.
.
Dostojanstvo smrti
…..Uvek je narušavano, oduvek, jer i to se radi; nešto se uspostavi, izgradi pa se narušava i zajedno putuju, dostojanstvo i napuklina dostojanstva… Videla sam crnobele fotografije koje je uradio nemački fotograf Šels (koji je navodno imao ogroman strah od smrti, sic!), seriju fotografija ljudi (čak i male dece) na samrti i potom njihova lica po smrti; dakle pred smrt i mrtve je fotografisao, navodno uz njihov pristanak. To bi trebalo da bude snažno, dramatično, pretpostavljam. Ipak, posle nekoliko fotografija koje sam videla, pomislila sam kako je skaredno to što je uradio, to njegovo nisko i besmisleno oduzimanje dostojanstva tuđe smrti… lica napaćena, izmučena bolešću, poneka veličanstveno smirena.
…..(Oh radujmo se gledajući bebu istopljenu napalmom… oh gledajmo lica izobličena bolom… gledajmo bivola u čeljustima lavice, njegovo oko pred smrt, njegov pogled… gledajmo dok se naše providne duše ne nasite tuđeg jada… ili, pogledajmo Listovu posmrtnu krezubu masku…)
.
–
Nemac Elezer
.
…..Da li je moguće zamisliti Elzerovu usamljenost, koliko li je bio sam u Nemačkoj 1939, kada pokušava da ubije Hitlera u pivnici, bombom koju je sam napravio? Da je uspeo u nameri, rata ne bi bilo, onakvog rata sigurno ne bi bilo. Zašto se tako retko i tako malo govori i zna o ljudima poput Elzera.
.
.
Svet u slikama
.
…..I nemaš živce da posmatraš slike u ramu, da čitaš knjige u knjigama, da analiziraš loše scenarije predvidljivih filmskih radnji jer si istisnut/a iz svake tube beskorisnosti…
.
.
Kada bih
.
…..Bila kao moj mačor. On samo zna da voli.
.
.
Teški
.
…..Oduvek to mislim, samo nekada zaboravim, koliko su ljudi s kojima smo povezani i nepovezani – teški. Sa čvrstim uverenjima, zahtevima, ograničenošću, ekscentričnostima, niskošću i uskogrudošću, isti ti koji mogu da te spasu…
.
.
Jednom
.
…..Sam bila u sauni. Potpuno sama. Uhvatila me je panika. Prelivala sam kutlačom vreli kao kamen koji se pušio i rastakala se misleći da će me udariti šlog i da odatle neću živa izaći. Kućna, mala sauna. Koji moj sam išla u saunu.
.
.
Drugi
…..Su pesnici, drugi su pisci. Imaju zanimljive živote. Ali, ne ja. Kao da nisam nijednu pesmu, nijedan redak napisala. Tako me vidi, tako me neki vide. A šta sam ja bez onoga što sam napisala, to ne znam, jer ne postojim bez onoga što sam napisala.
.
.
Usnija Redžepova, Lepa Brena, Ceca
…..Usniju Redžepovu sam videla u Avalskoj, kod dermatologa. Kupovala sam sigurno losion s antibiotikom ili sam čekala tretman tečnim azotom, svejedno, Usnija i ja našle smo se pred šalterom jedna pored druge. Delovala je samouvereno i poslovno u bundi, malo nestrpljiva. U Novom Sadu kamo sam celo detinjstvo i devojaštvo išla kod moga prefinjenog ujaka Aleksandra Teofilovića, srela sam Lepu Brenu. Nosila je dve kese u rukama, hodala polako, na štiklama. Bile smo same na ulici, išle jedna drugoj u susret dok je sunce peklo, kao u kaubojskom filmu. Pomislila sam kako je visoka. Cecu sam videla samo preko stakla, jednom je to bilo staklo džipa, drugi put izlog salona za nameštaj. Bio je koktel. Delovala je harizmatično i veoma zadovoljno. A srela sam i Dubravku Ugrešić, u Stokholmu. S njom sam razmenila nekoliko reči.
.
.
Dešava se
.
…..Da sam veoma uznemirena i srećna istovremeno. Često.
.
.
Umetničko klizanje
.
