Rat je otac svim stvarima (sveta)
(Kiril Korčagin, Sve stvari sveta, PPM Enklava, 2020)
Kiril Korčagin piše poeziju oštrih ivica, njegove pesme režu jače od snažnih naleta hladnog vetra, uspevajući istovremeno da vam nateraju pustinjski pesak u oči. U pesmi koja otvara zbirku rat je uveden kao osnovna tema. Heraklitovsko „rat je otac svih i svega”, pretpostavka koja je za filozofa iz Efesa imala značenjski neutralan, a prema mišljenju nekih tumača i pozitivan predznak, u Korčaginovoj poeziji izrasta u strašan aksiom. U pesmama zbirke Sve stvari sveta rat je zamenio sve bogove. Istančanim jezičkim senzibilitetom i retorički odsečno Korčagin ucrtava semantičke amplitude, čijim povezivanjem se pred čitaocem ukazuje paradoksalna harmonija rata.
Daroviti ruski autor, ovenčan prestižnim nacionalnim književnim nagradama, do sada je objavio dve zbirke poezije. Korčagin je završio studije radio-tehnike i elektronike, bavi se naučnim radom u oblasti lingvistike, a iskazuje poseban interes za metričku tipologiju. Tematsko-motivske preokupacije mladog autora i proističu iz navedenih naučnih interesovanja: suprotstavljanja prirode i tehnike i prirode i politike, koja polove ljudsku egzistenciju, a na formalnom planu korespondiraju s parcelacijom iskaza, isečenošću i grozničavom isprekidanošću lirskog govora, s eliptičnošću i inverzijom, što nas, opet, vraća ustrojstvu lirskog sveta: tako se na brda / razvlačeći grane mi podižemo i ogromni se / loptasti prostor razliva nad nama – evo ga / klizi po travi šireći ruke nikoga nisam / znao ko ga je tada video ali i sam vazduh / zahvativši ga približava se ka tlu drži / krila ravno i primorava nas da gledamo („meki nabori rura mozelski vinograd”). Opozicija priroda/tehnika nije nivelisana, već samo istaknuta spajanjem disparatnih fenomena – Korčaginova osnovna poetička strategija sastoji se od spajanja konkretnog i apstraktnog, čime vrlo brutalne situacije i pojave bivaju gotovo eterizovane: lake pahulje sna / padaju na grane drveća / a lica palih gotovo se ne vide / pod tim pokrivačem („siđi u uvalu”) ili čelični zubi metroa živost vremena / čaša puna ptica i bilja tamo / gde se zidovi povijaju pod svetlucanjem jutra / u kartonskim kutijama iskidanim paketima („čelični zubi metroa”). Organsko i neorgansko stopljeni su do neodeljivosti: metalna škripa / otrgnutih pršljenova / na kišnoj ulici bez ljudi / dok se voda u mlazovima sliva s ramena / gipsanih statua („somatika”). Izigravajući alhemičara, čovek je spojio disparatne elemente, ali umesto dragocenog i čistog produkta, dobijen je čudovišni amalgam tehnike, oružja, betonskih građevina i krvi. Usledio je pokušaj povratka ogoljenoj i ugroženoj prirodi. Korčagin u svojoj poeziji invertuje berđajevski ustrojenu opoziciju varvarstvo/civilizacija, prosto jer je civilizacija zasnovana na etičkim principima i razumu moguća samo u ravni utopijske zamisli. Na formalnom planu opozicioniranje je naglašeno razmimoilaženjem sintaksičkog ustrojstva iskaza i metričke granice stiha, oštrim opkoračenjima na svakom koraku – to je prepoznatljiva i najizraženija metrička odlika Korčaginove poezije: rata neće biti pljujući krv / reče on neće biti / rata rekla je ona kad joj se lice u ogledalu / raspalo pod silinom / jake paljbe („rata neće biti”) ili kralj rascepa silazi sa konja / pod kišom što je padala osam / meseci i sve prisutnija / hladnoća ga zahvata i rascvetala / plesan bukti u zaključanim / sobama sna („kralj rascepa silazi sa konja”). Za poeziju Kirila Korčagina karakterističan je postupak narativizacije, umetanje fingiranih dijaloga, brza smena sekvenci, kao i upečatljivih, semantički nabijenih, intenzivnih pesničkih slika, nastalih spajanjem značenjski suprotstavljenih elemenata koji pripadaju različitim oblastima ljudskog iskustva. Redukovan, minimalistički izraz