
.
.
Prema kome ste osetili zavist?
.
Ma koliko zvučalo neskromno, zavist je osećanje koje me je uglavnom zaobilazilo u životu. Rano sam naučio sebe da mi ono što nemam s pravom nedostaje.
.
.
Prema kome ste bili samilosni?
.
Samilost često prođe kroz naše gestove, samo je pitanje šta ostane od toga.
.
.
Da li Vam je neko nekada spasio život?
.
Ne, nikada mi život nije bio ozbiljno ugrožen, doduše, možda jednom, ali tada se sudbina postarala.
.
.
Ko je najbolji francuski pesnik posle Bodlera?
.
Odmah posle njega, Rembo, jednako velik. Jedan je vrhunac svog doba (prvi zaista moderan), drugi je najavio novo doba.
.
.
Omiljeni Petrarkin sonet?
.
S Petrarkom se rađa zapadni lirski subjekat, spreman da se pogleda unutra, te da svoju intimnost prevede u (poetske) iskaze. Zapadna poezija, dakle, nastaje kao “ispovedanje”, s tim u vezi, ne treba smetnuti s uma da se vek pre Petrarke uvodi i obaveza ispovedanja za sve subjekte na Zapadu. Teško je ovde odabrati jedan sonet, pa pošto je tako, neka bude prvi, Voi ch’ascoltate in rime sparse il suono (Vi koji slušate rasutih rima zvon…) u kojem se nalazi i čuvena Petrarkina aliteracija: di me medesmo meco mi vergogno (sebe samoga sa sobom se stidim).
.
.
A priča iz Dekamerona?
.
Ono što je fantastično kod “Dekamerona”, jeste pre svega spoljašnji okvir unutar kojeg se odvija pripovedanje. Naime, u Firenci besni kuga, dok nadomak grada, u brdima Fjezole, sedam devojaka i tri mladića pričaju lascivne priče! Koja bi onda bila nabolja? Pa najlascivnija!
.
.
Vaša najbolja knjiga?
.
Ako bi merilo bilo lakoća nastajanja (lakoća “prve ruke”, razume se, potom sledi dorada), te intenzitet ličnog doživljaja, onda “Lisabon” ili “Dolina Plistos”. Iako se prilično razlikuju, postoji neka veza među ovim knjigama (putovanje, kretanje, pesma kao pojava, u pokretu), i jedna i druga su dovršenje i ispunjenje određene poetike i strategije pisanja, jedna bi mogla biti naličje druge.
.
.
Kako je nastao “Katastar”?
.
“Katastar” ponavlja prostornu shemu prethodne knjige “Iz vikenda” (grad, selo, more, put), samo što je donekle presložen u odnosu na nju. Zbirku otvara ciklus “U predsezoni” koji najavljuje naglašenije prisustvo dečjeg subjekta (u “Dolini Plistos” to prisustvo će doseći svoj vrhunac). Polje intimnosti se širi i daje nove vizure za ispitivanja referencijalnosti teksta. Posle sedam-osam godina, s teretom protoka vremena, dopisao sam još jedan “kvart”, nešto sumorniji, ciklus “Tamo gde smo živeli”. Po meni, vrhunac ove zbirke, i novina u shemi zbirke, jeste ciklus “Svet oko nas”, gde se govorom, kojim se obično obraćamo deci, pokušavaju reći neke ozbiljne stvari (koje se možda samo tako i mogu reći). Slika “katastra” ima trojako značenje, s jedne strane, estetsko (svaka pesma je jedna parcela), s druge, pomalo turobno, socijalno (svi smo kontrolisani i zavedeni pod nekim brojem), i s treće, političko, katastar je mesto gde se beleže i normalizuju sve naše pohlepe pretvorene u nepokretnosti. Knjiga je nastajala ravnomerno, bez naglih izliva pisanja, a pesme su slagane u parcele ciklusa čije su se konture polako ocrtavale.
.
.
Zašto je knjiga klizište?
.
