Trijumfalna ponjava

.

.

.

Konci i konopci

.

Nemoćna

kao u čekanju

posmatram

sa visine

žene i muškarce,

parove

trilinge fulove pokere,

izmešane karte. Svi

gluplji od mene jer misle

nemam nikakve veze sa njima.

A istina je

koju ću im postepeno otkriti, samo dok

pojedem sve iz tanjira,

istina da smo svi

vezani kao užad

ispresavijani da ne znaš ni

gde počinjem ja a gde se

završava

žena-sandala sa cigaretom zatim

verna kopija za sledećim

stolom, u drugoj boji

klikom miša na sajtu mode.

Na Novom Beogradu nekad su bila

samo tri restorana, a okolo zgrada bili su svinjci i vrbaci.

Prema toj činjenici

mladi biceps za trećim stolom

od nas rezervisanih

potpuno je ravnodušan.

Ali mi nismo.

Mi smo nadmoćni

starosedeoci: zunzali smo

u svojim četvorougaonim sindikalnim košnicama

i nikada nikakvog meda

nikome nismo predali

niti je ikada išta

moglo biti od nas

Gle

žena-devojka magično depilirana

vadi dete iz kolica.

Kažem ti

prepleteni smo kao konci u kesama

neurednih šnajderki.

Nemoćna: suočena sa onim

što me nadilazi.

Ruke mi niz telo. Da sačekam

bilo šta što dolazi posle.

Dobro pomirena sa tuđom

sudbinom, uskoro i sa svojom.

Šta je sve moglo –

ala bi to bio život: prostrani okean

lavandina polja

balustrade mediterana

mudrost hladnoće severa.

Ovako –

prolazi mužženadete izbrijano

i opeglano trojedno u promenadi;

a posle ući će u

novogradnju,

nestaće iza svojih vrata;

u ponedeljak

zvoniće im alarm,

a hoće li se promeškoljiti?

Prolaze

mužženadetedete

i još ženaženadete, svi naravno

uparađeni, i njima zvoni alarm na ikeinom stočiću

u ponedeljak ujutro.

Prilazim, nemam šta drugo

zanemoćala, ruku klonulih

da ih pitam

da li me vole.

.

.

Ka homeostazi

.

skoro svaki dan

prolazim pored narodne

kujne iz koje izlaze Romi

i NeRomi sa kantama

i torbama rasprostiru se po

stanici i zaposedaju autobus

jednom dečaku falilo je

sto dinara i ja sam

ponesena željom da

pomognem presabirala sadržaj

novčanika

bili smo sami na stanici

imala sam novčanicu od petsto

i od hiljadu dinara a da rasitnjavam

morala bih da pređem ulicu

da prepešačim i onda bih svakako još više

zakasnila na radno mesto pod suncem

pogodila me je njegova tužna priča

o dobrim profesorima

kojima ne zna ime i o gazdarici koja mu je dala

sto dinara da kupi hleb a te pare

on je izgubio

odnosi me autobus sa tačke dodira

i kratkotrajnog prepleta moje i njegove

priče

no

evo mu jedne pesme

njome će se nahraniti

kupiti leba

vratiti dug gazdarici

iskupiti me

dok čeka lokalnu liniju

ili sledećeg književnika

.

.

Koji je tvoj plan?

.

Moj plan je da

bleštim kao mutavi

bezruki svetionik

sa patrljcima od krila

niz rep što se spuštaju

Da uđem u

blistavost

kao udarena

Voltinim lukom

odapeta vatrinom

strelom

Da osvetlam doglasnice

širom sveta i veka

Kratkoročno?

Da ne pišem više

o nepopravljivosti stvari

nego da svakome u redu

spustim na jezik roze konfetu

napravljenu zumbom

u podnožju radnog stola

sakrivena

kao da spremam

novogodišnje iznenađenje

sred bela leta

od krep papira

Dalje?

Zatim mi je plan

da besprstom

stopalom

jedinim vretenom

napipam podzemno povesmo

i izvučem zlatnu žicu

i da se vrtim

kao neprestani lilihip

i zasnujem

trijumfalnu ponjavu

Dugoročno?

Ogrćemo se zlaćanom ponjavom

slavimo pobedu poezije

provodimo sa one strane na ovu

kroz slavoluk zlaćani

.

.

.

.

.

.