Pusta teretana

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PUSTA TERETANA

(kratke crtice o fašizmu snage)

 

 

 

 

 

 

LICA:

DEVOJKA – ona koja je savršena, instruktorka i privatni trener

BOLEŽLJIVICA – njena prijateljica, uplašena od vlastitog nesavršenstva

PRIJATELJ/po potrebi nam je jasno da je on TIRESIJA – u pravom smislu te reči, kao i svi dobri ljudi čisti teretanu i tuđa govna

DIREKTOR – igra se Boga i vrši hibrise

MENADŽERKA – nesavršena, ali Bože moj

Radnja komada dešava se u teretani, sve vreme oko, u i na spravama.

Važno je da se komad dešava na zimu, kada su vetrovi, a u teretani je toplo kao u utočištu ili paklu. Kako ko doživi.

Vremenski protoci su mali i beznadežni za promene. Ipak, negde pred Apokalipsu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Fasted for 60 days

Wore white

Abstained from mirrors

Abstained from sex

Slowly did not speak another word

And that time my hair I grew past my ankles

I slept on a mat on the floor

I swallowed a sword

I levitated

Into the basement

Confessed my sins

And was baptized in a river

Got on my knees and said, „Amen“

And said, „I mean“

I whipped my own back

And asked for dominion at your feet

I threw myself into a volcano

I drank the blood and drank the wine

I sat alone and begged and bent at the waist for God

I crossed myself in thought

I saw the devil“

-Beyoncé, Denial (Lemonade Poem, Part 2)

 

FLEKSIBILNOST

PRIJATELJ/TIRESIJA:

Sistem rodi direktora. A direktor rodi teretanu. A teretana rodi muškarce željne žena u teretanama. A muškarci željni željni žena u teretanama rodiše devojku. A devojka se rodi iz sistema. Svega dakle, četiri koljena od sistema do devojke, koljena četiri, i od Devojčinog zaposlenja do smrti direktora, koljena četiri.

U ovom činu,  direktor još uvek ne umire. To će doći kasnije. U ovom činu Devojka dovede drugaricu u teretanu u kojoj radi. Teretana je ekskluzivna, za odabrane klijente. Drugarica se plaši bolesti i želi da izgradi imunitet kako ne bi umrla. Direktor dovodi još bogatih mušterija. Mušterijama se sviđa kako Devojka izgleda. Menadžerki Devojka ide na živce, ali joj se njena drugarica svidi, iako je Drugarica hipohondar.

(Boležljivica koncentrisano radi trening dok je Devojka posmatra.)

BOLEŽLJIVICA:

Još samo trideset i pet hiljada sklekova i dovešćemo se u stadijum apsolutno izdefinisane perfekcije, zlatnog preseka, zlatnih pločica, zlatnih krvnih slika i zlatnih testova urina koji nemaju ništa u sebi osim zlaćane boje ispišane vodice.

DEVOJKA:

Bilo bi lako, znaš, da je sve samo do treninga. Osećala bih se sigurnije. A izgleda da ima toliko stvari koje ne mogu da se kontrolišu.

BOLEŽLJIVICA:

Ali ti uvek sve kontrolišeš.

DEVOJKA:

Sve, gotovo sve, osim sudbine, Boga i svetskog poretka.

(Ulazi Menadžerka sa Direktorom.)

DIREKTOR (Devojci):

Ne možemo još sa sigurnošću tvrditi da li naši dobri, ekskluzvni korisnici sa zlatnim karticama dolaze danas ili sutra, ali molim te da budeš u pripravnosti.

BOLEŽLJIVICA:
Ona je oduvek u pripravnosti ili nije. Njoj ta odlučnost toliko lako polazi za rukom da lakoća deluje gotovo prisilno.

MENADŽERKA:

Ko ste vi?

DEVOJKA:

Ona je moja prijateljica.

MENADŽERKA:

Nisam znala da imaš prijatelje koji mogu sebi da priušte usluge naše teretane.

BOLEŽLJIVICA:

Vidite li da sam priuštila?

MENADŽERKA:

Tako ste lepi.

BOLEŽLJIVICA:

Umirem. Uskoro. Hiljadu autoimunih bolesti hara ovim svetom, razdirući naše ćelije, volje i moći svakog dana, ono najbolje i najgoro ljudsko umire pod jednom tako malom pretnjom kao što je igra slučaja da se neuroni usprotive logici ili da pankreas jedno jutro sam sebi proglasi dijagnozu anksioznosti. I tako završavamo sa dijabetesima i multiplim sklerozama, a kad se svemu tome dodaju i pandemije, kontaminacije, gađenje…

MENADŽERKA:

Ne umirete.

DIREKTOR:

Plaća da ne umre.

BOLEŽLJIVICA:

Plaćam imunitet. Celo kraljevstvo za imunitet.

DIREKTOR:

Savršenstvom dolazimo do imuniteta. Evo, pogledajte samo vašu prijateljicu iz detinjstva. Zdrava je ko dren. Sedam godina, sedam iscrpnih godina rada u ovom prostoru učinili su vašu, nekada nesigurnu petnaestogodišnju prijateljicu, stenom i kamenom.

DEVOJKA:

Radim i zdrava sam – to je jedina definicija rada i zdravlja, taj glagol u prezentu.

DIREKTOR:

Da se vratimo na temu – jesi li spremna da danas ili sutra da primiš nove mušterije?

DEVOJKA:

Po već mnogo puta spomenutoj vojničkoj poslušnosti, ja sam zauvek spremna.

DIREKTOR:

Čudno, kao da gubiš onaj gluteus od pre kog meseca.

DEVOJKA:

Mršavost se vraća u modu.

MENADŽERKA:

Ti uvek znaš šta je u modi. Koliko samo energije odlazi na to.

DIREKTOR (prilazi i mazi Devojku po kosi):

Zato je ona najbolja devojčica od svih.

