Nenad Jovanović (Beograd, 1973) završio je osnovne studije filmske i TV režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, magistarske studije filmskog scenarija na univerzitetu Jork (York University) u Torontu, te doktorske studije teatrologije na Torontskom univerzitetu (University of Toronto). Pored već spomenutih gradova, duže je boravio u Velingtonu i Kairu. Trenutno živi u Dejtonu, gde na Državnom univerzitetu Rajt (Wright State Univertity) predaje filmsku teoriju i praksu. Na srpskom je napisao četrnaest knjiga poezije, proze i dramskih tekstova, a na engleskom filmološku studiju Brechtian Cinemas (SUNY Press, 2017). Njegova najnovija knjiga nosi naslov Običnost (Povelja, 2020, priređivač Bojan Vasić).
Te godine kada ste rođeni Britanska biblioteka izdvojena je iz Britanskog muzeja, s tim u vezi – da li se plašite da će se knjige mnogih naroda jednog dana preseliti u muzeje gde će biti eksponati koje niko neće čitati ni razumeti?
Plašim se i ne plašim, kao Danijel Dragojević u pesmi o približavanju smrti. Postoji li pisac koji smatra da bi dalji porast broja njegovih čitalaca bio prekomeran, pisac koji smatra da je s aktuelnom recepcijom njegovih knjiga sve u redu? Autori bestselera priželjkuju još bolju prodaju (kome god bilo), a oni koji od književnosti ne zarađuju (na primer, ja) da im knjige barem na poklon prihvati neko poseban. Moj urednik zna zašto mi javlja da je čovek kakav je Oto Tolnai izrazio želju da dođe do primerka Običnosti. To se dešava retko. Dakle, selidba u muzej bi za mene predstavljala samo nastavak tekućeg stanja.
Inače, video sam fotografiju poslednjeg živog znalca jednog jezika. I čuo Vernera Hercoga da kaže da bi takve ljude trebalo grliti, kao što pojedinci zarad serotonina i dopamina grle drveće. Ali, šta označava sintagma “mrtav jezik” nakon Šampoliona? Za Vernera Hercoga, čije je pravo prezime Stipetić, to su hrvatski i drugi jezici kojima on ne vlada. Nedavno sam saznao da Hercog piše poeziju, ali je, naravno, osovno sredstvo njegovog izražavanja pokretna fotografska slika, koju svako razume ili misli da razume. Nedostatak ili prednost pesničkog posla, bez obzira na to da li se obavlja na “velikom” ili na “malom” jeziku, jeste to što jeziku po prirodi umanjuje razumljivost, dakle simbolički ga umrtvljuje, pri tom pozivajući na njegovo oživljavanje. Tradicije kakve predstavljaju zaum i jezička poezija, na primer, čine to u radikalnoj meri, a Matija Bećković nakon smrti rovačkog dijalekta, te brojni pesnici u osnovi čijeg postupka se nalazi reformulacija govornog idioma – Milena Marković, na primer – u minimalnoj. Ali, čine.
Ko su Vaši preci?
Ovo me pitanje prebacuje iz oblasti pesništva u oblast pripovedanja, a odnos tih dvaju delatnosti je, znamo, nategnut. Među moje pretke spadaju tamnoputi otac koji se sporadično i neprevidljivo pojavljivao u mom životu, jedna mršava i jedna gojna baba, te dedovi koje znam isključivo s malih crno-belih fotografija. Moja sestra je tek u svojim četrdesetim – od mene – saznala da je jedan od njih bio Rumun. Kada smo sahranjivali majku, usput sam joj spomenuo tu činjenicu, i otkrio da je ova od sestre bila prikrivana. Znači li to, možda, da je očev otac zapravo bio pripadnik najdiskriminisanije nacionalne manjine kod nas i mnogo gde drugde, romske? Nemam koga da pitam. Od svih rođaka, u redovnom kontaktu sam jedino sa bratom, koji oca jedva pamti.
