.
.
Rukopis u Narodnoj biblioteci
.
Ovde svaka reč
pa i ona precrtana,
i ona izbačena
iz pesme,
očito je
premalo
ili previše
značila.
.
.
Glasno govori
.
On glasno govori o tome o čemu svi
sve znamo, ali da govorimo glasno
ne želimo, a ne želimo, jer se bojimo,
on govori glasno, jasno, precizno
i ubedljivo, umesto nas,
u naše ime.
.
.
Za njega nema
.
Za njega nema svetinje,
njemu ništa nije sveto,
ni Država, ni Crkva,
važan mu je samo
čovek, pojedinac,
običan, iliti izuzetan.
.
.
Najbolje ćutke
.
Reklo bi se da je ova
rečenica poput topovskog pucnja,
ali ne, ova rečenica je kao basma,
bolje je ne ponavljati je
glasno, treba je izgovarati
poluglasno, šapatom,
a najbolje ćutke.
.
.
Dve pesme o kiši
.
1.
.
Od jutros
pada kiša,
ne baš jako,
u stvari ne pada,
više sipi,
umereno, jednolično,
uporno.
U stvari tako treba živeti,
umereno, jednolično
i uporno.
.
2.
.
Od jutros na smenu pada i lije,
hladno, vlažno, psa iz štenare
ne možeš isterati, a kamoli
samog sebe. Ne teram
samog sebe iz kuće, sedim
i pravim se da me nema.
.
.
Dve pesme o sećanju
.
1.
.
Sećam se, bio sam
tada između njih,
kad je to bilo,
pre četvrt veka,
a reklo bi se
kao da je baš skoro
bilo,
prekjuče.
Od onda se
promenilo sve,
gotovo sve,
i sâm sam se promenio,
do te mere,
da ponekad
samog sebe
ne poznajem,
promenio sam se,
mada ne znam
kako se to desilo,
kada i zbog čega.
To se desilo
samo od sebe,
nisam na to imao
nikakvog uticaja.
Vreme teče,
ne čekajući nikoga
i ne osvrćući se ni na šta.
.
.
2.
.
Sećam se onoga čega se sećam,
ne sećam se onoga čega se ne sećam,
ne sećam se onoga čega treba da se sećam,
sećam se onoga čega ne moram da se sećam,
ne sećam se ničega, svega se sećam.
.
.
Pravim se da sam živ
.
Pravim se da sam živ,
pred celim
svetom pravim se,
samo se pred sobom
ne pravim,
pred sobom se
ne možeš praviti.
.
.
Živiš
.
Jedan od onih dana,
kad živiš,
a ko da ne živiš,
živiš iz zaleta,
iz navike.
Nekakvi razgovori,
neznano s kim,
nekakvi telefonski pozivi,
neznano čiji,
sve nekakvo,
tobož dešavanja,
u suštini
prividi života,
ali i to je
život.
Vreme leti,
večnost čeka,
neka leti,
neka čeka.
.
.
Nada je veća
.
Moja je nada
veća
od moje vere.
.
.
Gospodin Bohdan Zadura puši cigaretu
.
Ulazim u redakciju „Tvurčošći“
u Vjejskoj ulici u Varšavi,
prilično je rano, takoreći
redakcija seva prazninom, tišina
gospodari u svakoj
širom otvorenoj sobi, za sat
dva doći će Lešek Bugajski
i postaće bučno, zatim će doći
Tadeuš Komendant i postaće
veselo, sad međutim prazno, tiho je
i mirno. U najmanjoj sobi
gde se čuvaju arhivski
brojevi „Tvurčošći“,
gde stoji večito pokvaren fotokopir
aparat, kraj prozora
sedi gospodin Bohdan Zadura, puši cigaretu
i kao što pretpostavljam radi na
prevodu jednog nepoznatog
mađarskog pesnika ili nekog
poznatog ukrajinskog pesnika,
a možda samo prepisuje ispravljenu svoju
najnoviju pesmu. Reći da
gospodin Bohdan Zadura puši cigaretu,
u suštini je kao ne reći ništa,
gospodin Bohdan Zadura puši cigaretu
za cigaretom, uopšte se ne obazire
na to da puši cigaretu za cigaretom.
Mnogo pušiš, pitam ga, kao da uopšte
ne pitam, nego samo konstatujem. Mnogo,
previše, besumnje previše,
odgovara, ali ne odgovara
odmah, nego posle nekog vremena,
koje mu je očito trebalo
da razmisli. Pesnik, autor poeme
„Tišina“, ciklusa „Zimski osmerci“
i pesme „Nada“ nikada, u suštini,
ne odgovara odmah,
nego malo zatim, katkad nakon duže
stanke. Ni sad nije drugačije. Nakon
duže stanke još dobacuje: ali ova mi je pretposlednja,
zatim ću popušiti poslednju i drago mi je
što ću to ostaviti. Na taj način
gospodin Bohdan Zadura ostavlja pušenje,
ali ne prestaje da piše. Napolju
šum ptica, cvrkut lišća.
.
.
Kao što pišeš, kao što govoriš
.
Ne piši tako kao što pišeš
– u skladu sa svim pravilima
sintakse – kao što treba da se piše,
nego kao što govoriš, tako treba da pišeš.
.
.
Još neko
.
Koliko svi mi verujemo u to
što pišemo, plus da se to što pišemo
ne tiče samo nas, uzajamno,
nego i još nekog koga
ne poznajemo, kog ne znamo,
koga najverovatnije nećemo nikad upoznati.
.
.
Ni ovakav ni onakav
.
Nisi baš tako dobar
ko što ti se čini,
mada nisi ni tako loš,
ko što govore o tebi.
.
.
Živeti bi danas mogli
.
Živeti bi danas mogli i Hlasko,
i Grohovjak, a isto tako i Bursa,
Vojaček, Stahura, i uopšte
ne bi bili najstariji.
Ma koješta,
jer živeti bi danas mogli:
Bačinjski, Tšebinjski, Gajci,
Strojinjski, Bojarski i Borovski.
Pa ipak ne žive,
iz nekog razloga ne žive.
.
.
U postmodernom svetu
.
Navodno u postmodernom
svetu u kom živimo,
ništa ne zavisi od Gospoda Boga,
Gospod Bog navodno nema više
uticaja baš ni na šta,
tek tu i tamo na vremenske prilike,
polovina je februara, međutim,
sunce greje
kao ludo, besomučno,
raskopčavam jaknu, skidam
kapu, na kružnom toku De Gola
prolazim kraj ižđikale palme ,
pitam se
da li zaista Gospod Bog
gospodari tek tu i tamo
vremenskim prilikama, jer se upravo
može reći da čak ni
vremenske prilike više ne zavise od njega;
a možda Gospod Bog pravi
takav rusvaj s vremenom
da bi nam dao do znanja
da sve i dalje zavisi
od njega i ako mu se prohte,
naručiće nam juli u februaru.
.
.
Nemam ništa
.
Nemam ništa protiv toga
da Poljska prestane da bude
otadžbina i postane majčevina.
Poljska je ženskog roda,
otadžbina, uostalom, isto tako.
.
.
Moderno i staromodno
.
To što je savremeno
ne znači da automatski mora biti
moderno, to što je
savremeno podjednako može biti
staromodno i kraj priče.
.
Sa poljskog Milica Markić
.
.
.
.
.