(Direktor i Menadžerka odlaze. Ostaju dve prijateljice. Boležljivica gleda za Menadžerkom.)

BOLEŽLJIVICA:

Taj život kod nje, to je tako retko…

DEVOJKA:

Hajde sad da radiš plank.

BOLEŽLJIVICA:

Ne mogu. Osećam da mi telo posustaje.

DEVOJKA:

Veruj mi da možeš. Znaš li da su ljudi u logorima gladni izdržavali, okopavali, gladni živeli…

BOLEŽLJIVICA:

Gladni umirali. Čini mi se da je tvoj pojam nadčoveka najbliži pojmu mrtvaca. Vojnička disciplina koja se sprovodi prisilno, dakle. Zdravlje i smrt. Čitav splet paradoksa.

DEVOJKA:

Svašta, ne lupetaj. Sve je jasno. Čula si da me direktor pohvalio?

BOLEŽLJIVICA:

Čula sam. Čula sam mnogo puta i kako te ja hvalim, naročito u momentima kad sam mislila da imam upale pluća, ciroze jetre i pantljičare, a dok si ti samo išla okolo, kakila svoje čia semenke i svojim izdefinisanim tricepsom pokazivala da nećeš umreti.

DEVOJKA:

Znaš, ja sam preživela i koronu jednom. Bar mislim da jesam. Kažu da je to ono kad nemaš čulo ukusa i kad ne možeš da jedeš.

BOLEŽLJIVICA:

Dušo, to nije korona.

DEVOJKA:

Pa šta je onda?
(Ulazi Prijatelj. Nosi sa sobom asepsol i krpu i čisti spravu.)

PRIJATELJ:

Neki drugi problemi, verovatno i telesni i potpuno bestelesni u isti mah.

DEVOJKA:

Nije smešno, ja se nikada tako ne bih šalila.

PRIJATELJ:

Kad ti dolaze ovi ekskluzivni na trening?

DEVOJKA:

Danas ili sutra, nije rekao, rekao mi je da budem u pripravnosti.

PRIJATELJ:

Ceo svet je u pripravnosti, pa zašto ne bismo bili i mi? Jedino ekskluzivni klijenti nisu u pripravnosti, oni koriste ekskluzivne usluge koje im pružamo mi, koji smo u uvek pripravnosti da ih ekskluzivno pružimo.

BOLEŽLJIVICA:

Toliki bogati ljudi vam dolaze. Kao da se trenutno baš svi plaše smrti, a ne samo ja. Sećam se momenta kad sam saznala da mi otac ima terminalnu bolest. Mislim da je i on tad išao na treninge. Dokazivao je sebi nešto. On je mrtav, ali da je živ neminovno bi išao opet, čisto da predupredi smrt.

PRIJATELJ:

Ne sećam se da je trenirao, tvoj otac je uvek igrao šah.

BOLEŽLJIVICA:

Kažem, pred smrt, tad ga niko od vas nije ni video.

PRIJATELJ:

Ne moraš videti čoveka pred smrt da zaključiš da li više naginje šahu ili teretani.

DEVOJKA:

Ne mislim da sve ima nužno veze sa smrću. Možda ljudi samo žele da budu bolji.

PRIJATELJ:

Bolji ljudi iskidanih mišića na veštačkim praškovima uvezenim iz visokosuicidalnih predela. Čudno.

(Prijatelj odmahuje rukom i odlazi.)

BOLEŽLJIVICA:

Lepo se provedi sa ekskluzivnom klijentelom. Ne osećam poboljšanje svog tela, ali ne verujem ni da ću ga ikada osećati.

DEVOJKA:

Možda bi trebalo da probaš saunu, iziskuje daleko manje napora svih ćelija, iako napor proizvodi plač, a plač, ja to najbolje znam, je ipak jedna plemenita pojava kad se pojavi, čak plemenitija od strahotnog znoja očajanja ispod čučnjeva sa opterećenjem.

BOLEŽLJIVICA:

Ti ćeš ili spasiti ili razoriti svet. Videćemo kako će se kontrola oteti kontroli.

(Boležljivica odlazi, glavu promalja direktor.)

DIREKTOR:

Tripujem, sama si?

DEVOJKA:

Često.

DIREKTOR:

Razmišljao sam o tom trendu mršavosti. Ne čini se kao dobra ideja. Svet je predaleko otišao – zamisli još da me optuže da sam te ja gurnuo u anoreksiju! A i klijenti vole tvoje prirodne obline, koje su ih mahom ovde i dovukle.

DEVOJKA:

Ne sećam se toga. Ustvari, nekad se ničega ne sećam, osim da sam jačala gluteus kako bi postao kamen, a onda je i srce to postajalo – smešni oksimoron, Toše Proeski na radiju odzvanja „Srce nije kamen“, moji mišići, isklesani kao od kamena. Sa petnaest godina sam počela da radim ovde i što su me više gutali pogledom više sam se osećala kao definisana masa.

DIREKTOR:

Budi snažna. Daješ nam ono što se nekoć zvalo hleb a sada se zove ugljeni hidrati. Gosti će doći sutra.

(Direktor odlazi.)