Vaša učiteljica?
Joka Kokeza! Nije me simpatisala, ali sam nakratko imao njeno poštovanje nakon što sam, na jednom času, tačno naveo ime moskovskog univerziteta na kome je studirao Josip Kolumbo.
Bukvar?
Posedovao sam dva primerka, zeleni (nasledjen od sestre) i smeđi (kupljen lično meni). Kvalitet štampe bio je bolji u onom prvom, ranijem izdanju. Početak mog đakovanja neposredno je prethodio početku ekonomske krize SFRJ, a i inače je “uvek […] bolje ono što beše prvo” (Nebojša Vasović).
Da li se rečenica “Baba Borka krpi bure” nalazila u oba izdanja? Tek, “B” sam naučio lako kao i sva druga slova osim “E”, kome sam isprva dodavao jednu crtu viška.
Gde ste bili 4. maja 1980.?
Čuo sam prvo televizijsko saopštenje o Brozovoj smrti, okružen rođacima koji su ga prezirali. Trudio sam se da iz sebe iscedim koju suzu i čudio se što me prisutni ne podstrekavaju da to činim. Mesto na kome sam tada sedeo u međuvremenu je steklo novog i jedinstvenog vlasnika, dok je Titova smrt postala opšte mesto. Fons et origo sadašnjosti, gde otac potiskuje patrijarha na način na koji je mene potisnuo kupac nekadašnjeg porodičnog stana. Scena, dakle, gde sve ponovo postaje nečije (“Ništa nije ničije”, kaže BSO), izuzev Titove smrti. Zgradu u kojoj se odvila radnja bili su podigli moji rođaci, kapitalisti, i danas je nastanjuju imućni. Socijalistička epizoda naše i drugih zemalja predstavljala je smetnju i prekid programa, u toku koje neko saopštava da dijalektika bogaćenja i guranja u bedu ima alternativu.
Gvido Tartalja?
Iz čitanke pamtim “Modru rijeku” Maka Dizdara i karikaturu Antuna Branka Šimića. Lubardine slike na masnom papiru. Narandžastu ribu Paula Klea, koju sam iz knjige istrgao i njome ukrasio prvu sobu u kojoj mi se pružila prilika da se sklonim od ostalih, mrskih mi članova domaćinstva. Tih godina su me uzbuđivali nadrealisti iz Pesnika IV u “Srpskoj književnosti u sto knjiga”, Lorka, te T. S. Eliot. Lorkina knjiga crvenih korica koju sam posedovao sadržavala je dva značajno različita prevoda iste pesme, koje sam dugo poredio u starmaloj usamljenosti. I antikomunistički Eliot bio je crven — “Reč i misao.” Mnogo godina kasnije, to izdanje mi je preporučio nepoznati drogirani mladić u knjižari JDP-a, koje sad – kao i najvećeg broja nekadašnjih beogradskih knjižara – nema.
Sedam detinjstava?
Sedam je broj bajki, a odrastanje je stvar drugog pripovednog žanra, istorijskog. Na različite načine, odvratni su i oni koji se odrastanju odupiru, i oni koji ga bez oklevanja prihvataju. Našu egzistenciju obeležava tenzija između dvaju osnovnih mogućnosti: prihvatiti postojeći narativ (prilagoditi se), ili stvoriti sopstveni (ostati neprilagođen). A svako bi da do osamdeset i pete ima ića i pića napretek, pa i neprilagođeni Jura Stublić, koji je – kao što je primetio njegov ispisnik Ɖoni – još ranih osamdesetih imao dosta godina.
Gde je Vaša prva ljubav?
