.
.
POJAM DISKURSA, ANALIZA DISKURSA I TEORIJA DISKURSA U OKVIRIMA NAUKE O KNJIŽEVNOSTI I TEORIJE KNJIŽEVNOSTI
.
1.Diskurs, teorija diskursa i diskurzivna analiza. Opšta problematika polja
Tri razine lingvističke analize podrazumevaju da, s jedne strane, postoji jezik kao reverzibilna jedinica, govor kao ireverzibilna jedinica s druge strane i, s treće, diskurs kao fluidan koncept rečeničnih iskaza unutar kojih se produkuje izvestan socijalni i komunikativni smisao i odnos. U radu koji sledi pozabavićemo se problematikom diskursa (reč diskurs izvedena iz latinskog glagola discurrere = tamo i ovamo trčati, takodje od lat. discursus u istom značenju, fr. discours, engl. discourse, nem. Diskurs), analizom diskursa (analyse du discours, discourse analysis, Diskursanalyse) a unutar interdisciplinarnog polja istraživanja diskursa (Discourse Studies, Diskursforschung) koje se prostire i na specijalizovanu oblast diskursne analize i njenih interpretativnih praksi primenjenih u okvirima faha kojim se bavimo, a to će reći nauke o književnosti i teorije književnosti. Ovu praksu u širokim okvirima svoga naučnog delanja i iskustva (polje sociologije i psihologije, poetologija znanja) svojevremeno je utemeljio Mišel Fuko (M. Foucault)1 u svojim ranim radovima o problematici diskursa nastalim u godinama izmedju 1961. i 1974. i Mišel Peše (M. Pêcheux)2 sa radovima u polju diskursne analize nastalim izmedju 1969. i 1995. a koji za sadržinu imaju promišljanja o jednoj ontologiji književnosti u kojoj se književnom tekstu i njegovoj prirodnoj autonomiji pripisuje, gledajući en generale, funkcija protivdiskursa (contre-discours), odnosno interdiskursa (interdiscours).
Okrenimo se sada unutar jednog širokog okvira problematici koju smo u ovodu nagovestili. U tom smislu potrebno je najpre usredstrediti se na osnovno pojmovno polje koga promoviše i upriličava ovaj objekt istraživanja smešten u jednu izuzetno bogatu interdisciplinarnu okolinu, od lingvistike, semiologije, antropologije, istorijskih nauka, filosofije, književnosti i sociologije do politike, religije, ekonomije i moderne nauke o medijima i komunikaciji. Izvan strogo akademskih istraživanja rad na problematici diskursa prisutan je i u sferi specifičnih pitanja rasizma, antisemitizma, tematizaciji globalizacije, postkolonijalizma, feminizma, etniciteta i seksualnih operedeljenja. Naglasimo na ovom mestu još jedanput da bavljenje diskursom kao ključnim poljem istraživanja u okvirima pomenutih naučnih disciplina nije starije od pola veka a ako bismo bili stroži rekli bismo da se isto konačno ustoličilo tek devedesetih godina prošlog veka, otvarajući u francuskom, engleskom i nemačkom naučnom prostoru oblast za interdisciplinarna istraživanja poznatu pod zajedničkim nazivom „istraživanje diskursa“ (Discourse Studies, Diskursforschung). Razmotrimo stoga osnovne pojmove koji leže u temelju discipline o kojoj je reč.
Pojam diskurs je jedan vreoma širok pojam, veoma protivrečan i stoga za zasnivanje jedne metode tumačenja pojava u svetu veoma nesiguran pojam, a ipak na jedan čudan način razumljiv i za kratko vreme opšteprihvaćen pojam u brojnim naučnim disciplinama čija smo imena ovde već naveli. Na izvestan način ovo što smo upravo rekli potkrepljuje i jedan Fukoov iskaz ispisan u tekstu „Poredak diskursa“ i koji glasi: „Ne smemo zamišljati da nam svet okreće čitljivo lice koje moramo samo da dešifrujemo. Svet nije saučesnik našeg saznanja; ne postoji nikakvo pred-diskurzivno providjenje koje nam svet daje na raspolaganje u našu korist. Moramo poimati diskurs kao nasilje koje činimo nad stvarima; u svakom slučaju kao praksu koju im namećemo. U ovoj praksi dogadjaji diskursa nalaze princip njihove regularnosti“3. Mi, dakle, diskurs koga na videlo iznosi jedna pojava moramo da prepoznamo u pravcu u kome on govori. Tako, na primer, kada kažemo: „Stranci ne rade rado“ (primer je u naučnoj literaturi već korišćen, prim. B.T.) onda na temelju sličnih iskaza u praksi već čuvenih i koje grade jedan istovetan, formacioni sistem iskaza možemo da kažemo i tvrdimo da ovaj iskaz sadrži rasističku podlogu. Jedan iskaz, kaže Fuko, pretstavlja „atom diskursa“. A u slučaju gde se unutar odredjenog broja iskaza može utvrditi da tu postoji jedan sistem i jedna redovitost u poretku i smislu iskaza kome istovremeno predležava i jedan sličan kontekst – u tom se slučaju može govoriti o diskurzivnoj formaciji. U tim okvirima onda može da se govori, na primer, o diskursu o ženama, o diskursu o antisemitizmu, o diskursu o globalizaciji, itd. its. Pojam diskursa onako kako ga „definišu“ specijalizovani rečnici znatno je osiromašen pojam u odnosu na praksu njegove upotrebe. Tako i kod jednog od tvoraca ovog pojma, Mišela Fukoa, ovaj pojam se odnosi „čas na opšte područje svih iskaza, čaj pretstavlja grupu iskaza koja se može individualizovati, čas pravilima uredjena delatnost koja se odnosi na izvestan broj iskaza“4. U svemu, pod pojmom diskursa Fuko razumeva „celokupnost pravila, koja je imanentna jednoj jezičkoj praksi“, pri čemu „diskursna analiza istražuje genealogiju te prakse dok teorija diskursa pretstavlja kategorijalnu refleksiju na metodiku te analize“. U knjizi „Književnost i znanje. Jedan interdisciplinarni priručnik“5 pod pojmom „diskurs“ piše sledeće: „Pojam diskurs dolazi sa temelja različitih primenâ: u lingvistici on podrazumeva govor koji se na nešto odnosi i čije strukturne elemente označava; u filosofiji Frankfurtske škole on imenuje jedan oblik komunikacije u kojoj se razmenjuju stavovi o važenju izvesnih normi; u naratologiji gde on u razlici spram ravni (is)pripovedanog karakteriše proces pripovedanja; u različitim naučnim disciplinama gde on označava jedan sistem iskaza koji kroz zajedničke predmete odredjuju izvesna pravila“. S druge strane, diskurs sâm povezuje različite istraživače sa različitim ciljevima istraživanja pa stoga s obzirom na tu činjenicu može biti shvaćen kao „ime za jedno naučno ishodište“ (Forschungsgegenstand). Na primer u istraživanjima institucionalizovanih komunikacijâ različitih partija prilikom izborne borbe. Takodje, diskurs može biti shvaćen kao „teorijsko-metodološka orijentacija unutar jedne discipline“. U tom smislu razlikuje se, na primer, metodološka orijentacija pojma „diskurs“ kod Fukoa i kod Habermasa. Kod prvog istraživanjâ diskursa odnose se prevashodno na sociloško polje, kod drugog na polje političke filosofije pa su im u tom smislu, gledeć ciljeva, i metode različite. S treće strane, diskurs može da bude shvaćen kao izvesno „transdiciplinarno polje“ gde se iskustva istraživanja diskursa u različitim disciplinama medjusobno razmenjuju, pri čemu se da bi se stiglo do jednog cilja u jednoj oblasti preuzimaju pozicije drugačijih polazišta istraživanja diskursa iz drugih oblasti. Na primer, u ravni istraživanja diskursa pristupi pojmu pola u Gender Studies ili pristupi pojmu kulture u kulturološkim naukama, odnosno u kritičkoj teoriji posve su različiti u poststrukturalizmu, semiotici, jezičkoj filosofiji, sociolingvistici ili lingvističkoj antropologiji6. S dosta preciznosti definisao je pojam diskursa germanist Mihael Ticman (M. Titzmann, 1989). Po njemu „diskurs je jedan sistem mišljenja i argumentovanja apstrahovan iz jedne količine tekstova“, pri čemu se u toj klasi tekstova može izdvojiti „zajednički predmet govora“, „regularnosti govora o tome predmetu“ te „odnosi (relacije) toga predmeta govora spram drugih diskursa“. Nakon ovih par ovde datih pojasnica kada je reč o pojmu diskursa mi nismo uvereni da je on time postao jasniji. Videlo se, naime, da pojam diskursa izranja različito, i to unutar područja strukturalistčke analize teksta koja počiva na Sosirovoj (F. de Saussure) distinkciji langue i parole – dvaju koncepata jezika prema kojima se langue kao mentalni konstrukt odredjuje kao jedan „jezički univerzum“, odnosno kao „skup jezičkih mogućnosti u kojem bilo zadanom trenutku“, dok se termin parole shvata kao „individualni govorni čin“, odnosno kao „izvršna strana jezika“, on se, diskurs, shvata kao izvesna „strukturirana“ količina jezičkih iskaza u čijoj pozadini stoje izvesna pravila, kod Benvenista diskurs se razumeva unutar ravni rečenica koje „nisu subsumirane pod odredjenim pravilima niti su sačinjene od ograničenog repertoara“ dok je kod Fukoa diskurs shvaćen kao „kontaktni član izmedju mišljenja i govorenja, odnosno kao mišljenje obučeno u znakove i uz pomoć reči učinjen vidljivim“. Na temelju navedene tri upotrebne varijante pojma „diskurs“ proishodi da je „diskurs“ tek samo jedan homonimni termin koji nema čestitih distinkcija te da je stoga i sama njegova definicija nemoguća. Sa posebnom otvorenošću pred problematikom definicije diskursa – onog sadržanog u pitanju tipa „Šta je diskurs?“, odnosno „Koje značenje ima pojam diskurs?“ – suočio se i Pol A. Bove (Paul A. Bové) u svom radu pod naslovom „Diskurs“ („Discourse“)7. Navodimo ga u celini: „Mora se reći da u svetlosti novog značenja pridodatog ‘diskursu’ ne možemo više da postavljamo takvo pitanje kao što je ‘Šta je diskurs?’ ili: ‘Šta diskurs znači?’ Drugim rečima, esej poput ovog ne samo što ne pruža nego ni ne može da pruža definicije, niti može da odgovori na šta se svode esencijalizujuća pitanja o ‘značenju’ ili ‘identitetu’ nekog ‘koncepta’ pod imenom ‘diskurs’. Pokušati to učiniti značilo bi protivrečiti logici strukture mišljenja u kojoj termin ‘diskurs’ danas ima novu snažnu kritičku funkciju. (…) Ovakva esencijalistička, definišuća pitanja upravo se ne mogu postaviti ‘diskursu’. – Ali zašto ne mogu? Zato što bi postaviti ih i prisiljavati na odgovor značilo beznadežno unapred presuditi u slučaju razumevanja funkcije ‘diskursa’ bilo u njegovom poststrukturalističkom kontekstu ili u njegovom postojanju kao institucionalizovanog sistema za proizvodnju znanja u jednom regulisanom jeziku“. Ukoliko smo dobro razumeli Boveovo stanovište ovaj naučnik se zalaže za prakticiranje tumačenja diskursa u različitim kontekstima koji se nameću, shvatajući jedino – s pravom – da je „funkcija diskursa i realija koje on sazdaje u suštini anonimna“ moć „koja proizvodi sredstva za kontrolu“. Diskurs se proizvodi „unutar autoriteta i legimiteta pozicije moći“. Ovo poslednje stanovište je, dakako, nešto što je nesumnjivo i pominje se još od vremena kada se nauka o diskursu promovisala, dakle već u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka. Problematičnost pojma „diskurs“ prate i sklopovi pojmova „istraživanje diskursa“, „teorija diskursa“ i „analiza diskursa“. Ipak, isti su etablirani u nauci o diskursu pa im funkcije unutar navedene nauke valja stoga ukratko objasniti.
Istraživanje diskursa s obzirom na njegove funkcije može da bude podeljeno na polje teorije diskursa i polje analize diskursa. Na tu podelu, videli smo malopre, nailazimo već kod Mišela Fukoa. Oba polja su medjusobno nerazdvojiva i, kako je dobro primetio Johanes Angermuler (Johannes Angermuller), njihova medjusobna podela služi samo heurističkoj svrsi. Teoriju diskursa, kako joj samo ime nagoveštava, karakteriše teorijska komponenta, dok analizu diskursa karakteriše empirijska i praktičko-analitička komponenta istraživanja. Krajem dvadesetog i početkom dvadesetprvog veka diskursnom teorijom vladaju tri struje: poststruktualistička, normativno-deliberativna i kritičko-realistička struja. Poststrukturalistička struja bila je, čini nam se, najjača i imala je najširi uticaj, i to ne samo u Evropi nego i u Americi (tamo poznata pod imenom French Theory: Fuko, Delez, Lakan i Derida), tvoreći u Americi nove pravce: Cultural Studies, postkolonijalna izučavanja (G. Spivak, E. Said), Queer Studies (Dž. Batler), psihoanalitički (S. Žižek) i marksistički (F. Džejmson) pravac. U okvirima svih ovih pravaca razvijala se jedna socijalna praksa diskursa a unutar nje opet jedna kritičko-realistička diskursna teorija koja je svoja stanovišta zasnivala na pojmu i problematici moći, pri čemu je u svoju praksu uvlačila analizu društvenih sukoba koji se javljaju unutar društvenih grupa. Operativna terminologija u tome kontekstu istraživanja bili su pojmovi: „društvena dinamika moći“, „znanje“ i „subjektivnost“ koja je počivala na osnovnim Fukoovim pojmovima: diskurs-moć-znanje kao „referentnim okvirom za tumačenje podataka“ (John Carabine: „Discourse as Data: A Guide for Analysis“, 2001). Istovremeno, ovi pojmovi konstituisali su se i kao problemske oblasti koje su često bile obradjivane upravo pod okriljem teorije diskursa. S obzirom da se teorija dikursa i diskursna istraživanja medjusobno prepliću, upravo na navedeno problemsko polje može da se nadoveže analitičko diskursno istraživanje koje će sa svoje strane opet problematizovati odnos moći i znanja kao i njihov uticaj na formiranje i konstruisanje jednog odredjenog diskursa. U praktičnom smislu, za to je potrebno imati temelj (bazu podataka) sastavljen od materijala na koga se istraživanje odnosi, pri čemu bi se dobio empirijski uvid u jedan diskurs (na primer, diksurs o manjinama unutar odredjene grupe ispitanika, rasni diskurs, polni, teroristički, represivni, itd. i tsl.). Na ovom mestu je važno da se naglasi da „diskursna analiza nije nikakva metoda, nego tek jedno široko, interdisciplinarno polje metodâ (koje pozajmljuje različite metode iz različitih disciplina, prim. B.T.) koje istražuje način kako se proizvodi smisao u jednoj već uokvirenoj socijalnoj situiranoj praksi. Pri tome može da se operiše sa kvantitativnim, odnosno sa kvalitativnim pokazateljima, odnosno kombinacijom oba. (…). Analitičari diskursa posmatraju (vide) smisao kao rezultat medjusobnog ogledanja jezika, prakse i konteksta, (…) odnosno kako sa terena medjusobne igre jezika, prakse i konteksta raste izvestan smisao“ (Johanes Angermuler)[8]. Svaka od ovih komponenata (jezik, praksa, kontekst) može da bude ishodište specifičnih istraživanja, pri čemu je ishodište koje nalazi oslonac u jeziku orijentisano na to da pokaže kako se unutar jednog konteksta formiraju jezički iskazi te kako se „u jeziku i kroz jezik stvara javna svest a time i društvena stvarnost“ (Andreas Gardt) dok se praktičari analize diskursa okreću ka posmatranju procesâ i radnji koji se u odredjenim prilikama razvijaju izmedju aktera i tako konstituišu njihov identitet, norme, vrednosti, stavove i ideologije, kako bi opet, gledano u širokim okvirima, ti procesi i radnje u odredjenim kontekstima kreirali društvenu stvarnost aktera.
Na ovom mestu još uvek govorimo o heterogenom konstruktu zvanom analiza diskursa (Diskursanalyse) kako bi ovaj pojam za potrebe rada bio nešto šire i detaljnije obradjen.
