Tripartacija

.

.

(Đorđe D. Sibinović, Nizvodno, Agora, 2018)

.

…..Roman Đorđa D. Sibinovića Nizvodno (Agora, 2018.) od samog početka drži čitaoca u stalnom i neprekidnom traganju za novim redom, plašeći ga da će ostavljanjem knjige i odlaganjem čitanja nestati svi naredni redovi onako mistično, kako je i, čini se, nastajala ova knjiga. Očigledna i opštepoznata pesnička priroda romanopisca čini ovu knjigu višestruko zanimljivom upravo zbog čiste poezije koja se pojavljuje u rečenicama stalno iznova. Pisac nas ovom knjigom ne iznenađuje svojim umećem tumačenja i rezignativnim zanosom. U tom kontekstu definitivno je najjači. Ali je nemoguće ne istaći nepostojanost, već konstantnu promenu ka višem. Kako se to ogleda u Nizvodno (naslov je paradoks kritičkom tekstu)? Zasigurno, Sibinović nam radnju romana smešta u tri države (koja je jedna), u tri vremena (koja inače ne postoje), među tri porodice (koje prestaju to da budu) i sve vreme – od početka do kraja romana – sigurno vodi fabulu, dajući joj veću napetost na svakoj novoj stranici, ispisujući istoriju kao neko ko se usudio da kritikuje sve poretke, sve zablude i sve mitove, pritom ne rušeći njihove koncepte (jer bolji nije smišljen), već ukazujući na fanatizam doslednog prihvatanja bilo koje ideje ne preispitujući širu sliku. Ovo je svakako realističan roman, koji obuhvata prikaz društveno-političkih prilika u periodu monarhije, komunizma i socijalizma, a uporedo kroz pisma u romanu sagledavamo još jedan društveni poredak – demokratiju. Radnja u romanu eskalira do takvog vrhunca da nijedan čitalac ne može biti ostavljen ravnodušnim.

…..U romanu Nizvodno predstavljena nam je geneza triju porodica: Cerović, Grujić i Mandić. Pisac nas vraća kroz vreme i prostor, dajući nam pregledniju sliku svih događaja i junaka. Na pijadestalu razigranih dešavanja stoji sin Matije Cerovića, Stevan Cerović, koji ostaje ratno siroče, jer Matija gine u Krvavom maršu, a Stevanovu majku Milicu romanopisac je već na početku proglasio umrlom. O Matiji saznajemo da je Solunac, seljak od koga se, kao po običaju, uvek očekuje da bude prvi koji će braniti otadžbinu od spoljašnjih neprijatelja. Zato ne iznenađuje što on nije ni za kralja, ni za komunistički pokret koji jača u zemlji. Njegova glavna preokupacija je Stevan, koga ne uspeva da othrani i izvede na „putˮ. Pored Matije upoznajemo i Gojka Mandića, apotekara i Matijinog pobratima, duboko preobraćenog u komunizmu, kao novoj i „boljojˮ ideji, za koju će se ispostaviti da i neće biti tako dobra za njega. I pored toga, njegova snalažljivost i prilagodljivost novom poretku pokazuje koliko samopožrtvovanja, davanja sebe, gubitka ličnosti je neophodno da bi u takvoj društvenoj sredini preživeo čovek. Gojko, kao budući hranitelj i staratelj Stevanov ima i najznačajniji uticaj na formiranje njegovog lika.

…..Među likovima starije generacije tu je i Konstantin Koča Grujić, bogati predratni preduzetnik, komšija Gojka Mandića, koji će imati nesvakidašnju i, rekli bismo, bizarnu ulogu u spašavanju od sigurne smrti Gojka u Krvavom maršu. Koča je atipičan lik neoliberalizma, gde je samo nebo granica uspešnim i snalažljivim ljudima, i naravno komunistički poredak kao antiteza kapitalizmu. Dakle, Matija gine od strane Nemaca ili Hrvata u Krvavom maršu, Konstantin od komunista presudom prekog suda, a Gojko ostaje kao jedini zagovornik komunizma da živi do svoje starosti, gledajući svu lepotu samoobmane. Iako se ovi likovi sasvim malo spominju, oni su od presudnog značaja za likove mlađe generacije, njihovu decu: Stevana Cerovića, Đorđa Mandića, Maru Mandić, Olgu Grujić i Angelinu Grujić. Od likova starije generacije veoma značajnu ulogu ima i Sofija Grujić, sestra Konstantina Grujića, osakaćena od rođenja, pokazujući koliko je fizički hendikep ništa naspram duhovnog i koliko je značajna snaga uma. Stevanu i Olgi nadalje u romanu Sibinović gotovo sve podređuje. Oni postaju i bračni par, samo zato jer su isuviše mladi da bi razmišljali koliko ideologija može da razdvoji i one koji se vole. Sasvim je jasno da Stevan ne može biti ništa drugo do predani komunista, a Olga omraženi protivnik ideje koja joj je oduzela oca, a kasnije je razdvojila i od majke i sestre. Na početku romana radnja je smeštena u Šapcu sa okolinom, a kasnije se svi događaji uglavnom odvijaju u Beogradu.

