Ljiljana Pešikan Ljuštanović (1954) je univerzitetska profesorka, teoretičarka i istoričarka srpske i drugih južnoslovenskih književnosti. Pored monografija i priređenih knjiga, objavila je i preko dve stotine radova u stručnoj i naučnoj periodici. Nagrade: Zlatna povelja srpske književnosti, Sterijina nagrada za teatrologiju „Jovan Hristić“,
Nagrada „Sima Cucić“ Banatskog kulturnog centra, za najbolje delo iz oblasti izučavanja književnosti za decu, Nagrada „Đorđe Jovanović“ i Nagrada Vukove zadužbine.
Prvo sećanje?
Prva sećanja vezana su za prostor. Moja rodna kuća bila je velika, stara “švapska kuća”, s glomaznim namestajem i bezbroj zakutaka u koje se moglo zavlačiti. Sećam se da sam se igrala ispod kuhinjskog stola (bio je po potrebi i odar, samo bi, kad iznesu sanduk, utrčala neka od žena u crnini i smotala beli laneni stolnjak u guku koja je posle dugo stajala nasred stola). Verovatno najranije sećanje koje do danas čuvam jeste ono na oslikane zidove. Sobe su bile visoke preko tri metra i u sobi mog najmlađeg strica zidovi su bili oslikani džinovskim plavim cvetovima. Možda su to bile ruže, možda lokvanji, ne znam. Meni su bili čudesno lepi, poput haljine moje majke, na kojoj su bili tamnoplavi pupoljci ruža na svetloplavoj osnovi. Cvetove su prekrečili kada mi je bilo tri godine.
Pamtim dosta dobro majku, tetke i babe iz tog vremena (bar mi se čini), ali najbolje đeda. Kažu (psihoanaliza za poneti) da žene ponavljaju figuru oca tražeći partnera, ja sam ponovila đeda. Bio je zidar i bila sam ubeđena da, ako se potrudim da budem korisna, da mu dodajem alat (liver, mistriju i fanglu) kad majstoriše po dvorištu, končno će me kad tad povesti tamo gde radi sa đedom Nikolom (bio je prvi čovek kojeg sam videla da nosi beli panama šešir) i Filipom Švabom (ostao je u Lovćencu, kad su Nemci starosedeoci iseljeni, zidao, napravio ženi i sebi spomenik u novom groblju, mislim da je to bio prvi spomenik s krstom). Posebno sam se trpala da perem stare cigle pre no što se ponovo uzidaju.
Bila sam loćikasto, bledunjavo, osetljivo dete, đed je uz sav posao morao voditi računa da se ne povredim, pa je na kraju pristao da ga pratim dok radi, ali pod uslovom da radim posao “za đevojku”. Naučio me je da vezem. Doneo je odnekud parče belog platna, mastiljavom olovkom nacrtao jabuku, udenuo konac u iglu i, opomenuvši me da svima kažem su me sestre od tetke naučile, pokazao mi kako se veze prutak. Imao je precizne ruke, iako je koristio obični crveni konac za šivenje, njegov vez je bio ravan, sitnih bodova, čist. Često se pitam otkud je znao da veze. Verovatno su ga sestre naučile kada je ostao siroče. (Baba Kata Rišnjanka, majka mog đeda po ocu Blaža, umrla je kad mu je bilo tri godine, a ostale su priče o njenoj izuzetnoj pobožnosti).
Vaša prva reč?
Preneli su mi, naravno doterano preko svake mere. Navodno sam već s godinu dana pričala u rečenicama. Moj stric Mitar, njemu sam uvek i u svemu verovala, rekao mi je da sam nedelju dve pre prvog rođendana, kada je pao sitan sneg, krušac, rekla: “Cecer (šećer), a onda liznuvši ruku, “voda”.
Strah iz detinjstva?
Podrumi, mračni, vlažni, sa strmim stepenicama. Ne volim ih ni danas naročito. Zloćudna ovca iz drugog dvorišta koja me je podmuklo udarala glavom u leđa i, naročito, guske. I danas, ako mogu da biram, radije ću se sresti sa zmijom nego s gusanom. Posebno ako ima kapuru (podignuto perce na glavi). Tada su još ulicama krstarila jata gusaka, predvođena opakim gusanima, bilo je to teško iskušenje.
Učiteljica?
