Špetherbst

RAĐANJE NOVE ULICE

Opet sanjam požare na vodi,
Gorenje kože, truljenje bledila,
U uvučenoj sobi za poslugu,
I koračamo tako posle velike zabave,
Pokušavam da nađem put,
Treperi mi ulica ispod kapaka,
Uhvatim pod ruku svaku nerođenu sestru koju nađem
Da me povede kući,
A ona bremenita svetla više ne znače Ništa,
Začudo ali zaista
Ne znače ništa,
Anemična koža zapalila se od beline,
Izmaglica na usnama ostavlja neke tačkaste tragove,
I od nje, svitanje se čuje unapred.

URI LESER JE ČEKAO

Večeras, on negde stoji a potezi su mu nepravilni,
Naslikao je kišu,
i kočije umrljane senkama prolaznika,
Ali ne uspeva tramvajske šine i reku,
Uri zna i zato ne može da naslika:
Voleti nije javna stvar,
Voleti se nosi u novčaniku
Kao fotografija ili papirni podmetač iz kafea,
Zajedno sa malo parfema na šalu i ukusom dima,
Voleti nije javno dobro nijednog grada
(Ovaj kraj, dovoljno ničiji, ušuškan u vlagu,
ali ne u memlu,
I pun paučinastih soba;
Istina, skupocena ti je koža i odoleva novembru,
Presavijena preko crta lica narušenih lošim danom),
Večeras, kažem ti, i stežem šal,
savršeno krojen kao krug,
Kako si?
Kako si, zaista?
Ostavila sam dve pune čaše, dva puna univerzuma,
Urijeva kičica ne uspeva da naslika taj momenat,
No njemu je sve potaman,
I haljina i kišobran i ruka u džepu,
slivaju mu se Beč i Beograd u jednu reku,
on stoji i čeka;
Idem po šinama koje nas dovoze do tačaka
gde se magla i noć sastavljaju u jedno,
Pa nastaje novo doba dana,
Tražim vetar koji je posuo zvezdanom prašinom
Taj šal, pravilan kao krug,
pravilniji od Urijevih poteza večeras,
Oprosti,
Ovde gde sam bila ja cele noći
Toliko je zagušljivo,
Više nego u svim kafanama gde su cigarete obavezne,
Ne mogu da kažem šta je pisalo na papiru za koji mi je
Rečeno da ga bacim, razmrljano je, i ja sam poslušala,
Pocepao me je vetar, pocepao mi je šal,
Miris se rasuo u milion atoma po mojoj sobi,
Učinila sam ono što se dešavalo u meni – pocepanost,
Nimalo savršen krug,
Slična rasparčanost kao Urijevi potezi
kada ne može da slika,
Kako si?
Koliko daljine treba još da ti dokažem da je tako moralo?
Pocepala sam Urijeva platna, on sada stoji i čeka,
Nijedno mesto u gradu nas nije htelo, noćas,
Spavala sam sa šalom oko vrata kao obešenjak,
Oluja se dešavala na prozoru,
Oluja se dešava i sada, na vedrom nebu,
Savršenom za slikanje, on stoji i čeka i dalje,
On ne uspeva,
Nijedno mesto nas nije htelo:
Samo kiša,
Samo tramvaj,
Samo ulice,
Samo Uri;
Kada požurim ka tebi od kiše
pomešane sa poplavom, požurim,
Ne stignem uvek,
Ne nađem sve uvek na istoj adresi,
Oprosti zbog digresija,
zbog neuspelih pokušaja da se savladam,
Pocepaj sve fotografije u mojoj glavi, ako je lakše tako,
A slike ću razmrljati ja,
Na pijaci Našmarkt
Kada obrišem lice krpom za srebro,
ostavim taman trag na njoj,
Ja sam pronašla svoj život ispod ukrasnog papira,
Sve se moglo opipati ispod, a ništa dodirnuti,
(Toliko me boli ta rana koju sam ti napravila
Isečena u zvuku: Kako si?)
U džepu moje tašne šuškaju komadići papira,
komadići dana,
Kada sam znala da ne postoji drugo rešenje
Osim da pocepam sva napisana i nepisana pravila,
Vidiš, počelo je cepanjem,
Na mestu gde bi trebalo da bude srce
Može da se ukuca samo šifra,
kao u jednoj Paundovoj pesmi:
Špetherbst,
Haljina boje crveno-crnog šaha,
Uticaj Lesera Urija na kišne predele,
Magla sa nekoliko reka,
Šal u obliku velikog kruga od dima moje cigarete,
I šta sam ono počela
Da pričam a završila sam na poznoj jeseni
i šahovskoj haljini?
Oni komadići hartije postanu komadići stakla,
A ja nemam šta da prodam osim svog današnjeg dana,
Sve sam bacila,
Ovoga puta ja sam rekla tako sebi, „baci”, i muzika se
Kao radioaktivni otpad taložila u kanti za smeće;
A vidiš,
Ona se čuje i dalje, iz džepa tašne,
Iz džepa na koži, ona se i dalje nadglašava sa
Tugom, ona se i dalje bori sa hukom ulica,
I ljudi se smeju, zaboraviću sve to,
Istorije gradova, datume, antikvarne predmete,
Ali ko je smeo zaboraviti Urija?