…..S njim je kao i s nekim drugim pojavama-umetnostima, fascinantno je i kič.
.
.
Kada… tada
…..Kada strada smisao za humor. Kada se utuli i nestane smeh. Kada prestaneš da pevaš i igraš. Kada skoro mrtva zacvrči znatiželja. Kada ne vidiš da je sunčan dan. Kada žuriš unazad.
.
.
Sila, snaga
.
…..Prožela me misao-osećanje istovremenosti trenutnih zbivanja, jedno po jedno, ono istovremeno nije se pretvorilo u kašu, već svako je bilo sila, zastrašujuće snažna, svako jedno moglo je nadjačati svako drugo jedno, te sile ostale su sile koje se nekuda kreću… to nekuda glavno je. Kuda…
.
.
Vrtlog
.
…..Sada sam shvatila zašto se neko taj tužan i potresen vraća kući. Čim izađeš, vidiš. Da nade nema. I da kao magarac nešto nosiš a ne znaš šta je u sepetu. Hleb ili kamenje?
.
.
Raskid u krvi
.
…..Pitaš se zašto se neko na nekog toliko naljutio da se okrenuo, odrodio, odvezao. Reči su zatrpale bunar, nema ni vode ni eha.
.
.
Nestabilno
.
…..Naši dobici su uvek veći. Naše nada ljubav i vera… su veće od beznađa i izgubljenosti. Naša očekivanja su uvek veća od onoga što možemo da vidimo.
.
.
Volim Lajpcig
.
…..Crkvu u kojoj je Bah svirao orgulje. Vidim njegove noge na pedalu kako se brzo pomeraju a čarape su mu se zarozale.
.
.
Optužbe
.
…..Nisi me naučila ženstvenosti. Psuješ. Gruba si. Ti si kao kamiondžija. Tako majka ne razgovara sa kćerkom.
.
.
Lički zen
.
…..Velebite, nedaj magli na se, može se menjati prema prilikama, to jest zazivanje Velebita može se zameniti čim bilo, recimo vlastitim imenom: Danice, nedaj magli na se.
.
.
Stav
.
…..Frankl je govorio o izboru stava. Da je to ono što nam preostane i kada ničega nema, mi možemo da biramo svoj stav.
.
.
Depresija
.
…..Postoje ljudi koji mogu da budu okidač depresije kod drugih i da to bude njihov jedini talenat. Provela sam s njom nekoliko minuta i kao da me je prelakirala beznađem. Te odoh kući ne znajući šta mi se dogodilo, s tugom u grlu, s bolom u grudima, ukrućena. Šta je učinila, nepoznata žena?
.
.
Umalo
.
…..Uživala sam pišući kratke zapise. Onda mi je on (za svoj časopis) zatražio da mu nešto pošaljem, poetsku prozu. Pomislih, iako nije poetska proza poslaću mu jedan svežanj. I birajući, počeh da gledam njegovim očima, i ne beše to tako kako sam videla ranije pre tog, njegovog izmišljenog/zamišljenog pogleda. To je kritičko i cinično gledanje na zapise, počeh da ih lišavam pojedinih reči, sekvenci, i ne behu mi više tako dragi, nego tuđi i nesavršeni. Kao da je neko pogazio hrizanteme u vrtu, moje hrizanteme.
.
,
Zaslužuju
.
…..Bejah među Francuzima i francuskim pesnicima, osećah se kao riba u vodi iako francuski nisam znala. Zapazila sam da su uglavnom šlank što bi rekla moja majka, i da su malčice puni sebe, po mojim eh, kriterijumima. I nešto mi se ukaza iznenada, naknadno, da oni uopšte nisu nadmeni već da uživaju veliko sveopšte poštovanje pa su u skladu s tim i – zadovoljni.
.
.
Reka ljubavi
.
…..Pojedini aspekti mog života u kontinuitetu su dobri, puni kao oblaci pred kišu, u to spadaju i neke takoreći niže aktivnosti poput učestvovanja u kruženju najrazličitijih predmeta, od figurica do gramofonskih ploča i garderobe. Uvek sam dobijala poklone, ljudi su voleli i vole da mi poklanjaju, godinama nisam sebi kupovala parfeme jer sam ih dobijala. Paralelno, i ja sam širila dalje, predavala, prenosila ne razmišljajući mnogo o tome. Neobično da toga doskora nisam bila svesna a sada mi se sviđa ta prirodna društvena radost.