Pod pojmom „analiza diskursa“ razumeva se jedna interdisciplinarna oblast istraživanja (prema: Rainer Diaz-Bone, 2003). Pojam (discourse analysis) je prvi put unutar svojih distribuciono-lingvističkih studijâ upotrebio Zelig S. Haris (Z. S. Harris) 1952. godine. Putem svojih praktičkih upotrebâ u suštinskoj meri unapredio ga je francuski strukturalizam i poststrukturalizam, stalno imajući u vidu njegovo poreklo koje se nalazi u studijama ženevskog lingviste Ferdinanda de Sosira (F. de Saussure) i odatle izvedenih etno-socioloških i kulturnoantroploških studija francuskog antropologa Klod Levi Strosa (C. Lévi-Strauss). Nezamislivo je, dakako, u kontekstu o kome je ovde reč, ne spomenuti Francuza Mišela Fukoa (M. Foucault) i njegov rad objavljen 1966. pod naslovom „Reči i stvari. Arheologija humanističkih nauka“ („Les Mots et les Choses. Une archéologie des sciences humaines“) u kome on različite poretke znanja, odnosno opšte strukture saznanja (episteme) sagledava kroz različite epohe ljudske istorije. Rekonstrukciju strukturnih poredaka saznanja Fuko je izvodio sa temelja tzv. „diskursâ“ koji su zapravo „jezički pojavni oblici episteme“. U svom sledećem radu „Arheologija znanja“ („L’Archéologie du savoir“, 1969) Mišel Fuko pokušava da u okvirima analize diskursa razvije izvesnu konceptualnu osnovicu[9] i pri tome je nalazi u „diskurzivnoj praksi“, sagledavajući diskurs kao izvesnu misaono-jezičku praksu koja „sistematski proizvodi stvari o kojima govori“. Pri tome je važno da se naglasi, onako kako to u svom radu čine Mirijam Dun i Viktor Mauer, da „u srcu Fukoove analize diskursa predležava kako sistem pravila koja generišu diskurs, tako i izvesni socijalni okviri (nešto poput veze izmedju praksi i rituala) te medijalna baza (osnova) u kojoj se diskurs ostvaruje“[10]. Oslanjajući se na istraživanja Rajnera Kelera (Reiner Keller, „Diskursforschung. Eine Einführung für SozialwissenschaftlerInnen“, 2004) Mirjam Dun i Viktor Mauer razlikuju pet empirijski orijentisanih analiza diskursa, i to: analizu diskursa (discourse analysis) shvaćenu u najširem pojmovnom smislu i zasnovanu na analizi jezičkih komunikativnih procesâ (pretstavnik je Teun van Dijk), korpusnolingvističko-istorijska analiza diskursa (korpuslinguistisch-historische Diskursanalyse) koja se zbiva u preseku izmedju istorijskih nauka i lingvističkih jezičkih istraživanja (pretstavnici su Mišel Peše (M. Pêcheux), Kventin Skajner (Q. Skinner) i Ahim Landver (A. Landwehr), kritičku analizu diskursa (critical discourse analysis) čija se istraživanja upućuju na diskurs kao tok „znanja kroz vreme“ i čije znanje ima izvesnu materijalnost koja se hrani na „temelju prošlih i aktuelnih diskursa“ a čiji je cilja da obezbedi jednu „emancipatorn-prosvetiteljsku kritiku“ stanja koje je (bilo) analizirano (pretstavnici su Norman Ferklu (N. Fairclough), Rut Vodak (R. Wodak), Sigfrid Jeger (S. Jäger) i Jirgen Fink (J. Fink). Sledeće dve analize diskursa okrenute su analizi i istraživanjima simboličkih formi društenih praksi kao i njihovim kontekstima koji su takodje „deo jedne sveobuhvatne diskursne strukture“. Prva nazvana kulturalističko istraživanje diskursa bavi se društvenim značenjima simboličkih poredaka (pretstavnici su Pjer Burdije (P. Bourdieu), Viljem A. Gemson (W.A. Gamson) i Robert Vutnov (R. Wuthnow), druga, pomalo složenog imena – wissenssoziologische Diskursanalyse – zasnovana je na raskrsnici osnovnih pretpostavki hermeneutičke teorije znanja (Wissenstheorie) Petera J. Bergera (P. J. Berger) i Tomasa Lukmana (Th. Luckmann) i postojećih diskursnoteorijskih razmišljanja Mišela Fukoa (M. Foucault) s ciljem da rekonstruiše procese socijalnih konstrukcijâ, komunikacijâ i legitimacijâ znanja koje pod okriljem društvenih institucijâ i organizacijâ proizvode njeni socijalni akteri (pretstavnici su Rajner Keler (R. Keller), Peter J. Berger (P. J. Berger) i Tomas Lukman (Th. Luckmann). Zajednički elemenat istraživanja svih pet empirijski orijentisanih analizâ diskursa jeste skretanja pažnje na činjenicu tipičnog, zajedničkog i ponavljajućeg elementa u jednom diskursu nastalog pod okriljem društvenih i istorijskih konstrukcijâ vrednosti i vrednosnih kontekstâ. Karakteristično polazište ovih analiza jeste krucijalna postavka da diskurs sâm po sebi nikada nije neposredno vidljiv te da se kada je o diskursima reč u njima ne „reflektuje stvarnost (Wirklichkeit) nego društvena interpretacija realiteta“. Stoga je ovu vrstu rekonstrukcije geneze, odnosno strukture jednog diskursa Rainer Diaz-Bone (R. Diaz-Bone 1999:127), ne bez razloga, nazvao „hermeneutikom drugog stupnja“. Jer, dok se u hermenutičkom kontekstu analiza sprovodi na samom tekstu koji se analizira (imanentna analiza teksta kao zatvorenog sisitema distinktivnih elemenata), dakle na prvom stupnju predmeta koji se pojavljuje pred analitičarem, pri analizi diskursa najpre mora da se uoči o kakvom se dikursu radi (analiza konteksta jezičkih iskaza) pa da se tek onda razvije analiza na tragu njegove diskursivne aktivnosti (koja se nikada u potpunosti ne može redukovati na sebe), odnosno da se priskrbi analiza na temelju čega i kako je on nastao, što sve u svemu čini da ova analiza bude označena kao tumačenje (hermeneutika) koje se izvodi na drugom stupnju. Drugim rečima, budući da je diskurs izvestan posredujući poduhvat on je kao takav istovremeno i interpretativan i preinterpretativan, odnosno pretstavlja istovremeno i stanje jedne tradirane realnosti koja zahteva interpretaciju ali je i manifestni povod za interpretaciju u pogledu uslova sopstvenog nastanka (Konstitutionsbedngungen) i oblika postojanja (Konstitutionsformen, odnosno Gestaltung)[11].
Prema teorijskim težištima uobičajena je podela diskursne analize na tri toka: semiotičko-filosofski tok, (Žak Derida), lingvističko-psihoanalitički (Žak Lakan i Julija Kristeva) i istorijsko-genealoški tok (Mišel Fuko)[12]. Prema podeli koju je promovisao Johanes Angermiler postoje dve glavne tradicije analize diskursa, i to: američko-pragmatička i poststrukturalistička[13]. Prva se zasniva na raznim strujama socioloških nauka (simbolički interakcionizam, konverzaciona analiza) a koje se sve zajedno oslanjaju na rezultate francuske sociloško-psihoanalitičke tradicije (Fuko, Altiser, Lakan) zasnovane na strukturalizmu. Stoga se ova američko-pragmatička tradicija diskursne analize u nekim istraživanjima naziva i „francuska škola“ koja je svoje korene imala u francuskom strukturalizmu, posebno u njegovoj orijentaciji zasnovanoj na gramatičko-semiološkom modelu istraživanja nastalom posle 1967. godine, dakle nakon što su glavne ideje francuskog strukturalizma (Bart i drugi) već bile uočene i prihvaćene. Stoga se ova „francuska škola“ ponegde naziva i post-strukturalističkom školom, pri čemu je crtica u nazivu škole nešto što je razlikuje od teorije diskursa poststrukturalističke orijentacije (poststrukturalizam pisan bez crtice) nastalom na američkim univerzitetima u drugoj polovini 70-tih godina i koju karakteriše upliv teorija francuskog strukturalizma koja se u svojoj američkoj verziji pojavljuje kao naglašeno refleksivno-teorijsko držanje (Pol De Man te Žak Derida u njegovoj američkoj recepciji, posebno njegovog teksta „Struktura, znak i igra u diskursu humanističkih nauka“ /“La structure, le signe et le jeu dans le discours des sciences humaines“.) što je za posledicu imalo pojavu ogromnog broja refleksija u okvirima književne teorije i stvaranja tzv. poststrukturalističke književne teorije (zvane takodje i „High Theory“ ili „French Theory“, odnosno „francuski postmodernizam“) zasnovane na antisubjektivističkoj kritici kao i na teorijskim konstruktima marksiste Altisera i psihoanalitičara Lakana. Altiser je u Americi imao zasluge što je na temeljima njegovih marksističkih postavki nastao specifično američki pokret marksističke književne teorije, odnosno „marksističke hermeneutike“ (Frederik Džejmson /F. Jameson sa svojim radovima „Političko nesvesno“ /“The Political Unconscious“, 1981 i „Ideologija teorije“ /“The Ideology of Theory“, 1986 i 1988). U takvom američkom kontekstu poststrukturalizma unutar različitih teorijskih perspektiva izrastala su imena poput Gajatri Spivaka, Džudit Batler, Stenlija Fiša, Ričarda Rortija, Džeralda Grafa i drugih od kojih je većina sačinila svoje prepoznatljive stavove sa uticajima koji su posebno zračili u kulturološkim kontekstima nauke o diskursu.
.
.
2.Problematika diskursa i diskurzivne analize kod Mišela Fukoa. Mišel Fuko u kontekstu tumačenja diskurzivnih istraživanja
.
Takozvanoj „diskurzivnoj fazi“ Fukoovih istraživanja pripadaju sledeća Fukoova dela: „Ludilo i društvo“ (1961), „Rodjenje klinike“ (1963), „Reči i stvari“ (1966), „Arheologija znanja“ (1969) i „Poredak diskursa“ (1971). U njima se operiše za tu vrstu istraživanja karakterističnim pojmovima, poput: diskurs, (pojam „discours“ u francuskom jeziku prevashodno mišljen kao „govor“), arheologija, genealogija, moć, bio-moć, mehanizam moći, dispozitiv, panoptizam, panoptikum, znanje, subjekt, ludilo, diskurzivne tvorevine, diskurzivni dogadjaj, diskurzivna teorija, diskurzivna analiza, diskurzivna praksa, mentalni prostor, heterotopija, diskurzivni kontekst, arhiv, prag, prelom, mutacija, preobražaj, skup, niz, iskaz i drugim. Predmet ove vrste istraživanja o kome smo na prethodnim stranama već govorili možda bi, gledeć ovog poglavlja našeg rada, bilo najbolje opisati samim Fukoovim rečima kazanim na njegovom inauguralnom predavanju na Collège de France 1970. godine, u stručnoj literaturi inače poznatom pod nazivom Poredak diskursa (obj. 1971): „Pretpostavljam“, veli Fuko, „a da u to nikako nisam siguran, da nema društva gde ne postoje važni govori (diskursi) koji se pričaju, ponavljaju i variraju; formule, tekstovi, ritualizovani ansambli govora koji se pripovedaju, prema tačno odredjenim okolnostima; stvari koje se jednom kažu pa sačuvaju, pošto se u njima sluti nešto poput tajne ili blaga. Ukratko, moglo bi se reći da u društvima postoje (….) govori koji jesu rečeni, ostaju rečeni i treba ih opet reći. Poznajemo ih u našem sistemu kulture: to su religiozni ili pravni tekstovi, to su i oni čudni tekstovi, čudni kada razmotrimo njihov status, i koje nazivamo ‘književnim’ tekstovima; u izvesnoj meri to su i naučni tekstovi“14. Ključno mesto ovog Fukoovog iskaza je autorova pretpostavka da u društvima postoje iskazi koji se neprestano „pričaju, ponavljaju i variraju, (…) ritualizovani ansambli govora koji se pripovedaju prema tačno odredjenim okolnostima“. U širem okviru, valja reći, Fukoova analiza u navedenom radu odnosi se na pretpostavku da u svakom društvu postoji pokušaj kontrole proizvodnje diskursâ kako bi se nekontrolisanim dogadjajima koje proizvodi jedan novi diskurs upravljalo i pokušalo ga ograničiti u zoni jedne prihvaćene logike već postojećeg (starog) diskurzivnog poretka. Pretpostavka je bila tačna što je kasnije pokazalo njeno prihvatanje u naučnim krugovima te potonje višedecenijsko širenje i tumačenje. Navedena Fukoova definicija diskursa može biti dopunjena jednom drugom koju nalazimo u knjizi „Arheologija znanja“ (1969), a koja glasi: „Diskursom ćemo zvati skup iskaza ukoliko oni spadaju u istu diskurzivnu tvorevinu. (…) On je sačinjen od ograničenog broja iskaza za koje se može odrediti skup uslova postojanja“. Diskurzivna praksa, pak, je „skup anonimnih, istorijskih, u vremenu i prostoru uvek odredjenih pravila koja definišu za odredjeno razdoblje i za neku datu društvenu, ekonomsku, geografsku oblast, uslove vršenja iskazne funkcije“15. Na temelju ove definicije mi sagledavamo još jednu odliku diskursa, naime da on nije izvesna stalna veličina, no, naprotiv, jedna promenljiva, veštački proizvedena veličina, koja je uvek u jednom istorijskom, ekonomskom i geografskom okviru samo jednom data. Drugim rečima, diskurs uvek postoji samo u okvirima jedne prakse i povezan je izvesnim odredjenim datostima i uslovima. Nakon ovako izloženih definicija diskursa ostaje ključno pitanje, naime ono koje upućuje na činjenice toga šta se „pomoću njih može otkriti“ i „kakvo mesto oni mogu imati medju drugim metodama opisivanja“ (Mišel Fuko). No, ovo pitanje ćemo u našem radu obraditi nešto kasnije. Pre toga valja da ukažemo šta se unutar jednog diskursa proizvodi, budući da isti na jedan prirodan način uvek sačinjava jedna veza izmedju jezika i mišljenja. Na temelju te veze koju pre svega reprezentuju iskazi stvara se jedna materijalno-empirijska datost koja ide dotle da se njome definišu oblici znanja jedne kulture i proizvode „istine“ i „vrednosti“ koje se u istoriji „unutar jednog misaonog sistema formiraju“. Ovo formiranje sprovodi se putem sistema moći. Pojam „moć“ u Fukoovom sistemu mišljenja diskursa je od ključnog značaja. On se začinje u radu „Poredak diskursa“ (1971) a u predavanju „Moć psihijatrije“ (1973/1974) ovaj pojam je već nosilac jedne teorije moći koju će Fuko nastaviti u radu „Nadzirati i kažnjavati“ (1975). Sam diskurs unutar pojma moći sada se ne vidi kao nešto što se samoreferencijalno proizvodi nego se shvata unutar genealogije kao nešto što nastaje unutar ili izvan granica kontrole, tačnije, unutar jednog sistema isključivanja i/ili prinude. „Pretpostavljam“, veli Fuko, „da je u svakom društvu proizvodnja govora u isti mah kontrolisana, selekcionisana, organizovana i rasporedjena preko izvesnog broja procedura koje trebaju da od njega otklone moći i opasnosti, da gospodare njegovim aleatornim ostvarivanjem, da izbegnu njegovu tvrdu, strašnu materijalnost“16. U svakom društvu, dakle, proizvodnja govora je kontrolisana, jezik se kreće u iščeznuću subjekta i tek tako njegovo bivstvovanje biva raskriveno. Subjekt više nije „produktivni centar govorenja“ no „samo njegov nosilac“. Tome sapripadajuće mišljenje takodje se nalazi „s one strane subjektivnosti“. „Jezik je, reći će Fuko, „tek samo bezoblično žuborenje“. Bilo bi u tom smislu interesantno ukratko osvetliti Fukoovo shvatanje jezika na koga nailazimo u njegovoj knjizi „Reči i stvarI“ („Les Mots et les choses“ (1966). „Još od stoicizma u zapadnom svetu“, veli Fuko, „je vladao trojni sistem znakova, jer je sadržavao ove elemente: označujućie (signifiant), označeno (siginifié) i okolnost“17. U okvirima teme o kojoj pišemo ovaj rad nama je svakako od velikog značaja da Mišel Fuko pominje treći element jezičnog znaka, naime, okolnost. Učeni ljudi oko opatije Por Roajal izbrisali su taj treći element i ostavili samo prva dva. Sva tri elementa bila su, medjutim, prisutna u šesnaestom veku. Reči i stvari imitirale su tada jedno drugo, „svet se zatvarao nad samim sobom“. Nakon klasičnog doba kada se sve dogadjalo pod znakom signatura rerum i postojane relacije i sličnosti izmedju reči i stvâri, krajem Renesanse dolazi do izmene u smislu da su sada „reči dobile zadatak i