Sadašnjost u retrovizoru
(Petar Matović, O sadašnjosti i sedativima, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2021)
Pišući o prethodnoj pesničkoj zbirci Petra Matovića, iz srećne republike, na stranicama ovog istog časopisa, skoro dve godine nakon njenog izlaska, istakao sam težinu i obim izazova koji sam imao pred sobom, da na autentičan i svež način pokušam da doprinesem značajnom broju već formiranih pogleda na zbirku. Ovoga puta, nekoliko meseci posle izlaska nove, zvanično pete Matovićeve zbirke pesama (iako se u kritičkoj misli o ovom pesniku ustalilo mišljenje da se u njegov pesnički kanon ne ubraja prva, mladalačka zbirka Kamerni komadi), naslovljene O sadašnjosti i sedativima, jedan sam od prvih koji imaju priliku da se na nju osvrnu, što bi, dakle, zadatak trebalo da učini lakšim. Ipak, premda je drugačije vrste, odgovornost koju sada osećam ni na koji način nije manja. Naprotiv, tek iz ove pozicije kao da dobijam puni uvid u kapacitete koje pesme Petra Matovića pružaju za tumačenje, kao i u šumu mogućih pristupa njegovoj poeziji, iz koje izaći deluje onoliko teško koliko i pronaći pravi put u lavirintu.
Između dve zbirke, negde u vreme tog mog zakasnelog osvrta na prethodnu, izašlo je hrvatsko izdanje Matovićevih odabranih pesama, naslovljeno ključnim stihom Srećne republike: „Ne hleb, već morfijumˮ. U tom izdanju, osim izbora iz pesnikovog dotadašnjeg opusa, pojavilo se i dvanaest novih pesama, koje su svoje mesto našle i u zbirci O sadašnjosti i sedativima. Hrvatski čitaoci su na taj način imali priliku da se premijerno upoznaju sa sadržajem nove zbirke. Jedan od njih, pisac pogovora Branislav Oblućar, tvrdi, ne precizirajući o kojim se pesmama radi, da upravo te pesme čine okosnicu nove zbirke. Budući da nisam imao uvid u pomenuto hrvatsko izdanje, mogu samo da mu verujem na reč. Ipak, naslov nove Matovićeve zbirke, isticanjem motiva sedativa, kao ključnog motiva prethodne i dela naslova hrvatskog izdanja, jasno upućuje na poetski kontinuitet koji pesnik uspostavlja unutar svog opusa.
Drugi deo naslova, međutim, predstavlja ono što se unekoliko razlikuje u pogledu tematika poslednje dve zbirke. Naime, za razliku od Srećne republike, u kojoj je pogled suviše često odlazio u prošlost i u kojoj se za odgovorima na izazove sadašnjice posezalo u neka pređašnja vremena, nova zbirka donosi čvrsto utemeljenje u sadašnjosti. Čitava zbirka predstavlja jedno putovanje po sadašnjosti i njenim različitim teksturama, pri čemu se pogled na nju daje u retrovizoru, kao lajtmotivu prva tri ciklusa i ključnom motivu čitave zbirke.
Pogled u retrovizoru upućuje nas na činjenicu da sadašnjost ipak nije (uvek) moguće sagledati iz nje same, već nam se ona predstavlja kao neposredna prošlost. Ovaj, pomalo blejkovski, pogled na vreme u kojem se prošlost i sadašnjost (a u perspektivi, i budućnost) međusobno stapaju i prožimaju, preko motiva retrovizora obeležava prvu polovinu zbirke (tri od ukupno šest ciklusa), ali se i kasnije na različite načine pojavljuje (kao na primer u pesmi Čemu služe metafore, preko motiva fotografije), čime daje (filozofski) pečat čitavoj zbirci.