Ne znam. Ono što znam jeste da sam je upoznao u nekoj kafani kod železničke pruge, u koju su me, kao petogodišnjaka, odveli majka i ujak. Ujak je kelneru rekao: “Tri deci vina”, a ja sam se upitao zašto tri, kada je za stolom samo jedno dete, ja. Posle sam sa tom devojčicom, po mraku, vijugao između automobila na parkingu, verujući da ćemo ostati zajedno, da smo par. Kada smo se vratili u kafanu, pijanci za stolom kod ulaznih vrata posprdno su me pitali da li mi je to devojka, a ja sam ponosno odgovorio da jeste. Ubrzo i naglo, majka i ujak su me razdvojili od nje, jer je surovost pravo i dužnost staratelja.
Gde je Vaša prva pesma?
Ne znam. Najpre sam pisao pesme kakve je tražila škola: Tito, partizani, majka… Potom sam godinama pisao tekstove koji su bili pre daktilografske vežbe nego poezija, i odlagao ih u pljosnatu kutiju sa bravicom. Hiljadu devetsto devedeset druge, Tihomir Brajović mi je u “Književnoj reči” pustio pesmu napisanu pod uticajima Vaska Pope i nadrealista. Kocke za igranje ispadnu iz ptičjeg gnezda, a neko spreči kockare da okušaju sreću. Uradak krajnje srednjoškolski po duhu. Imao sam kockarsku sreću da ubrzo nakon toga upoznam Miroslava Mandića, i pod njegovim uticajem, na vreme, promenim poetiku. U moju prvu knjigu ušle su reči koje sam smislio u vreme opisanog prvog zaljubljivanja: “Bio sam u gradu / šapat svoj / tamo videh / svog oca”. Dakle, iz srednje škole bio sam prešao u obdanište.
Inače, svoj prvi ulazak u redakciju “Književne reči” dobro pamtim. Samir Sadiković sedi u dubokim čizmama (prenda je napolju toplo) i pije pivo iz flaše, a Žika Obretković u mašinu ukucava pesmu koja je sadržavala stih: “Vraća se gvozdeni prozor”. Jedan stih takozvanog amatera ume da vredi koliko sabrana dela takozvanih profesionalaca…
Ostaje važno, a sve je teže, sa svakom knjigom počinjati ispočetka. Kao i svi, i dalje reagujem na ono što se traži, s tim što se sada trudim da pretpostavljena očekivanja ne zadovoljim. Pitanje je, međutim, činim li isto i podsvesno. Stublić ponosno objavljuje svoju neprilagođenost, a Ɖoni u “Roll Over, Jura” posprdno komentariše pokušaje ovog prvog da se proslavi, to jest prilagodi. Hoću da kažem da mi, ipak, nije svejedno čita li neko moje tekstove ili ne. Ali, bojim se da je ovo daleko od vašeg pitanja koliko i moje nove pesme od onih ranih.
Godine 1997. za „Našu borbu“ ste izjavili da je za Vas nekada bilo važno kako je pesma organizovana u prostoru, kako izgleda… da li danas više poklanjate pažnje zvuku i ritmu nego izgledu pesme?
Priređivač knjige povodom koje razgovaramo, Bojan Vasić, kaže da moje pesme naglašavaju značenje umesto zvuka. Istina je da to važi za velik broj mojih pesama, ali izuzeci postoje. “Šansona” iz Delfina, na primer, mogla bi se otpevati: “Novčić sam kojim je čamdžiji na / maglenoj reci / za kratku vožnju platio / magleni par”… Ništa vezani stih i ništa pravilna metrika, međutim, ali me ta kombinacija ionako najčešće ne zadovoljava kao čitaoca. Ja volim Prokofjeva i Hindemita, a mnogi naši ljubitelji rime – guslare.
Kažete da je i semafor bio ruda, te da još uvek pamti toplinu zemljine unutrašnjosti, a šta pamti Vaše telo?
Telo često pamti stvari koje um smatra nevažnim, što ukazuje na sumnjivost kartezijanske podele na koju se, još češće, pozivamo. Kad je reč o zemlji, strašno je što smo, u gradovima, toliko otuđeni od nje, materije koja sa razlogom deli ime sa planetom. U životu sam isuviše popunjavao formulare, a premalo hodao bos po travi. I znam da ću, na kraju, žaliti što i Kosta Palama: što više vremena nisam proveo sa životinjama, mučenicama antropocena.