ZELENA NOĆ

Ta zemlja je zaista daleko,
Mnogo susreta mora da prođe dok se stigne tamo,
Mnogo meteorskih kiša,
Još jedna aurora borealis je na pomolu,
I zelenim menja ono što se
ponekad vidi u mojim očima,
Neispavano pišeš pismo,
a ja odgovaram iz samog sna,
Dođi i vrati mi auroru borealis, čekam je kao Uri
Što čeka nove ulice,
Aurora borealis,
Koja se ne javlja u tim predelima može svakog časa
Da se ukaže na zidu moje sobe, ne znam koliko sati
Nas deli, ne znam ni koliko susreta,
merim sve to u
Rečima,
Vrati mi samoću koja popunjena izgleda okruglasto
kao zemaljska kugla,
I niko se više ne pita ko ju je prvi put pokrenuo,
Prosto nas okreće u krug oko samih sebe,
Ne vidi se sa prozora sa kojih trenutno gledaš
kako je ovde kišno,
Koliko prašine me je danas pokrilo i
Zaštitilo od zračenja aurore borealis,
ali ništa nije moglo
Da spreči tvoju pesmu da prodre u mene:
Bila je to
Zelena muzika,
Ja dovedena u sumnju kao neubedljva izjava, i
Nepregledna, okom neuhvatna,
Zelena noć.

KUĆNI RED

Kada se zatvore sva vrata
Počinje kućni red,
Tada sve nedostaje više nego
U onom životvornom neredu,
(Patina je vrsta zagrljaja)
Litografije Jozefplaca i gobleni,
Neke od predstava Mojsija koga nalaze napuštenog,
Potpuno samog na reci koja nije Dunav,
Da li se opredeliti za to što volimo zaista,
Ili za ono što bismo mogli zavoleti svakog časa?
Dok zaokružujem religijsko opredeljenje,
Pa precrtavam, upisujem podatke
O svom životu,
Biram opcije od kojih nijedna nije prava,
Nijedna ne kazuje kakvo je realno stanje
Stvari, onih u meni i onih poslaganih na police ovde,
Prijavljivanje svega što ne smemo da kažemo,
Na uho, tiho, carinicima, monarhovim doušnicima,
Nigde ne piše šta sve nedostaje,
Samo ono šta treba da se dopuni;
Noću neko svira,
Premešta dirke s jedne na drugu,
Pokušava da nadvlada tišinu u sebi,
Kućni red je ovde strog,
Obavezan je
Večito nepoznati jezik
Kojim govorimo ono najvažnije.

POLA ČETIRI, DOK NESTAJEM

U magli natočenoj u vinske čaše
Dešavala se jedna nezaustavljiva noć,
Sve je počelo drugačije
nego što smo upisali u sveske za vežbanje gramatike,
nežni mrak – razbarušeni pramenovi noći,
ali nemoj me pitati zašto ovo kažem, zašto pričam o tome,
Kada se ništa nije videlo, samo je pulsiralo unutar nas,
Ranjene ulice su zaceljivale,
Miris ružinog ekstrakta što se stavlja u testo
rastvarao se u vazduhu;
Ta noć je bila zaglavljena između čipke i kandelabra,
Neke zaostale reči izgovorila sam po inerciji,
Jer, pre ulaska u tu sferu najpre ide antre zaborava,
Pa urezivanje nežnog mraka u svaku poru kože,
Potom sleduje samozaborav, ostalo su vitraži smisla
Omeđeni beskonačnо zelenim,
Hodala sam i tražila bol koji je sigurno negde i dalje
postojao,
U odblescima, zaveštan, bol je merna jedinica večnosti,
Nemoguće da je nestao, samo ga treba naći,
Mislila sam pre te sfere, i njušila fotone,
(Kaldrma se prosipala nizvodno)
Boje su obuzele noć kao padavičara strah,
I stišavao se Dunav u mom telu,
Gotovo otekao u neku drugu provinciju,
Ni Panoniju ni Meziju;
Pogledala sam na sat i požurila,
Trebalo je stići do sobe pre svih sećanja,
Noć se cedilla sa fasada i put je bio utaban:
Moram da pođem,
Moram da pođem kuda bilo.