…..Ako pogledamo protagoniste romana i ostale likove u njemu, gde Stevan Cerović ipak ima najviše mesta, onda vidimo obične ljude, zatečene u vrtlogu vremena, koji se shodno jačini spoljašnje sile opiru ili pristaju na promene, trudeći se da zauzmu što bolje položaje za opstanak, i one koje je taj vrtlog izbegao, ali ne i sistem i okruženje u kome se pojedinac nalazi. Prepoznavanje istine je cilj i to je zadatak svakog čoveka. Kada je istina razaznata, onda je čoveku lakše da se kreće kroz život, ma koju stranu odabrao. Tako u romanu Nizvodno upravo imamo svesne zablude, nepripremljene ljude za sukob sa svetom, gde ništa nije onako kako bi „trebaloˮ biti. Iako izgleda da se sve kreće jednim dobrim pravcem, upravo naslov romana još na početku ukazuje da je nizvodno siguran i lagan put naniže (što svakako nije naviše), ali gde, ako nisi ranije bio, ne znaš šta te čeka i, ako reku ne poznaješ, ne shvataš ni njenu snagu. Proživljavanje kolektivnog raspada često dovodi i do individualnog. U takvim trenucima moral se gubi kao odraz nepostojanja pravde, pravičnosti i države. Likovi romana nam to na najbeskrupulozniji način pokazuju i uvode nas u centar samog pucanja čoveka, ostavljajući nas razotkrivene i nemoćne da išta promenimo, jer smo samo čitaoci.

…..Veoma je interesantna hronologija koja tačno opisuje istorijske događaje. Pisac pokazuje time svu svoju ozbiljnost, jer je on pre svega istraživač, a onda i narator. Kako je veristički pristup očigledan, razumljiva je simbioza ovakvog delanja. Zanimljivo je i to da nijednu pogrešku pisac ne osuđuje, niti brani, kada njegovi likovi iznose međusobne optužbe. Zanimljivo je, ako imamo na umu da je Sibinović doktor pravnih nauka, sa bogatom i značajnom karijerom i advokata i javnog beležnika. Stvara se pomisao da je upravo nas čitaoce postavio na mesto porote iz anglosaksonskog pravnog sistema, dajući nam priliku da sami većamo i razmišljamo dokle se nizvodno može ići i da li je moguće zaustaviti čamac pre ulaska u rečne brzake i vrtloge.

…..Iako pripovedač često govori o društvenom uređenju, svetlo u ovom  romanu ipak je bačeno na porodicu kao mini-državu, čime ona postaje lajtmotiv. Porodica koja nastaje na ruševinama nepočišćenih zgarišta, za koje pisac ističe da je trenutna slabost zanosa, zapravo nam ukazuje na podsvesnu privlačnost napuštenih (Stevan i Olga) od onih koji su im oduzeti, a bili su im najbitniji. Da li u jednom takvom kontekstu ljudi mogu spoznati reč za koju nisu čuli, ili je bar mogu dosanjati, osmisliti i stvoriti? Da li je pisac namerno odabrao ovakav romantičan trenutak za stvaranje drugog motiva koji isijava kroz celu knjigu – motiva straha? Ako uzmemo Sibinovićeve reči sa početka knjige da je sve stvarno u ovoj knjizi, onda bi smo pali u zamku i ne bismo razumeli da je zapravo sve postavljeno u knjizi onako kako je to pripovedač i želeo. „Slabost trenutnog zanosaˮ je invertovano slikanje ljubavi gde nam pripovedač pokazuje da je i pesnik, lišavajući nas suvišnih opisa, izbegavajući reči ljubav, zaljubljenost i voljenje kao nešto što se pretpostavlja na osnovu celoživotnog poznanstva likova. Postavljanjem reči u rečenici na ovakav način, čitaocu nameće nekoliko puta veći broj stranica od stvarno zapisanih, jer se on mora upustiti u tumačenje istih.

…..U romanu vidimo često filozofske sentence različitih sadržina. One nisu proizvod usiljenosti i želje za dokazivanjem mudrosti, već predstavljaju „opravdanjeˮ za nastanak ovakve knjige. Iako isplivavaju često, ne znači da se radi o knjizi filozofije, već o inovativnom romanu gde se zapažanjima ublažavaju različiti opisi u cilju što potpunijeg doživljaja. U savremenom romanu očigledna je težnja da se pisci služe što kraćom rečenicom. Taj pomodarski duh Sibinović ne prati, pokazujući nam kolika je njegova snaga koncentracije da uvede reči u kompoziciju složenih rečenica.

…..Kao što je već pomenuto, lik Stevana Cerovića ima najviše prostora kod pripovedača, ali su i svi ostali likovi glavni junaci, jer su upućeni jedni na druge, jer su tri porodice – jedna; jer su dve ideologije u stalnom umrtvljenom sukobu – primorane na primirje. Lik Stevana Cerovića nam govori da je sve u životu pogrešno (naslov prve od zamišljene trilogije Sibinovića) kada je čovek usmeren isključivo na veličanje bez samospoznaje, bez mogućnosti preispitivanja sebe i drugih oko sebe.

…..Kroz ovu nadahnutu lirsku fabulu dolazimo do zaključka da pogrešna učenja uvode čoveka nespremnog da odreaguje na izazove van postojećeg ideološkog pravca i on biva prepušten sudbini da ga nosi. Ne postoji u takvom slučaju gubitak kontrole, jer kontrola nikada nije ni postojala, već gubitak imaginacije o zamišljenom svetu, koji stvara pobunu i destruktivnost sa namerom da se poruše svi relikti prošlosti, da se pogazi svaka norma, i zakonska i običajna. Iako nam „nametljivoˮ pisac postavlja dva velikana srpske književnosti u samoj fabuli, Andrića i Ćosića, na kraju romana izbija Borisav Stanković kao „pobednikˮ, mada o kraju i ne možemo govoriti, jer se roman ne završava. On je ostavljen čitaocu na zapitanost i dopisivanje budućih događaja. Nizvodno se možda otvara lako, ali se teško zatvara.

.

.

.

.