Šta Vam je bliže Mekartijev Put kao roman ili kao film braće Koen?
Nisam čitao Put, a film smatram izvanrednim. Teško je odoleti ovakvim poređenjima, premda su ona uzaludna. Pročitati Mekartijev Put znači pročitati sve rečenice u tom romanu. Videti filmsku adaptaciju Braće Koen ne znači nužno videti ili čuti svaki element tog dela. Fotografije i zvučni snimci nastaju manje-više automatski, usled čega uvek sadržavaju preobilje informacija. Neki detalji poručuju: “Obrati pažnju”, a neki drugi: “Mi nismo važni.” Ako fotografiju snimimo na nekom američkom putu, u nju će ući elementi potencijalno i korisni i beskorisni u narativnom i ekspresivnom pogledu, koliko god brižljivo mi birali lokacije.
Stvari su danas donekle promenjene, jer je slikama i zvucima snimljenim digitalnom tehnologijom lako manipulisati. Ne sviđa mi se bilbord na spomenutom putu, i ja ga izbrišem digitalnom “gumicom”. Međutim, spomenuto preobilje ostaje kao mimetička norma, a o tome šta je od onog što se primeti važno, to jest nevažno, na koncu odlučuje gledalac. Te odluke se, naravno, mogu značajno razlikovati. Neke se tiču narativnosti, a neke ekspresivnosti filma, koje je, zapravo, nemoguće u potpunosti razdvojiti. Poznata su “uvrnuta” Bartova čitanja fotografija i filmova, koja počivaju na distinkciji između onoga što on naziva studium i punctum. Studium se preporučuje kao bitan, a punctum – koji svaki gledalac oktriva za sebe – sa bitnim ne mora imati veze. Međutim, upravo svojom suvišnošću, punctum doprinosi uverljivosti reprezentacije, dakle na svoj način joj služi. Džon Ford je za neki svoj neuspeli film rekao da ipak nije loš, jer sadrži kadar devojke čija kosa leprša na vetru. A ni vetra ni kose nema u sinopsisima tog filma.
Neko će, možda, reći da suštastvene razlike između jezika i fotografije nema, jer se i jezički iskazi nude najrazličitijim interpretacijama. Međutim, nije bašnevažno što ne postoji rečnik slika, kako je primetio Pazolini.
Šta, dakle, radimo kada pravimo filmske, književne i ine adaptacije nekog umetničkog dela? Nova i nezavisna umetnička dela (takva su čak i ona koja nas podstiču da se vratimo originalu, drugim adaptacijama, nastavcima itd.) Imao sam sreću da kod Linde Hačion završim kurs o adaptaciji, čija je teza bila biologistička analogija o prilagođavanju vrste (nekog umetničkog dela) novim okolnostima (istorijskim, kulturnim, medijskim itd.) kao načinu preživljavanja. Ali, u tom procesu nešto mora – a i treba – da strada. A da autor “originala” nije nužno najbolji adapter pokazuje primer Kjubrikove Lolite, anemičnog filma koji je, po genijalnom romanu, napisao sam Nabokov.
„Veština živeti“ ?
“Veština živeti” je kratki film iz mojih studentskih dana, zasnovan na rimovanim i nehotično smešnim poukama iz pera izvesnog dr Ger. Popovića. Na primer: “Ko ne iznosi đubre u proleće, leti mu roj muva u kuću uleće.” Izabrani fragmenti iz istoimene Popovićeve knjige funkcionišu kao komentari hora kod Starih Grka i kod Brehta. U filmu je igrala Vanja Ejdus, tada još tinejdžerka, uz Filipa Gajića i Vojina Ćetkovića. Neke scene su snimljene na super osmici, ali taj materijal – u ono vreme zatvorenih granica – nikad nije stigao sa razvijanja. U najboljem kadru filma, Vanja i Filip leže u srednje krupnom planu, lica potpuno prekrivenih njenom kosom.