DEVOJKA (publici):

Uvek o meni priča sa nekom ogromnom količinom ponosa. Kada dođu ekskluzivni klijenti, on moju kosu sklanja i prstom pokazuje onaj pregib gde mišić postaje glad, a glad postaje strah. I onda, paradoksalno, strah nestaje, telo ti postaje kamen i ti znaš da moraš da ostaneš dovoljno jaka kako bi izdržala ekskluzivnog onog ili ovog koji je tu došao da bi ga ti, snažna, naučila da živi dok se njegovo dijonizijsko luči na tvoje apolonsko. Direktor sve posmatra, i on to sve gleda i pogleda me i potapše po glavi i kaže mi „dobra si devojka i zarađuješ mi ugljeni hidrat“ i ode kući, sav mirišljiv, i ja se pitam da li je njegovo srce od kamena i kada misli o meni ili postoji ipak ono nešto što on oseti, a što nije unapred definisano pogledom ekskluzivnih klijenata koji žele da ih treniram samo ja i da li će doći dan kad će me zagrliti i reći „dobra si devojka, ali ne moraš više da mi zarađuješ ugljeni hidrat“ i kada će me pogledati kao da sam čovek, a ne kao da sam kip. Jer on miriše na skupo, ali ne miriše na čoveka, a opet, mislim, možda ja imam potencijal da sebe oslobodim od kipa, a njega od bogatstva i da konačno postanemo ljudi. U svakom slučaju, o tome maštam često. Bar otkad radim ovde, a ovde radim jako dugo, otkad Bog stvori ženu i moćnog muškarca koji ju je naveo na kiselu Greni Smit jabuku, baš onu koja ima najmanje šećera.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KONDICIJA

PRIJATELJ/TIRESIJA:

Kao što je pisano kod proroka: evo ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom. Glas vapijaće u teretani: Pripremite put Gospodnji, izlečite moj um. Pojavi se Menadžerka pred Boležljivicom i propovijedajući ljubav za oproštenje grehova. I svi shvatiše šta je ljubav gde videše u ljubavi Boležljivicu i Menadžerku, i svi oprostiše. A Devojka beše obučena u svoj Adidas krop top i jeđaše semenke i tek pokoji badem. I propovijedaše govoreći: Dolazi za mnom jači od mene pred kim ja nisam dostojna sagnuti se.

I ja, koji sam prorok, i ja, Tiresija, sam joj lepo rekao da ne meša Stvoritelja sa vlasnikom firme. Ali, nije me slušala. I videćete kako me nije slušala. Za pet minuta ću pokušati da joj objasnim da je on bolesnik, a ne Bog. To će biti besuspešno i, uprkos tome što ćemo mi shvatati da je prava ljubav na strani Boležljivice i Menadžerke, a ne na strani nje i Direktora, ona ništa od toga neće razumeti i ova scena će zbog toga biti mučna. Mislim, nažalost, ona je potpuno izmanipulisana.

( U prostoriji su Prijatelj i Boležljivica. Prijatelj brižljivo briše sprave.)

BOLEŽLJIVICA:

Nisam bila bolesna preko godinu dana. Kažu da je to prokletstvo i da je samo pitanje trenutka kad će nešto da pođe po zlu, u slučaju da sve ide previše dobro.

PRIJATELJ:

Zdravlje ne garantuje da sve ide po planu. Potrebno je malo više od zdravlja da bi nešto bilo „dobro“.

BOLEŽLJIVICA:

Zavisi kako definišeš dobro.

PRIJATELJ:

Tebi je dobro očigledno dobro ono što je „najgore“, ti baš voliš svoje bolesti.

(Tišina.)

BOLEŽLJIVICA:

I? Seliš li se?

PRIJATELJ:

Dosadna si.

BOLEŽLJIVICA:

Izvesno, ali ne sećam se kad smo se sreli, a da ti nisi pričao o tome kako želiš da se odseliš. Onda sam počela da te ispitujem o tome preventivno, jer već znam u kom će smeru razgovor da nam krene.

PRIJATELJ:

Kad sam bio dete…

BOLEŽLJIVICA:

Kad si bio dete nisi maštao o tome da živiš na zapadu kao što misliš da jesi.  Tada si, zapravo, o tome besramno lagao. Lagao si celu školu da si ti, zapravo, iz Holandije. Kao, rodio si se tamo i tako te stvari.

PRIJATELJ:

Izlišno je razmišljati o seobama, sad mi se tako čini. To mi je neka nova perspektiva. Čini mi se da smo već u nekoj Evropi, samo ne mogu da ustanovim da li je ona naša najveća noćna mora ili san u kom možemo bezgranično da jedemo Oreo. Nekad, kada gledam mog partnera preko ekrana, na časak u uglu njegove sobe primetim da ima čokoladu na polici. Ta čokolada je obična, jednostavna. Onda vidim svoju čokoladu. Moja ima i keks i višnju i bademe pride. Pitam se tada: ko onda živi u Evropi? Moja čokolada je, očigledno, nabrijanija od njegove.

BOLEŽLJIVICA:

Kakva sumorna naklapanja. Partner iz Francuske, partner iz Holandije, partner iz Skandinavije. Da li je moguće da ne postoji nijedan gej čovek u Srbiji koji bi te zanimao?

PRIJATELJ:

Ne znam. Možda nisam gej. Možda sam samo seksualno orijetnisan ka kamerama.

BOLEŽLJIVICA:

Vas dvoje ste isti, identični. Džaba joj ceo život držiš pridike. Kamera ili mišići kao stene, to je isto. Vama je lepo samo ono u oblicima. Nikada nisam razumela zašto se toliko brineš za nju. Bolje je da se brineš za sebe.

PRIJATELJ:

Brinem se za nju zato što smo isti. Nekada sam se brinuo i za tebe, jer nismo isti. Mislim, mnogo se brinem za sve ljude. Ali više se ne brinem za tebe, kao da predosećam da je tvojim mukama uskoro kraj. Ne znam kako da objasnim to proviđenje.

(Ulazi Menadžerka.)

MENADŽERKA:

Kul. Sve je nekako kul. Dnevna zarada je nadprosečno dobra, ja sam danas stigla da odem i kod pedikira koji nije ekskluzivni, ali bolje što nije, ne mogu više da trpim debile koji nam dolaze ovde. Još mi samo treba tamo da ih gledam.

PRIJATELJ:

Znate, ja ću jednom da odem odavde, možda. Ali izlišno je ići, nekada mislim…

BOLEŽLJIVICA:

Verovatno će da se teleportuje u kameru.

MENADŽERKA (smeje se):

Tvoj humor je nekako rasterećen. Ne vidim to često, svi su nešto mračni, stalno mračni. Ja volim život. Ne znam kako sam upala među ove mračne sprave i mračne ljude.