podrazumeva stabilan retorički i stilski rekvizitarijum, koji uključuje figure ponavljanja, pre svega anaforu (kada se nebo pocepa / kada se zvezde ospu / kada se mora pomešaju ili isuše / kada se grobovi prevrnu / kada svaka duša sazna šta je ona učinila – „lorens od arabije”), kombinovanje asindetona i polisindetona u istoj grupi stihova (grad plavičastih ptica u mračnoj toploti / horizonta isprekidano podrhtavanje oblaka / kretanje lednika na drugu stranu od zlatnih / bregova i staklene pregrade / i oralni seks u kapijama tutnjava / železničkih pragova cvetovi žutih / otvora hladnoća plavih cvetova vreline – „grad plavičastih ptica u mračnoj toploti”), korišćenje epiteta u sklopu genitivnih metafora (silina jake paljbe; staklene sobe sna), kao i upotrebu padežnih atributa s pridevskim značenjem: i telo probodeno iglama hladnoće nanovo bivaju / presečeni cezurom popodneva i diarezom noći („meso kasnih lubenica lepi se na jeziku”). Korčagin se često služi i personifikacijom, samostalno (otkravljeno svitanje / gleda nas ispod umornih / kapljica ispod težine lišća kroz / sumrak crnih kamiona – „leto se zadržava u pršljenovima”) ili u kombinaciji s metonimijom (senke na zidu u polutami sobe / šapuću o nečemu između sebe – „senke na zidu u polutami sobe”). S obzirom na to da smo već istakli spoj suprotnosti kao bitnu odliku lirskog sveta, logično da je od figura misli svakako najzastupljeniji oksimoron (obasjavajuća noć; hladnoća plavih svetova vreline). Za ritmičku organizaciju stiha, pored figura ponavljanja, posebno je važan sintaksički postupak nizanja rečeničnih članova, odnosno nabrajanje: čekamo njega po napuštenim aerodromima vrelim / stanicama i tamo kuda nas odnosi struja / kroz pesak i parčiće kroz glib i glinu („ruski beskućnici na aerodromu orli”).
Teritorijalna i vremenska usmerenost pesama iz zbirke Sve stvari sveta tvori više nego razuđen hronotop – Evroazija, Bliski istok, Južna Amerika, Zapadna Evropa (Francuska, Nemačka, Španija), bivša Jugoslavija, a poetički krug geopolitičke mreže sužava se oko Moskve kao epicentra. Pozornice dešavanja i u jednoj pesmi smenjuju se vrtoglavom brzinom. Prostorne koordinate usmeravaju čitaočeve asocijacije ka strahotama krvavih ratnih narkoza XX i XXI veka, tek zaogrnutih ideološkim narativima, komunističkim, nacionalističkim, ili političkim i ekonomskim idejama socijalizma ili kapitalizma: ti i ja hodamo i kolena nas bole i oči / nas bole od beskrajnog marksističkog sunca // ali to nije strašno – u centru zemlje živi naš kralj („mreža umetnosti je mirno zlo”). Komunisti nacionalisti u stomaku mu zvone. Kome? Dvadesetom veku. Taj vek glavni je vremenski junak ove poezije, u pesmi „noću ti zakuca ogromni dvadeseti vek” antropomorfizovan i hiperbolizovan, pravo čudovište: noću ti zakuca ogromni dvadeseti vek / u vencima plavičaste gareži s ugljem u crnim očima, nastupajući kao kakav islednik koji prinudi na opredeljenost: jedanput zakuca ti ogromni dvadeseti vek na krovu moskve / i u tihom svetlucanju noći upita te na čijoj si strani? Dvadeseti vek potpuno je vremenski obuhvaćen u zbirci Sve stvari sveta: Oktobarska revolucija, Prvi svetski rat, Španski građanski rat, Golodomor, Drugi svetski rat, Hladni rat, Libanski građanski rat, akcije RAF-a, Černobilska katastrofa, sukob između Izraela i Palestine („Bliskoistočna kriza”), rat u Avganistanu… Korčagin je usredsređen i na kritiku savremenog kapitalističkog društva; u pesmi „otvori u prostoru puni kapitala” kapitalizam se ironično ispostavlja ne samo antropološkim nego i kosmičkim pokretačem, dok u „društvu” peva o „normama i ekonomiji” seksa kao kapitalističke kategorije. Zajedništvo u neljudskosti povezuje sve pomenute toponime u distopijske projekcije. XX vek figurira kao džinovska sinegdoha sveopšte istorijske katastrofe, koja u njemu tek vrhuni.