Film je nagrađen na Martovskom festivalu, pa sam se na bini Doma omladine našao u društvu jednog Želimira Žilnika. A upravo Žilnik mi je bio predložio da završim FDU kada sam mu se, kao osnovac, pismom obratio sa molbom da me uvrsti u ekipu. Voleo sam njegove filmove (na nekima od kojih je, kao pomoćnik reditelja, radio Miroslav Mandić). Na FDU-u sam se, međutim, našao okružen ljudima drukčijeg ukusa. I studenti i profesori su ozbiljno pričali o Robokapu i Terminatoru kao kreativnim dostignućima. Ispao sam čudan svat među ljudima koje radikalna ekonomska kriza ranih devedesetih nije doticala koliko mene. Ja sam nosio demodiranu odeću pokojnog oca, a pojedine kolege su na predavanja dolazile u kabrioletima.
Kanada?
Jedan sloj svih knjiga koje sam napisao u toj zemlji predstavlja odgovor na to pitanje. Radikalno se razlikuju i iskustva umetnika u maloj i siromašnoj Srbiji, a kamoli u Kanadi. U biografijama pripovedača zastupljenih u nekoj tamošnjoj antologiji pročitao sam da jedan od njih radi u fotokopirnici, dakle za najmanju zakonom dozvoljenu satnicu. Iskustvo Margaret Etvud (usput, dosadne pesnikinje), veoma je drukčije. Ona je debitovala je u zlatnoj eri kapitalizma, na početku šesdesetih, koji je predstavljao i zlatnu eru socijalizma. Branko Miljković je mogao da, bez stida, kaže da je pesnik, dok se danas na tu nelaku delatnost obično gleda kao na bizaran hobi.
Kao useljeniku u Kanadu, gde u sferama intelektualnog rada vlada sofisticirani nepotistički sistem čija je svrha da novodošavše zadrži podalje od sfera društvenog uticaja, mogu da kažem da često pomišljam na Danojlićeve stihove: “Jao onom ko je nadu / položio u Kanadu.“ Da sve bude kao u priči (dakle, ne kao u pesmi), knjigu koja sadrži taj citat čitao sam u parku, deleći sto sa jednim Indijancem. Potomku starosedelaca te zemlje, njemu je bilo oduzeto sve, dok meni ništa nije bilo dato.
Postoje li stranci u SAD?
Mislim da su u SAD stranci svi, a pogotovu ljudi rođeni u njima. Strah od svega (inače, naslov jedne knjige Nemanje Mitrovića) brižljivo se neguje, ne bi li se interakcije ljudi sa drugim ljudima svele na razgovor o vremenu. Ovo nije paranoični konstrukt: postoje studije o planskom sužavanju ovdašnje sfere javnog na nužni minimum. Gomilanje ljudi iz političkih motiva preti sistemu, pa se zato ovde mase skupljaju gotovo isključivo da čuju omiljenog popularnog muzičara, ili se najedu i napiju na festivalu hrane i pića. Oskar Negt i Aleksandar Kluge su o javnoj sferi Nemačke napisali ozbiljno delo, a ona se ovde da svesti na zajedničko konzumiranje piva i kobasica napravljenih po nemačkoj recepturi.
Pesma koju spominjete govori o lirskom subjektu koji na benzinskoj pumpi bira da li da novčić od dvadeset pet centi ubaci u mašinu koja izbacuje vazduh, ili pak u onu koja ga usisava. Iako u vreme pisanja tog teksta od svega nekoliko desetina reči nisam imao na umu ekonomiju, danas me dilema o kojoj pesma govori podseća na proces kojim Amerika kontroliše evropske finansije. Najpre je starom kontinentu, osiromašenom Drugim svetskim ratom, kreditima omogućavala da apsorbuje njen višak proizvoda, da bi kasnije, kao deficitarna ekonomija, počela da apsorbuje proizvodne viškove evropskih i drugih ekonomija. O tome je zimus u Tibingenu govorio Varufakis, koga, kako čujem od Bojana Vasića, u Srbiji prati isključivo viša srednja klasa. Ljudi na ekonomskom dnu, koji u neoliberalizmu pate ili će tek patiti, gledaju, pretpostavljam, rijalitije. O, majko blaga!