moć da reprezentuju mišljenje“ („les mots ont recu la tache et le pouvoir de ‘representer la pensée'“). Jezik više neće postojati „kao materijalno pismo stvari“ no će „svoj prostor naći u opšem režimu reprezentativnih znakova“ što će, opet, sa svoje strane, povlačiti pitanje „kako raspoznati da neki znak označava upravo ono što znači“. Konačno, nakon kraja klasičnog doba (oko 1795-1800) dolazi vreme „istorije“ i „čoveka“ u kome „čovek kao dvostruko empirijsko-transcendentalno biće stupa u prvi plan“ što takodje pretstavlja jedan radikalan dogadjaj („un evenement radical“) „koji se potom prostire nad celokupnim vidljivim delom znanja“ („qui se repartit sur le toute la partie visible du savoir“) i „čiji se znaci, potresi i delovanje mogu pratiti korak po korak“ („et dont on peut suivre pas à pas les signes, les secousses, les efféts“). Kao posledica toga epistemskog loma, budući da je „primarni karakter pisane reči odbačen“, postaće neophodno da se smisao i značenje izrečenog analizira18. „Vidjeno“ i „pročitano“ više ne stoje na istoj strani, „stvâri i reči“ su se rastavile19. Biće jezika ostalo je da blista samo u književnosti u kojoj je režim znakova bio i ostao sazdan od označujućeg i označenog, sada, doduše, „bez izvorne reči, apsolutno početne“20. Doba jezika koji je „tek samo bezoblično žuborenje“ je započelo. Bilo je neophodno suočiti se sa problematikom diskursa, njegovom analizom unutar brojnih oblasti. Naime, ono što nam naše jezičko razumevanje danas otkriva jeste da ne postoji jedan jezik, no diskursi u kojima je subjekt kao aktivna veličina postao nesamostalan (neautonoman) i decentriran te kao takav suočen sa nemoći da nadje svoje mesto u društvu. Ipak, i kao takav, nesamostalan i decentriran, „on učestvuje u okvirima raznovrsnih bujajućih mrežâ diskurzivnih odnosa i sporova u kojima se odvija njegova specifična subjektivacija (subjectivation, assujettissement)“21. Pri tome postoje tri velika koncepta tako vidjenog subjekta, i to: subjekt u odnosu spram istine (saznajni subjekt), subjekt u odnosu spram polja moći i subjekt u odnosu na etiku sopstva unutar koga dela. Ovi koncepti subjekta, odnosno procesi subjektivacije, „odvijaju se u naponskom polju izmedju tehnologija moći i tehnologija sopstva“22. Moć strukturiše diskurse koga izgradjuju subjekti (individue) kao elementi moći i znanja. Obrnuto: istorija ideja i razvoj društva stoje pod znakom moći koju, opet, distribuiše, subjekt (individua) kao „fiktivni atom jedne ‘ideološke’ pretstave društva“. U tom smislu Fuko će naglasiti da je „u stvarnosti moć produktivna“ i da „ona produkuje Stvarno“. „Individua i njeno saznanje su rezultati te produkcije“23. Upravo takvo stanje stvari u okvirima navedenih odnosa predmet je kritičke diskurzivne analize vidjene kao društveno-kritički projekt. Odnos individue, njenih radnji i moći odvijaju se u jednom vremenu u kome individua istovremeno sa svojim radnjama i stvarnim i priželjkivanim moćima promišlja pravac svojih budućih radnji. Ono pak već uradjeno i proteklo stvara na taj način jedan kontekst socijalnih radnji u koje je ugradjena sopstvena (specifična) logika unutar koje se jednim delom nastavljaju i odvijaju sadašnje radnje koje, opet, sadrže ono što na specifičan način njih reprezentuje, dakle, izvestan karakterističan, znakovno zasnovan identitet i osobena kolektivnost24. Ova shema, valja reći, beskrajno se ponavlja i stoga je podložna stabilnoj naučnoj analizi fenomena o kome ovde govorimo. Taj fenomen, dakako, ima svoje ime i naziva se analiza diskursa ( nem. Diskursanalyse, eng. discourse analysis, fr. analyse du discours). Za razliku od hermeneutike koja analizira i tumači jedan tekst ili delove teksta, diskurzivna analiza se bavi iskaznim sistemima nastalim unutar diskurzivne prakse jedne zajednice, odnosno jednog socijalnog polja. Diskurzivna analiza istražuje ono što Fuko naziva poredak znanja, odnosno dubinsku strukturu znanja uredjenu diskurznim poretkom koja ostaje „skrivena svakodnevnom subjektu ali njegovim mišljenjem ipak upravlja“. Po tome je ova analiza slična praksi teorije sistema (Systemtheorie) Niklasa Lumana (N. Luhmann) u kojoj se analiza takodje ne svodi na izolovane aktere komunikacije nego na komunikacione procese čiji je poredak stvoren u diskurzivnoj praksi jednog socijalnog sistema. Ovi komunikacioni procesi, odnosno produkcija diskursa odvija se pod kontrolom, biva selekcionisama i kanalizovana izvesnim procedurama koje se zovu: isključivanje, utešnjavanje i obrazovanje diskursnih društava. Procedura isključivanja vodi obrazovanju sistema isključivanja, od kojih je, prema Fukou, najevidentnija „zabranjena reč“, „sistem koji ograničava i kanališe ludilo“ i tzv. „volja za istinom“. Zanimljivo je zapažanje jednog istraživača (Claas Morgenroth) da jedan pogled na istoriju književnosti upravo govori da je književnost u svojim najranijim poetikama, u najmanju ruku od Platona do vremena jklasicizma, bila oblikovana pod znakom ovog sistema isključivanja. Tako je ona u okvirima klasicističke poetike bila ograničavana izvesnim pravilima zabrana (poželjne i nepoželjne teme), pravilom produkovanja istine i razlikovanjem koja vrsta autora je učestvovala u stvaranju jednog dela, to jest da li je delo stvorio učeni pesnik (poeta doctus) ili pesnik prorok (poeta vates). Ovo poslednje razlikovanje odnosi se zapravo na upućujuće kanalisanje ludila u doba klasicizma. U tom smislu pesnik prorok (poeta vates) u tim vremenima stvaranja književnosti (za razliku od vremena romantizma) nije bio poželjni pretstavnik stvaranja književnosti. Drugim rečima, poredak književnog diskursa u doba klasicizma bio je različit od poretka književnog diskursa romantizma. Stoga je, gledeć diskurzivne analize književnosti od izuzetne važnosti pitanje kako je diskurzivni sistem književnosti kao takav „diskurzivno“ organizovan, čime i na koji način diskurzivna praksa u književnosti biva upravljana i reglementisana te kako se grade duboke diskurzivne strukture jednog književnog sistema, odnosno jednog književnog poretka.
S obzirom da je u ovom odeljku našeg rada mahom bilo govoreno o problematici diskursa Fukoove provenijencije i sa izvorišta njegovih promišljanja diskurzivne problematike valja istaći da kada je reč o književnonaučnoj analizi diksursa, odnosno problematici diskurzivne analize u polju književnosti ova analiza ni u jednom Fukoovom delu nije bila izvedena niti je bilo pokušaja od strane navedenog autora da istu zasnuje. To je činjenica koju su u okvirima ovakvih radova poput našeg konstatovali svi autori, sa žaljenjem, svakako. Diskurzivna analiza književnosti potekla sa razine tematizovanja diskursa koga nalazimo u Fukoovom delu raširila se tokom vremena na evropskom i severnoameričkom kontinentu, gradeći na tom putu dve paradigne diskurzivne analize: američku i francusku. Za prvu se može reći da je, baveći se govornim iskazima i govornim interaktivnim situacijama, bila pragmatička i deskriptivna, za drugu, pak, da je bila izgradjivana sa jedne makrooptičke ravni, sprovodeći svoje analize u okvirima pokušaja razumevanja formacionih sistema i pravila njihovih gradjenja unutar diskurzivnih poredaka25. Mi se u našem radu nećemo upućivati u prikaz ovih dvaju opcija analize književnog diskursa, budući da nas više interesuje opšta optika duskurzivne analize primenjene na književnost, odnosno pitanje šta jeste diskurzivnoanalitička nauka o književnosti (Diskursanalytische Literatufrwissenschaft) i u kojoj meri je književnonaučno korišćenje diskurzivne analize efektivno i praktično korisno za analizu i tumačenje književnog dela.
.
.3..Aspekti i implikacije diskurzivne analize kao jednog od načina ispoljavanja prakse nauke o književnosti
.
Postoji književni diskurs koji potiče sa temelja činjenice da književnost postoji. Književnost je u tom smislu izvestan protivdiskurs u svojoj autonomiji i upravo stoga. Kao takva ona poriče svaku hermeneutičku potrebu da njeno značenje bude tumačeno. Njen tekst je to što jeste i ne sadrži bilo kakvu intenciju. S druge strane, književnost je ono što u nju staje, dakle, drugi diskursi koje ona iznosi na svetlost dana, u kojoj se oni ukrštaju i reflektuju ono što se dâ videti i što dolazi spolja. U tom smislu može se reći da je književnost jedan interdiskurs u kojoj se drugi diskursi ogledaju i izlaze na videlo. Kroz njene značenjske strukture ukazuju se polja socijalnih dikursa, odnosno u prikazu jednog društva kroz nju i putem nje bivaju razabrani kolektivno upotrebljavani simboli (diskursne prirode) u kojima se reflektuju iskustva toga društva. Književnost, dakle, pokazuje svoje dvostruko lice: s jedne strane ona sama je jedan diskurs, s druge, pak, strane ona je ogledalo drugih diskursa pa stoga ona može da bude analizirana kao objekt jedne „istoriografske epistemologije“. Diskurzivna analiza koja počiva na temelju te činjenice stoga u književnom tekstu „hvata“ odjeke povesnih diskursnih kontekstâ koji u tekstu bivaju iznešeni.
Prvi pokušaji diskurzivne analize u nauci o književnosti dogodili su se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina proteklog veka i išli su preko lingvističke analize diskursa, odnosno preko analize govora (Gesprächsanalyse). Bilo je to doba strukturalizma, doba ophrvano potrebom da se iznadju metode koje će razumevanje i tumačenje tekstova pokušati da povežu sa racionalnim porecima u književnom delu, sa izvodnjenjem književnosti u ravan „sretnog pozitivizma“ kome je lingvistika bila temeljem i garant naučnosti. Kod ljudi koji su se u to doba bavili naukom o književnosti u središtu interesa stoji, veli Rolf Klepfer (R. Kloepfer), „individualnost jednog teksta (delo, autor), čija jedinstvenost, neponovljivost i neuporedivost valja da bude ispitana“. U to doba metodološko ukazivanje na jedinstvo lingvistike i nauke o književnosti bilo je izuzetno „u modi“, pri čemu Roman Jakobson taj spoj lingvistike i nauke o književnosti sagledava „kao motor napretka u nauci o književnosti“. Autorima koji su se bavili naukom o književnosti činilo se da će uz pomoć lingvistike svojoj nauci osigurati metodološki legitimitet. Lingvistika teksta dala se u potragu da stvori jednu koherentnu „teoriju književnog teksta“ na čemu su posebno insistirali strukturalisti Rolan Bart, Julija Kristeva, Cvetan Todorov i Žerar Ženet. Ovi autori prvi u svoje analize teksta ubacuju pojam diskursa26. Cvetan Todorov će u tokove svojih razmatranja književnog dela, posebno u eseju „Kategorije književne pripovesti“, uvesti pojam „književni diskurs“ a kako nas obaveštava Mihael Bogdal (M. Bogdal) najraniji književnonaučni dokument koji u nemačkoj nauci o književnosti u upotrebu uvodi pojam književnog diskursa, odnosno govor o „književnonaučnom diskursu“, bio je rad Rolfa Grimingera (R. Grimminger) pod naslovom „Nacrt jedne teorije književne komunikacije“ („Abriß einer Theorie der literarischen Kommunikation“, 1972). Unutar takvog miljea nauke o književnosti ipak je, de facto, bila vidljiva podeljenost shvatanja književnosti. Na jednoj strani književna dela bila su vidjena unutar svoje singularnosti i literarnosti (Literarizität) /za šta su se zalagali strukturalisti/ a na drugoj u ravni svoje istoričnosti (Historizität) /za šta su se zalagali pretstavnici istorijske analize diskursa/. Pitanje kako u takvoj konstelaciji dvostrukog vidjenja književnosti – književnog dela kao jedinstvenog i neponovljivog singulariteta i književnog dela kao mesta u kome se ogledaju društvene činjenice – time je bilo otvoreno. Pojam diskursa i uvodjenje u polje nauke o književnosti diskurzivnu analizu koja se kreće na granici izmedju lingvistike, semiotike i teorije komunikacije moglo se u takvoj konstelaciji stvari učiniti kao jedno rešenje navedenog problema. Veza koju je u svojim delima ostvarivao Mišel Fuko, veza izmedju Sosira, Marksa, Ničea, Frojda i Hajdegera, ukazivala se u to doba sedamdesetih godina prošlog veka kao mogući instrumentarij istraživanja posebnosti (singulariteta) književnog fenomena, s jedne strane, s druge, pak, isti instrumentarij se video kao koristan i upotrebljiv na temelju činjenice da je književnost kao diskurs izvesna „saobraćajna forma“ koja odražava prakse diskursâ jednog društva u jednom odredjenom istorijskom vremenu. I to su bile činjenice sa kojima je tadašnja nauka o književnosti računala i sa svojim spisima izlazila na svetlost dana. Tako se u ravni diskurzivne nauke o književnosti pokazivalo, kako je to jedanput Rolf Klepfer formulisao, da je „nova nauka o književnosti delo generacijâ“27. Književno polje se u diskurzivnoj analizi razmatra sa stanovišta različitih diskursâ prisutnih u književnom delu. To mogu, na primer, da budu politički, ekonomski, medicinski, pravni, psihijatrijski ili pedagoški diksursi koji su pojedninačno ili svi skupa prisutni u jednoj književnoj tvorevini, nju konstituišu i strukturiraju je. U tom smislu valja ponovo reći da su u jednoj takvoj analizi hermeneutičke jedinice poput „autor“, „tekst“, „rod“, „epoha“ posve izbačene iz razmatranja, budući da one pripadaju hermeneutičkoj eposi nauke o književnosti koju je diskurzivna analiza Fukoove provenijencije držala za nepotreban teret analize. Fuko, stoga, nije uzaludno smatran za promotora tzv. antihermeneutike. U tom smislu se može reći da se diskurzivna analiza književnosti više kreće u konceptnom polju nauke o kulturi, kulturalnih praksi, socilogije književnosti i razmatranja kolektivnih simbola nego književne ontologije, to jest, uslova jezičkih signifikacija i značenjskih procesa, odnosima i funkcijama znakova unutar jednog znakovnog sistema te strukture književnog dela uopšte. Ona se više, dakle, bavi iskazima i tehnologijama poredaka znanja, specijalističkim diskurzima, kolektivnim slikama prostora, organizacijama diskursa i „interdiskurzivnim konfiguracijama“, nego strukturnim jedinicama književnog dela, više „iskazima“ kao „iskaznim mašinama“ unutar jednog društva, nego rečenicom i govornim aktovima (Sprechakt). U tom smislu je diskurzivna analiza književnosti jedna posve neontologijska disciplina. Za Fukoa i njegove sledbenike u nemačkom naučnom prostoru (Fridriha A. Kitlera, Jirgena Linka, Klausa-Mihaela Bogdala, Brigite Kaute, Klemensa Kamlera, Arne Klavitera i druge) „diskurs pretstavlja uvek nešto više nego jedan sistem znakova“ (Arne Klaviter/Arne Klawitter). U tom smislu upravo malopre navedeni Arne Klaviter s pravom će reći da je „za Fukoa diskurzivna analiza metoda za jednu arheologiju znanja (Wissensarchäologie) koja istražuje konstitutivne uslove iskaznih formacija i formacione uslove produkcije znanja iz posebnog ugla istorijskih lomova. Arheologija znanja se interesuje za medjusobnu igru različitih formacija znanja /Wissensformationen/ (nauke, pogleda na svet, filosofijâ, umetnosti) i tematizuje književnost kao posebnu vrstu znanja o jeziku (Wissens von Sprache), koje se razlikuje od znanja (Wissen) na kakvo se inače nailazi u naukama. Takva analiza svakako nema više za predmet književne tekstove, nego znanje, koje je kada se govori o književnosti implikovano“28. Fukoova zasluga za zasnivanje jedne diskurzivne analize književnosti sastoji se u pretpostavci da književnost odslikava jedan govor koji indikuje „ne-signifikativno biće jezika“. Tu se, u književnosti naime, „odražava jezik u jednoj mnogostrukoj vrevi“, u jednom mnogostrukom udvostručavanju jezika (autoreferencijalnosti jezika u obliku jednog samoudvostručavanja unutar dela) koja je konstitutivna za nastanak književnog dela. Književni spis, odnosno književno pisanje (Schrift), prema toj logici ne reprezentuje samo samu stvar (das Ding) nego i govor (das Sprechen), uvlačeći se(be) tako „u neuhvatljivu gustinu ogledala“. „Ukoliko spis ne reprezentuje stvar, nego sam govor“, kaže Fuko, „tada jezičko umetničko delo ne čini ništa drugo no se što dublje uvlači u tu neuhvatljivu gustinu ogledala; stvara se dvostrukost dvostrukosti što je pisanje inače oduvek i bilo a na način jednog mogućeg i nemogućeg otkrivanja beskonačnog“29. „Udvostručavanje jezika“, reći će Arne Klaviter (A. Klawitter), „konstitutivno je za nastanak književnog dela. Zapravo pojava udvostručenja je prvo ontološko ukazivanje na bivstvovanje jezika (das Sein der Sprache), figura autoreferencijalnosti jezika u vidu postava jednog samoudvostručavanja unutar dela“30. Književno delo je znak za to da tu jezik samog sebe pripoveda, da književno delo nije književno delo nego jezik koji kroz književno delo, i u istom sistemu aktualizovanja, sebe udvostručuje. Ovako, primera radi, govori Fuko povodom Didroovog dela (D. Diderot) „La Religieuse“ u kome glavna junakinja svom korespondentu pripoveda istoriju jednog pisma, onog koga ona upravo piše u kome ona svom korespondentu upravo o tome priča, i sve tako dalje, po liniji spirale31. Jezik koji priča u stilu „ja govorim“ priča samog sebe, svoje sirovo biće i stoga je on „čista spoljašnjost koja se širi“, jedno „iskustvo spoljašnjosti“ s kojim se unutar modernog mišljenja otvara nepremostivo nejedinstvo „izmedju bivstvovanja jezika („das Sein der Sprache“) i samosvesti subjekta u svom identitetu“ (M. Fuko). Kada taj jezik bude „književnost“ i zove se „književnošću“ u tom slučaju biva, kao u slučaju Morisa Blanšoa (Maurice Blanchot), vidljivo koliko je „nevidljiva nevidljivost vidljivoga“ te da tu „jezik zapravo samog sebe postavlja najdalje od sebe samoga“ (M. Fuko), upravo u onu neutralnost koja „danas odlikuje zapadnu fikciju“ (M. Fuko) i čija reč ni na šta nije upućena. To je, sada, upravo ona dvostrukost svakog jezika o kojoj smo govorili koja se neprestano ponavlja i u kojoj ista sama u sebi sagoreva. Diskurzivna analiza književnog dela u njemu pak hoće da nadje nešto drugo i stoga ona napušta Fukoa, budući da ovaj filosof, kako se dâ videti, zapravo nikada nije razvio nikakvu „metodu“ diskurzivne analize nego samo pozivao na jednu strožiju sistematizaciju iskaza, videći u iskazima vremenskopovesne kontekste važne za sociološku analizu društvenih pojava. Ahim Gajzenhanslike (A. Geisenhanslücke) ima nesumnjivo pravo kada posve sažeto veli da „ukoliko je pojam diskursa u Fukoovom delu manje sadržavao pojmovno jedinstvo, utoliko se manje književnost u njegovim spisima pojavljivala u jedinstvenom položaju“32. Slično će svojevremeno reći i Klemens Kamler (Clemens Kammler), naime da „jedna genuina Fukoova nauka o književnosti ne postoji i ne može je ni biti pošto ista u svakom slučaju potrebuje specifični postupak za analizu književnog diskursa“33 koga pak ovaj filosof u svojim radovima nije predložio. I ne samo to. Ovde valja reći da je Fuko tokom svog istraživačkog rada imao dva posve različita stanovišta o književnosti. U ranim spisima sakupljenim pod naslovom „Spisi o književnosti“ (na francuskom u četiri sveske „Dits et Ecrits 1954-1988“, priredili Daniel Defer i Fransoaz Evald u saradnji sa Žakom Lagranžom, Pariz 1994) i u „Reči i stvari“ (1966) Fuko će okarakterisati književnost kao „protivdiskurs“, to jest kao diskurs u opoziciji spram vladajućih naučnih i filosofskih diskursa Moderne, koji se drži „koso i poprečno spram pravila vladajućih diskurzivnih poredaka“, oslobadjajući se pri tome svih vrednosti i puštajući da u njenom prostoru nastane sve ono što negira – naime, ono skandalozno, ono odvratno i ono nemoguće“34. Mišel Fuko je pri tome mislio na eksperimentalna, nerealistična ili nadrealistična dela Fridriha Helderlina, Stefana Malarmea, Antonena Artoa, Rejmona Rusela, Žorža Bataja, Morisa Blanšoa. Književnost se na taj način kod Fukoa legitimisala kao „poslednji anarhistički bastion, ostajući tako izvan pozitivističkih formacija znanja, bivajući pri tome mistifikovana“35. U jednoj posve drugačijoj orijentacije spram književnosti uobličenoj u njegovom pristupnom predavanja na Kolež de Frans (1970) pod naslovom „Poredak govora“ („L’ Ordre du discours“, objavljen u Parizu 1971) Mišel Fuko će književnost prihvatiti kao sastavni deo poretka dikursa, jer „šta je ‘pisanje’ (pisaca) ako ne sličan sistem zavisnosti (poput diskurzivnih poredaka, prim B.T.) koji možda dobija unekoliko različite oblike, no čija su velika skandiranja ipak analogna? Zar pravni sistem, institucionalni sistem medicine ne čine, bar u nekom svom aspektu, slične sisteme pokoravanja govora?“36. Na jednom drugom mestu Fuko će u sličnoj optici razumevanja književnosti reći da je književnost kao deo „tog velikog prinudnog sistema potrebno analisati onako kako svakodnevica Zapada potrebuje da bude diskurzivirana“37. Tek takva optika književnosti – iako, kao što je rečeno, iza sebe nije imala nikakvu opštu i neposrednu teoriju, niti razvila ikakvu metodu, osim u spisu „Arheologija znanja“ koji pak važi tek kao teorijsko-metodološko delo istorijske analize diskursa – mogla je da porodi svest o analizi čistog književnog diskursa, s jedne strane i, s druge, svest o potrebi analize književne istorije kao istorije diskursa pohranjenog u književnim delima u kojima je moguće sagledati izvesnu „kombinatoriku diskursâ, odnosno interdiskurzivne elemente i specijalizovane diskurse i prema njima se odnositi kao da se radi o jednom „zatvorenom produkcionom-reprodukcionom toku“ koga se može analizirati. Drugačije rečeno, „diskurzivna analiza – za razliku od interpretacijâ čije su granične vrednosti govor pojedinačnih tekstova o drugim pojedinačnim tekstovima – proishodi sa temelja izvesne količine iskaza. Njena stvar je omrežavanje. (…) Namesto jedne reference koja se neposredno ustremljuje na jednu stvar, nastupaju interdiskurzivne mreže u kojima su uključeni pisci i arhivari, adresati i interpreti različitih diskurzivnih formacija“38. Diskurzivna analiza književnog dela hoće, naime, da propituje iskaze koji po pravilu „slede svoja pravila“, koji nikako ne računaju na individue i sami „nemaju nikakvog imenljivog inicijatora“ (Rainer Basner/Rainer Baasner). Prave jedinice analize, odnosno njeni producenti su , dakle, iskazi koji da bi bili „diskursnozasnivajući … moraju imati jednu konstantu, jedan prepoznatljiv stil, ukazivati na jedan sistem koga proizvode socijalne grupe“ (Johana Bosinade/Johanna Bossinade). Tek kada diskurs poseduje jedan sistem iskaza on postaje „figurom znanja“. On – sistem iskaza – kaže Johana Bosinade, „daje analitičaru diskursa ključ ili, bolje, lopatu u ruke“. U „Arheologiji znanja“ skriva se slika iskopavanja koja je bila draga Fukou zbog njegove sklonosti da se bavi povešću idejâ koje na najbolji način govore o stanju jednog društva u njegovoj diskurzivnoj pojavnosti. Pretpostavka je, dakle, da je književno delo sadržano od jedne koegzistencije specijalističkih diskursâ i interdiskursâ kako bi upravo sa tih temelja mogla da podje diskurzivna analiza književnog dela. U radovima Jirgena Linka (J. Link), Ursule Link Her (U. Link-Heer), Klausa-Mihaela Bogdala (K.-M. Bogdal), Ahima Gajzenhanslikea (A. Geisenhanslüke), Klemensa Kamlera (C. Kammler), Rajnera Diac-Bonea (R. Diaz-Bone), Brigite Kaute (B. Kaute), Fridriha A. Kitlera (F. A. Kittler), Horsta Turka (H. Turk) i drugih pretpostavka je umnogome urodila plodom. Dakako, ne samo na nemačkom govornom području koga u ovom radu mahom imamo u vidu, nego i na francuskom i američkom. Na tim područjima diskurzivna analiza književnosti nastanila se poslednjeg desetleća 20. veka u specijalističim oblastima kulturoloških studija (Cultural Studies koje polaze od „discursive construction of cultural forms“ /Barker/Galasinski/ u smislu: „kulture kao teksta“, prim. B.T.), Novog istorizma Grinblatove provenijencije (New Historicism S. Grinblat/S. Greenblatt) te istorijsko-poetoloških studija. I ove oblasti specijalističkih analiza književnog dela, na isti način kao i diksurzivna analiza, antihermeneutički su raspoložene i samo po tome su bliske Deridaovoj dekonstrukciji književnog teksta. Jedna književnoteorijska paradigma – diskurzivna analiza književnosti – smenila je drugu – hermeneutičku. Prethodnoj je valjalo da „spozna“ da su književna dela zapravo „privilegovane manifestacije kulturalnog imaginarnog (kulturellen Imaginären) jedne epohe“39. Naime, budući da se u književnim delima sreću jedna spram druge diskurzivne formacije, odnosno da se u njima drugi, vanknjiževni, diskursi interdiskurzivno spajaju, ista (književna dela) se zapravo mogu sagledati kao „kompendij kulturalne samorefleksije“ („Kompendium kultureller Selbstreflexion“)40, odnosno, prema Johenu Herišu (Jochen Hörisch), i kao osobita „skladišta znanja kulture“ („Wissensspeicher der Kultur“). Da je književnost, s druge strane, sastavni deo toga znanja, odnosno da znanje ne može biti redukovano samo na nauku nego se može izvoditi i iz književnosti tvrdio je i obradjivao u svojoj „Arheologiji znanja“ i sâm Mišel Fuko koji je znao, kako dobro primećuje Klemens Kamler (C. Kammler), da su „granice izmedju ‘naučnog’ i ‘literarnog’ iskustva tečne“ i prohodne o čemu Mišel Fuko nedvosmisleno govori u kratkom radu „Funkcije književnosti“ iz 1975. godine. U kojoj meri je ovaj rad zajedno sa brojnim drugim Fukoovim radovima bio osnova i kritički potencijal za ingeniozna istraživanja drugih autora, pre svega nemačkih, valja da bude ispitano na stranicama koja slede. U svakom slučaju do sada nabačene naznake kako smo ih mi u ovom radu sproveli ukazuju, verujemo, na jedan izrazito fleksibilni instrumentarij za kontekstualizovanje problematike književnog dela i književnosti uopšte i to upravo one problematike koja je znatnim delom bila zapostavljena u doba hermeneutike upućene na strukturalnu analizu književne tvorevine, dakle na onaj njen segment koji se tiče njenog unutrašnjeg funkcionisanja i načina pojavljivanja. Ni malo ne sumnjajući u značaj doprinosa koja je hermeneutička (interpretacionistička) era razumevanja književnosti doprinela učvršćivanju svesti o bîti i bitnosti književnosti čemu smo i sami bili svedoci i akteri, mi smo ovde, naglasićemo još jednom, zainteresovani da pokažemo i drugu, posve suprotnu stranu tumačenja načina na koji književno delo postoji i njegovih uloga u društvenoj moći. Ista se, videli smo, odnosi ne na iskušavanje unutrašnje strukture književne tvorevine nego na kretanje neliterarnog diskursa u literarnom polju sa znatiželjom da se otkrije kako se diskurs u književnoj tvorevini preobražava u nešto što potom doprinosi razumevanju društvene okoline, vremena, mesta i okolnosti u kome je on nastao i delovao. U tome izvesnu ulogu ima književna analiza diskursa, i to u dva smera: prvi podrazumeva shvatanje književnosti kao diskurzivne tvorevine unutar koje se vrši razumevanje diskurzivnih formacijâ u književnom delu koje, s druge strane, implikuje i pokušaj razumevanja diskurzivne episteme jednog vremena.
.
.
4.Nauka o književnosti u polju diskurzivne analize. Diskurzivna analiza u polju nauke o književnosti. Polja ogledala
.
Hermeneutička analiza značenja književnog dela u horizontu Fukoovog vidjenja književnosti jeste nepoželjna vrsta analize književnog dela. „Književnost“, veli Fuko, „ni u kom slučaju ne sme biti mišljena na osnovu jedne teorije značenja: bilo da je analiziramo sa stanovišta označenoga (onoga što ona hoće da kaže, njenih ‘ideja’, onoga što obećava ili za šta se zalaže) ili sa stanovišta označioca (uz pomoć shema pozajmljenih iz lingvistike ili psihoanalize – stvar se mnogo ne menja“41. S druge strane, Fuko će reći da se književnost sve više pojavljuje kao „nešto što valja da bude mišljeno“42. Medjutim, pitanje kako književnost valja da bude mišljena ostaje čak i unutar samog Fukoovog dela otvorenim. Brojni istraživači Fukoovih radova će gotovo u horu tvrditi da Fuko svoju ideju književne diskurzivne analize nigde nije sistematski zasnovao. „Iako su kod Fukoa u svim njegovom istorijskim analizama književni tekstovi uzeti kao egzemplarni slučajevi i iako tamo pojam ‘književni diskurs’ uvek biva upotrebljen, o tome kod njega nema nikakve eksplicitne teorije“ (J. Link, U. Link-Her). Ili: „Fuko nikada nije na svetlost dneva izneo svoje estetsko iskustvo. Pa ipak nema nikakve sumnje o izuzetnom značaju umetnosti i književnosti za njegovo delo“ (Hans Herbert Kegler / H.H. Kögler). Ili: „Ostaje utvrdjenim da jedna genuino Fukoova nauka o književnosti ne postoji niti se može izvesti pošto ona u svakom slučaju zahteva specifičan postupak pri analizi književnog diksursa“ (K. Kamler /C. Kammler). I tako dalje. Takodje, Fukoov pojam diskursa – a to biva vidljivo sa temelja naše dosadašnje analize u ovom radu – ostavlja otvorenim brojna pitanja, posebno pitanje aplikacije istog u analizi književnog dela. Ni sama „Arheologija znanja“ („Archéologie du savoir“) nije, reći će sâm Fuko, „metodološka knjiga. Ja nemam nikakve metode koju bih bez razlike primenio na različite oblasti“. Ipak, postoje brojni pokušaji da se Fukoov pojam diskursa unutar različitih pristupa književnosti primeni, i to kako u okvirima jedne interdiskurzivne analize, tako i u okvirima istorijske analize diskursa i, ne manje, unutar tzv. „New Historicism“ i nauke o kulturi (Kulturwissenschaft). Svi ovde navedeni postupci pozivaju se na Fukoa kako bi njegove analize primenili u oblasti nauke o književnosti. Ovaj paradoks, naime, da sâm autor, Mišel Fuko, na koga se brojni drugi autoriteti pozivaju ukazuje da on ne poseduje niti predlaže ikakvu metodu u oblasti primene o kojoj je reč (dakle, u oblasti nauke o književnosti) a da se, s druge strane, neki samopozvani ili ne, sad svejedno, autoriteti na tu nepostojeću „metodu“ u okvirima svojih manje više maštovitih diskursa o diskursu pozivaju – preispitaćemo na stranicama koje slede.
Dakle, kako? Inovativni potencijal diskurzivne analize književnosti je primećen i priznat, ali kakve konkretne konsekvence ta činjenica ima za analizu književnog dela?
