.
.
.
Nadiji Rebronja
.
.
Ne pišeš pesme
samo slušaš ljude
i gradove.
I njihovo bilo.
I pevaš
o onome što si videla i čula,
osetila i dosanjala.
.
.
Knjiga otkucaja života,
tajna žitelja,
tradicije i muzike,
koje si
duboko u sebi prisvojila.
I tamo i ovde
sa lakoćom ih upesmljuješ
u knjigu o njima
koji pevaju o nama.
Iako nas nikad nisu upoznali.
.
.
.
Medijum si
između flamenka i čitaoca.
Između besceni
i
zapamćenih fleševa,
slika i pogleda,
nota i mirisa,
događaja i snova.
Utiskuješ im svoj senzibilitet
i to onaj deo
blizak
raznolikim sopotima stihova
iz jedne velike vode
koja se menja.
A šta je sa kapima znoja u vazduhu?
Ko je u njima?
Koja magija…
.
.
.
Sažimaš vremenske odrednice
Posle udara cipelom o pod
sve izgleda drugačije.
Sve se otvara i nudi
i ono što se ne vidi
i ono
što se nije moglo ni naslutiti.
Sve deluje onako
kako ga ti zamisliš.
Ko takvom ritmu i pogledu
da pobegne
u noć.
.
.
.
Ključne i ostrašćene note,
prerastaju
u fantazme.
Umrežene i ulančane u naša žitija.
Svako od nas
bira
samo svoju žicu na gitari.
Svoj ton i ritam.
I ne ustupa ih nikome.
.
.
6.
.
Čekali smo gitaru,
kastenjete i muziku,
koje odavno nisu samo to.
Andaluzija je ljubavnica flamenka
dodiruje je
kada svirač pređe
preko žica od njene kose
ona zadrhti od strasti
od ritma
cipela.
I krivožednih pogleda svih prisutnih.
.
.
7.
.
Spoj zvuka i pokreta,
emocija i snova.
Krug i voda,
grad i krv,
ogledalo i snohvatica,
strast u vazduhu.
Opija i prisutne i odsutne
svojom dvojnošću
koja se ne primećuje
među nama.
.
.
.
Mitska moć vode
i mirišljavih pića u vazduhu.
U sinergiji sa muzikom ptica,
prošlosti
i sa meteorima.
Čuvaju nas senovite šume
i duhovi u njima
iz čijih zenica virimo
sa neizdržom u sebi.
Samo nas ritam vode i igre
može
tako ostrastiti.
.
.
.
Drugost pesme
vraća nas u nepostojeću stvarnost.
Voda se nesmotreno ogleda u pesmi
čekajući
novu sliku o sebi.
Koja je davno protekla.
.
.
10.
.
I krv
asocijacija kraja i smrti,
koja bi da bude flamenko
i sve ono
što podrazumeva.
U nastavku noći
oživotvoruje i opesmotvoruje
sve što dodirne.
I mnogo više od toga.
.
.
.
I sve to radi neko iz senke.
Međutim,
nije uvek tako
ako se pojavi glas
kome još nije
srce iščupano iz grudi.
.
.
.
Ti što posmatraš,
posmatrana od posmatranih,
samoosmatraš se
u drugim licima.
Neko drugi je tvoj autoportret
dok se u igri pesme
ne pronađeš
ili opredeliš.
.
.
.
U ritmu flamenka
i Bodrijar
gledajući druge vidi sebe.
Pevajući o drugima
govori sebe
i ono što bi mogao biti.
Šta li nam to govori.
.
.
.
Poema je nastala od prikaza koji sam napisao na pesničku knjigu Nadije Rebronje “Flamenko utopija”. Tako da je doživljavam kao zajedničku poemu – Nadijinu i moju, ali i kao novi prikaz pomenute knjige Nadije Rebronje, ovog puta u stihu.
.
.ž
.
.
.