Nema potrebe za posebnim apostrofiranjem razgrađenosti – svet je već odavno dezintegrisan i krećemo se po iskrzanim rubovima haosa. Lirski subjekat (ili subjekti) našli su se u samom centru procesa dezintegracije, svedoci su i učesnici, voljno ili silom prilika. U pesmi „boje barselone valensije njihovi gusti jezici” lirski govor uobličen je kroz viziju kolektivnog „mi”: vidimo sve to u snu. „Sve to” su ratne strahote, koje, dakle, bivaju smeštene u sferu oniričkog, u arhetipsko, u domen prirođenog, kolektivno nesvesnog. Rat je stanje autofagije, bolesnog bujanja, kada i priroda usiljeno zablista poslednjim, očajničkim trzajem: mi tupi turisti ne znamo šta da uradimo kada / na vrhuncu građanskog rata zemlja probuja / svim bojama poznatim našoj planeti („boje barselone…”). Kiril Korčagin kontrastirane slike postavlja u poziciju simultanosti: ruski beskućnici na aerodromu orli / mašu mi rukom pod platanima juga („ruski beskućnici na aerodromu orli”). Služeći se fingirano objektivnom lirskom deskripcijom, lirski glas(ovi) hladnokrvno peva(ju) o eksplozijama, o brisanju prostora i smrti: prekida se prostor i jednako bole oči raspadajući se kao prezrele šljive („zvezda mog vladara se pojavljuje iznad džalalabada”). Zamisao mogućeg, harmoničnog sveta, koji bi mogao biti izgrađen na temelju poštovanja prema prirodi, rasipa se u nekoherentne krhotine. Sve izuzev prirode pretrajava kroz antioblike. Ponavljajuća negacija čovečnosti konstituisana je kataloški i sa distance – konzistentno. Ipak, Korčagin često menja vid obraćanja, lice i perspektivu unutar jedne iste pesme. Istaknuta je suvislost bilo kakvog oblika preispitivanja: šta ćeš sebi reći / sred truleži i prašine sa plamenom / u bojažljivoj ruci? („kralj rascepa silazi sa konja”), potpuna degradacija i poniženje: ubili su ga kao da su ispraznili / vedro s pomijama („ajša”); i odraze će / položiti s nama i nema ni oca ni brata („čelični zubi metroa”). Rezultanta razaranja humanističkog mita gotovo je erotizovana: besmrtna je slava višnjih / munjevitim kretnjama pretvaraće u pepeo što si / razneo kvarkove devojačke ploti / i darežljivom ih šakom bacio na štednjak / pod svetlom gabaritnih vatri („čelični zubi metroa”), a eros je uvek pojačan u neposrednoj blizini smrti i razaranja (v. „grad plavičastih ptica u mračnoj toploti”, „boje barselone valensije njihovi gusti jezici”). Lirski glas u mnogim pesmama u ciničnom kontekstu obraća se hristolikoj figuri („spalili smo im sela”, „senke na zidu u polutami sobe”, „vestern”, „hvala sastavljačima vazduha”, „ruski beskućnici na aerodromu osli”). U pesmi „među onima koji hodaju” lirsko „mi” od te figure traži da ukotvi čovekovu esenciju, odveć laku i nestabilnu, u gotovo bestežinski ostvarenom, blago ironičnom iskazu: ti si poslagao naše duše / u ravne čašice / da ih vetar ne bi razvejao / lake pneumatične / koje prenosi promaja / preko granica oba sveta. Čovekovo nije da se stara o onostranom i da razbija glavu metafizikom, „on” će se pobrinuti za sve ovostrane, onostrane i nedovršene stvari sveta: sve homunkule i kadavere / on će takođe odneti sa sobom / tamo gde je dvostruko nebo / i hladnoće ima za sve („senke na zidu u polutami sobe”). Hristolika figura natkriljuje sve što se dešava, sve stvari sveta. Može li se uopšte postaviti pitanje teodiceje kod tolikih mini-apokalipsa koje snalaze svet iz dana u dan: eno on gleda na nas i svetovi / eksplodiraju u sunčanim dućanima i kidaju se („meki nabori rura mozelski vinograd”).