S jedne strane primetno je da postoji diskurs književnosti u opštem, odnosno specifičnom smislu reči, jedan, dakle, diskurs književnosti medju mnogim drugim diskursima. S druge strane postoje diskursi koji se daju posmatrati kao izvesna „integrativna snaga unutar diskurzivnih formacija“ i isti se kao posebni diskursi počesto i nalaze u samom književnom delu kao predmet toga o čemu se u konkretnom književnom delu govori. I diskurs književnosti kao specifičan diskurs (jedan medju mnogim drugima) i specifični diskursi koji se nalaze unutar književnog dela i na koje se unutar književnog dela ukazuje pozornost mogu biti predmetom diskurzivne analize. Opšta situacija u celini ukazuje na funkciju književnosti u savremenim diskurzivnim formacijama. Na ovaj način biva iznešeno na videlo da književnost u sebi nosi ono istorijsko jedne epohe, budući da u sebi odražava njene različite diskurse koji u njoj mogu da budu evidentirani a potom naknadno analisani. Diskurs književnost u stanju je, dakle, da u sebi medjusobno poveže jedan diskurs ili više diskurzivnih formacija, stavljajući ih tako u novi kontekst i novo osvetljenje, po prilici gotovo jače od one svetlosti kojom svetle u realnom društvenoistorijskom životu. Ne govori Fuko stoga uzalud kada u „Arheologiji znanja“ kaže da je književnost „jedan čvor u mreži diskursa“. Upravo u tom smislu će Fridrih A. Kitler (F.A. Kittler) i Horst Turk (H. Turk) u svojoj knjizi „Prascene: nauka o književnosti kao diskurzivna analiza i diskurzivna kritika“ („Urszenen: Literaturwissenschaft als Diskursanayse und Diskurskritik“, 1977) videti književnost kao „klupko diskursâ“ koja „istorijsku emergenciju književnih tema i motiva shvata kao efekte diskurzivnih lomova i prekodiranja“, pokušavajući na taj način da istoriju književnosti opišu kao istoriju diskursâ što, dakako, kao zamisao nikako nije nezanimljivo, ali je, na žalost, ista zamisao ostala samo naznaka jedne mogućnosti shvatanja književnosti, nikako ne i postojeći primer izvesne ostvarene analiza. Ova činjenica ostaje još više za žaljenje kada se ima u vidu da je i sâm Fuko u „Rečima i stvarima“ video književnost kao relevantnu pojavu u kojoj se „materijalizuje epistemsko znanje“ te „pokazuju granice izvesne episteme“. „Mi živimo“, kaže Fuko, „u jednom svetu koji je ceo obavijen diskursima (…) sa stvarima koje su bile rečene, tvrdnjama, pitanjima, diskusijama itd. koje slede jedni druge. Upravo utoliko se istorijski svet u kome mi živimo ne može odvojiti od svih tih diskurzivnih elemenata koji su taj svet naseljavali i još ga naseljavaju“43. Književnost je deo toga sveta i u rečenom smislu ona ne pretstavlja nikakav izuzetak. Ona je „empfaza onoga bitkovnoga rečenog (Emphase des Gesagtseins) kao takvog: jezička realnost koja se ne definiše onim što kaže niti putem strukturâ koje ona obavija značenjem, nego time što ona poseduje jedno bivstvujuće (das Sein) nad kojim se ona mora zapitkivati“44. U tom bivstvujućem koga na svetlost dneva iznosi književnost mi, s jedne strane, možemo da uočimo kako književnost za sebe zahteva jednu metafizički orijentisanu beskonačnost, što joj se u ontologijama koje govore o prirodi književnosti gotovo bezuslovno priznaje. S druge pak strane, u tome bivstvujućem nad kojim se književnost kao takva zapitkuje moguće je videti „jednu dogadjano istorijsku, limitirajuću, kontingentnu singularnu figuraciju“45 putem koje ona nastupa u svetu. Obe mogućnosti vidjenja bivstvujućeg u književnosti mi držimo legitimnim i spram te činjenice se tako i odnosimo. Pa ipak ovo drugo zapitkivanje književnosti nad bivstvujućim za analizu kojom se mi ovde bavimo čini nam se na izvestan način odlučnijim i neophodnijim. – Zašto? – Stoga, velimo, što analiza diskurzivnih formacija zahteva analizu stanja i modaliteta iskaza koji ukazuju na prirodu i pozadinu njihove egzistencijalne prakse, odnosno prakse unutar sveta života čime se i inače književnost bavi, pri čemu se u diskurzivnoj analizi književnog teksta polazi od istraživanja načinâ koji dovode do postojanja jednog takvog diskursa uopšte. Unutar takve konstelacije stvari priznaje se činjenica da nema neutralnih iskaza te da je svaki iskaz „deo nekog iskaza ili skupa, koji igra jednu ulogu medju drugima, oslanjajući se na njih i razlikujući se od njih“46 što je, takodje, u skladu sa činjenicom da „svaki iskaz nosi sa sobom jedno polje prethodnih elemenata u odnosu na koje se situira, ali koje može da se reorganizuje i ponovo raspodeli prema novim odnosima“47. U tom smislu proishodi da je svaka analiza iskaza zapravo „istorijska analiza“ u kojoj se rečene stvari preispituju u uslovima svojih pojava, odnosno unutar „zakona njihove egzistencije“ i „specifičnog oblika njihovog bivstvovanja“ te „načela prema kojima oni opstaju, preobražavaju se i iščezavaju“48. Drugim rečima, ovde se predlaže da osnova analize bude diskurzivna praksa i ono u čemu se „diskurzivne prakse razlikuju jedne od drugih“ da bi se, na koncu, „povodom svake diskurzivne prakse opisala njena pravila gomilanja, isključivanja, reaktiviranja, njoj svojstvene oblike izvodjenja i njene specifične načine raznih nadovezivanja“49. Ovakvo polazište pretstavlja odlučujuće mesto na temelju koga se može zasnovati jedna teorija književnosti diskurzivne provenijencije i to u jednom posve karakterističnom smislu koji se odnosi na činjenicu da diskurs „u svojoj semantičkoj ravni uzima u obzir isključivo sadržaje te se stoga diskurzivna analiza književnih tekstova iskušava i praktikuje u vidu književnosociološke analize sadržaja tih tekstova“50 i u konačnom svom pokazivanju tretira i obuhvata samo istorijsku semantiku prisutnu u književnom tekstu. Iako – što nikada nije do kraja razmatrano niti dovedeno do krajnje konsekvence – po prirodi stvari svaki diskurs sadržava u sebi jednu protivrečnost koja se tiče činjenice da se on istovremeno odnosi kako na znakovne sisteme tako i na socijalne strukture. Šta u diskurzivnoj analizi jednog književnog teksta treba da preovladjuje ostaje, dakle, upitnim. U „Rečima i stvarima“ Fuko je naglasak stavio na znakovni karakter diskursa dok u „Arheologiji znanja“ problematika diskursa stoji pod znakom socijalne strukture i iste takve analize. O oba slučaja važi shvatanje da književnost pretstavlja tek deo znanja koje se, opet, sastoji iz delova drugih znanja, i tako unedogled što, dakako, otežava jedan konačni naučni pristup književnosti u okvirima jedne nauke o književnosti, odnosno diskurzivne analize književnosti. Ista, naime, nije u stanju da u svojoj vizuri, konačnoj i neponovljivoj, na jedno mesto prikupi sve moguće sadržaje, pa samim tim i oblike, koje književnost u njenim beskonačnim načinima pojavljivanja čini književnošću. Diskurzivna analiza književnosti za razliku od strukturalističke ne priznaje autonomni karakter književnog dela nego nasuprot strukturalističkom poimanju književnosti nastoji da učini vidljivim njena socijalna i istorijska poljâ u koja se, po prirodi stvari, književni diskurs upisuje. „Diskurzivna analiza“, reći će u tom smislu Ahim Gajzenhanslike (A. Geisenhanslüke) „pogadja tako iskaze o statusu književnosti koji u njoj (u diskurzivnoj analizi, prim. B.T.) pokušava da poveže aspekte teorije i istorije književnosti“51 što, u krajnjoj liniji, ukazuje na primordijalnu dramu razumevanja književnosti od Aristotela do danas. Ono na šta diskurzivna analiza književnosti van aspekta teorije književnosti zapravo ukazuje jeste da je institucija književnosti orijentisana samo na istorijsko polje činjenicâ i snagâ koje su učestvovale na tvorenju istorije pa samim tim, kao u ogledalu, i na samu diskurzivnu tvorevinu književnog teksta. Književnost u takvom kontekstu idejâ više nije ono što je ona za Fukoa bila, dakle nešto što se pojavljuje kao predmet koji treba da bude promišljan, no kao predmet koji sam iznosi na videlo ono što se u njemu nalazi a što se prevashodno razume kao diskurzivni dogadjaj (diskursives Ereignis). „Shvatiti književnost kao diskurzivni dogadjaj“, piše Ahim Gajzenhanslike (A. Geisenhanslüke), „ne znači više pitati se o njenoj sopstvenoj istoriji (istoriji književnosti, prim. B.T.), nego rekonstruisati povest njenog nastajanja, ne hipostazirati jedinstvenost dela, nego pokazati njegovu istorijsku pojavu u polju diskursa“52 koja se, prirodno i po logici sâme stvari, samo tek naknadno može da rekonstruiše. U tom smislu valja ponovo naglasiti da je takvim razumevanjem književnosti izuzeto njeno poetološko razmatranje (dakle pitanja o jeziku, subjektu i istini) a uvedeno geneološko koje o književnosti zapitkuje sa pozicije njenih eksternih strukturâ (problematika moći, veza književnosti i moći, nastanak književnosti unutar medjusobnog odnosa moći), dakle sa aspekta svega onoga što je u vezi sa njenim institucionalnim osobinama. Takodje, afirmativno navedena metodička odluka za diskurzivnu analizu književnosti podrazumeva odricanje od poetičke funkcije jezika književnosti kakvu je, svojevremeno predlagao Roman Jakobson i koja se zasnivala na stavu da je poetičnost onaj deo strukture književnog dela koji organizuje pesničko (književno) delo i gde se „reč oseća kao reč, a ne samo kao nešto što reprezentuje nazvani predmet ili kao izliv emocije“53. Ova odluka takodje podrazumeva da se subjekt u književnom tekstu više ne razmatra kao njegov inherentni činilac iako znamo da „autor“ teksta proizvodi znake koje u tekstu čitamo ali ovaj „‘autor“‘ nije istovetan sa subjektom iskaza“ (M. Fuko) pa stoga – a to razlikovanje u kontekstu o kome je ovde reč izuzetno je važno da bude razumljeno – „iskazi u jednom romanu nemaju isti subjekt zavisno od toga da li spolja daju istorijske i prostorne okvire priče koju pričaju (…) ili u nekoj vrsti unutrašnjeg i neposrednog pronicanja nude govornu verziju onoga što nemo oseća neki lik romana. Ovi iskazi (…) ne pretpostavljaju ista obeležja za iskazni subjekt, ne impliciraju isti odnos izmedju tog subjekta i onoga što on iskazuje“54 te je na temelju takvog shvatanja temu, odnosno predmet subjekta bilo neophodno izbaciti iz geneološke diskurzivne analize književnog dela. S druge strane, subjekt, potsetimo se, nikada nije tvorac jednog diskursa, nego je to uvek jedan anonimni kolektiv pa stoga unutar matrice shvatanja književnosti kao diskurzivnog dogadjaja isti taj subjekt ne ispunjava nijedan od razloga da u jednoj ovako koncipiranoj analizi književnog fenomena bude razmatran. Umesto toga valja da se traga za „skrivenim zakonima koji upravljaju diskursima, a naročito u njima prisutnim neosvešćenim opštim formama mišljenja“ (Ana Bužinjska) koje je Fuko nazvao epistemama (épistémé). Takodje, valja da se traga za „relacijama izmedju diskursa i vanjezičke stvarnosti (korespondencije, ressemblances) kao i za epistemološkim presecima diskursâ. To stoga, jer nema neutralnih diskursa, svaki diskurs je član nekog niza „koji igra jednu ulogu medju drugim (…) on se uvek uključuje u neku iskaznu igru, u kojoj on ima svoj udeo, ma koliko on bio mali ili beznačajan“55. Ovo, dakako, isto važi i za prirodu iskaza koji takodje egzistiraju u „polju koegzistencija“, svejedno da li se radi o diskursu i njegovom razumevanju u modusu „arheologije“ ili „genealogije“, budući da su isti u nauci o diskursu tek „dve strane istog saznajnog procesa“. U tom smislu, kako kaže Petra Gering (P. Gehring), oba pristupa diskursnoj problematici, odnosno oba „modusa“ razumevanja diskursa, iako doduše različiti, „ni jedan ne zahteva da se jednog od njih odreknemo kako bismo se uputili drugom“, pa u tom smislu niti se „od arheologije moramo oprostiti da bismo radili ‘genealoški’, niti pak obratno“56. Ono što ih čini različitim ali isto tako i istim, jeste u njima „raspored (konstelacija) odnosa izmedju diskursa, znanja, moći i subjekta“.
Na ovako skiciranim osnovama o kojima je u prethodnom izlaganju bilo reči moguće je, proishodeći od ovde navedenih teorijskih odredjenja prirode diskursa, i to kako onih razmatranih u „Rečima i stvarima“ tako i onih tumačenih u „Arheologiji znanja“, razviti jedan odnos (ophodjenje) koji bi u radu sa književnim tekstovima mogao imati ne samo tek površnu relevantnost. – Ovim smo došli do poslenjeg odeljka našeg rada.
.
.5
5.Diskurzivna analiza književnosti. Jedan opšti nacrt proishodjen sa temelja teksta „Arheologija znanja“
.
Odveć uporna tvrdjenja proučavalaca Fukoovog dela da isti filosof nije predložio nikakav teorijski nacrt za primenu njegovog učenja o diskursu unutar nauke o književnosti mi ista prihvatamo sa znatnom dozom odbijanja. Iako se tvrdjenja proučavalaca Fukoovog dela zasnivaju, izmedju ostalog, na Fukoovoj izjavi da njegova „Arheologija znanja“ „nije nikakva metodološka knjiga“, te da „ja ne posedujem ikakvu metodu koju bih bez razlike upotrebio unutar različitih oblasti“57 ista se, velimo, odnose pre svega na vidjenju jedne pretstave o koherentnom metodloškom postavljanju svoga rada u području o kome je reč (oblast istraživanja problematike diksursa), no to nikako ne znači da ova činjenica ometa jednog izučavaoca upravo „Arheologije znanja“ da istu sagleda kao izvetan prostor za interpretaciju onoga rečenoga u tom štivu kao i da pokuša da iz „Arheologije znanja“ izvuče izvesne obrasce za aplikaciju (Applikationsvorlage) Fukoovih iskaza u tome delu a koji bi se dali primeniti bez suštinskih ograničenja ili sužavanja njihovog smisla upravo unutar nauke o književnosti. Diskurzivna analiza primenjena iz vizure nauke o književnosti na same književne tekstove nije nešto čemu bi se valjalo čuditi. Ništa, dakle, na temelju „Arheologije znanja“ ne stoji na putu da se iz datosti iskaza koje poseduje dato štivo uzmu aplikacioni obrasci koji bi bili u neposrednoj službi jedne diskurzivne analize kao specifično književnonaučnog istraživanja onoga što u tekstu književnog dela već postoji ali zbog značenjskog funkcionisanja jezika u književnom delu ostaje na prvi pogled nevidljivo. Sticajem dobrih okolnosti, u tom smislu valja navesti jednu Fukoovu izjavu o književnosti koja veli da je „u moderno doba književnost ono što kompenzuje (a ne što potvrdjuje) značenjsko funkcionisanje jezika“58. što, upravo, ukazuje na činjenicu da književnost kompenzujući a ne potvrdjujući značenjsko funkcionisanje jezika ostavlja (i daje) prostora da se prenbregavanjem značenjskog funkcionisanja jezika izučavalac književnog dela okrene diskurzivnom karakteru toga dela, primenjujući diskurzivnu, odnosno interdiskurzivnu analizu, tim pre što književnost jeste sadržana od različitih posebnih diskursa, pri čemu upravo interdiskurzivna analiza (Interdiskursanalyse) ukazuje na fenomen književnosti kao istorijskog zdanja sastavljenog od činjenica diskursa. I još nešto važno uz ovo rečeno valja da bude naglašeno. To su one reči koje Fuko u jednom intervjuu iz 1975. godine kazuje a koje će kasnije biti objavljene pod naslovom „Funkcije književnosti“: „Da bih iskusio šta je književnost, ja ne bih želeo da prostudiram njenu unutrašnju strukturu. Radije bih želeo da razumem kretanje, kako mali dogadjaj, kroz koga jedan ne-književni diskurs, onaj najzanemarljiviji, tako brzo zaboravljen kao što je izgovoren, ulazi u književno polje“59. Ovde biva naglašen onaj mali, ontološki pokret, dogadjaj, koji se zbiva u trenutku kada ne-književni diskurs biva „uvučen“ u književno polje, posve neprimetno. Ovaj dogadjaj tiče se zapravo pitanja uslova nastanka književnog dela, iako isto pitanje nije tako gromoglasno postavljeno kako bi ono moglo biti postavljeno, recimo, kod fenomenologa, no, po našem mišljenju, isto deluje uverljivije i znači veoma mnogo za razumevanje Fukoovog odnosa spram književnosti i, istovremeno, pribavlja jedan pogled koliko oprezan valja biti kada se u okvirima konkretnih slučajeva na književnom tekstu iskušavaju diskurzivne formacije i prisustvo diskursa u njemu. Pitanje „kako ne-književni diskurs, u svojim nastojanjima biva činjenično tako preobražen da postane priznat kao književnost?“60 ontološko je pitanje koje se postavlja postojanju dikursa u književnosti i istovremeno postaje jedno od metodoloških orijentira prilikom konkretne analize književnog diskursa. Ova pitanja vezana su, u svakom slučaju, sa pitanjem „spoljašnjih uslova nastajanja književnog dela kojima je književno delo podredjeno“ (A. Gajzenhanslike). U takvoj konstelaciji biva vidljivo da se književnost, s jedne strane, „pojavljuje kao autonoman diskurs, s druge, pak, da je ona izložena drugim diskursima, koji u nju ulaze i nju tako istorijski uopšte omogućavaju“61. Preciznije, u početku, u doba „Reči i stvari“, književnost je za Fukoa bila jedna vrsta „protivdiskursa“; u periodu „Arheologije znanja“ ona je jedno od mesta na kojima se ujedinjuju „Fukoove velike teme kao što su moć, znanje, subjekt“, dakle jedno institucionalno mesto na kome je moguće sprovoditi istorijsku analizu diskursa. Ova druga situacija odlučujuća je za Fukoovu ontologiju književnosti, odnosno za samu književnoistorijsku analizu diskursa i sa polazišne tačke gledišta omogućenu iz samog književnog dela. Ishodišne tačke za jednu takvu analizu nalazimo, kao što smo već rekli, u Fukoovoj knjizi „Arheologija znanja“.
Ukoliko je, gledajući činjenice, Fuko iz „Arheologije znanja“ i „prognao“ književnost iz svojih opservacija istorijske analize diskursa, on je upravo u tom delu dao sjajne predloške (ne metodologiju) kako je jednu istorijsku analizu diskursa moguće sprovoditi, i to upravo iz samog književnog teksta. Iza svakog Fukoovog iskaza u „Arheologiji znanja“ koga bismo izabrali da nam bude vodič pri istorijskoj analizi dikursa sa temelja samog književnog dela stoji, velimo, valjanost postavke da bi takva analiza sa izvora toga iskaza mogla da bude sprovedena na korist rečene analize. Ovakvo naše stanovište protivreči brojnim stanovištima naučnika koji su se bavili prirodom Fukoove diskurzivnoistorijske analize i koji takvo stanovište kakvo je naše nikada u svojim radovima nisu predložili nego su ga izričito negirali, držeći se Fukoovih izjava da on svoju „Arheologiju znanja“ nije pisao kao metodološki priručnik za jednu istorijsko dikskurzivnu analizu unutar književnog polja. Ono što autor u svome delu nije predvideo kao moguće i izvodljivo, to ne znači da je takav pokušaj uistinu i besmislen. O tome će upravo biti reči u nastavku ovog rada.