Da, to je iz “Lisabona”, zbirke koja dolazi posle “Figura” i “U boji bez tona”, te predstavlja vrhunac i konačnu izvedbu moje prve, uslovno rečeno “poststrukturalističke”, faze pisanja. U toj pesmi knjiga je i “kosa ravan”, i “južna padina”, i “vinograd”… Reč je o autoreferencijalnom diskursu gde se poetski tekst vidi dinamično, kao skup malih katastrofa i susret raznih intenziteta. Potrebna je interferencija više ravni, nizanje i preklapanje slika, kako bi se podrila i uzdrmala statičnost pesme.
.
.
Da li “Dolinu Plistos” možemo smatrati putopisom?
.
Za razliku od “Lisabona” koji je bio pisanje-puta u tekstu, “Dolina Plistos” je doista neka vrsta izveštaja sa putovanja. Kao takva, ona ima veze sa putopisnom literaturom, i donekle se poigrava s ovim žanrom, ali pre svega je dosledna realizacija poetičkih strategija iz mojih prethodnih knjiga. Od zbirke “Duvanski put”, uvek sam imao neki “on the road” ciklus, sada se cela knjiga, izuzimajući ciklus “Kod kuće?”, odvija na putevima i “drugim mestima”, te funkcioniše kao poetska topoanaliza (još bolje, “dromoanaliza”).
Prisustvo više lirskih junaka, pre svega dečjeg subjekta, omogućuje jukstaponiranje i preklapanje subjektivno-ličnih i kulturno-istorijskih planova. Detinjstvo sveta (antički svet) i detinjstvo subjekta (dečji svet) prožimaju se, obrazujući okvir unutar kojeg se odvijaju pesme. Lično i subjektivno upisuju se u opšte i istorijsko, pri čemu se prošlost subjektivizuje, a vreme spacijalizuje, postajući funkcija prostora.
Pesma je slika i teži da bude „fantazija“, u grčkom značenju ove reči, kao pojavljivanje, prisustvovanje u svetu. Percepcija i kretanje osnovni su vektori ovako shvaćene artikulacije prostora. Ličnim izborom itinerera, subjekat nastoji da prisvoji prostor kroz koji prolazi stupajući u kontakt sa drugim. Intimizacija prostora jedan je od načina njegovog mapiranja, a sama drugost dolazi ujedno iz sadašnjosti i prošlosti. Mesta „stvarnog“ putovanja postaju lična i povlašćena mesta poezije, vrsta poetskih heterotopija.
.
.
O Plutarhu?
.
Plutarhova knjiga koju pronalazim posle dvadeset i pet godina, te njeno čitanje, upravo u periodu putovanjâ po Grčkoj, bila je poetski momenat par excellence koji mi je najednom izoštrio pitanje prolaznosti i suočio me s proteklim vremenom. Uvek je dobro kad u pesmi postoje barem dve ravni koje možemo da ukrstimo ili stavimo naporedo, ovde su to moje godine (naprasno shvatam da sam već star) i “mladost sveta” Plutarhovih junaka.
.
.
Vraćate li se pesmama?
.
Pesma uvek nastaje odjednom, naizgled ničim izazvana, ona se “pojavljuje”, jer je zapravo “pojava” u jeziku. Za mene je to čulan, gotovo telesan doživljaj, stvara osećaj izuzetne prijatnosti. To je prva ruka, najčešće nedovršena, ali koja u sebi već ima “unutrašnju formu”, “kalup”, ona je u stvari taj kalup i ta unutrašnja forma. Ovo je najvažniji deo, jer tu pesma iskrsava, potom, naravno, sledi “dorada” koja, u poređenju s “pojavljivanjem” pesme, traje dugo, podrazumeva povremena vraćanja (između vraćanjâ potrebno je vreme, intervali da bi se imala distanca), i na kraju, pre objavljivanja, jedan duži period, kako bi se napravila konačna distanca. Dešavalo mi se, doduše, i da pesmu sastavim od više fragmenata (a da se to ne vidi), nastalih tu i tamo, ali to je zaista retko, zahteva dosta rada, i šanse za uspeh su veoma male.
.
.
Očekujete li da Evropu jednog dana možemo posmatrati kao poluostrvo Azije?
.