Na stilskom planu ovo je postignuto izbegavanjem lirskog „jaˮ, koje izranja samo u retkim, posebnim trenucima, i korišćenjem lirskog „tiˮ (karakteristično za prve cikluse) i lirskog „miˮ (u potonjim). Iako se u određenim pesmama pesnik obraća konkretnoj osobi, deluje da je svrha ovog obraćanja u drugom licu u prvoj polovini zbirke potreba da se taj jaz između pesničkog subjekta i njegovog pogleda na sadašnjost koju doživljava kao neposrednu prošlost naglasi; tačnije, pesnik kao da se na taj način obraća samom sebi kojeg vidi u retrovizoru. Istovremeno se, naravno, produbljuje odnos sa čitaocem, koji može doživeti ovaj postupak i kao da se pesnik njemu obraća. Nadalje, prelazak na lirsko „miˮ , koje uzima primat u kasnijim ciklusima, a koji je paralelan sa prelaskom na neposrednije doživljavanje sadašnjosti, potencijalno upućuje na to da se sadašnjost u trenutku može uhvatiti samo u nekoj vrsti zajednice, odnosno uz pomoć neke druge osobe (ili više njih).
Zbirku je, u tom smislu, načelno moguće podeliti na dva dela, pri čemu se ta dva dela na samom kraju, u poslednje dve pesme, spajaju u jedinstvenu celinu.
Prvi deo zbirke predstavljali bi ciklusi „Monohromatsko jutroˮ, „Sjajevi, mali požariˮ i „Aritmijeˮ. Već treći ciklus predstavlja prelaz ka drugom delu zbirke i u njemu se mogu naći elementi karakteristični za oba njena dela.
Prvi ciklus odmah svojim naslovom ponire duboko u tematiku te na taj način korespondira sa naslovom zbirke. Jer, kako drugačije započinje sadašnjost nego jutrom? Čitav ovaj ciklus funkcioniše kao prvi deo zbirke u malom; motivi putovanja, vožnje i sa njima povezane prolaznosti dominiraju pesmama ovog ciklusa. Pesnički subjekt predstavljen je kako ulazi u novi dan na nepoznatoj lokaciji (kao jedina geografska odrednica pominje se, uzgred, Baltik), na putovanju koje se bliži završetku (i do kraja ciklusa se iscrpljuje).
Sledeći ciklus ostaje u istom ritmu, pri čemu se putovanje kroz prostor smenjuje putovanjem kroz vreme, što je postignuto repetitivnim isticanjem motiva meseca u godini. Različiti meseci se smenjuju, stapaju, slivaju jedan u drugi, oktobar „sija avgustovskim suncemˮ, dok u februaru „zidovi posustaju pred tišinom koja nas uzimaˮ, čime se ciklični karakter pesnikovog pogleda na vreme dodatno učvršćuje. Još jedan motiv bitan za ovaj ciklus jeste motiv sna (san je generalno važan motiv u zbirci, kojim uostalom zbirka i počinje, i predstavlja jednu od poveznica između dva dela zbirke), koji se na izrazito upečatljiv način pojavljuje u pesmi Školjke, u vidu možda i najmoćnijeg stiha u čitavoj zbirci („Kada sam se jutros sećao sna, osetio sam strah kojim samohrana majka odgaja deteˮ).
Treći ciklus, kao što sam i najavio, pored standardnih motiva za ovaj deo zbirke (putovanje kroz prostor i vreme, vožnja automobilom i uz nju neizostavni motiv retrovizora), sa sobom nosi i neke nove elemente, karakteristične za kasnije cikluse. To je, pre svega, dato na planu obraćanja. Iako se to i ranije ponegde da naslutiti, u ovom ciklusu postaje sve jasnije da se na tim (stvarnim i imaginarnim) putovanjima pesniku pridružuje (makar) još jedna osoba. Ljubavna tematika stoga vrši snažan upliv u ovom ciklusu, pri čemu se u poslednje dve pesme (Politika fetusa i Otac), u kritici već obeležene kao „roditeljski mini-ciklusˮ, slika sadašnjosti seli sa putovanja i za njih karakterističnog pogleda iz retrovizora u neposrednu stvarnost topline porodičnog doma (koju, između ostalog, obeležava i pojava novog bića).
