.
.
(pogovor u: Milica Špadijer, Šar-planina, Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis”, Čačak, 2019)
.
.
……Šar-planina – zbirka dva prostora i dva sveta izdvojenih iz jedne prošlosti Milice Špadijer. Knjiga bez ciklusa, ali implicitno podeljena i vešto komponovana. Skup pesama čiji je redosled do poslednjih dana pred štampu bio promišljan i preturan. Jedna od onih knjiga kojoj se tek na kraju daje ime, ali koja se smišlja od detinjstva. Knjiga koja deli mišljenja, knjiga-pobednica konkursa, knjiga koja ljuti i raduje, knjiga najavljivana, iščekivana, knjiga žuđena, ali neizvesna sve do poslednjeg slova i tačke. Šar-planina, konačno sastavljena knjiga. Evo i od čega.
……Prva pesma zbirke (Zmija), u tri razigrana i rimovana katrena i u naoko doslednom četvercu, može nas svojim ritmom i melodijom navesti na pomisao da ćemo čitati poeziju obrazovanu u klasičnoj formi i u nečemu staromodnu; ipak, ne treba dozvoliti da nas ona zavede, već treba obratiti pažnju na to šta se iza ovih zvučnih redova krije. Naizgled, odgonetka pesme smeštena je na njen kraj, gde pesnikinja obznanjuje ko je i kakva je ,ljuta guja’ koja je juri: „vidim ima / lica dva / teško meni / to sam ja” (Zmija). Predstavljena ambivalentna pojava samo na trenutak nudi rešenje za razumevanje pesme, ali istovremeno otvara i nova pitanja i uvodi u problematiku onoga o čemu će se nadalje u zbirci pevati.
……Prve direktnije smernice o tome date su u tri strofe koje čine pesmu Ce Ce muva. Dok prve dve strofe saopštavaju intimnu prošlost onoga ko stoji iza ovih stihova, bezrezervno pred čitaoca stavljajući uspomene iz ranog detinjstva, u zaključnoj strofi peva se o neposrednoj prošlosti, odnosno o vremenu koje je blisko samom trenutku stvaranja pesme. Na taj način, Milica Špadijer zapravo daje autentičan iskaz o odnosu autora prema sopstvenom delu, ali i crta nedvosmislen putokaz kako bi zbirku trebalo čitati. Iz forme pesme otkriva se i ono što stoji u strukturi ove pesničke knjige, a što se direktno tiče njene unutrašnje motivacije; naime, Šar-planina se gotovo u celosti bavi prošlošću, njenim odjecima i refleksijama, prošlošću što progoni kao zmija, koja predstavlja srž iz koje autorka uzima materijal za građu svog poetskog sveta. Ipak, zbog samog izvora inspiracije, ali i zbog atmosfere koju ova pesnička knjiga pri čitanju stvara, javlja se utisak da njen poetski svet nije nastao odeljeno od stvarnosti, i da ne egzistira paralelno sa životom, već da je pesma za Milicu Špadijer osobeno skladište za uspomene i muzej za najsočnije zalogaje i ožiljke života.
……Upravo zato u njenoj poeziji ne postoji granica između javnog i privatnog, između istorijskog i intimnog, između dokumentarnog i ispovednog; sve se u stihovima Šar-planine sliva u jednu celinu i jedan bokal, koji pesnikinja drži i potura gdegod krov stvarnosti i introspekcije počne da prokišnjava i curi. Otuda nastaju ove pesme, koje su više utiskivanje pojavnog u stihove nego njegovo otiskivanje u masu reči koje im pesnik obično pripremi. U njima, lično postaje kolektivno, a kolektivno ostaje lično, kakvo je, kako nam pesnikinja suptilno sugeriše, oduvek i bilo.