U ovome što sledi valjalo bi u kratkim izvodima navesti ono što bi na temelju Fukoovog teksta u „Arheologiji znanja“ bilo, kako mi vidimo, plodotvorno za književnoistorijsku analizu dikursa neophodnu kada je reč o diskursima koji su ušli u književno tkivo jednog književnog teksta i u njega se upleli, pozajmljujući mu poseban ton i, takodje, jedan pogled na svet po kome je isti tekst u istoriji književnosti prepoznatljiv. Evo, konačno, relevantnih Fukoovih iskaza i uputa dragocenih po našem mišljenju, za književnoistorijsku analizu diskursa u književnom tekstu. U radu ćemo se koristiti prevodom „Arheologije znanja“ na srpski jezik (prevod Mladen Kozomara) objavljenom u Beogradu („Plato“) 1998. godine. Brojevi stranica teksta sa kojih je citat uzet biće navedene u zagradi iza citiranog pasaža.
1.“Prvi zadatak (istorijske analize jednog dokumenta, prim. B.T.) koji ona sebi postavlja jeste ne da ga tumači, niti da odredi da li govori istinu i kakva je njegova izražajna vrednost, već da ga obradjuje iznutra: ona ga organizuje, kroji, raspodeljuje, rasporedjuje, razmešta po nivoima, utvrdjuje nizove, razlikuje ono što je značajno i ono što nije, identifikuje elemente, definiše jedinice, opisuje odnose“ (AZ 11).
.
.
Neophodna korektura Fukoovog iskaza gledeć književnoistorijske analize diskursa u književnom tekstu:
.
Prilikom književnoistorijske analize diskursa u književnom tekstu, uistinu, nije neophodno da tekst bude tumačen u smislu kako se on i inače tumači u vizuri jedne interpretacije teksta (problematika intencije dela /psihološke, kulturalne, istorijske/ koja se odnosi na autora, kompoziciju, žanr, književno značenje, te na konsekvence složenosti književnog jezika, odnose izraza i sadržaja, tj., odnosa označitelja prema označenom, itd.), već da tekst bude „obradjen iznutra“ te da analiza „odredi jedinice, skupove, nizove, odnose“ diskursâ prisutnih u književnom tekstu. Takodje, u tim okvirima se podrazumeva da unutar književnog teksta valja da se obrati pažnja na izražajnu vrednost diskursa onako kako je on od strane autora postavljen (insceniran) u delu.
2.“Treba odbaciti gotove sinteze i mračne sile pomoću kojih obično povezujemo diskurse ljudi, treba ih izgnati iz senke u kojoj vladaju. I umesto da ih ostavimo da spontano važe, bolje je za početak iz metodskih obzira prihvatiti da imamo posla samo sa mnoštvom rasutih dogadjaja“ (AZ 26). (…) To su, sa svoje strane, činjenice diskursa koje zaslužuju da budu analizirane kao i druge“ (AZ 27).
.
.
.
Tumačenje i korektura:
.
Postojeće diskurse koji su zaposeli polje književnog teksta valja izbaciti u orbitu i posmatrati ih kao „skupove iskaza“ i to u okvirima „igre formalnih analogija ili semantičkih sličnosti“, jer isti nikako nisu tek „mnoštvo rasutih dogadjaja“, no, prosto-naprosto, „činjenice diskursa“. Njih valja otkriti i analisati. Analiza tih diskursa dovešće, eventualno do skrivenog porekla toga diskursa, mada, kako sam Fuko veli, to „skriveno poreklo“ … „samo po sebi se nikada ne može dosegnuti“. Pa ipak, izvesni manifestni diskurs postoji, makar postojao u izvesnoj „polućutnji koja mu prethodi“ i u iskonu koji mu izmiče. (AZ 29) Ali, postoji.
3.“Opis dikurzivnih dogadjaja (recimo u jednom književnom tekstu, prim. B.T.) postavlja jedno sasvim drugo pitanje: kako to da se pojavio odredjeni iskaz i nijedan drugi namesto njega?“ (AZ 32). „I ovde se jedan misaoni sistem može rekonstruisati samo počev od odredjenog diskurzivnog skupa“ (AZ 32). „Radi se o … pronalaženju neme, mrmljajuće, nepresušne reči koja iznutra pokreće glas koji se čuje, o uspostavljanju bledog i nevidljivog teksta koji se provlači izmedju napisanih redova i katkad ih remeti“ (AZ 32).
.
Tumačenje: Nisu li ovi pasusi relevantan dokaz da opisi koji se ovde prostiru i predlažu jesu samo načini da se kaže da isti zapravo imaju primeren „metodološki naboj“ i da se taj „metodološki naboj“ posve dâ iskoristiti pri istorijskodiskurzivnoj analizi književnog teksta, a da time ponudjeni opisi nikako neće izgubiti važnost u pogledu onoga čemu su bili namenjeni – razmatranju uopštenih celinâ diskursa koje (tek ili samo) istorija nudi. Da se odredjeni diskurzivni skup da elaborisati iz postojećeg književnog teksta ne bi trebalo da pretstavlja ikakvo iznenadjenje, jer književni tekst i počiva na izvesnom misaonom sistemu (koga može da pretstavlja i diskurzivni skup) i koji se „može rekonstruisati“. Pronaći će se, verujemo, upravo ona „nema, mrmljajuća, nepresušna reč“ u koju je u ontološkoj specifikaciji svoje biti zaronjena i sama književnost.
4.“Ono što bi trebalo okarakterisati i individualizovati (unutar diskurzivnih formacija prisutnih u jednom književnom delu, prim. B.T.) jeste koegzistencija rasutih i raznorodnih iskaza, sistem koji uredjuje njihovu raspodelu, njihovo uzajamno podupiranje, način na koji se oni uzajamno uključuju ili isključuju, preobražaj koji trpe, igra njihove smene, rasporeda i zamenjivanja“ (AZ 39). U tome „možemo uočiti neku pravilnost: poredak u njihovom uzastopnom pojavljivanju, korelacije u njihovoj istovremenosti, položaje koji im se mogu pripisati u zajedničkom prostoru (jednog književnog dela, prim. B.T.) uzajamno funkcionisanje, povezane i hijerarhizovane preobražaje. (….) Jedna takva analiza … će opisivati sisteme rasipanja. (…) U slučaju kada se unutar izvesnog broja iskaza može opisati jedan takav sistem rasipanja, u slučaju kada se medju objektima, tipovima iskazivanja, pojmovima, tematskim izborima može odrediti neka pravilnost (poredak, korelacije, položaji, funkcije, preobražaji), reći ćemo … da se tu radi o nekoj diskurzivnoj tvorevini“ (AZ 43). Opšta je pretpostavka, dakle, da nema iskaza uopšte, iskaza slobodnog, neutralnog i nezavisnog, nego uvek iskaza koji je deo nekog niza ili skupa, koji igra jednu ulogu medju drugim, oslanjajući se na njih i razlikujući se od njih – on se uvek uključuje u neku iskaznu igru, u kojoj on ima svoj udeo, ma koliko on bio mali ili beznačajan (…) Nema iskaza koji ne pretpostavlja druge iskaze. Nema nijednog iskaza koji oko sebe ne bi imao polje koegzistencija, učinaka nizanja i uzastopnosti, raspored funkcija i uloga. (…) Na toj osnovi iskazne koegzistencije izdvajaju se … gramatički odnosi izmedju rečenica, logički odnosi izmedju stavova, metajezički odnosi izmedju objekt-jezika i jezika koji opisuje njegova pravila, retorički odnosi izmedju grupa (ili elemenata) rečenice“ (AZ 108).
.
Tumačenje: Ovde navedeni Fukoovi iskazi „pokupljeni“ sa dosta udaljenih strana njegove knjige ali sa zajedničkom idejnom linijom ključnih iskaza na najpregnatniji mogući način ukazuju na to šta treba da bude predmet književnoistorijske analize književnog dela, na šta u konkretnom književnom delu, gledeć cilja analize, valja obratiti pažnju. Takodje, ukazuje na krucijalne elemente i koordinate metode koju valja involvirati u analizi. Književno delo je jedna materijalnost koju je artikulisao jedan glas, jedna sredina, jedno doba. Oko tih materijalnosti se okupljaju iskazi prisutni u književnom delu. I obrnuto, ta i takva materijalnost okolnosti u kojima je jedan iskaz dat odredjuje prirodu ikaza koji nikad nije nekakav „iskaz uopšte“ nego oko sebe okuplja polje koegzistencijâ koje se podvrgava prirodi analize o kojoj ovde govorimo. Na temelju navedenih Fukoovih iskaza moguće je predložiti i izvesti i odredjen redosled koju bi takva analiza mogla da ima: najpre bi bilo potrebno odrediti sistem kome se podvrgavaju svi iskazi prisutni u književnom delu, preobražaji (eventualnu hijerarhiju preobražaja) tih iskaza koji se odvijaju u istorijskoj zoni dela. Celokupnu analizu izvesti putem promatranja gramatičkih odnosa izmedju rečenica, analize logičkih odnosa izmedju stavova te analize retoričkih i metajezičkih odnosa medju jezicima koji iskazuju vrednosne stavove u pogledu iznešenih ideja kojima se delo bavi ili je njima ophrvano. Cilj je, konačno, ukazati na prirodu toga čega se subjekt u delu jezika seća i na šta taj i takav subjekt potseća, na kakav njegov svet koji beše u njemu, njime „vladao“, pred njega izlazio a on se, subjekt, u njemu ogledao, ne mogavši iz poretka toga sveta, istorijski konkretnog sveta, da izadje. Delo je diskurzivna tvorevina koja govori o konkretnoj istorijskoj diskurzivnoj situaciji nekada aktualnog stanja sveta i njegovog tadašnjeg poretka. Upravo to književnoistorijska analiza dikurza treba da pokaže.
5.Problematika onoga šta je to što jednom diskursu dopušta da se pojavi, odnosno „da bude smešten u jedno polje spoljašnjosti“ (AZ 50) – a što čini praktičnu pozadinu „koja omogućava objektivnost jedne analize“ – valja takodje da bude uključena u predmet razmatranja književnoistorijske analize diskursa koji je prisutan u književnom delu a na čijem temelju se, potom, mogu da razumeju književni fenomeni „kao oblici diskurzivnog dogadjaja“, i to upravo oni koji sadrže tzv. „kontingentna iskustva“ (u šta spada npr. iskustvo ludila, kazne, seksualnosti), to jest sva krucijalna iskustva koje je Fuko podvrgao predmetu svojih istraživanja i mesta su na kojima se i inače Fukoova teorija diskursa sreće sa književnim fenomenom. S druge pak strane „Arheološka analiza individualizuje i opisuje diskurzivne tvorevine. To znači da ona mora da ih uporedjuje (…) da ih u onome što one mogu imati specifičnog dovede u odnos sa nediskurzivnim praksama, koje ih okružuju i služe im kao opšti element“ (AZ 170). U tom smislu, vidimo, da sa jedne strane imamo potrebu da se diskurzivni dogadjaj prisutan u književnom delu razume u iskustvu najširih razmera, s druge pak strane „arheološka analiza uporedjuje“ ono što se pred njom pojavljuje kao specifično i individualno, dovodeći to „u odnos sa nedikurzivnim praksama koje ih okružuju“. Proishodi, kako se čini, da „nediskurzivni faktori podržavaju i okružuju diskurzivne“ odnosno da diskurzivne prakse preuzimaju i transformišu elemente nediskurzivnih praksi. Upravo ta činjenica implicira dovoljan razlog da ista bude inkorporirana u književnoistorijsku analizu diskursa. Pitanje kako se to dogadja valja da bude obradjeno u svakoj konkretnoj analizi o kojoj je ovde reč.
6. Problematika iskaza, odnosno analiza iskaza ili skupa iskaza (ovo poslednje Fuko naziva „diskurzivnom tvorevnom“) krucijalni je deo književnoistorijske analize diskursa prisutnog u jednom književnom delu. U tom smislu Fuko će reći: „Iskaz dakle nije elementarna jedinica koja bi bila pridodata ili pomešana sa jedinicama koje opisuje gramatika ili logika. /Analiza iskaza odgovara jednom specifičnom nivou opisa/. On ne može da bude izdvojen na isti način kao rečenica, stav ili čin formulacije. Opis jednog iskaza ne svodi se na izdvajanje i karakterizovanje jednog horizontalnog segmenta, već na odredjivanje uslova u kojima se vršila funkcija koja je dovela do postojanja, i to specifičnog postojanja, jednog niza znakova (koji nije nužno gramatički ili logički strukturiran. (…) Opis iskza se obraća, po jednoj u izvesnom smislu vertikalnoj dimenziji, uslovima postojanja različitih značenjskih skupova. (…) Iskaz nije neposredno vidljiv i nije dat na tako očit način kao gramatička ili logička struktura … Iskaz je u isti mah nevidljiv i neskriven“ (AZ 118).
.
Tumačenje: Književnoistorijska analiza diskursa prisutnog u jednom književnom tekstu nikada se ne „pokriva“ analizom gramatičkih ili logičkih struktura prisutnih u jednom književnom delu niti ima nameru da bude „iscrpni opis govora“ ili „onoga što je rečeno“ (M. Fuko) nego se u vezi sa rečenim stvarima pita „o načinu njihovog postojanja“, o činjenici da su se „upravo pojavile one – i ništa drugo na njihovom mestu“. Fuko priznaje postojanje polisemije unutar jednog iskaza što, potom, dozvoljava hermeneutiku i tumačenja raznih provenijencija, ali ovde se nikako ne radi o tome (Fuko nikako nije hermeneutičar. On odbija da to bude!) nego o činjenici pukog postojanja „verbalne performanse onakve kakva je ona ostvarena“. Ovde se radi o svesnom i decidiranom priznanju jednog „manjka“ („manjka“ skrivenih značenja, potiskivanja, nekakvog tajnog prisustvu nerečenog) koji ima ulogu samo da bude svoj, da samo usmeri na činjenicu „da postoji“. Ništa više do to. A upravo to postojanje takvo kakvo jeste valja da bude predmet analize o kojoj je ovde reč. „Potrebno je“, veli Fuko, „izvesno preobraćanje pogleda i držanja (gledeć razumevanja prirode diskurzivnog iskaza, prim. B.T.) da bi se on prepoznao i zahvatio u njemu samom“ (…) Iskazni nivo se ocrtava u samoj svojoj blizini“ (AZ 120). Posledica toga je nužnost da se anališu „uslovi pod kojima se vrši iskazna funkcija“. „Govor“, kaže Mišel Fuko, „to je iskaz. Kao takav, on je stvar jednog opisa koji nije ni transcendentalan ni antropološki. (…) Ako je utvrdjenja mogućnost iskazne analize, ona treba da dozvoli otklanjanje jedne transcendentalne usmerenosti, koju izvestan oblik diskursa suprotstvalja svim analizama u ime bića tog govora i temelja iz koga bi on morao da vuče svoje poreklo“ (AZ 123). Drugim rečima, valja analisati diskurs sam, same iskazne nivoe, nikako ne – čemu inače teži hermenutička analiza – njegove transcendentalne usmerenosti. Istorijsko vreme je to koje tvori jedan odredjeni diksurs i ako je on u književnom delu vidljiv, njega treba analisati i dovesti ga „u prisutnost“.
7.“Iskaze izučavamo na granici koja ih odvaja od onoga što nije rečeno, u instanci u kojoj se oni javljaju isključujući sve ostale. Ne radi se o tome da nateramo nemost koja ih okružuje da progovori, niti da pronadjemo sve što u njima i kraj njih ćuti ili je bilo ućutkano“. (…) „Diskurzivna tvorevina … jeste zapravo raspored manjakavosti, praznina, odsutnosti, granica, preseka“ (AZ 129). (…) „Pošto su iskazi retki, prikupljamo ih u totalitete koji ih objedinjuju (reč je ovde, zapravo – potsećamo – o diskursu „koji je konstituisan skupom znakovnih konsekvenci“, prim. B.T.), i umnožavamo smislove koji nastanjuju svakog od njih“ (AZ 130). Šta, potom, sa njima možemo da uradimo, čemu će korisnom oni da posluže? – U diskurzivnoj tvorevini, u iskazu, naći ćemo jednu „drugu istoriju“, onu koja teče „ispod istorije“ i „koja je neprestano anticipira i beskrajno pribira prošlost“, jer u diskursu se nalazi sve to: verbalni performansi koji su ostvareni, posebni načini njegovog postojanja, što sve može, na kraju, da bude opisano, u psihološkoj ili sociološkoj ravni, „kao razvoj mentaliteta“, ne bi li se „zahvatilo samo njihovo provaljivanje na mestu i u vremenu kada se ono dogodilo; da bi se pronašla njihova prodornost dogadjaja“ (AZ 131). Tako književnoistorijska analiza diskursa dobija tačan tlocrt svojoh uslova ali i svoga načina postojanja. Metoda koja iza svega toga stoji i koja sve to u svojoj živosti obuhvata sadržana je u okvirima četiri termina: „čitanje – trag – odgonetanje – pamćenje“ (AZ 133). Pomoću njih moguće je pratiti tekstove „duž njihovog snevanja“, probuditi ih iz njihovog sna kako bi „na osnovu još čitljivijih belega na njihovoj površini“ bio pronadjen „blesak njihovog rodjenja“ (AZ 133). Iza svega toga stoji klupko poziviteta diskursa „koga karakteriše njegovo jedinstvo kroz vreme, i to s one strane individualnih dela, knjiga i tekstova“, (AZ 137) i koga „odredjuje polje u kome eventualno mogu da se razviju formalne istovetnosti, tematski kontinuiteti, prenošenje pojmova, polemičke igre. Tako pozitivitet igra ulogu onoga što bi se moglo nazvati istorijskim apriorijem“ (AZ 138).
