.
.
.
Konci i konopci
.
Nemoćna
kao u čekanju
posmatram
sa visine
žene i muškarce,
parove
trilinge fulove pokere,
izmešane karte. Svi
gluplji od mene jer misle
nemam nikakve veze sa njima.
A istina je
koju ću im postepeno otkriti, samo dok
pojedem sve iz tanjira,
istina da smo svi
vezani kao užad
ispresavijani da ne znaš ni
gde počinjem ja a gde se
završava
žena-sandala sa cigaretom zatim
verna kopija za sledećim
stolom, u drugoj boji
klikom miša na sajtu mode.
Na Novom Beogradu nekad su bila
samo tri restorana, a okolo zgrada bili su svinjci i vrbaci.
Prema toj činjenici
mladi biceps za trećim stolom
od nas rezervisanih
potpuno je ravnodušan.
Ali mi nismo.
Mi smo nadmoćni
starosedeoci: zunzali smo
u svojim četvorougaonim sindikalnim košnicama
i nikada nikakvog meda
nikome nismo predali
niti je ikada išta
moglo biti od nas
Gle
žena-devojka magično depilirana
vadi dete iz kolica.
Kažem ti
prepleteni smo kao konci u kesama
neurednih šnajderki.
Nemoćna: suočena sa onim
što me nadilazi.
Ruke mi niz telo. Da sačekam
bilo šta što dolazi posle.
Dobro pomirena sa tuđom
sudbinom, uskoro i sa svojom.
Šta je sve moglo –
ala bi to bio život: prostrani okean
lavandina polja
balustrade mediterana
mudrost hladnoće severa.
Ovako –
prolazi mužženadete izbrijano
i opeglano trojedno u promenadi;
a posle ući će u
novogradnju,
nestaće iza svojih vrata;
u ponedeljak
zvoniće im alarm,
a hoće li se promeškoljiti?
Prolaze
mužženadetedete
i još ženaženadete, svi naravno
uparađeni, i njima zvoni alarm na ikeinom stočiću
u ponedeljak ujutro.
Prilazim, nemam šta drugo
zanemoćala, ruku klonulih
da ih pitam
da li me vole.
.
.
Ka homeostazi
.
skoro svaki dan
prolazim pored narodne
kujne iz koje izlaze Romi
i NeRomi sa kantama
i torbama rasprostiru se po
stanici i zaposedaju autobus
jednom dečaku falilo je
sto dinara i ja sam
ponesena željom da
pomognem presabirala sadržaj
novčanika
bili smo sami na stanici
imala sam novčanicu od petsto
i od hiljadu dinara a da rasitnjavam
morala bih da pređem ulicu
da prepešačim i onda bih svakako još više
zakasnila na radno mesto pod suncem
pogodila me je njegova tužna priča
o dobrim profesorima
kojima ne zna ime i o gazdarici koja mu je dala
sto dinara da kupi hleb a te pare
on je izgubio
odnosi me autobus sa tačke dodira
i kratkotrajnog prepleta moje i njegove
priče
no
evo mu jedne pesme
njome će se nahraniti
kupiti leba
vratiti dug gazdarici
iskupiti me
dok čeka lokalnu liniju
ili sledećeg književnika
.
.
Koji je tvoj plan?
.
Moj plan je da
bleštim kao mutavi
bezruki svetionik
sa patrljcima od krila
niz rep što se spuštaju
Da uđem u
blistavost
kao udarena
Voltinim lukom
odapeta vatrinom
strelom
Da osvetlam doglasnice
širom sveta i veka
Kratkoročno?
Da ne pišem više
o nepopravljivosti stvari
nego da svakome u redu
spustim na jezik roze konfetu
napravljenu zumbom
u podnožju radnog stola
sakrivena
kao da spremam
novogodišnje iznenađenje
sred bela leta
od krep papira
Dalje?
Zatim mi je plan
da besprstom
stopalom
jedinim vretenom
napipam podzemno povesmo
i izvučem zlatnu žicu
i da se vrtim
kao neprestani lilihip
i zasnujem
trijumfalnu ponjavu
Dugoročno?
Ogrćemo se zlaćanom ponjavom
slavimo pobedu poezije
provodimo sa one strane na ovu
kroz slavoluk zlaćani
.
.
.
.
.
.
