Stan broj 3

Emilija izađe lagano na terasu i pogleda žmirkajući u zelene krošnje. Na sebi je imala spavaćicu belu i čistu, sa dugim rukavima i povećim dekolteom. Drveće, olistalo i krupno, zaklanjalo je prozore skoro do samog drugog sprata. Prozori terase stanova na prvom spratu samo su provirivali ponegde između krošnji drveća. Gledala je zeleno lišće, radosna što može baš tako u spavaćici da izađe na terasu i da posmatra. Tu je nije mogao videti niko, iako je terasa bila prema ulici.

Pipa se za grudi – Nabrekle su – rekla je. Udisala je vazduh osećajući kako joj struji čitavim telom. Iza nje, u sobi, Anrijeta je nameštala krevet.

– Gde ću sad da ga stavim? – pitala je Anrijeta.

Emilija se naglo okrete, pogleda u Anrijetu kao da je prvi put vidi, i držeći se za grudi, reče:

– Na krevet, Anrijeta, znaš i sama gde. Pazi samo da ga ne ispustiš, molim te! Ah, moram već u krevet, vreme je.

Sunce je stidljivo provirivalo između lišća i blago joj obasjavalo lice.

– Mislila sam i sama da te pozovem. Vreme je da ga nahraniš – reče Anrijeta.

Emilija uđe u sobu oslanjajući se o usputne predmete i leže. Anrijeta je nameštala drugi krevet. Bila je niska, debelih nogu i kratkog vrata.

– Moram srpemiti ručak – govorila je za sebe. – Jesi li gladna, Emilija? – reče.

– Jesam, Anrijeta, ali kasnije. Da li je on dolazio?

– Da, jutros, ali nije hteo da te budi.

– A zašto me nisi probudila? Jesam li ti izričito rekla da to više ne činiš? I da me odmah probudiš kad dođe!

– Nije hteo on. Ulazio je, gledao te dugo i izašao. Mora da je lepo imati nekog ko te tako voli – reče Anrijeta sa jedva primetnim smeškom i sede pored Emilije na krevet.

Emilija pomeri glavu ustranu i pogleda Anrijetu. Smešila se jednim krajičkom usana, bleda, dok joj je seda kosa padala u pramenovima po vratu, a na pojedinim mestima bila tako prilepljena, da je izgledao da je urasla u samu kožu vrata.

– I kad će opet doći? – pitala je.

– Svakako u podne.

– Ah – uzdahnu Emilija.

– Divno – reče Anrijeta, ustade i poče da se češlja. Uzela je haljinu iz ormana i presvukla se. U noj su joj do izražaja dolazile zadnjica i noge iznad listova.

– Sad bi mogla da jedeš – rekla je.

– Bolje da sačekam njega. A možda on neće ni doći?

– Ne verujem. Ti znaš da te on voli i da svaki dan dolazi.

– Znam – reče Emilija vrteći rukom pramen kose. A šta je rekao moj otac na sve ovo? – upita najednom.

– Ljutio se. Kaže da nije lepo što si već u godinama.

– Ah, Anrijeta, znala sam da će to reći. I sama sam ti kazala ranije. Ali baš me briga. Ja postojim za sebe. I za njega.

– Gledala je u Anrijetu dugo kao da je htela da na njoj proveri sve što je pričala. Onda se skupila ispod pokrivača navlačeći ga do samog vrata i smejala se.

– Kako me svuda ljubio, Anrijeta. Kako me stisako. Moje ruke, udove, celu mene.

Najednom se ispružila, odbacila pokrivač i uozbiljila. – Morala sam to već jednom da uradim – rekla je ozbiljno.

Ispred vrata začu se da neko govori. Anrijeta napravi posednji potez češljem i izađe.

– Dobar dan, Anrijeta. Jeste li hteli nešto?

– Dobar dan, ništa… ništa. Učinilo mi se samo.

Čovek uvuče glavu i nestade iza vrata.

– Je li on? – upita Emilija.

– Ne, komšija iz stana broj pet.

– I kad će doći? – reče Emilija, ali kao za sebe. – Znaš šta mi se čini – obrati se Anrijeti. – Da on ne voli bebu.