.
Tumačenje: Ovo poslednje – „istorijsko apriori“ – odnosi se na „uslov stvarnosti iskaza“, odnosno na „uslov pojave iskaza, zakon njihove egzistencije, specifični oblik njihovog načina bivstvovanja, načela prema kojima oni opstaju, preobražavaju se i iščezavaju“ (AZ 138). Sva ova „pravila“, uvereni smo, veoma dobro definišu moguću praksu književnoistorijske analize diskursa, („ovde se u gustini diskurzivne prakse radi o sistemima koji uspostavljaju iskaze kao dogadjaje i stvari koje imaju svoje mogućnosti i polje upotrebe“ AZ 140), upućujući je ka izgradnji sopstvene dijalektike i specifičnih pravilnosti koje važe samo za ovu vrstu analize, toliko udaljenu od „obične“ hermeneutičke prakse.
8. „Arheološki opis diskursâ se odvija u dimenziji jedne opšte istorije. On nastoji da otkrije celo to područje ustanova, ekonomskih procesa i društvenih odnosa na kojima može da se artikuliše neka diskurzivna formacija. (…) On hoće da obelodani taj posebni nivo na kome istorija omogućava odredjene tipove diskursa, koji imaju svoj sopstveni tip istoričnosti, i koji su u odnosu sa celim jednim skupom različitih istoričnosti“ (AZ 178).
.
Tumačenje: Drugim rečima, „diskurzivne tvorevine nemaju isti obrazac istoričnosti“ (AZ 182), to jest promene jednog diskursa, na primer, iz oblasti prava ili medicine, koje su se uistinu dogodile oko 1920., u književnosti su percipirane ili još oko 1900. ili su u njoj „uhvaćene“ tek oko 1940. Zašto je to tako moguće je utvrditi analizom preobaržaja čiji su tipovi brojni i svaki imlicira svoje karakterističnosti koje je moguće opisati, odnosno pokuštati „utvrditi sistem preobražaja“ (prekida) koga je najpre obelodanio jedan književni tekst. Ovaj književni tekst u svom tlocrtu naznačava pak i ono što se nije promenilo te, dakle, on takodje upućuje na ono prethodno i već utvrdjeno, odnosno na kontunuitete (nadovezivanja) koji postoje u polju odredjenih diskursa, odnosno u polju njihovih sadržaja. Takva kretanja diskursa mogu, dakle, biti prisutna unutar jedne književne tvorevine. Velikom preobražaju stila kod Džojsa i Virdžinije Vulf za više od pola veka prethodi industrijska revolucija koja je oko 1930. izrodila egzistencijalističku filosofiju baziranu na apsurdu a koga putem govora nesvesnog i unutrašnjeg monologa u svojim delima uvode upravo ovi pisci. Diskursi industrijske revolucije u svojim filozofskim i književnim pojavnostima mutirali su u filosofski govor o apsurdu koji je svoj pendant našao u govoru nesvesnog u jednom književnom delu. Odredjene dikurzivne prakse imaju svoje kontinuitete i diskontinuitete horizontalno (po vremenskom nizu i liku) i vertikalno (različite vrste diskurzivnih tvorevina) koje se zbivaju i razlažu pred našim očima, ali su pre arheološke analize nevidljive i nečitljive. Arheološka analiza kao „analiza pravila svojstvenih različitim diksurzivnim praksama“ omogućava upravo to, naime, da se „manje neprecizno nego ranije artikulišu analiza društvenih formacija i epistemološki opisi“ objekata i poljâ unutar kojih diskursi nastaju i u diskurzivnim praksama se pojavlju i zbivaju.
.
6.Summa jedne priče o diskurzivnoj analizi književnosti. Prospektiva.
Sada ćemo pokušati da na temelju ovih iskaza i njihovih tumačenja sačinimo jednu summu pozitivnih činjenica koje se odnose na predmet književnoistorijske analize diskursa u književnom tekstu. U tim okvirima zbog sličnosti koncepcijâ o problematici diskursa pozivamo se na rad Arne Klavitera (Arne Klawitter) pod naslovom: „Goruća biblioteka. Fukoova jezička ontologija i njegova diskursnoanalitička koncepcija moderne književnosti“ („Die ‘fiebernde Bibliothek. Foucaults Sprachontologie und seine diskursanalytische Konzeption moderner Literatur“62). Tako se može reći da je
1.Književnost diskurs medju diskursima, diskurs za sebe.
2. Posmatrati književni tekst kao autonoman diskurs te sagledati kako se drugi diskursi u tome tekstu ogledaju – to je problematika diskursa u književnosti, to jest ona problematika koju smo razvijali na prethodnim stranicama. U praksi problematike diskursa u književnosti imamo:
3.diskurzivni poredak, odnosno dikurzivnu formaciju sa čijeg temelja je moguće započeti analizu diskurzivne prakse.
4.Fuko shvata diskurs kao dikurzivnu praksu koju na jedan sistematičan način čine stanja koja stupaju u medjusobni odnos o kome se kao praksi govori.
5. Ovu praksu čini celokupnost pravila koja u jednom odredjenom vremenskom otsečku i unutar odredjenih životnih i delatnih okolnosti odredjuju funkciju iskaza jednog diskursa. Iako se ovaj diskurs sastojiâ od znakova koje čini jedan govor, on nije tek puki govor niti neki jezik ili „tekst“ uopšte. On je jedno „više“ a analiza dikursa upravo to „više“ valja da iznese na svetlost dneva. Da bi ona to iznela ona mora da analizira
6. uslovljenost dikursa, odnosno samu praksu. Problematika prakse sadrži brojne konsekvence za analizu dikursa, pri čemu valja imati u vidu:
7. pokretljivost, odnosno diskontinuitet istorijskih formacija diskursâ. (Klaviter, str. 354-355). U jednom vremenu može biti više dikurzivnih formacija koje Fuko, kako smo rekli, naziva i praksama. Takodje, unutar navedenih praksi valja imati u vidu i putem diskursa isticanje dikurzivnih objekata. Jedno odredjeno stanje o kome govori jedan diskurs (na primer, bolest zvana depresija) nikada ne postoji nezavisno od diskursa, niti pre njega (kaže se: ne postoje „prediskursne reference“). Postoji, doduše, jedna materija bolesti (elektrolitna neravnoteža u smanjenom hipokampusu koji stoga ima manje receptora za neurotransmiter serotonin) ali bez diskursa o njoj ne postoji nešto što se zove depresija. Da bi postojala potrebno je da se jedna osoba unutar diskurzivne prakse objektiviše kao depresivna. Ovo objektiviranje zbiva se u praksi a unutar istraživanja ozdravljenja od te bolesti pri društvenim institucijama za to predvidjenim (klinike). Odnos prema toj bolesti (način dijagnostikovanja i lečenja) istorijski je promenljiv a ta činjenica odnosi se pre svega na problematiku prakse.
8. U tom smislu diskurs je moguće razumeti i kao „polje praksi“ pa se stoga kaže da se diskurs ne pojavljuje samo kao „polje jezičkog dogadjaja“ nego i kao „polje drugih praksi“, i to prakse koja implikuje poziciju subjekta i tehnikâ subjektivisanja kao i prakse objektivisanja. (Klaviter, str. 355-356). Obe prakse se u okvirima diskurzivne analize odnose na tzv. formacije znanja (Wisensformationen) zbog koje je Fukoova analiza diskursa i bila razvijena. Budući da ovde govorimo o književnoistoijskoj analizi diskursa koja se odvija unutar književnosti (literature) ovde mora da se kaže sledeće:
9. naime, da postoje izvesne teškoće u okviru primene diskurzivne analize na „epistemičku-diskurzivnu pojavu“ poput književnosti, budući da se „u književnosti ne radi o iskazima koji su podložni ispitivanju njihove istinitosti“ (Klaviter, str. 359). Stoga, vidjena kao nešto što potiče sa ravni fikcije i što činjenice kao takve predstavlja u fikcionalnom okrilju, književnost nije imala svoje mesto u Fukoovom delu „Arheologija znanja“. Umesto o književnom diskursu valjalo je da se govori o diskursima koji književnost konstituišu kao svoj objekt (Klaviter, str. 359). Da bi se ti diskursi mogli individualizovati oni prilikom analize bivaju jedni od drugih odvojeni i to s obzirom na funkciju koju oni kao poseban način govora imaju u književnosti. Pri tome pojam funkcije se u tome kontekstu nije razumevao u smislu „svrhe“ nego više kao oznaka za „varijablu“, gde postojanje jedne varijable ima uticaja na postojanje druge. Drugim rečima, pojam funkcije se tu odnosi na uvid kako književno kazivanje transformiše jedan diskurs, odnosno kako se diskursi u književnosti preobražavaju. Stoga u Fukoovoj diskurzivnoj analizi nisu važni formalni uslovi pojavljivanja smisla, niti je u tom kontekstu važno ikakvo tumačenje smisla i značenja (taj način bavljenja književnošću prepušten je hermeneutičarima i strukturalistima!), nego su od svega važniji „uslovi promenâ ili prekida smisla“ kako bi se sagledale karakteristične okolnosti „pod kojima jedan smisao jednog diskursa biva ugašen da bi se nakon toga mogao pojaviti neki drugi“. Posledice takvog vidjenja stvari su brojne.
10. Najpre se morao problematizovati pojam „tekst“ (Klaviter, str. 361). U novoj konstelaciji stvari tekst se više ne posmatra kao „nosilac izvesne količine značenja“ nego kao sastavni deo jedne diskurzivne prakse u kojoj bivaju naglašeni odredjeni iskazi“. Jedna te ista količina signifikativnih znakova mogla je da „funkcioniše unutar različitih diskurzivnih praksi“. Shvatalo se, naime, da jedan tekst „uvek stoji u izvesnom kontekstu“, drugim rečima da je „tekst“ nešto što u sebi sadrži „intertekstualnu podlogu“, te je, stoga, vezan za druge tekstove. Drugim rečima, tekst je „produkt i efekat diskurzivnih praksi“. Time se sa temelja takvog razumevanja, a u kontekstu o kome je reč, otvara jedno novo područje istraživanja, naime
11. polje diskurzivnih dogadjaja i iskaznih formacija sa ciljem da se „omogući diferencijalna analiza modaliteta diskursâ“ koji imaju „svoj sopstveni tip istoričnosti i koji su u odnosu sa celim jednim skupom različitih istoričnosti“ (M. Fuko: AZ, str. 178). Potrebno je, naime, u okvirma preduzete arheološke analize da se „odrede diskursi u njihovoj specifičnosti“, da se diskursi slede „duž njihovih spoljašnjih rubova“ a u cilju njihovog „boljeg omedjavanja“ (M. Fuko: AZ, str 151). Tu je, izmedju ostalog, takodje reč i o „reorganizaciji diskurzivnog polja“, pri čemu se ima u vidu fenomen prelaska „jedne grupe iskaza u drugu“ te njihova „integracija u jedan opštiji prostor“ (M. Fuko: AZ, str. 168). Ali taj „opštiji prostor“ nije, kako bi se moglo da pomisli, nekakvo Fukoovo vezivanje za stari koncept „istorije ideja“.
12. Fuko je daleko od povezivanja svoje „arheologije“ sa istorijom ideja, neizvesnim, kako kaže, predmetom, predmetom „nejasnih granica“, postupkom „bez pravca i čvrstine“, disciplinom „plutajućih govora“, „nepovezanih tema“. Istini za volju „istorija ideja“, kaže Fuko, „može da opiše i celu jednu igru razmena i posredovanja izmedju različitih oblasti: ona pokazuje kako se naučno znanje širi, daje povoda filosofskim pojmovima, i eventualno se uobličava u književnim delima; pokazuje kako problemi, pojmovi i teme iz filosofskog polja u kome su formulisani mogu da se premeste prema naučnom ili političkom diskursu“ (M. Fuko: AZ, str. 149). Nasuprot njoj, u suštini svojoj, „arheološki opis je upravo napuštanje istorije ideja“. To se napuštanje, kako je Fuko formulisao, zbiva u okvirima četiri tačke, i to: 1. arheologija nastoji da odredi „diskurse same, diskurse kao prakse podložne pravilima“, ona se obaća „dikursu kao spomeniku“; 2. dok nastoji da „odredi diskurse u njihovoj specifičnosti“ ona je „diferencijalna analiza modaliteta diskursa“; 3. arheologija „odredjuje tipove i pravila diskurzivnih praksi svojstvenim pojedinačnim delima, koji njima ponekad upravljaju i gospodare u potpunosti, a ponekad samo delimično“; konačno, 4. arheološka analiza, za razliku od hermeneutičke, „ne nastoji da zahvati neuhvatljivo jezgro u kome autor i delo razmenjuju svoj identitet“ no je „ni manje ni više jedno ponovno pisanje, tj. uredjeni preobražaj, u spoljašnjosti, onoga što je već napisano … sistematski opis jednog diskursa-predmeta“ (M. Fuko: AZ, str. 151-152).