Učiteljicu pamtim po nadimku Bećka, bila je lepa, oblačila se drukčije, mislim da je čak imala i ružičasti lak na noktima. Mada, mislila sam da me ne voli, pošto me je nagonila da sričem, a ja sam s tri godine naučila da čitam. A, sem toga, izbacila me je i iz hora, a ja jako volim da pevam.
Feketić Vašeg detinjstva?
Ja sam, kao i moja sestra, rođena u Feketiću, u porodilištu koje više ne postoji, ali rasla sam u Lovćencu. Veliko, ušoreno selo s osmatračnicom, nekoliko prodavnica, bioskopom, bio je to dobar prostor za decu. Najveća nevolja koja se mogla dogoditi bila je da nas neka od baba iz komšiluka ožari koprivom ili izviče se na nas zato što galamimo i pravimo štetu. Selo je imalo i bazen, mitsko mesto mog detinjstva, i reku Krivaju, užasno prljavu, u koju su lokalni mangupi znali da uskoče i gde smo lovili žabe. Čini mi se da su tada leta bila beskrajna, a sve zime snegovite.
Bajke i narodne priče uz koje ste odrastali?
Mislim da su mi pričali malo bajki, ali, što i dan danas volim, moj đed je znao mnoštvo šaljivih priča, podrugačica, priča iz života. Pričali su bajke o Crnoj Gori, čudesnoj zemlji iz koje stižu ukljeve, smokve i šipkovi i o Metohiji, punoj duga, lepoj i strašnoj. Bile su to često okrutne priče o pogibijama i progonima.
Baba Pavuša, majčina majka je malo pričala, ali je svašta znala, da leči, da odseče pupak, kako se pravi nagaženo kumstvo za jedinjake, koji su posebno osetljiva sorta. Od žena sam čula da je porodila ženu na njivi, kada je posle šestoro ženske dece rodila sina. Ta mlada žena je kazivala kako se uplašila kada je baba pustila bebu da čelom dotakne zemlju i da mu je onda vodom iz boce oprala čelo unakrst “uvatila ga u mali krst”, presekla pupak srpom i zamotala dete u svoju crnu kecelju.
Ta moja baba po majci bila je jedina stvarno pobožna osoba koju sam u ranom detinjstvu upoznala, iako nikad nije govorila o Bogu. Bog je tada bio dekretom ukinut i ljudi su to prihvatali bez velikog roptanja. Niko od nas nije kršten, baba se nije bunila, zakon patrijarhalne norme bio je iznad svega, ali jeste postila petak i sredu i sve poste i, paradoksalno, bila i prava sveštenica stare vere. Dete rođeno na njivi nije htela da “krsti” (to je u mom detinjstvu, u partizanskom Lovćencu, značilo samo davanje imena), već je naučila majku da ga iznese u zoru pred kuću i da čeka, pa ako naiđe živinče, da kaže: “Prođi, kuma / kume, za boga i svetog Jovana, da naiđe čeljade”. Ko prvi naiđe, ko god da je, da klikuje: “Krsti kume za Boga i svetoga Jovana, ne sumini”. Dete je krstila Nemica, žena jednog od komšija, i dala mu ime Radovan.
Šta Vam znači Popina pesma „Sutjeska“?
Pesmu s priredbe, prilično zbunjujuću. Imala sam strinu koja je bila ranjena na Sutjesci, tiha, maloreka žena, govorila je škrto, bez patetike, i, upravo zato, ta Ružina Sutjeska bila je strašna i krvava zbiqa sutjeska – tesnac u kome se kida život.
A „Jama“?
Jamu sam pročitala jako rano. Imali smo neveliku biblioteku koju su sabrali moj otac i stričevi i tu je bila i Jama, bele korice sa crnim slovima. Užasnula me je kao jedno od prvih suočavanja sa zlom. Sve do tada smrt, pa i pogibija, bili su za mene nešto normalno, o čemu se priča. Imala sam šest godina kada su prenosili kosti svog ujaka, babinog mlađeg brata iz Metohije u Bjelice i stric, očev brat od tetke, podigao me je na ramena dok su vinom prepirali kosti, da vidim kako je lep bio njihov ujak. Jama me je suočila s užasom drugačije smrti.
Da li prezime Pešikan ima vezu sa istoimenom vrstom ajkule koja pliva u Jadranu i ne napada?