PRIJATELJ:

Ne znam šta je Vama mračno, ja po ceo dan čistim prašinu.

MENADŽERKA (sanjivo):

Čistila sam je i ja, jednom za kaznu, kad sam bila klinka. Izašla sam uveče na svirku i onda se jednostavno nisam vratila na vreme, pa mi je mama dala da očistim prašinu. I stvarno je bilo lepo i zabavno. Mnogo trunčića mi je treperilo ispred očiju, kao svetla od reflektora ili gel lak sa šljokicama preko crvenog laka ili kao zlatni trunčići sa Novogodišnje jelke ili…

BOLEŽLJIVICA:

Ili kao šećer kad se prospe po vanilicama, koje ne smem da jedem trenutno. Zabranila mi je moja najbolja drugarica.

MENADŽERKA:

Ti si jako lepa. Ne znam zašto bi ti zabranila da jedeš.

BOLEŽLJIVICA:

Rekla mi je da šećer nije zdrav.

MENADŽERKA:

Ja bih rekla da si ti zdrava. Imaš lepe, rumene obraze i nemaš usta sa hijaluronom kao ja. Tvoja usta su ljubljiva, puna i jetka. Nemaš moje grudi, u koje su stavljani silikoni koji su posle izvađeni, kad više nije bilo u modi. Grudi su ti prirodne i lepe, oble, ženske.

(Boležljivica je izenenađena i posramljena i učini nešto u maniru svoje posramljenosti, ali joj je i drago, pa učini nešto i u maniru svoje dragosti. Ulazi Devojka.)

PRIJATELJ:

Danas si ostala duže nego juče na poslu.

DEVOJKA:

Da li me to proveravaš?

(Boležljivica i Menadžerka ne obraćaju pažnju na to što je Devojka tu već se gledaju i govore jedna drugoj. Prijatelj i Devojka posmatraju jedno drugo i saobraćaju se isključivo između sebe. Od ovog trenutka na sceni postoje dva plana. Na jednom se dešava nešto lepo, na drugom se dešava nešto nedefinisano i nedorečeno.)

DEVOJKA:

Koja je uopšte tvoja svrha? Da me ispituješ?

PRIJATELJ:

Ja ti tako retko pričam o onome što vidim. A stalno vidim nešto i kroz kameru i kroz tvoje oči. I stalno me boli glava. Da li od kamere ili od tvojih očiju ili od iluzije tela – to već ne mogu da ti kažem.

DEVOJKA:

Ti se nikad ne pitaš kako je meni.

PRIJATELJ:

Baš suprotno, uvek se pitam kako ti je i baš zato me boli glava.

BOLEŽLJIVICA (Menadžerki):

Niko mi nikad nije rekao da sam zdrava. Mada, sećam se da sam se osećala tako jednom… Smem li da ti govorim „ti“?

MENADŽERKA:

Gladna sam. Hoćeš da odemo na picu?

PRIJATELJ (Devojci):

Sanjao sam sinoć muškarca sličnog našem Direktoru, jer svakog koji ovde vidim je jedan baš takav i svakog ti sprovodiš kroz snove, dakle, sanjao sam njega, tog nekog anominog muškarca, kako ulazi u neki razrušeni prostor pored močvare. Gomile malih devojaka velikih očiju drhtalo je dok se on približavao sa kopljem. Šta ti je, zašto drhtiš?

BOLEŽLJIVICA (Menadžerki):

U kostima me preseca strah od žvakanja korice od pice. Bojim se dijabetesa. Ona mi je zapretila…

MENADŽERKA:

Ti si poslednja osoba koja bi trebalo da se plaši.

BOLEŽLJIVICA:

Rođena sam pod katastrofom i ta mogućnost katastrofe oduvek je, sama po sebi, jedna katastrofa. Gledala sam drugu devojčicu kad sam bila dete, nju i njeno savršeno telo, ali mene niko me nije gledao, a nju, nju su gledali svi… Pa i ja.

MENADŽERKA:

Pogled ne definiše. Ti jesi žena.

BOLEŽLJIVICA:

Propadljivog tela.

MENADŽERKA:

I ona ga ima, veruj mi.

DEVOJKA (Prijatelju):

Odlazi, plašiš me. Ti si strašno ljubomoran. Svi tvoji partneri su preko okeana, moj jedan, onaj kog volim je pored mene. I možda nikad ništa…

PRIJATELJ:

Nikad ništa, da. Sve i svašta, a nikada ništa. Sve ti je tvrđe dupe i sve ti je okoštaliji vrat. Možda kažeš sebi ljubav, a ustvari misliš izdržaj u zgibu. Danas je, kao i svaki dan, on doveo nekog svog i ti si…

DEVOJKA:

Ne znam zašto toliko pričaš. Valjda se podsećaš maternjeg jezika sa mnom? Valjda podsećaš sebe na to da znaš još uvek da govoriš jezik kojim se govori sa živim ljudima, a ne sa kamerama.

BOLEŽLJIVICA (Menadžerki):

Misliš li da se može živeti zauvek?

MENADŽERKA:

Ako se voli, nekad se tako čini.

BOLEŽLJIVICA:

A kako se voli? Kako se veruje da neće biti najgore?

MENADŽERKA:

Nikad se nisam osećala kao da će biti najgore i baš zato u tebi vidim najbolje. Eto, to nije još uvek ljubav, ali mislim da sam se zaljubila.

BOLEŽLJIVICA:

Da li je moguće da sam ja zaljubljena u tebe? Da li je to ljubav? Nije ispred kamere ili pod pogledima mušterija ovih ili onih? Verujem ti, lepa si kad se smeješ i negde u sebi…

MENADŽERKA:

Znaš da je to dovoljno.

(Poljube se i ne razdvajaju se, faktički, do kraja.)

PRIJATELJ (Devojci):

Hajde sa mnom u Holandiju. Možda je ipak to rešenje.