7.Upitno slovo unutar Zaključka o mnogobrojnim mutacijama i zapletenosti arheološke teorije diskursa pri analizi književnosti
U ovoj ovde iskazanoj mreži „znanja“ i „možda-znanja“ o problematici diskursa – šta je moguće da se iskristališe? – Vrlo malo toga. To da diskursi postoje nesumnjiva je činjenica. Analizirati ih u poljima u kojima se pojavljuju odveć je složen zadatak. Unutar jednog kompleksnog strukturiranog sveta iskaza u svim oblastima u kojima se pojavljuju, u okvirima redovnosti ali i izostanaka tamo gde bi se očekivali, konačno, ekstrahovati njihove strukture, pripada zadatku mišljenja koga zadaju sebi oni koji misle, istražuju i anališu kompleksne sisteme. O tim sistemima možemo da govorimo samo kao o „nabačaju“ od koga smo pozvani da ga razumemo, kao o „geworfene Entwurf“ (M. Hajdeger) čiji kompleksno bivstvovanje u jeziku nikada nećemo uspeti da otkrijemo, jer se ne daje otkriću unutar ovoga sveta, niti je ono za ovaj svet da bude otkrito predvidjeno. Fuko je uradio divnu stvar bacivši pred gladne znanja problematiku diskursa i diskurzivne prakse, ali je taj pokret duha ka objašnjenju jezika i oko jezika bio i ostao nedovršenim, jer dovršetka u kompleksno uvijenim korelacijama toga fenomena – fenomena diskursa – ne može da bude. Arheologija je složena i tamna reč. Ništa se u njoj nije našlo što bi na jedan konačan način moglo da bude razjašnjeno. Književnost, sva je prilika, piše za sebe. U redu, piše, navodno, i za druge, ali u njenoj utrobi postoje samo glatki zidovi danoga čiji se zakoni ne mogu razrešiti unutar desetohiljadugodišnje istorije pisma i još starije, daleko starije, istorije govora. Pokušaj uspostavljanja sistema unutar bilo koje naučne prakse koja i inače ne sadrži, niti može da sadrži, čisto formalno gledano, transformaciju podataka koja bi bila nezavisna od reprezentacijâ, pokazuje se kao put koji se beznadežno račva u mnogobrojnim pravcima u pustinji. Setimo se samo kako smo započeli pisanje ovog rada, sa kakvom energijom! Zaustavili smo se tamo gde smo počeli. I drugi koji su se bavili ovom problematikom ostali su nedorečeni i zapetljani na putu koji se jednom već bio odvojio od glavnog puta, a sada biva shvaćen kao lavirint u pustinji koja gori od sunčeve pripeke. Rečnici diskurzivne analize vrve od neodredjenosti pri objašnavanju osnovnih pojmova. Naravno, ta neodredjenost se promoviše unutar zapta smrtne ozbiljnosti svih učesnika u diskusiji i u pisanim dokumentima o toj problematici sve u nadi da će se jednog dana doseći kristalna jasnost pojma koji je neodoljivo zavodljiv te je zaveo brojne istraživače u raznim oblastima u kojima su oni želeli da ga promovišu (socilogija, književnost, lingvistika, semiotika, semiologija, nauka o književnosti, nauka politike, istoriografija, antropologija, nauke o kulturi, lingvistika teksta, sociolingvistika, tekstualna semiotika, kognitivno orijentisana semantika diskursa, deskriptivna gramatika, diskurzivna lingvistika teksta). Diskursni univerzum /Diskursuniversum/ (kao pojam) pokrenut od Pirsa (Ch. Peirce) u okvirima jednog misaonog i iskaznog horizonta kao okvirna oblast važenja iskaza i misli koji počivaju u oblasti iskustva konačno je bio shvaćen kao „jedna vrsta kontekstualnog kontejnera“ na čijoj izradi nije vredelo raditi, jer na sve strane „propušta“. I ne radi se, kada je reč o novijoj kulturološkoj istoriji, ovde samo o neuspehu toga pojma (pojma diskursa), nego je ovde takodje reč o prirodi predmeta humanističkih nauka uopšte. Jer, kako je Fuko još u „Rečima i stvarima“ rekao „humanističke nauke nisu analiza onoga što je čovek po svojoj prirodi, nego analiza koja se pruža izmedju onoga što je čovek u svom pozitivitetu (biće koje živi, radi i govori) i onoga što tom istom biću omogućava da sazna (ili da traži da sazna) šta je život, u čemu se sastoji suština rada i njegovih zakona i na koji način može govoriti“63. Fukoa je, videli smo, interesovalo kako čovek duž mnogih vekova govori, kako se njegov govor pretvara u instucionalizovani govor, kako on zbog toga pati, jer putem institucija je on, čovek, koliko slobode dobio toliko je putem njih i izgubio. U institucijama čovekovim izgubio se njegov govor o bivstvovanju. Govor o tome, o bivstvovanju, institucije falsifikuju i čovek se stoga začas nadje u ne-mestu svoga bivstvovanja. Čitava moderna epistemè bila je vezana za „iščezavanje govora“, za „pomeranje jezika prema objektivitetu“ (M. Fuko). Šta su drugo „Arheologija znanja“ i „Reči i stvari“ do govor o tome kako se jezik objektivisao i otudjio od bivstvovanja. Pojava „čoveka u znanju“ pokazuje da je čovek odgovoran zbog toga što je konačan. Mišljenje o diskursu je jedan oblik narcizma u koga je ugradjeno čovekovo verovanje da mu je moguće da prodre u zakone sopstvenog govora, a izvan, puke jasnoće koja mu se ukazuje kroz njegovo trajanje. On se u XVII veku uputio izvan onih zakona koji su mu do tada govorili o jednostavnosti njegovog bivanja. Čovek je morao da ostane pre u pesmi, nego u utvrdama ikakvih arheologija znanja ili genealogije stvari. Jer, sva ta znanja potiču sa temelja čovekovog verovanja da izvan prirode u kojoj je ukopan postoji nešto što je od toga još suštinskije i još suštastvenije (reč je o pukom „formalizmu“ naučnog znanja). Pokušaj da se ponovo „dosegne punoća svojih sadržaja“ putem naknadnog izučavanja korena samo otudjuje čoveka od njegove prve i jedine suštine: da bivstvuje i da govori, ne praveći sebi lažnih Zakona od nauke i podmuklih utisaka da se „upravo nešto novo radja“. Istina leži kod Helderlina i, možda, nikako kod Marksa, Frojda ili Hegela. Sa ovom trojicom započinju sukobi dana, sa onim prvim ostajemo u jutru našeg bivstvovanja. Bilo je bolje ostati miran, na stupnju Helderlinove episteme, boraviti u prirodnom jeziku stvari nego se upućivati u ubistvo ionako nepostiojećeg boga. Iz „unutrašnjosti jezika“ mi ne vidimo, za razliku od Fukoa, „čovekovu konačnost“, nego tek mogućnost za nastavak njegovog prirodnog stanja u kome će, bez nauke i njenih zavodljivosti, čovek živeti u pesmi. Niče, Kafka, Bataj, Beket su surogati čoveka verujućeg u nauku. Da ne govorimo o Artou, Ženeu i ostalim piscima propasti. Helderlin i Malarme su oni ostaci dana sa kojim će čovek ući u zoru sa izvornom nevinošću reči. Sve ostalo može da bude, makar i ingeniozno, naklapanje o jeziku ili diskursu, ili o oboma, svejedno.
1 Mišel Fuko: „Poredak diskursa“ („L’Ordre du discours“), 1971; isti autor „Arheologija znanja“ („L’Archéologie du savoir“), 1969, „Reči i stvari“ („Les Mots et les Choses“), 1966
2 Michel Pêcheux: „Analyse automatique du discours“ 1969, „L’Inquiétude du discours“, 1990
3 Mišel Fuko: „Poredak diskursa“, prev. Dejan Aničič, Loznica, Karpos, 2007, str. 40
4 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“, prev. Mladen Kozomara, Beograd, Plato, 1998, str. 88
5 Literatur und Wissen. Ein interdisziplinäres Handbuch“, prir. Roland Borgards i drugi, Stutgart, Metzler 2013, str. 32
6 O ovome o čemu je ovde bilo reči videti šire u: „Diskursforschung. Ein interdisziplinäres Handbuch“, Bd. 1-2, prir. J. Angermuller, M. Nonhoff, D. Wrana i drugi. Rečeno se odnosi na prvi tom. Bielefeld, Transcript, 2014, strane 17-18 „Uvoda“ („Einleitung. Diskursforschung als Theorie und Analyse. Umrisse eines interdisziplinären und internationalen Feldes“) čiji je autor Johannes Angermuller. Prim. B.T.
7 Paul A. Bové: „Discourse“. U: Frank Lentricchia i Thomac McLauglin (prir.) „Critical Terms for Literary Study“, Chicago, University of Chicago Press, 1995. Navod iz Boveovog teksta u originalu nalazi se na strani 52. Isti tekst pod naslovom „Diskurs“ preveden je i na srpski jezik. Prevodilac Vladimir Gvozden. „Zlatna greda“, mart 2005, strna 64-67. Navedeni citat je sa strane 65. Prim. B.T.
[8] Johannes Angermuller: „Einleitung. Diskursforschung als Theorie und Analyse. Umrisse eines interdisziplinären und internationalen Feldes“, nav. izdanje sa nav. priredjivačima, Bielefeld, Transcript 2014, str. 24 i 25
[9] Više o tome videti u: Myriam Dunn i Victor Mauer: „Was ist Diskursanalyse? Annäherung an ein heterogenes Konstrukt“. U: Dunn, Myriam ; Mauer, Victor. „Diskursanalyse : die Entstehung der Nationalen Sicherheitsstrategie der USA“. Methoden der sicherheitspolitischen Analyse / Alexander Siedschlag (Hrsg.). Wiesbaden: Springer VS, 2014. 193-221.Ovde str. 5
[10] Myriam Dunn i Victor Mauer, navedeni rad, str 5
[11] O tome govori Hajden Vajt (H. White) u tekstu „Auch Klio dichtet oder Die Fiktion des Faktischen“, Stuttgart 1991, str. 10. Prim B.T.
[12] Izvor: litde.com /http://litde.com/verfahren-der-textanalyse/diskursanalyse-diskursgeschichte.
[13] Johannes Angermüller: „Diskursanalyse: Strömungen, Tendenzen, Perspektiven. Ein Einführung“, u: Diskursanalyse: Theorien, Methoden, Anwendungen“, prir. Johannes Angermüller, Martin Nonhof, Kathrin Bunzmann, Hamburg, Argument Verlag 2001, str. 7-20
14 Mišel Fuko: „Poredak diskursa“, u: „Mišel Fuko: hrestomatija“, Vojvodjanska sociološka asocijacija, Novi Sad 2005, str. 41-42
15 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“, Beograd, „Plato“ 1998, str. 126-127. Naslov originala:l“L’Archéologie du savoir“, Ed. Gallimard, Paris 1969.
16 Mišel Fuko: „Poredak diskursa“, nav. izdanje Novi Sad 2005., str. 38
17 Mišel Fuko: „Reči i stvari“, Beograd, Nolit, 1971, str. 108
18 Mišel Fuko: „Reči i stvari“, nav. izdanje, str. 109
19 Mišel Fuko: „Reči i stvari“, nav. izdanje, str. 109
20 Mišel Fuko: „Reči i stvari“, nav. izdanje, str. 110
21 „Lexikon Kritische Diskursanalyse. Eine Werkzeugkiste“, prir. Siegfried Jäger. Jens Zimmermann, Edition Diss, UNRAST-Verlag, Münster 2010, str. 116
22 Michel Foucault: „Hermeneutik des Subjekts. Vorlesungen am Collége de France (1981-1982), Suhrkamp, Frankfurt/M 2004. Originalno izdanje 2001, str. 308-336
23 Michel Foucault: „Überwachen und Strafen“, Suhrkamp, Frankfurt/M 1994 (original 1975), str. 249
24 Prema Mišelu Fukou čini se da svaka kultura sadrži jednu svoju karakterističnu ogledalnu sliku (Spiegelbild), odnosno jedan „codes fondamentaux“ unutar koga se navodno okupljaju „ceux qui régissent son langage, ses schémas, ses échanges, ses techniques, ses valeurs, la hiérarchie de ses pratiques“. Vidi: M. Foucault: „Les mots et les choses. Une archéologie des sciences humanines“, Paris 1966, str. 20.
Ovo samo delimično odgovara istini, budući da empirijski poredak stvari počesto prouzrokuje nešto treće, pri čemu se čini „kao da kultura oslobadjajući se delimično svojih lingvističkih, perceptivnih i praktičnih veza, primenjuje na njih neku vrstu pomoćne mreže koja ih neutrališe, a u njihovom medjuprostoru ih istovremeno ističe i isključuje, dovodeči ih pred samo biće poretka. (…) Tako se ta ‘središnja’ regija, u onolikoj meri ukoliko ispoljava načine bivanja poretka, može smatrati kao najbitnija: ona prethodi rečima, percepcijama i gestovima koji treba da tu regiju izraze sa manje ili više tačnosti i sreće. (…) Tako u svakoj kulturi, izmedju upotrebe onog što bismo mogli nazvati kodeksom koji rasporedjuje i refleksije o poretku, postoji golo iskustvo o poretku i njegovim načinima bivanja“. Vidi: M. Fuko: „Reči i stvari, nav. izdanje, str. 64-65. To „golo iskustvo o poretku i njegovim načinima bivanja“ u jednoj kulturi valja da bude podvrgnuto jednoj analizi – analizi diskursa – koja je, kao što vidimo, nužno složena zbog postojanja jedne „središnje regije koja razotkriva poredak u samom svom biću“ i posve je /ta regija/ sumnjičava spram bizarnog i pojednostavljenog gledanja da unutar jedne kulture postoje samo tek izvesni „codes fondamentaux“, pretstavljajući na taj način kulturu samo unutar njenih površinskih, „kodnih“ efekata. Da bi se takvo pojednostavljeno gledanje na kluturu izbeglo neophodna je jedna arheološka analiza epistemološkog polja. Prim. B.T.
25 O francuskoj školi diskurzivne analize videti monografiju Glyna Williamsa: „French Discourse Analyse. The Method of Post.structuralism“, Routledge, London 1999.
26 Videti primera radi radove: R. Barthes: „La linguistique du discours“ (u: „Sign, Language, Culture“, The Hague 1970), J. Kristeva: „Ideologie des Diskurses über Literatur“ (u: Richard Brütting, Berhard Zimmermann (prir.) „Theorie – Literatur – Praxis. Ein Arbeitsbuch zur Literaturtheorie seit 1970“, Frankfurt/M 1975, G. Genette: „Strukturalismus und Literaturwissenschaft“ (orig. na franc 1966); videti prevod na nemački jezik 1972 u: H. Blumensath: „Strukturalismus in der Literaturwissenschaft“, Köln 1972.
27 Rolf Kloepfer: „Die neue Literaturwissenschaft ist ein Werk von Generationen“. R. Kloepfer: „Kann die Literaturwissenschaft Wissenschaft werden?“, u časopisu „Sprache im technischen Zeitalter“, Nr 38, 1971, str. 166.
28 Arne KLawitter: „Diskursanalyse. Diskurs und Archiv“, u: Michael Ostheimer: „Litweraturtheorie. Aufsätze und Anwendungen“, Vandenhoeck § Ruprecht, Göttingen 2008, str. 172
29 Michel Foucault: „Le langage à l’infini“, u: „Tel quel“, broj 15, jesen 1963, str. 47
30 Arne Klawitter, nav. rad str. 173
31 Michel Foucault: „Le langage à l’infini“, u: „Tel quel“, broj 15, jesen 1963, str. 49
32 Achim Geisenhanslücke: „Der Widerstand gegen die Theorie. Literatur und Diskursanalyse bei Michel Foucault“, u: Marcus S. Kleiner: „Michel Foucault. Eine Einführung in sein Denken“, Frankfurt a. Main 2001, str. 68
33 Clemens Kammler: „Historische Diskursanalyse (Michel Foucault)“, u: Klaus-Michael Bogdal (prir.) „Neue Literaturtheorien. Eine Einführung“, Opladen 1997, str. 51
34 Michel Foucault: „Die Ordnung der Dinge. Eine Archäologie der Humanwissenschaften“, Frankfurt a. Main 1974, str. 365 (franc. „Les Mots et les Choses. Une archéologie des sciences humaines“, Paris 1966)
35 Thomas Ernst: „Foucault, die Literatur und der Gegendiskurs“, u: Marwin Chlada, Gerd Dembrowski (prir.) „Das Faucaultsche Labyrinth“, Alibri Verlag, Aschaffenburg 2002, str.154
36 Mišel Fuko: „Poredak govora“, u: „Mišel Fuko 1926-1984-2004. Hrestomatija“, Vojvodjanska sociološka asocijacija, Novi Sad 2005, str. 48
37 Michel Foucault: „Schriften zur Literatur“, Minhen 2003, str. 334
38 Friedrich A. Kittler: „Ein Erdbeben in Chili und Preußen“, u: „Positionen der Literaturwisssenschaft: Acht Modellanalysen am Beispiel von Kleists ‘Das Erdbeben in Chili'“, prir. David E. Wellbery, Minhen,1985, str. 24
39 Susanne Scholz: „Objekte und Erzählungen: Subjektivität und kultureller Dinggebrauch im England des frühen 18. Jahrhunderts“, Königstein, 2004, str. 8
40 Ulla Haselstein: „Die Gabe der Zivilisation: Kultureller Austausch und literarische Textpraxis in Amerika 1682-1861“, Minhen 2000, str. 155
41 Mišel Fuko: „Reči i stvari“, „Nolit“, Beograd 1971, str. 110
42 Mišel Fuko: „Reči i stvari“ nav. izdanje, str 110
43 Michel Foucault: „Archeologie einer Leidenschaft“, u: „Schriften in vier Bänden. Dits et Ecrits“ IV, Frankfurt/M. 2005, str. 738
44 Michel Foucault: „Zur Publikation der Nietzsche-Gesamtausgabe /1967/, u: „Schriften in vier Bänden. Dits et Ecrits“ IV, Frankfurt/M. 2005, str. 1027
45 Michel Foucault: „Die sprache, unendlich“, u: Schriften in vier Bänden. Dits et Ecrits“ I, Frankfurt/M. 2001, str.
46 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“, „Plato“, Beograd 1998, str. 108
47 Mišel Fuko, nav. rad, str. 135
48 Mišel Fuko, nav. rad, str. 13
49 Mišel Fuko, nav. rad, str. 215
50 Rainer Baasner, Mario Zens: „Methoden und Modelle der Literaturwissenschaft. Eine Einführung“, Erich Schmidt Verlag, Berlin 1996, str. 134
51 Achim Geisenhanslüke: „Gegendiskurse. Literatur und Diskursanalyse bei Michel Foucault“, Synchron Publishers, Heidelberg 2008, str. 85
52 Achim Geisenhanslüke, nav. rad, str. 125
53 Roman Jakobson: „Šta je poezija?“ („Co to jest poezja?“, 1933). Navod preuzet iz knjige Ane Bužinjske i Mihala Pavela Markovskog „Književne teorije XX veka“, „Službeni glasnik“, Beograd 2009, str. 226
54 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“, nav. izdanje, str. 100-101
55 Mišel Fuko: „Arheologija znanja“, nav. izdanje, str. 108
56 Petra Gehring: „Foucault – Die Philosophie im Archiv“, Campus, Frankfurt am Main, 2004, str.132
57 Michel Foucault: „Gespräch mit Michel Foucault“ u: „Schriften, III. Dits et Ecrits“, (Bd. III), Suhrkamp, Frankfurtam Main 2003, str. 521
58 Mišel Fuko: „Riječi i stvari“, „Nolit“, Beograd 1971, str. 110
59 Michel Foucault: „Funktionen der Literatur“, u: Eva Erdmann, Rainer Forst, Axel Honneth (prir.) „Ethos der Moderne. Foucaults Kritik der Aufklärung“, Campus Verlag, Frankfurt am Main 1990, str. 233
60 Michel Foucault: „Funktionen der Literatur“ u nav. izdanje, str. 233
61 Achim Geisenhanslüke: „Gegendiskurse. Literatur und Diskursanalyse bei Michel Foucault“, Heidelberg 2008, str.128
62 Knjiga je objavljena u „Synchron Wissenschaftsverlag der Autoren“ u Hajdelbergu 2003. Stranice na koje se pozivamo u ovom radu su 353-376. Prim. B.T.
63 Mišel Fuko: „Reči i stvari. Arheologija humanističkih nauka“, srpskohrvatski prevod, Beograd, „Nolit“ 1971, str. 392
.
.
.
.
.
.