Da ne napada nisam sigurna… Ima, to je nadimačko prezime, prvi ga je poneo verovatno otac Đura Pešikana, savremenika lažnog cara Šćepana Malog (u Pjevaniji ga zovu Pešikanov Đuro). Navodno je u Kotoru na pjaci oborio Talijana pelivana, koji je danima izazivao prisutne i stalno pobeđivao. Ovaj moj šikunđed je bio, po priči, onizak i zdepast. Oborio je Talijana i ovaj je povikao: “Jak je kao Pešikan”. Volim tu priču.
Svest o estetskom?
Mislim da su dve pesme koje je kazivala moja baba Gospava, prve za koje sam bila sigurna da su apsolutno lepe Smrt Omera i Merime i Sestra Leke kapetana. To i danas smatram delima izuzetne lepote.
Zahvaljujući toj mojoj babi ja sam i upoznala lepotu epike. Pesme koje je ona znala, srećom, nisu bile ni rimovani prepevi, ni pesme na narodnu, kakve su se pevale tada uz gusle. Sem mog oca, koji je uvek pevao pesmu Grujica i paša od Zagorja, najbolji guslari koje sam slušala pevali su pesme Radovana Bećirovića, kralja Nikole, ili nekih anonimnih stihoklepaca koji sve rimuju. Neke stihove do danas pamtim: “Knjigu piše care od Japana, / Sa obale Tihog okeana / I u knjizi govori mikado: ‘Čuj me, care, i rosijska vlado’…” Sreća je da je nasuprot tome, Gospava, uspavljujući me, pevuckala pesme Smrt Omera i Merime, Ženidba kralja Vukašina, Ženidba Dušanova, Bolani Dojčin, Ženidba Kraljevića Marka i, kad je bila dobro raspoložena, “sramotnu” Nevjeru ljube Markove ili Sestru Leke kapetana. Ovih se sećam, a znala ih je mnogo više: čudesne, nerimovane, strašne i zavodljive.
Kako zamišljate Hasanaginicu?
Ne znam, nikad nisam razmišljala o tome, ali verovatno najsličniju Nedi Spasojević, glumici koja je igrala u prvom izvođenju Simovićeve Hasanaginice. Zbog očiju pretpostavljam. Zamišljm je samu, kao u onom lirskom filmu Miće Popovića, kako razmotava čohu do poljane.
Da li biste rado pogledali film Bolani Dojčin?
E to je vrlo interesantno pitanje. To je jedna od pesama mog ranog detinjstva. Mislim da bi to danas bila drama veterana, priča o izdaji. Neka varijanta mita o Rambu. Lično tu pesmu tumačim kao poetsku parafrazu hrišćanskog predanja o Svetom Dimitriju, zaštitniku Soluna, koji je ustao iz ćivota i umotan u pokrov porazio arapsku opsadu Soluna, ili, po drugoj legendi sprečio cara da odnese njegove mošti u Carigrad u novonačinjenu Svetu Sofiju. O tome, verujem, svedoči stanje neživota u kome se junak nalazi, bliži smrti nego životu, a naročito ono umotavanje “od bedara do vitih rebara”, kako mu se ne bi kosti razišle. Volim i Nogovu pesmu ispevanu iz pozicije Petra nalbatina. Moglo bi se i tako raditi.
Da li bi bilo zanimljivo čudi monolog žene Banović Strahinje, nakon što se vratila u njegove poharane dvore?
Mislim da je tu ostalo samo mrtvo ćutanje.
Zašto je narod doživljavao žene iz porodice Branković i kao svete i kao proklete?
Sveta je despotica Angelina, po pesmi i predanju, zato što prihvata bratovljevu molbu da se uda za slepog Stefana Despotovića. Njena starija sestra kaže: “Šta će meni danak bez sunašca, / A šta će mi junak bez očiju”, a ona prihvata udaju. Prema pesmi, brat je zato blagoslovi: “Što radila sve ti sveto bilo”. Jerina i Mara su, nasuprot tome proklete i, rekla bih (o tome sam pisala) da se na njih prenosi porodično prokletstvo Brankovića, pošto su, paradoksalno, potomci Vuka Brankovića poslednja sveta i svetorodna srpska vlastela. Sa stanovišta visoke crkvene dogme, to je moguće, ali, sa stanovišta narodnog pevača to jeste paradoks i prebacivanje prokletstva na ženski deo porodice moglo je razrešiti taj čvor u pevačevoj svesti.