……Treba, na primer, pogledati jednu od formalno najinovativnijih pesama u ovoj zbirci (12.44), u kojoj su umesto reči nanizani samo brojevi, pa da postane jasno stapanje privatnog i javnog, i brisanje granica među njima. Upravo tako autorka uspeva da napiše pesmu bez reči, stihove u kojima priziva kolektivno pamćenje brojevima-simbolima duboko urezanim u svest svakog ovdašnjeg čitaoca (12.44, 1389, 1453, 1918…) sa kojima vešto meša brojeve koji beleže sudbine pojedinca (11.11, 20.11…), odnosno, pesmu sačinjenu od onoga šta ti brojevi (njoj) znače. Pažljiviji čitalac će u ovoj ,pesmi od brojeva’ tačno osetiti fine prelaze u značenjima, prostorna pomeranja i poniranje u, kako kolektivno, tako i u sopstveno intimno, bez suviše razmišljanja o načinu na koji je pesma uopšte saopštena, što je još jedan od kvaliteta pesničkog izraza Milice Špadijer.
……Rekli smo već da smo mišljenja da poetski svet koji Milica Špadijer u zbirci gradi nije samostalna tvorevina, već da proističe iz samog života pesnikinje. To ne znači da se u ovim stihovima ne događa ništa artističko, niti da u njima nema domaštanih prostora i snažnih poetskih trenutaka, već samo da se svi oni prelivaju i ukorenjuju u nečemu što se oseća kao živo i nepatvoreno iskustvo koje stoji iza Šar-planine. Kažemo – stoji, a ne – krije, zato što nam se kao glavni utisak nameće otvorenost i neposrednost pesnikinje, njena spremnost i odlučnost da ono poetsko što je u životu sakupila saopšti što pre i sa što manje intervencije. Šar-planina je nedvosmisleno knjiga u kojoj se na gotovo svakoj stranici mogu videti i lice i naličje ovakvog načina pisanja.
……Autorka i lirizaciju sopstvene prošlosti vrši u dva pravca, među kojima nastaju uspeli kontrasti, paralelizmi i na kojima se temelje poente njenih stihova. Tako se u pesmi Ce Ce muva na pesnički vrlo dovitljiv način u istu ravan postavljaju nežna dečja perspektiva, još uvek nevina, naivna i uplašena pred čudom koje život kao inicijalno nedokučiva pojava donosi, i zrela figura pesnikinje u susretu sa nesvarljivim egzistencijalnim problemima. Dok prva od njih, ne osetivši još uvek težinu postojanja, posredno strahuje od života koji ne razume i smrti (oličenoj u metafori muve koja donosi zarazu) koja se u detinjstvu javlja kao centralno pitanje, druga je na ta pitanja, uhvaćena u kovitlacu odraslih i strahujući od nekih drugih insekata i zaraza, nakratko zaboravila.
……Treba reći da su uvodnim pesmama prizvana osećanja gonjenja i straha, kao i motiv smrti, sveprisutni u Šar-planini, te da oni donekle služe i kao vezivni materijal ove pesničke zbirke. Tako ćemo već u prvom stihu naredne pesme čuti molitveno: „Bože, ako mi posle smrti podariš još jedan život / ne dozvoli da opet budem plava ciganka” (Plava ciganka); potom, naići ćemo na potresne stihove u kojima se teži dokazati da strah ne postoji, ali se njima, paradoksalno, dokazuje upravo suprotno: ,,ženu koja je kao jako mlada saznala šta znači dekubitus / ti ne možeš uplašiti. / ženu koja je kao jako mlada upala u ružičnjak / i odatle nosi ožiljak na usni / možeš samo puno ljubiti.” (ženu koja je kao jako mlada videla skadarsko jezero); naposletku, svedočićemo kako smrt preplavljuje i zauzima sve više prostora, pa se u određenom obliku nalazi u čak dva naslova (Moja smrtna proleća, Uzrok smrti), od kojih u drugom ona konačno postaje i centralno žarište pesme. Osim toga, nije teško uočiti kako smrt i strah klijaju i u pesmama Abdula Asad, Putovanje brodom, 12.44, Klub penzionera, Moj grob i drugim, i kako se fenomeni bekstva, propadanja i umiranja u ovoj zbirci istrajno javljaju.
