bolje vreme
Kiša je padala 1487 dana bez prestanka. Prvih meseci ljudi su se nadali da će stati svaki čas. Organizovane su masovne molitve. Protesti ispred vlade. Posle dve godine svima je bilo jasno – kiša ne prestaje. Postala je normalno vreme, kao što je to nekada bio sunčan i vedar dan. Vremenska prognoza je izbačena iz tv programa. Niko više nije razgovarao o vremenu. Ljudi su su se prilagodili. Život se odvijao nesmetano, baš kao i tog dana kada je, iz čista mira, kiša prestala da pada. Niko nije primetio sunce ili plavo nebo. Samo je jedan dečak od tri godine, u parku, iznenada počeo da plače : Mama, peče! Peče!, urlao je, upirući prstom u nešto sjajno na nebu, što je video po prvi put.
rupa
Uvode gas u našu ulicu. Putari su na svaka dva metra napravili pravougaone otvore u betonu. Naša ulica je dvosmerna, ali nema puno sobraćaja u njoj. Ovih dana je okupiraju velike mašine i bušilice za asfalt. Iza njih ostaju sveže iskopane rupe. Ispod betona, po kojem svaki dan hodam, postoji svet, za mene nepoznat. Nisam razmišljala pre o tome. Jutros sam stala kraj jedne rupe i pogledala u nju. Duboka je! Na dnu sam videla čekić, dva narandžasta radnička prsluka, belu zaštitnu kacigu, par plastičnih automobila, nekoliko knjiga o baštovanstvu, globus, karte za Uno, zatim loptu i, čini mi se, političara koji je nestao pre par godina zbog pronevere državnog novca u aferi koju su novinari nazvali „Rupa u zakonu“. Sedeo je u udobnoj fotelji i zamišljeno pušio lulu. Na nogama su mu bile kućne papuče. Kada me je ugledao, unervozio se. Pospremao je brzo svoje stvari, najosnovnije stavljao u torbu: lulu, četkicu za zube, par majica, duboke cipele. Zatim je ubacio i album sa fotografijama.
Otkrili su me, otkrili, ponavljao je naglas, dok je gasio plin na šporetu na kojem je provrela voda za kafu. Ili mi se to samo tako učinilo.
ulica na kraju grada
Hidrofor je pukao na trotoaru kraj raskrsnice, na kraju grada. Voda šiklja uvis i pada kao vodoskok na ulicu. Pregrejani, od sunca izbledeli asfalt se hladi i boji u crno. Vazduh miriše na mokru zemlju. Voda ističe. Niko ne zove vodovod da prijavi kvar. U raskrsnici je već bara. Niže, uz trotar, buja potok.
Automobili prolaze jedan pored drugog, zapljuskujući se. Nekima su prozori otvoreni, pa vozači budu mokri. Isprva negoduju jedni na druge, sviraju ili psuju. Onda se namerno vraćaju, mimoilaze po narasloj vodi. Prskaju se. Smeju. Kao deca, igraju se autićima. Jedan kamion sa prikolicom izazove talas oduševljenja. Dvojica dečaka se kladi da li će gradski autobus izazvati cunami.
Do uveče je saobraćaj obustavljen. Voda je postala preduboka za vožnju. U ulici je organizovano noćno kupanje. Komšije pričaju jedni sa drugima dok sede u plastičnim stolicama ili stoje u vodi koja je sada iznad kolena. Deca iznose gumeni zoo vrt sa jednorozima, krokodilima, ponekim labudom ili ajkulom. Nasmejana šarena fauna pliva duž vodene ulice. Niko iz vodovoda do sada nije došao. Žena u jednodelnom kostimu kaže da je videla u Dnevniku da hitno rešavaju iznenadni nestanak vode u centru grada.