– To ti se samo čini – rekla je Anrijeta i okrenula galvu ustranu skrivajući smeh.

– Zašto ga onda nikad ne pomiluje?

– On voli tebe. A jutros kad je dolazi gledao je dugo i bebu. Da znaš samo kako joj je tepao.

Emilija je gladila lagano pokrivač slušajući Anrijetu.

Na vratima se ponovo začuše glasovi. Sad su bili bučniji. Anrijeta pojuri ka vratima kao sumanuta.

– Ti si, Dari – reče pre nego što otvori vrata.

Ispred je stajalo pet mladića. Jedan je otključavao vrata stana broj 4, dok su trojica čekala nestrpljivo da ovaj otvori. Dari je ušao sa Anrijetom.

– Jesi stigao, Dari? – reče Anrijeta. – Emilija te pominje celo jutro.

– Ah, jadnica – reče Dari i uhvati je za grudi.

Anrijeta uvuče glavu, a ramena joj se uzdigoše, tako da je izgledalo da je mogla da primi još dva Darija. Ušli su iz predsoblja u kupatilo i seli na kadu.

– Jesi li nešto kuvala? – pitao je Dari i seo Anrijeti u krilo.

– Jesam – stiskala ga je ona. – Celo jutro sam tražila tvoje omiljeno meso – govorila je isprekidano. – Meso sam ti skuvala – stalno je govorila.

Stajala je u kadi dok joj je gornji deo haljine ležerno počivao na zadnjici sa rukavima koji su bespomoćno visili sa strane. I dok joj je haljina lagano klizila, ličila je na kakvu akrobatkinju koja se sprema da izvede svoju najuspeliju tačku.

U sobi, Emilija je šaputala: – Anrijeta, treba da nahraniš maloga.

Kada se neravrnomerno klatila gore-dole.

– Mali plače, ugušiće se – vikala je Emilija svojim nemoćnim glasom.

– Opet ona sa svojim glupostima – reče Anrijeta navlačeći haljinu.

Dari je već bio u sobi.

– Kako ste? – pitao je.

Emilija ga pogleda stidljivo, navlačeći spavaćicu preko usahlih grudi.

– Eto, mali plače!

Dari uze zavežljaj iz kreveta i reče:

– Baš je sladak mali!

– Sladak je – reče Emilija. – Moj otac kaže da treba da se stidim.

– Nije to ništa – rekao je Dari i seo za sto.

Gladala ga je nekoliko trenutaka a zatim odmahnula glavom nezainteresovano, kao da je u njemu videla sve svoje davne, minule nepovratne godine kojih više nije bilo nigde do u njoj, u njenim ushalim gurdima, sedoj kosi i samoći koju je tako brižljivo negovala celog života.

Crvenog lica i vlažne kose, Anrijeta je postavljala sto. Uskoro su ona i Dari sedeli sa stolom. Samo je Emilija lagano u krevetu srkala svoju supu i s vremena na vreme sipala kašiku supe na zavežljaj pored sebe.

– Ona uvek misli da je to dete – prošaputa Anrijeta.

– Da – reče Dari završavajući mirno svoj komad mesa.

Sa druge strane zida čula se lupa pesnica o zid.

– Moram da idem – rekoa je Dari – čekaju me da učimo.

– Ah, Dari, – reče Anrijeta i pogleda ga sažaljivo. – Žao mi je tšo se toliko mučiš.

Dari je već bio na vratima.

– Zdravo, Anrijet, doći ću sutra.

– Emilija spusti tanjir na pod. – Ode – reče. – Kao da me više ne voli.

– Voli te. Siroti Dari, strašno uči – reče Anrijeta, uze zavežljaj natopljen supom i odnese ga u kupatilo.

– Nemoj da ga ispustiš – dobaci joj Emilija.

– Ah, bože – pomisli Anrijeta i poče da pravi novi zavežljaj od čistog peškira, osluškujući zvuke iz susednog stana.

Priča „Stan broj 3“ je bila objavljena u „Književnim novinama“ (broj 283, Beograd, 3. septembar 1966).