DEVOJKA:

Neću, izgubiću posao.

PRIJATELJ:

Misliš da ćeš izgubiti njega kog nikad nisi ni imala ili sve one muške dodire koji te navodno nisu pipnuli.

DEVOJKA:

Moje telo je snažno, snažnije od tvog, ja sve izdržavam i izdržaću a kada prođem Golgotu onda će me on podići sa poda i poljubiti me i konačno ću biti ovenčana darom, tom večnom ljubavlju i neće više biti važno da li sam uradila biceps ili kvadriceps.

PRIJATELJ:

Ti ne znaš šta je ljubav.  Ne znam ni ja, ali bar sam svestan da volim samo ideju o idealnoj lepoti, jedan blesak svetlosti na snimku i jednu šarenu razglednicu. Ti nisi svesna laži u koje se ubeđuješ. A i još po nečem sam u sitnoj prednosti nad tobom – kamera mene gleda u oči, on tebe gleda samo u mesta koja na sebi prezireš.

(On odlazi. Ona ostaje zagledana u Menadžerku i Boležljivicu. One se obe obraćaju publici, prvo jedna, pa tek onda druga.)

BOLEŽLJIVICA:

Odjednom, ne osećam pritisak smrtnosti, osećam samo nju. I sebe. Kako je čudno biti tu. Iz mene se otpušta svaki najmanji atomić snage i čini mi se da postajem nebo, prepuno bureka, pice ili nagoveštaja šiš – ćevapa. Volela sam halapljivo da gutam i jedem rozen – tortu, ali ona je sedela i gledala u čašu vode prekoputa mene i mene je nekada bilo sramota da prekoputa nje budem čovek. Jednom posle škole sam je pitala: Quo vadis, gospođice, a ona mi reče: Idem na trening da me upiju. I tada sam stala i gledala je dugo kako odlazi, zamahujući kosom tako da su se svi prozori zgrade pored naprasno otvorili i pogledali je, a ona je, zaista, upijala i mene i ceo svet i ja sam postajala ništa, jer je ona rušila svetove, a ja sam jela rozene. I onda te neko pogleda – tvoju belu kožu i za nju kaže da je rumena i odjednom je sve lako – kao da baš nikad nisi bio nedovoljan, kao da baš nikad nisi bio prijatelj žene koju su voleli mnogi. Kao da si ti bio, odjednom, ta voljena žena.

MENADŽERKA:

Kada je kupila svoj fitnes pas, inspirisana i izrevoltirana prijateljičinim, navodnim, nagoveštajem života u gluteusu, ja sam je pogledala i znala sam da je nesrećna. Vrlo važno, pa baš i šta, pomislih – svi su, brate, nesrećni. Ali iz nje je izbijao život kog nije bila svesna i iz nje je izbijala ljubav koju nije znala da može da pruži, opterećena prijateljičinim grčevitim držanjem za ručke od bicikla. Dan po dan, svaki dan, htela sam da joj kažem da su joj obrazi rumeni i da će divno da se uklope uz moju plišanu, rumenu trenerku, ali joj to nisam govorila i gledala sam da li će i ona to da nasluti. Naslutila je i ona moju životnost ispod slojeva pliša, jer ona ume da oseća životnost makar u strahu od smrti. Mene nikad nisu zanimale žene koje ruše svetove. Na kraju dana, ta njena prijateljica je rušila svetove, ali je najviše rušila sebe, ta njena prijateljica, koju sam ovde gledala otkad ima petnaest. To lepo savršenstvo koje je on izlagao muškarcima da bude preplanulo i znojem ovenčano, ja sam zanemarivala. A njena drugarica kad se pojavila, rekla sam sebi: Evo čoveka, evo žene! I bila je prava. I ljubav je bila prava.

(Monolog prekine Devojčin urlik.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KARDIO

PRIJATELJ/TIRESIJA:

Budući da su mnogi pokušali izložiti kazivanje o događajima koji su se dogodili među nama, kao što nam predadoše oni koji su od početka bili očevici i sluge Riječi (Logosa), namislih i ja, Tiresija, ispitavši tačno sve od početka, po redu pisati tebi, moja prijateljice, da poznaš temelj onih reči kojim si naučena.

A naučena si da poštuješ zakon i veruješ u institucije. Ipak, Direktor, pre svoje smrti nije osuđen za:

Član 180

• Ko zloupotrebom svog položaja navede na obljubu ili sa njom izjednačen čin lice koje se prema njemu nalazi u odnosu kakve podređenosti ili zavisnosti, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Član 183

(1) Ko podvede maloletno lice radi vršenja obljube, sa njom izjednačenog čina ili druge polne radnje, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom.

(2) Ko omogućava vršenje obljube, sa njom izjednačenog čina ili druge polne radnje sa maloletnim licem, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

Član 184

(1) Ko navodi ili podstiče drugog na prostituciju ili učestvuje u predaji nekog lica drugome radi vršenja prostitucije ili ko putem sredstava javnog informisanja i drugih sličnih sredstava propagira ili reklamira prostituciju,

kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno prema maloletnom licu,

učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom.

 

U ovoj sceni će direktor slučajno dobiti srčani udar dok jebe Devojku i istovremeno propoveda svoj beskrajno dosadan monolog o tome kako ju je: manipulisao, podvodio i kako je zloupotrebio položaj. Ni za šta od toga, ni u jednom pravnom sistemu i ni u jednoj državi, ne bi bio osuđen.

Zaista, zaista vam kažem: ne možete da imate poverenje u institucije. Zaista zaista vam kažem: institucije su dobar alat, ali potreban je novac da bi se alat kupio i muške ruke da bi se alat koristio i zaista, zaista vam kažem: njega nijedan zakon između svih neće izdati.

(Devojka i Boležljivica sede i razgovaraju.)

BOLEŽLJIVICA:

Hoćeš nešto sa Glova?

DEVOJKA:

Hvala, ne, jela sam.