Posebno je intrigantan tetraptih „stara odeća”, koji čine pesme „vestern”, „ajša”, „muvaššah” i „lorens od arabije”. U „vesternu” predstavljen je svet duboko podeljen: s jedne strane ratna postapokalipsa, a s druge bespotreban luksuz, konzumerizam i konformizam: eksplozivne su naprave smrtniku podelili / članovi porodice šta ćete raditi ovog leta? Lirski subjekat odlazi u restoran, gde konobari paze da ne pobrkam / viljušku za salatu sa viljuškom za desert. Uslediće transformacija lica, unutar koje se sreću autokratija, površnost, lažno političko milosrđe i polovično iskupljenje, kao i jasna aluzija na Hrista: neka mu čak i zločinci dođu / i zatraže pomilovanje / predsednik će reći: ja im praštam! / od gline ću vam napraviti nešto nalik ptici / dunuću u to i ono će postati ptica / isceliću slepca i gubavca. U „ajši” reč je o muslimanki kojoj su u ratu ubili muške članove porodice, dok se u pesmi „muvaššah” perspektiva invertuje – ljubavnik žali za svojom brutalno ubijenom dragom, da bi u pesmi „lorens od arabije” perspektiva bila proširena: o džinovi i ljudi ako možete prodreti / iza predela neba i zemlje onda prodrite / uhvatite je i zakucajte i bacite u pakao. Motivi vatre i cveta, sagorevanja i cvetanja u poeziji Kirila Korčagina u tesnoj su vezi s mukama umiranja u ratnom kontekstu: i prestonica očajanja nad njima gori kišama / cveta u prazničnim zastavama („društvo”), dok led simbolizuje uspavanost, ravnodušnost, nehaj posmrtnosti: sva su deca otišla u rat razleće se / prašina sa opustelih vozova prate ih / na aerodrome i nad venama usputnog / leda nad zamagljenim suncem // on leti zatvoren u staklenom paklu („leto se zadržava u pršljenovima”). Motiv pevanja ironično je povezan s katastrofom koja opeva i slavi sebe samu: plakali su cvetovi na granici i pevale / vatre kao i uvek palile se / i pevale su pevale isto kao i ranije vatre / i svaka koštica grožđa / zvonila je od sreće („rata neće biti”). Pevanje, kao i led, uvek prati smrt, dok je već pominjana ambivalentna figura s elementima hristolikosti povezana sa stanjem petrifikovanosti i prividnog mira, s neizvesnim i užasavajućim „vakuumom”, s onostranom „prazninom hladnoće”: ispod tamnih voda i prozračnih / voda ispod ledenog pokrova / i mi smo ga proslavljali i poslednje / zveri miševi i ptice su se ježili / u strahu iako su čak i daske i kamenje / napih kuća pevali za nama („spalili smo im sela”). Pevanje iz pozicije anihilatorskog iskustva razotkriva sve artikulacione teškoće: ne razaznaje se ni reč („siđi u uvalu”). Kad nežive stvari propevaju, vreme je da čovek zaćuti. Izostanak naslova pesama važna je poetička poruka jer implicira ukidanje mogućnosti imenovanja. Međutim, paradoksalno, jedino nad hartijom moguće je ugrejati se, bilo činom pisanja ili potpalom („meso kasnih lubenica lepi se na jeziku”).
Proces dehumanizacije okončan je telesnim raspadanjem: gledamo / kako se koža skida lagano razvlače se / zidovi („živim kamenjem bile su privučene”), istorijska kataklizma prerasta u kosmičku („lorens od arabije”). Podrazumevajuća, samodovoljna surovost dovela je do sagorevanja savremenog sveta. Jedini mogući izlaz predstavlja očuvanje moći opstanka i obnavljanja koju ima priroda, pa makar bila i razložena na elementarne čestice, i slabašna nada da će se čovek osvestiti. U tom smislu poezija Kirila Korčagina sadrži poetski oblikovane kritičke komentare društva i poziva na osvešćivanje: sve nas očekuje / mračno recikliranje tihih dubina […] u susret prospektima i trgovima / novom svetu punom prepravljanja („pevala je na ulici”). Kako kaže pesnik: iz samog srca / peva provokator („ne skidaj sa mene belo odelo”), tako je njegovu poeziju moguće tumačiti kao subverzivnu i upozoravajuću komemoraciju jednom svetu. U pesmi „višnja rjabina vučje jagode” pozvani smo da plodove zemlje darujemo mrtvima da bi nam čuvali toplotu i oprost, jer oni koji ratuju zapravo su ljubavnici koji su zaboravili jedni na druge.