Posao je posao…
Tautologije su uzbudljive, a poslovi najčešće monotoni. “Krici galebova u zoru tužni su kao rad”, kaže V. H. Odn, a Lenon u pesmi “Working Class Hero” tužno peva o nepostojanju slobodnog vremena, ceni opstojavanja u svetu u kome se sad permanentno disfunkcionalni kapitalizam kategorizuje kao prirodna pojava (behar ili gromovi, recimo), dok društva – kao što malopre rekoh — ima još samo u tragovima. Pokojni Dejvid Greber, američki antropolog koji je zbog radikalne politike bio izgubio profesuru u SAD i potom prešao u Englesku, priča je kako je u ovoj drugoj zemlji pitao nekog kolegu: gde su Lenoni današnjice, zbog čega Engleska više ne proizvodi tako zanimjive rok muzičare. Kolega mu je odgovorio da oni dirinče u prodavnicama (fabrika je ostalo malo), tako da nemaju vremena da neguju talenat.
Kad je reč o egzilu, poslovima za preživljavanje i aljenaciji koja iz ovih neminovno proističe, imam da kažem samo jedno čega nema u izvrsnoj pesmi “Bez kormila” Ištvana Domonkoša, koju sam jutros pročitao u prevodu na engleski: niko me nije namučio kao zemljaci. Svi oni su otadžbinu napustili u dvadesetim, tridesetim ili četrdesetim godinama života – prekasno da započnu biznise koji bi im omogućili da žuđeno bogatstvo stiču polako — pa se u poslovnim odnosima ponašaju sa bahatošću secikesa. Neki od najpokvarenijih ljudi koje sam imao prilike da upoznam jesu naši radnici koji su se u zemljama svog iseljeništva proglasili majstorima. Barem jedan među onima sa kojima sam imao nesreću da radim pride je mirisao na tuđu krv, prolivenu devedesetih u “the old country”.
Šta za prosečnog američkog građanina znači reč pesnik?
Ustručavam se da zamislim i opišem prosečnog žitelja bilo koje zemlje, a kamoli ogromnih SAD. Znam da u boljim univerzitetskim centrima ima knjižara, i knjiga poezije na policama tih knjižara. Postoji i ogroman broj časopisa posvećenih poeziji, ali jedina periodična izdanja dostupna u mojoj brijačnici u Dejtonu bave se dizanjem tegova i lovom.
Ukratko, u književnom životu SAD ne učestvujem. Nekoliko tekstova objavljeno je zahvaljujući naporima Biljane Obradović. Ja sam preveo jedva tuce pesama, od kojih je za sad izašla samo jedna, i to ne ovde, nego u Italiji.
Spontano se vratih na temu mrtvih jezika, na Hercoga i grljenje drveća. Gluvonemi čovek koji u njegovom dokumentarcu Zemlja tišine i tame grli drvo — najupečatljivija filmska slika usamljenosti koju znam, slika koja bi mi i sad bila na pameti, da nije ovog intervjua. Hvala vam!
Nostalgija?