BOLEŽLJIVICA:

Stalno se pokrivaš lažima, a ustvari, jednako se plašiš kao i ja. Kako to ranije nisam razumela?

DEVOJKA (već umorna od svega):

Šta tu ima da se razume? Ljudi se plaše, ljudi su krhki. To su opšta mesta koja me umaraju.

BOLEŽLJIVICA:

Ali ti se grčevito držiš za ideju da to tako ne mora.

DEVOJKA:

Da li vi svi stalno razmišljate o tome o čemu ja razmišljam?

BOLEŽLJIVICA:

Mi moramo da razmišljamo jer ti slabo o čemu govoriš.

DEVOJKA:

Ja slabo o čemu govorim jer za razliku od vas, ja nisam tako nadobudno nabeđana u istinu. A vaše reči i vaše poduke umaraju me jednako kao muški pogledi.

(Boležljivica ustaje.)

DEVOJKA:

Gde ćeš?

BOLEŽLJIVICA:

Idem, mila. Sretna sam.

DEVOJKA:

Jesi li zaljubljena?

BOLEŽLJIVICA:

Strašno sam spokojna. Juče sam zaspala sa ljudskim dodirom na sebi i dozvolila sam dodiru da mi odledi strah. Zaspala sam istog časa, bez ijedne primisli o bilo čemu, a kamoli o smrti. Na trenutak, kad smo se ljubile, zapitala sam se da li će mi preneti virus, ali to je prošlo istog momenta kad sam osetila toplotu iz vagine i iz srca.

DEVOJKA:

Drago mi je zbog tebe. Istinski mi je drago.

BOLEŽLJIVICA:

Hvala ti. Ti si najbolji čovek kog znam, nemoj da misliš da sam te zaboravila.

DEVOJKA:

Na osnovu čega znaš?

BOLEŽLJIVICA:

Znam. Celi svet je ljubomoran na tebe, a ti samo pokušavaš da preživiš. I svima si nam isusovski oprostila.

(Devojka zausti nešto da kaže.)

BOLEŽLJIVICA:

I ja tebe volim. Samo sada znam da sam u nekog drugog zaljubljena.

(Boležljivica odlazi. Ulazi Direktor.)

DIREKTOR:

Zvala si me, lepa?

DEVOJKA:

Zvala sam te da te pitam šta je to ljubav?

DIREKTOR:

Može mnogo odgovara da se pruži na to pitanje, jer su istine mnoge i umnogome zavise od njihovog krajnjeg ishoda koji nam je nepoznat.

DEVOJKA:

Nije nepoznat. Postoje opcije.

DIREKTOR:

Postoje opcije, koje se ravnaju prema tome gde može da se napravi najbolja investicija.

DEVOJKA:

Zar je ljubav investicija?

DIREKTOR:

Kao i sve.

DEVOJKA:

Da li si ti investirao u mene?

(Direktor je posmatra kao da se nešto promenilo u njegovom odnosu prema njoj.)

DIREKTOR:

U izvesnom smislu. Da, dobra investicija.

DEVOJKA:

Voliš li me?

(Pauza.)

DIREKTOR:

Šta će ti taj odgovor? Mislio sam da tebi bar ne manjka afirmacije.

DEVOJKA:

Za afirmaciju te nisam pitala.

DIREKTOR:

No, dobro. U redu. Hoćeš priču? Ne znam da li te volim. Ne znam da li sam ikog u životu voleo. Ne znam umem li da volim. Istina, možda sam tebe najviše voleo za onoliko koliko umem da zavolim. Toliko uživam u tebi i pogledu na tebe da se nekada i uzbudim.

DEVOJKA:

Ali nikada nisi spavao sa mnom.

DIREKTOR:

Da li je iko spavao sa tobom?

(Devojka stoji nema, a potom postupno počinje da se skida, kao da se otrkiva.)

DIREKTOR:

To ti neće pomoći. (pogleda je) Tako ti je lep taj presek između grudi i stomaka. Sav je od mišića, čoveku je teško da poveruje da postoji mišić čak i na tom mestu.

DEVOJKA:

Znam da jeste, sećam se da je baš u njega gledao tvoj kum pre pet godina i da sam osetila njegovu erekciju na svom listu dok sam mu držala noge.

DIREKTOR:

Šta te briga.

DEVOJKA:

Uzmi me.

DIREKTOR:

Kako ti je lep taj prostor na kom se butina završava na kolenu. Sav je od bola, čoveku je teško da poveruje da postoji mišić čak i na tom mestu.

DEVOJKA:

Znam da jeste, sećam se kako me tvoj najbolji prijatelj iz kraja očešao po njemu rukom, ovlaš i slučajno, dok sam mu pokazivala vežbe za kvadriceps.

DIREKTOR:

Da li ti je to smetalo?

DEVOJKA:

Uzmi me.

DIREKTOR:

Kako ti je lep taj nožni palac. Sav je od boga, kao da kroz njega curi tamjan, čoveku je teško da poveruje da tamjan curi kroz tako žensko telo.

DEVOJKA:

Znam da jeste, sećam se kako me čak i tvoj otac pogledao ravno u taban dok sam mu objašnjavala vežbe za kičmu posle operacije. Da li je bio tvoj otac ili tvoj deda ili pradeda ili ne znam koji ogranak muške strane porodice, to apsolutno nemam u pamćenju. Znam samo da mi je rekao nešto, nešto o tabanima.

DIREKTOR:

Uzeću te, ako mi obećaš da ćeš sve zaboraviti.

DEVOJKA (seda mu na krilo):

Godinama zaboravljam, ali zaboravljam i da ćutanje nije zaboravljanje.

(Direktor je miluje po kosi i skida je. Počinju da vode ljubav. Istovremeno, direktor govori ka publici.)

