Tekila zna koga jutro bira
Moj prijatelј svake subote
Ispija tekilu u baru Brodvik
Na pitanje kako je lako slegne ramenima
Rekao bi čovek: brzo se pomiri sa svetom oko sebe
Pije do zore taman koliko traje
Misao o graji na raskršću Leksa
Gde je u prolazu ipred Krajslerice
Sin bogatog oca natrčao na njega
Mašući 45icom i psovkama
U njegovim proširenim zenicama
moj prijatelј je ugledao dve prazne zdele
i dubinu večite vučje gladi
koja ih je u detinjstvu grlila
(Nijedan zagrlјaj ne odustaje od Čoveka
teže od stiska neutažive sirotinje)
takva glad čeliča jače od bilo kakve teretane
i daje ti zalog za buduće tri generacije
i posmrtnu očevu ostavštinu naraslu preko Krajslera
I šta je fino i sitno i belo spram crne goleti
u očima mladića koji u holu ostavlјa umirućeg oca
jer bolnica ne prima džepne satove
ni sveže ubranu rentu za polјe stričevog žita
i šta je 45ica za pesnicu bezocaodrastalog
večito nemanje naspram jučerašnjega bogatstva
i šta je šaka godina za ubistvo iz nehata
spram svakodnevne vožnje crvenom 45icom
do tekile u baru Brodvik
A rekao bi čovek moj prijatelј se tako lako
pomiri sa svetom izvan sebe
Štama požuti na dnevnom svetlu
U pet radnih dana plazeći svoje duge jezike
Dnevna štampa kevće sa kioska poturajući
kao gladna Jermenka isturena prsa pred bordelom
list po list smenjuje boje i pravce
i sliči naboranim zavesama u teatru
(Tragikomičan ples olova i papirusa)
Samo vešti prsti pogode procep iz prve
Uz malo sreće, možeš imati kartu
Za prvi red, parter levo (desno se uvek demantuje)
Papir-šou na talonu, na snazi žuti meteoalarm
Slojevito za sve ne-pogode
Vikendom se tornado primiruje
Treće oko se pod kapak zaklapa
Slojevito
Blede katoličke crkve vole abonosovinu
Boga sam pronalazio u vitražima
katoličkih crkava
anđele je obično skrivao dublјe
u duborezima pod svodovima od abonosa
Ponekad bi me od mraka iz predvorja
Utešio beli kvadratić
na crnoj svešteničkoj kragni
Tu bi zablistali komadić neba
nad Belim gradom moga dečaštva
i šolјa mleka, redovna, pred polazak u školu
Sve ostalo stane u vitraže
Svi očevi nose bele košulje
Kada me pitaju kakav je bio moj otac
Obično kažem: ko i svi drugi –
privremeno odsutan, povremeno zaposlen;
Nosio je bele košulјe i crne misli,
majčinu vedrinu kao ličnu težinu,
Dlan u džepu za koji sam verovao
da je namenjen susretu sa mojim obrazom
i pogled uprt negde iznad naših glava;
Vazda se bojao vode, osim jednom
I nikad više
U zemlјi gde sam rođen slave ga kao svetitelјa
Na ikonama jaše konja i ubija aždaju
Ovde je ipak bio samo Džordž
koji na izlizanoj fotelјi čita stare novine
I ponekad, posve retko, napravi kolutove dima
u čijim sam konturama uvek umeo da prebrojim
četiri jahača
jedan mač
i nijednu aždaju