Dok je živeo u Kanadi, Albahari je o nostalgiji govorio kao o bolesti. Kasnije se vratio u Srbiju, objasnivši da je za pisca najbolje da živi u okruženju svog jezika. I jedno i drugo je tačno. Nostalgija je dijabolična, jer se teško ustanovljava čega se tiče ponajpre: mesta ili vremena. Pre nego što sam se, nakon pola decenije odsustva, na mesec dana vratio u Beograd, redovno sam ga sanjao kako se cakli pod noćnim svetlima. To, i poštansko sanduče krcato književnim časopisima koji su mi, u međuvremenu, stigli. Posle su se ti snovi proredili i, naposletku, iščezli. A upravo kada sam pomislio da sam nostalgije oslobođen, pre par godina, upoznao sam Luizu Lang Ouen, nekadašnju profesorku univerziteta na kome radim. Obratila mi se na nesigurnom srpskom, sa suzama u očima. Banatska Švabica iz Potiskog Svetog Nikole (danas: Ostojićevo), koja je pred kraj rata otuda bila prognana u koncentracioni logor u Knićaninu. U Ameriku je stigla kao mlada, ovde se školovala, udala i dobila decu, ali se u Americi i dalje ne oseća kao svoja na svome. Njena priča oživela je moju nostalgiju, a ovde može poslužiti i kao dopuna odgovora na pitanje o strancima u SAD.
Šta nalaže so?
Da se pospe po krompiru, a ne po njivi. Vasić je mojom pseudoprogramskom rečenicom “Pisati kao što nalaže so” naslovio pogovor Običnosti. A ja se sećam trbušastog čoveka sa šeširom iz vikend-naselja Lejanka u Deliblatskoj peščari, Laze, kome se taj moj stih iz knjige Frezno dopao prosto zato što je voleo so, i jeo je krišom od lekara. Kad se metafora raščini, stvari se vrate tamo odakle su pošle, a da ih niko ne pita jesu li imale nostalgiju prema polazištu, jesu li htele nazad. Ah, taj niz kućica na suncu, sa paucima koscima na zidovima – čini li neko danas ono što se činiti mora “da bude sveta”, da citiram Daviča?
Vasić je napravio prilično obiman izbor iz mojih deset pesničkih knjiga. Poravnao je rubove istaknute u izvornicima, time načinivši moje pesme prohodnijim i, mislim, dopadljivijim. Napisao je za knjigu jedan od najboljih tekstova do sada objavljenih o mom radu. Običnost je, zapravo, više njegova nego moja, pa možda ne bi valjalo da o tom izdanju ja raspredam priču. Reći ću još samo da sam izdavaču predložio da napravi jednu takvu knjigu kada sam uvideo da je poetika poput moje sve manje na srpkoj književnoj sceni. Muka egzistencije danas – čija je priroda, naravno, globalna – u Srbiji se tretira kao isključivo naša, i pesnici sve češće, kao jalovu utehu, nude mitove o prošlosti kakve nikada nije bilo. Jedni su zagledani u SFRJ, a drugi u srednjovekovnu Srbiju. Vasić me je, u razgovoru koji sam sa njim imao nakon objavljivanja knjige, mudro podsetio da je tekuće stanje, zapravo, normalno, a da je aberaciju predstavljalo to što je Letopis Matice srpske jednom uređivao Vojislav Despotov.
Vaša najveća nada?
Da doprinesem i posvedočim obnavljanju srpskog društva u kome su zastupljene vizije sveta nepodvedive pod ma kakav ideološki ključ. Društvo u kome duhovni horizont nije određen narodnim pravoslavljem (čija retorika i simboli sada zamenjuju komunističke) ili ma kojom drugom verom ili doktrinom; društvo čiji se građani ne plaše vakcina protiv kovida, jer znaju na kom principu ove rade; društvo u kome je ispite na fakultetima nemoguće spremiti za popodne i u kome je studiranje omogućeno svima, kao što je omogućena i suva postelja, topla soba i dovoljne količine hrane iz svih grupa namirnica; društvo u kome će se engleski i drugi strani jezici više učiti, a manje govoriti; društvo čiji se procenat uživalaca droge među srednjoškolcima i procenat nezaposlenih među ljudima sa stručnom spremom neće meriti dvocifrenim brojem, društvo sposobno da proizvede sve od pšenice do bele tehnike; itd., itd.
Razgovarao: Enes Halilović