DIREKTOR:

Bila je dobra investicija. Neko drugi bi rekao da je moja Menadžerka sa usnama od hijalurona pametna investicija da privuče potrošače, ali ja to nikada ne bih rekao. Ova devojka je zračila erotikom, trebalo je samo da je malo popravim. I na kraju smo uspeli, popravljena je. Ljudi su zbog nje dolazili u ovaj prostor i mi zahvaljujući njoj nikada nećemo propasti. Neko bi rekao da će je sve to uništiti, ali ona je postajala još bolja – snažnija, telesnija, oporija. Nikad je nisam čuo kako plače, samo sam je jednom čuo kako povraća previše zaslađen koktel na nekoj proslavi. Pa šta? Gađenje je i dalje snažnije od tuge. Novac se prelivao, a ona je bila sve lepša i evo je, sada, tu sedi i iskazuje jednu svoju želju, a možda tu želju niko ni ne ume da joj da. Ja jedva da umem. Curi mi krvotok iz polnog organa umesto sperme, možda baš zato što nikada nisam poželeo nijednu ženu osim ukoliko je ne bih izlagao tako da je svi drugi žele, a da pritom njena jedina želja bude da preživi.

(Devojka sve napornije pokušava da vodi ljubav sa njim, koji je sve uspavljeniji, sporiji i koji se sve više čini kao da je na izdisaju. Ovo traje…

 

Traje.

 

Da, ovo traje…

I traje…

 

I traje…

I ne očekujemo od njega da će da pokaže emociju, ali da će se drznuti da nastavi sa monologom, to nismo očekivali.)

DIREKTOR:

Ljudi koji me ne znaju kažu da vodim lanac teretana. Ljudi koji me znaju govore da sam čudak. Ljudi koji prodiru u mrak mi kažu da prostituišem gladne devojčice sitim, najedenim muškarcima. Ljudi koji umiru kažu da sam pun života i dolaze ovde da dobiju život. Ljudi koji žive kažu da u očima tih devojčica vide smrt. Ovu devojčicu niko nije poznavao, a svi su mislili da je vole. Kad su svi to pomislili, pomislio sam i ja (pomiluje je po kosi). Mnogi bi me optužili da ja koristim isklesana tela fitnes madona da paradiram njima u bolesnoj potrazi za novcem. Niko ne zna šta je to, zapravo. To znači nositi njihova savršena telesa na svom omlohavelom, beživotnom telu. To znači biti mučenik: nositi traume miliona devojčica i biti njihov istovremeni uzrok. Ne mogu da joj pružim ljubav, nisam dovoljno čovek za to, a i ona pogrešno misli da sam ja taj koji će da je voli samo zato što je nije isprljao pogledom, a ja jesam uzrok bola, ljudi koji su je isprljali moja su deca. Ali, nemojte da mi sudite, ni vi, ni javno mnjenje ni sud. Teško je držati devojačke sudbine koje se daju prodati. I teško je biti odgovoran za njenu polaganu smrt. Ubuduće da mi niko ne stvara teškoće, jer ja rane njene na telu svojemu nosim.

(Direktor izdahne u njenom naručju. Ona mu drži glavu, skrhana i preneražena. Potom ustaje, cela se trese i u tome prolazi par trenutaka. Ulazi Prijatelj.)

PRIJATELJ:

Gotovo je?

DEVOJKA:

Da. Mrtav je.

PRIJATELJ:

Je li se izvinio pred smrt?

DEVOJKA:

Gotovo da jeste.

PRIJATELJ:

Nekoć bi me pitala: izvini, a za šta treba da mi se izvini?

DEVOJKA:

Slomilo mi se, nešto mi se slomilo.

PRIJATELJ:

Je li ovo osveta?

DEVOJKA:

Možda samo neminovnost.

PRIJATELJ:

Možda. Drago mi je da je mrtav.

DEVOJKA:

A pogled?

PRIJATELJ:

Ne postoji na tebi. Eno ga, ubila si ga.

DEVOJKA:

Dakle, bezbedna sam.

PRIJATELJ:

Bezbedna i još uvek živa. Ali nećemo govoriti monolog o tome. Stani sa osećajem. Tako. Vidiš, moćno je osećanje metaforičke smrti drugog. Odmori sad telo. Ne moraš baš ti uvek i pre svih da umreš.

 

 

 

 

 

SNAGA

PRIJATELJ/TIRESIJA:

U početku biješe Riječ, i Riječ bješe u Boga, i Riječ biješe Bog. On biješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu biješe život, i život biješe svjetlost ljudima. I svijetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze. Bi čovjek poslan od Boga, po imenu mojem, valjda Tiresija. Tiresija dođe za svjedočanstvo, da svjedoči o svjetlosti, da svi vjeruju kroz njega. On ne beše svjetlost, nego da svjedoči o svjetlosti.

I svjedočih.

Ovo je scena u kom je on mrtav, one idu na zapad, a mi ostajemo sami.  Ovde smo mirni. Samo ovde i samo prvi put.

(Svi su na sceni, osim pokojnika.)

MENADŽERKA:

Dobro, eto, uvek neko umre pre tebe.

BOLEŽLJIVICA:

Uvek neko umre u isto vreme dok ti razmišljaš o smrti.

PRIJATELJ:

Trajnih oštećenja nema, osim što nemamo od čega da živimo.

MENADŽERKA:

Mislim da samo ti nemaš od čega da živiš, ali biće…

PRIJATELJ:

Ili neće biti okej. Teško je primati finansijske savete od devojke koja razmišlja o prašini kao o posipu šećera na vanilicama.

DEVOJKA:

Upravo sam jela vanilice, bile su kao nebo. Prošla je večnost od kad su poslednji put moji zubi zaškripali od šećera.

MENADŽERKA (Prijatelju):

Nude posao kod moje ilegalne pedikirke. Želiš li to?

PRIJATELJ:

Da čistim?

MENADŽERKA:

Nije mnogo prljavo, nije prljavije nego ovde.