Ne znam koliko sam kompetentan za ovakva pitanja. Ali, setimo se kapitalističkih središta ekonomije-sveta, poslednjih nekoliko vekova: Venecija, Lisabon, Đenova, Antverpen, Amsterdam, London, i još uvek, Njujork. Brodel me je naučio da se stvari u istoriji menjaju strašno sporo, i da se te promene dugo ne vide, a onda najednom počne da se suvereno ocrtava novo središte, ali tada je već kasno za druge takmace, već su izgubili, iako toga još uvek nisu svesni.
.
.
Kako bi se ponašao Dejan Ilić među Argonautima?
.
Kako to često biva kod mitova, i ovaj o Argonautima je intencionalan, putovanje ima svoju svrhu, cilj, zlatno runo. Meni je putovanje, naprotiv, kretanje bez cilja, bezinteresno uživanje u odmicanju i gledanju. Volim privremene stanice, stajališta, pumpe, autogrilove, štaviše, te privremene stanice za mene su mesta s najviše poetskog potencijala, dakle, nije mi potrebno nikakvo dospeće ili postignuće, to jest “zlatno runo” (ma šta ono predstavljalo). Sasvim mi je dovoljno i obično runo običnih ovaca, koje bih satima mogao da gledam, kako pasu na nekoj livadi preko puta odmorišta.
.
.
A među sofistima?
.
Više je značenja termina sofizam, od onih pozitivnih, u smislu učitelja filozofije (za naknadu), do negativnih implikacija filozofskog relativizma zasnovanog na retoričkim obrtima. Kako god bilo, pesnici, i sami odani jeziku i jezičkim igrama, srodni su sofistima. I ne samo pesnici, moglo bi se čak reći i da su neki postmoderni mislioci ili poststrukturalisti naši moderni sofisti. Dobro mi je bilo i s jednima i drugima.
.
.
Posedujete li oružje?
.
Ne, nikada ga nisam posedovao, i nadam se da mi neće nikada zatrebati.
.
.
Vaš najveći strah?
.
Kad postanete roditelj, sve se menja (tako se obično kaže, ali to ne znači da nije tačno), vaši strahovi prestaju da budu važni, iako se neki još uvek zadržavaju. “Najveći strah” seli se od vas prema drugome za koga živite (dali ste mu život i dali biste život za njega).
.
.
Čini mi se da kroz Vašu poeziju retko prolaze insekti i životinje?
.
Verovatno ste u pravu, i to u potpunosti što se tiče insekata (mada se sećam jednog traga ubijenog komarca na zidu sobe). Međutim, u vanurbanim ambijentima, pojavi se, tu i tamo, i poneka životinja, ovce, više puta, meni posebno drage, koze, takođe, sove (moje omiljene ptice), kukuvija ili ćuk, macaklin (moj omiljeni gušter), psi, sa gospodarima (u urbanom miljeu)… i pre svega mačke, koje gotovo fetišistički obožavam (imaju sve što ja nemam)…
.
.
Gde ste služili vojsku?
.
U Bosni i Hercegovini, obuka u Bijeljini, puste ravnice, mraz i magla, to sam brzo potisnuo, a prekomanda u Mostaru, i to iznad starog grada, kao telefonista na centrali u komandi koja je bila smeštena u austro-ugarskoj tvrđavi. Prostrana kamena terasa izložena mediteranskom suncu, igralište za košarku, pogled s bedema na čitav grad i Neretvu. Još uvek se sećam tog dolaska, iz maglovite Semberije, s proleća, u Mostar, svetlosti koja me je dočekala, procvetalog drveća. Puno sam čitao, svako veče niz bedeme silazio u grad. Sve je bilo živo, po kafićima treštao je novi talas bendova iz svih republika, život je bio preda mnom, bio sam još uvek Jugosloven, ni trunke primisli o onome što će se uskoro dogoditi s tim gradom i svima nama.
.
.
Kome dugujete izvinjenje?
.
Pre svega svojim roditeljima, kao i oni meni, previše je tu bilo nesporazumâ. Ali više nisu tu.
.
.
Šta Vas čini srećnim?
.
Kad vidim kako mi dete raste, ali naličje svake sreće jeste i strah od njenog gubitka.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
.