.
.
Čestitam(o)
..
…..Padala je zimska hladna kiša ona koja se zabija kao roj čioda u odrano telo. Bila je gužva ispod nastrešnice autobuskog stajališta. Stajasmo tako zbijeni iščekujući svako svoj brzi odlazak. I samo osetih-pomislih: Svi ovi ljudi se nešto trude u svojim životima. Rade, odlaze–dolaze, kreću se, mrcvare se, jednostavno, trude se, oko sebe, oko drugih bića, i bejah fascinirana tim velikim pretpostavljenim trudom.
.
.
Zapisano je
.
…..Truc-truc-truc. Brm-brm. A između prozora i vrata neko napisao, kao u ukrštenici, vertikalno, voleti. Nasmejah se.
.
.
Na D
.
…..Ne jednom, oslovili bi me s Divna. Ranije sam se ljutila a sada prihvatam. Divna, nego šta.
.
.
Divni život
.
…..Najbolji ne beže od sebe, od drugih. Jer, gotovo sve vreme mi se udaljavamo i stidljivo vraćamo, tamo gde je trebalo odmah da budemo, odakle se samo skače s trambuline direktno u svetlucavost beskrajnog… ali, strah od sreće vredno radi, odvlači. Strah je najagilniji neprijatelj.
.
.
I’d make deal with God
.
…..Duša je radosna jer je besmrtna a besmrtna je jer je radosna. Duša sve zna jer je večna, ne počinje i ne završava se, nema ograničenja. Onda dođe baja i kaže: Nemoj. A ti, šta ti kažeš baji koji je smešan ako ga se ne plašiš…
.
.
Kaže mi
.
…..Kada sam te upoznao bila si hajdegerijanka a ja vitgenštajnovac. Sada si ti sledbenica Rozenberga a ja sam Valter Benjamin i bežim ka špansko-francuskoj granici.
.
.
Lica
.
…..Sećanje nudi različite nivoe istine. Različite priloge uz glavno jelo. Postoje i rituali oko istine, pranje ruku, otiranje suza, zamrznutost, za kasnije.
.
.
Brojanje
.
…..Teško je utvrditi koliko neka književnost ima genijalnih stvaralaca. Pouzdano je za dvojicu što se tiče „naše“: G. S. Venclović i V. R. Tucić.
.
.
Ideja svetskog
.
…..Kada smo u miru i skladu sa sobom, ma šta to značilo, i drugi bolje prolaze kod nas, manje ih osuđujemo, više prihvatamo, tako se širi svetski mir.
.
.
Tri reči
.
…..Šiblje. Bilje. Treća reč. Živica?
.
.
Rad
.
…..Otkivam srce. Otapam bes, ozlojeđenost, tugu, krivicu. Otvaram i otkivam, odleđujem… to je čitava Fabrika. Ogromna. Pumpe, crpke, ramovi, sušilice sobica za odmor i pušenje… Joy and peace stoji na ulazu.
.
.
Nežna ruka
.
…..Avangardna umetnost je, pokazalo se, naivnima, organizovano podržavana na što bi se reklo, najvišem, državnom nivou. Zamislimo ono što se zbilo. CIA plaća Džeksona Poloka. I da li je on znao ko ga plaća?
.
.
Strah od svega
.
…..U tramvaju, poklonu Švajcaraca dvehiljadite oslobođenom Beogradu, svi prozori otvoreni, a unutra hladno, kako ko uđe, očekivala sam da će svako „svoj“ i da zatvori, međutim, duh pasivnosti i straha je učinio da niko nije zatvorio prozor iako je bilo neprijatno hladno. I, otkrilo se šta muči savremenike ovde i sada.
.
.
Snaga
.
…..Kažem joj, sada kada ti nije dobro pomoli se Bogorodici, na šta mi uzvrati gorko staloženo: Ne mogu, mrzi me, Ona (misleći na našu prijateljicu, XY, pobožnu i revnosnu) se moli za mene.
.
.
.
.
.