Razloge za nastanak predanja o prokletoj Jerini istoričari uglavnom traže u njenom poreklu i, naročito, u vezivanju despotice Jerine za gradnju Smedereva. U ovo prvo ne verujem. Sem knjeginje Milice, većina srednjovekovnih princeza i kraljica bile su stranog porekla. Ovo drugo, je sasvim verovatno. Despotovina je, posle predaje Beograda Ugrima 1427. godine, turskog osvajanja Niša i Kruševca i izdajničke predaje Golupca, ostala bez utvrđenih gradova, pa je despot Đurađ na početku svoje vladavine, od 1427. do 1430. godine, izgradio Smederevo, na ušću Jezave u Dunav. To je moglo biti učinjeno samo uz maksimalne žrtve, koje je ekonomski podneo vladar, ali mnogo više, i fizički i ekonomski, njegovi podanici. Tvrđavu je, pretpostavlja se, projektovao stariji Jerinin brat Đorđe Kantakuzen, arhistratig i fortifikator, a radovima je rukovodio njen mlađi brat Toma Kantakuzen. Dakle, može se zaključiti da je krivica za namete i kuluk bila bačena na despoticu i njenu porodicu, a ne na svoga vladara. O tome neposredno svedoči i pesma Starina Novak i knez Bogosav. Pa i u predanjima zapisanim u drugoj polovini dvadesetog veka u Smederevu i okolini pripovedači Jerinu slikaju kao demonsko biće koje u lagumima ispod tvrđave na čengele veša nesrećno roblje ili ga baca “ribama morunama”.
Ilarion Ruvarac je prokletstvo bačeno na Jerinu takođe tumačio njenim učešćem u gradnji Smedereva, zato su, on veruje, Jerini pripisani „jelinski gradovi“, čije su ruševine rasute po celom Balkanu, i ne samo oni već i dela grčkih – jelinskih carica, od kojih su neke bile “take, od koje da te Bog sačuva”.
I prema istorijskim spomenicima i prema novijim izučavanjima ovog perioda, udaja Mare Branković za sultana bila je daleko od svojevoljnog izbora. Pokušavajući da zaustavi dalja turska osvajanja, Đurađ Branković je u septembru 1435. godine dao kćer Maru za ženu Muratu II i uz nju i bogat miraz – Toplicu i Dubočicu i nekoliko stotina hiljada dukata. Bez obzira na to, pa i bez obzira na srednjovekovne tekstove koji s velikim poštovanjem govore o Mari Branković, “turska carica” i njene majka, despotica Jerina u usmenom predanju i poeziji (izuzevši nekoliko bugarskih balada), bivaju okrivljene i za oslepoljenje Grgura i Stefana, i za propast države, pa i za sama turska osvajanja.
Za to, verujem, postoji još jedan razlog: po titulama i moći kojom su raspolagale, one su pripadale domenu javnog, ulazile su u zabran muške moći i vlasti i, prema doživljaju pevača (ali i nekih savremenih srpskih istoričara) uzurpirale su ih. Do danas je žena koja zakorači u domen politike, diplomatije, moći, izložena javnom odbacivanju mnogo više nego muškarac. Za razliku od Jerine i Mare Anđelija je u pesmi vezana isključivo za ulogu majke i privatni, porodični domen. Ona je pokorna mužu do te mere da mu se neposredno ne obraća. Kad njen porod bude ugrožen, ona plače iznad muževljeve glave, i tako privlači njegovu pažnju, što bi moglo biti refleks patrijarhalne norme po kojoj se žena mužu ne obraća direktno, već, ako to čini, koristi zamenicu on.
U kakvoj su vezi zmaj i svadba kod Južnih Slovena?
U velikoj. Zmaj je, s jedne strane, posrednik, prenosilac i zaštitnik neveste i njenog ruha, pa često i začetnik moćnog i nadljudskog poroda – eponimni heroj. Trag te mitske priče je višestruk. Miodrag Vasiljević je u Sandžaku zapisao više varijanti lirske svadbene pesme, koja počinje stihom: “Zmaj preleće s mora na Dunavo”, dakle s jedne granične vode na drugu. U srpskoj epici i predanju mnoštvo junaka ima zmajevite crte. Takvi su: Zmaj od Jastrebca, Zmaj Nikodim, Zmaj Ognjeni Vuk, Relja Krilatica, Zmaj Obračić Rade, Zmaj Despot Đuro, Makso zlatne kose, Vuk od Crnoga, Rajko od Zmijanja, Zmaj Mijaca Rajko, Sekula Banović, a po nekim pesmama zmajeviti su i Stefan Lazarević, Marko Kraljević, Miloш Obilić… Zmajeviti su, po predanju bili i i ustanički vođe Stojan Čupić – Zmaj od Noćaja ili Zeka buljubaša. U pesmi Umer izbavlja Muja i Aliju, koju je zapisao Ćamil Sijarić, „Umer ima biča vučetine, / Na mišicu na desnicu ruku“, što je tipičan zmajevski beleg. S druge strane, zmaj može biti i demon koji u liminalnoj fazi svadbe, u gori sačekuje i prepada svatove, poput troglavog Balačka vojvode (na vlaškom balaur je zmaj), koji presreće svatove cara Stjepana.