Uslovno rečeno drugi deo zbirke (ciklusi „Iza prvog ugla opuštanjaˮ, „Barometarˮ i „Nisam živeo dokolicuˮ), obeležava pogled na sadašnjicu neopterećen tim „pogledom unazadˮ, dakle jedan u dobroj meri neposredovan uvid pesničkog subjekta u ono što ga okružuje.
„Iza prvog ugla opuštanjaˮ donosi nam produžetak onoga što je najavljeno u prethodnom ciklusu. Ljubavna, porodična tematika života udvoje nastavlja se (pri čemu motiv roditeljstva nije više prisutan u zbirci; to je nešto što u većoj meri od pesnika verovatno možemo očekivati u narednim zbirkama), pesnički subjekt je „radostan bez povodaˮ, a „zima opravdava (zajedničke?, prim. aut.) izostanke kod prijateljaˮ. U pesmama ovog (ali i ostalih) ciklusa često se pojavljuje, na većini mesta boldovana, reč „ništaˮ, koja, iako može na prvi pogled da deluje da upućuje na nekakvo ništavilo i bezdan, zapravo se odnosi na mir i jednostavnost tople svakodnevnice, „ništaˮ, dakle, kao „ništa posebnoˮ – uobičajeno, ali prijatno.
„Barometarˮ predstavlja drugu, znatno manje privlačnu i sivlju stranu neposredne svakodnevnice. Iz slika porodične idile selimo se u sumorni svet posla, korporacija i kapitalističkih odnosa koje pesničkog subjekta muče i opterećuju, poput velike većine ljudi na Zemlji. „Znam da radna sedmica počinje od nedelje pre podneˮ, poručuje pesnički subjekt u jednoj od pesama iz ciklusa, čime nam jasno ukazuje na činjenicu da je sadašnjost daleko od idealne, uprkos naizgled idiličnim slikama porodičnog raja. Ovaj ciklus direktna je referenca na prethodnu zbirku i, od svih ostalih, na najdirektniji način korespondira sa njom. Protest zbog ovakvog načina ustrojstva savremenog sveta, ipak, daleko je manjeg intenziteta nego u prethodnoj zbirci (sa izuzetkom pesme U polju vetrogeneratora), te dominira pomirenost situacijom i tihi protest.
Poslednji ciklus vraća nas u toplinu doma (Koh nedeljom), ali ga obeležava i upliv najneposrednije sadašnjosti obojene pandemijom koronavirusa („Broj zaraženih rasteˮ). Poslednje dve pesme, pak, slično kao u prethodnoj zbirci (što upućuje na zaključak da je to postala neka vrsta pesnikovog zaštitnog znaka) metapoetskog su karaktera i, povezujući dva pomenuta dela celine, zaokružuju smisao zbirke i poezije unutar nje kao blagog sedativa i retrovizora kroz koji se sadašnjost posmatra posrednim putem. Pesma Kreacionizam oživljava večito poređenje pesnika sa bogom, pri čemu se pesnik/pesnički subjekt postavlja kao gospodar svoje poezije, dok se u pesmi Vitko telo Matović poigrava sa stereotipnim karakteristikama koje se vezuju za pesnike, pitajući se na kraju pomalo šeretski: „šta su to uopšte pravi pesnici?ˮ.
Pesničkom zbirkom O sadašnjosti i sedativima Petar Matović nastavlja da razvija svoj zreli poetski izraz, započet u prethodnoj zbirci, sada obogaćen i nekim novim, kako stilskim, tako i tematskim elementima. Neke od prepoznatljivih karakteristika Matovićeve poezije, poput, na primer, naglašenog dijaloga sa tradicijom, ovoga puta su u velikoj meri izostale, svedene su na minimum u korist većeg broja čistih i neposrednih pesničkih slika, i čini se da je zbirka time umnogome dobila na svežini i oštrini. Potrebna je, nesumnjivo, ozbiljna smelost da se iskorači iz zone poznatog i pokuša nešto novo, to mogu samo veliki autori, a Matović to, makar u našim lokalnim okvirima, bez dileme jeste, što i ovom zbirkom dokazuje.