……Ipak, i pored toga što se velikim delom bavi mračnim temama i što je natkriljuje jedan tamni oblak nalik pesimizmu, a što će zasigurno kod nekih čitalaca ostati kao dominantni utisak, Šar-planina je mnogo više od knjige koja nastaje na iskustvu rezignacije i meditacije nad životom i njegovim besmislom. Pesnikinja nam, u tom smislu, daje više različitih tonova i puteva koje možemo slediti.
……Na primer, tu je čitav niz stihova anegdotskog sadržaja, koji često mogu svojom aluzivnošću, lascivnošću i iskrivljenim perspektivama stvoriti efekat humora, poput stihova iz završne pesme: „Iznad manastira ima neki zidić tu smo seli / I posmatrali odozgo kako se mala monaška ruka pomera u sobi / Bilo nam je smešno mislili smo čak da masturbira / A on je jeo iz neke šerpice.” (Pre i posle). Potom, pesnikinja poseban deo ove zbirke posvećuje pitanju pola, igrajući se sa stereotipnim predstavama, opevajući na inteligentan i duhovit svoje viđenje ženskog roda: „volim kod sebe / što sam žena / imam / lepu kožu i lice / ali najviše volim / što bih / kad bih htela / mogla da podojim medveda” (Meče). Naposletku, pojedine anegdote koje nisu lišene duhovitosti Milici Špadijer postaju dovoljno važne da u njima pronalazi potencijal na osnovu kog gradi i čitave pesme. Jedna od njih tako, polazeći od izjave izvesne Kazahstanke (klijenta kome je pesnikinja vodič po Beogradu) o tome da će posetiti grob svog muža na Bežanijskom groblju, peva sa kiselo-slatkim ukusom o bivšim ljubavima: „jedna Kazahstanka / rekla da će sutra otići mužu na grob / na Bežanijsko groblje / jer je on sahranjen ovde u Beogradu, i bio je Srbin / dok je gledam uhvatim to / i u njenim i u svojim kosim očima / i moj je / ni muž, / ni Srbin, / ni mrtav / sahranjen u Beogradu” (Slavija).
……Drugu takvu pesmu, koju pisac ovih redova lično smatra najuspelijom u zbirci, zbog njene dužine, ljubomore što je nije sam napisao, ali i zbog prilike da je, makar jednom, kao kakvu dragocenost, prokrijumčari i u svoj tekst, prenosimo u celini:
Danas mi nije baš dobar dan
Sanjala sam Cetinje
I da mi je jedan momak rekao
Kako su mi crteži kičasti
(Lubardin legat)
……Svoju priču o minulim godinama, istovremeno kad i Šar-planinu, Milica Špadijer okončava pesmom nazvanom Pre i posle. U njoj prepoznajemo tri vremena, od kojih su nam prva dva od ranije poznata iz koncepcije prošlosti koja je u ovoj zbirci prisutna. Oni pripadaju vremenima kojih više nema, i, kao što je u uvodu naznačeno, ono što ih razlikuje (prvenstveno udaljenost od trenutka nastanka pesme i stvaranja zbirke) biva ključno za efekat koji stihovi proizvode. Pre i posle po prvi put proširuje ovu koncepciju i trećim vremenom, onim dobom koje nastupa nakon pisanja pesama koje su objedinjene u ovoj zbirci. I tu, po poslednji put potvrđujući da je Šar-planina knjiga-muzej, esencija prošlosti i legat mladosti, pesnikinja nenametljivo najavljuje i poentira da nastupa neko drugo vreme, koje svesno i s namerom ostavlja „drugim pesmama” (Pre i posle).
……Od gorepomenutog, još nekoliko lepih uspomena iz detinjstva, razglednica iz Jermenije i Egipta i dragih misli na jugu Crne Gore, od toga je Šar-planina Milice Špadijer.
.
.
.
.
.