Ako biste imali mogućnost da Vuku postavite samo jedno pitanje, koje bi to pitanje bilo?
Da li je od Starca Milije zapisao Ženidbu Milića barjaktara.
Zašto Eshil teži svečanom kazivanju tragedije?
Tako važne stvari moraju se svečano kazivati. Orestija kodira jednu od univerzalno bitnih priča kako se logika krvi, majčinski domen, koji zagovaraju Erinije, goneći Oresta, ali ne i Klitemnestru (“Kog pogubi, taj ne bi rod joj po krvi”) zamenjuje očinskom logikom koju zastupaju “mladi bozi” Atina i Apolon. Dan danas se u različitim vidovima srećemo sa ženskim prihvatanjem Atinine logike: “Ta majke nema što je mene rodila: / svim srcem hvalim celo muško načelo”. (Istina ove moderne Atine imaju majku, ali kao da se trude da to zaborave.) U suštini patrijarhata jeste ono Apolonovo:
Što zovu detetom, to mati ne stvori,
no mladi samo odnegova zametak.
A otac rađa; mati čuva mladicu
ko prijateljev zalog, ne udi li bog.
A za te reči dokaz reći ću ti jak.
I bez majke se može otac postati:
svedoči za to ćerka Diva Olimpskog,
u mračnoj majčinoj ne dozre utrobi,
a pravi plod je, ne rodi ga boginja.
Prihvatajući da budu pripitomljene – Eumenide, Erinije žrtvuju drevno žensko načelo. O tome se može samo najsvečanije govoriti.
Ko bi, po Vašem mišljenju, bio bolji sagovornik u autobusu, Jonesko ili Beket?
Jonesko.
Priču Nemušti jezik nalazimo kod Šeherezade, a gde bi mogli naći prapriču Zlatna jabuka i devet paunica?
U mnogim svetskim bajkama. Ona baba iz planinske kolibe ograđene kočevima s ljudskim glavama na njima jeste rod rođeni Baba Jage, Zmaja oslobađaju kao Kaščeja Besmtnog ili Baš Čelika. Ženidba paunicom, labudicom, pa i žabicom ili mačkom čest je motiv bajke, kao i zahvalne životinje i čivanje čudesnih useva ili voća…
Gde ima više zavičajnosti, u jeziku ili u zavičaju?
Zavičaj u jeziku niko nam ne može oteti, njega nosima dok imamo svest o sebi.
Lim?
Trebalo bi, akobogda, da priredim knjigu Jovanovu i moju Polimske teme, kojoj bi moto bili Milijini stihovi: “Kreni đecu sa zelena Lima”. Lim sam bliže upoznala kao prijepoljska snaha i bio je svakakav: strašna zagađena vodurina koja zaudara na hemikalije i zelena reka. Alipašini izvori su jedno od najlepših mesta koja sam posetila. Moj unutrašnji Lim je pola prava reka, ona koju mogu očas ugraoziti ljudi, a napola ili više od toga, onaj Ratkovićev Lim, koji teče morem i, naročito, Rebronjin Lim, čudesna granica svetova, “more morsko”.
Želite li da posetite Indiju?
Ne. Nažalost, nisam neki strasan putnik uživo. Zbog zdravlja sve manje putujem, a Indija mi deluje zastrašujuće. Rado bih posetila neke prostore iz omiljenih romana i priča. Akobogda, stići ću do Londona, iako znam da on nije onaj dikensovski grad iz mojih snova ili do Oksforda, iako ni to nije onaj grad u kome je nastala Alisa…
Stihovi koji mogu oslikati Vaš život?
Ne može se carstvo zadobiti,
Na dušeku sve duvan pušeći.
Razgovarao: Enes Halilović