DEVOJKA:

A tako smo farbali zidove teretane u belo pre godinu dana, tešeći se da male prljavštine niko neće videti. Čistoća se sve vreme krila u vanilicama, kako je moguće da to nisam primetila?

(Tišina.)

PRIJATELJ:

Kada vi krećete?

MENADŽERKA:

Ujutru.

BOLEŽLJIVICA:

Tu će biti more, u toj zemlji, koja nam sigurno nije obećana, ali da li i treba da bude ako su obećanja data ljudima a ne zemljama? Nekada sam mislila da sam dala svoje obećanje jedino zemlji, da u nju idem i da sa njom srastam, a sad osećam da sam obećana moru i hladnoj, glatkoj vodi.

PRIJATELJ:

Zašto ja nikad nisam otišao?

MENADŽERKA:
Možda zaista nisi imao s kim da odeš.

DEVOJKA:
Možda zaista nisi hteo da ostaviš nekog ko pati.

BOLEŽLJIVICA:

Možda zaista nisi hteo da rušiš sliku o idealnom svetu sa razglednica i kamera uplivom realnosti. Momenta kad bi kakio u Holandiji, a svi znamo da je kakenje označitelj kuće, Holandija bi prestala da bude razglednica i postala bi jedno veliko govno.

PRIJATELJ:

Raskinuo sam sa dečkom iz Holandije.

DEVOJKA:

Baš u trenutku kad su kamere, koje si toliko voleo, postale javno popularne i kad ih apsolutno svi koriste?

PRIJATELJ:

Eto, izgleda, ne umem da volim kao svi.

DEVOJKA:

Ni ja. Ni ja ne umem.

MENADŽERKA:

Ja bih volela da krenem.

BOLEŽLJIVICA:

I ja, zapravo. Čeka nas mnogo stvari.

(Grle ih.)

DEVOJKA:

Pišite nam sa mora i pišite nam o sreći.

PRIJATELJ:

O prostranstvima, telima i slobodi.

BOLEŽLJIVICA:

Sećate se kad smo kao deca sa školom išli na bazen? Dugo sam mislila da neću znati da skočim bombu jer ću se plašiti preloma kičme. Ali, ne plašim se. Ja možda ceo život jesam beskičmenjak, ali to je i razlog zašto ne lomim kičmu. Čuvajte se. Volim vas.

PRIJATELJ:

Volim i ja tebe.

DEVOJKA:

Ja znam da ti misliš da sam ja bila previše samozaljubljena da bih te volela…

BOLEŽLJIVICA:

Polako. Izleči se. Doći ćeš kod nas na more.

(Zagrli je i ode.)

PRIJATELJ:

Posao kod manikira.

DEVOJKA:

Možda bi, ipak, trebalo da odeš u Holandiju.

PRIJATELJ:

Sada ne mogu.

DEVOJKA:

Zaključila sam nešto.

PRIJATELJ:

Zar?

DEVOJKA:

Ne želim više da budem insturktorka, želim da radim nešto drugo.

PRIJATELJ:

Da studiraš?
DEVOJKA:

Ne znam, možda. U svakom slučaju želim da radim nešto gde mogu da osetim sebe opet. Zaboravila sam to.

(Devojka naslanja njegovu glavu na svoju.)

DEVOJKA:

I još nešto. Shvatila sam šta je ljubav.

PRIJATELJ:

Lepo. Ja nisam, ne mimo ekrana, ne mimo predstava, ne mimo čežnje i ne mimo granica.

DEVOJKA:

Ma ne to.

PRIJATELJ:

Nego?

DEVOJKA:

Pa volim te. To znači ljubav.

PRIJATELJ:

A to, da to… I ja tebe (Nasmeši se i obrati se publici) Napokon, srce joj se kreće sporije i napokon joj dah miriše na vanilice, izgleda da je uzela poneku. Da li je bila potrebna nečija smrt da bi ona zavredela život, ne bih znao, ali ne mogu da kažem da mi je žao, ako konačno ima šansu da se odmori. Živa je. Srce joj kuca. Nikad nisam mislio da će i ovoliko poživeti. A ja sam raskinuo sa nekim ko nikada nije ni bio tu. Trzne me ponekad potreba za dodirom, a onda brzo prođe i brže – bolje skidam  tu prljavštinu sa ruku još jednim bleskom kamere i nagoveštene, daleke šanse. Doći će polako, taj osećaj da je neko topao, osećam kao da će se približiti a da ga neću biti ni svestan. I to prikradanje me plaši, kao da će se lampa u mojoj sobi koju imam ceo život transformisati u čoveka i uzeti moj krevet. A opet, dve devojke – jedna koja je otišla na more i jedna koja uči prednosti sna – uzele su sve moje krevete i njih sam zavoleo, još kao dete i nikad ih nisam ispustio iz vida, čak i kad one sebe jesu. Mrzele su sebe, a ja sam ih voleo. Jednu sam samo ja gledao, drugu sam samo ja gledao kao ljudsko biće. (pogleda Devojku) Ko smo nas dvoje? Ko koga tu štiti i kome tu šta prašta? Ako ona postoji, ja znam da će ona da brine za moje kamere. Ako sam ja tu, ja znam da ću da brinem da umre svako ko joj je naneo zlo. I iako se u ovoj priči ne zna ko je ko, ko je kome roditelj i ko je kome dete,  iako je naš odnos, zapravo, samo paradoks Bogorodice koja je možda jedno jutro pitala Hrista: ko je koga rodio, ja tebe ili ti mene, pri čemu je razmišljala u sebi: da li Boga rodih ili od Boga nastadoh?, iako, kažem, iako, ne znam ko je Hrist, ko Bogorodica i ko je prvi kome rekao volim te, ipak, na kraju znam odgovor za nas dvoje. A odgovor je – zabole me kurac, važno je da smo živi. I sve ćemo, sve ćemo rešiti na kraju puta i u životu budućeg veka.

DEVOJKA (otvara oči):
Amin.

 

Beograd, januar 2022.