Poezija

Trosložne reči

 

Zadah planina, u jeleku

 

Zadah planina iz tvojih nozdrva, postojan u jeleku i jastuku,

izlivam u kapi iskamčene u sivojutarnjim naborima čela

i darujem utrulelom listu, beznadna u njegovo vaskrsnuće.

Uotiračena, uziđujem te u plošno, raspadajući se bočno,

vertikalama krvotoka i bronhija utrombiranih udahom

u san i obdanicu, u trotoare (u)čineći ih stajalištima

za praskozorja na vrhovima planina, što se podaju očima

pod ukapanim kapcima, natkrilјenih izbočenim veđama,

uronjenim u mokre planinske magle, isečene na kriške

i premazane kotrlјavim telima što prelivaju do kotline

iz kojih se dah isparene zemlјe uzemlјuje u ugažene pute

koji, i sakoreli, u brazdama pohranjuju oznojene čežnje.

 

 

Miropomazan hlebom natoplјenim belim lukom

 

Miropomazan hlebom natoplјenim belim lukom,

zaronjen u kruške kožare kao Dionis u pehare

crvenih vina, stradaš u stradijama kao ajduk

u zapalјenim jatačkim kućama, raspet pepelom

kao dukatima rasipan pređašnje, u zimnje dane

pride maglovite dimovima iz podzemnih dvora

gde carevaše u senkama zora, podneva i sutona,

sleđen širom zatvorenih očiju i belom kožom

bez šavova ukrojenim u plašt želјe što skriva

iza golog pupka razvezane čvorove i zamršene

mreže nasleđenih nemanja, zasleđenih ištenja

svetionički obasjavanim okom majke i pramajke

i testa, i tela, i vune, i mleka, kiselo usirenih

do tvrdoga staroga sira, što se služi na svete.

 

 

Sričem te

 

Ulazimo u sedmu godinu i počinjem da te sričem.

Iscrtavam te sve tanjim kosim tankima.

Senčim i konturišem kružnicama što se sužavaju

u tvojim zenama, pa razlivaju među kestenovima.

Štapom ti podupirem zaostale snove, ne bodreći te

da se uspraviš. U zaleđenom pokretu dosletelog

uzleta, gorim te svejednim, da i naravnim, hoću.

Čekajući da obećanja ispare isplјunuta sa kariranog

kafanskog ogrtača stamenih podupirača sastruganim

Nurudinima, nazdravlјam vodom gaziranom spoznanjima

sebe u tebi, dovolјno prostranom da se tri puta okrenem

na oba boka, i filharmonično škripavog poda, razgaženog

troumlјenjima. Usavršenih sricanja do trosložnih reči,

nastavlјamo da  talasamo uglјanim linijama zbunjenih veđa

i ramenima što se istim dijalektom češu do neželјenja.

 

 

Ljudi što se isto smeju, i lјube

 

Zaposedaju mi metohe i čadore mi razvijaju

kroz utrine ti isti lјudi, što se pred istim čadorima,

stisnutozubi, blagozavodlјivo smeju i ukošenih usana

gladno i celivnohladno lјube. Nude mi se razgrlјenim

licima za treperavim belim barjacima,

donjeg oka raskloplјenijeg od gornje usne.

Nјihovi pogledi izrastaju injem u severima pazuha,

i nadrastaju malić kao zapreta u lakovanoj salonki.

Oni nadiru, prodiru, uzleteli grohotima naboranih

usana istih polulukova. Uskovitleni izgriženim

celovima u dalјi se gube ti drugačije isti, što se

snova isto smeju i bez drugačijeg, istoga (p)olјube.

U nove zaruke, sa lјudima što se isto smeju, i lјube,

istim se darima drugačije istima daruje.

 

 

Kad ponoćni dživdžani nadjačaju tropot

 

Kad ponoćni dživdžani nadjačaju tropot apalusa,

i njegove se beline ublede šakom okamenjenom

na sedlu, za povijenim leđima, a svici ublјesnu

pore bedara jarkije od podneva u osmom mesecu,

poveži sva klonuća u kariranu mušemu kafane

sa stanice što broji jedan peron, u dva smera,

i potri se levo, i krivo, i kruži dok pristane

u isti trag kočenja taj točkaš stavlјen na ler,

pa na izdisaju njegove svom snagom razveži

čvorove, rasparaj platna, i sapleti prozirno

buduće za sva užegla prošla, o, davno prošla

želјenja u koračnicama, što uzdižu do perona

ulјanog od noći i stakala dovolјno zalomlјenih

da se ogledaš, ili da čvorove zarežeš, carski.

 

 

Pojiš se zakorelim dnom oslikane rakijske flaše

 

Pojiš se zakorelim dnom oslikane rakijske flaše.

Kališ se raskalašom. Raskolačeno upijaš relјefne

vremešne butine, osunčane sa pokušajem uravnavanja.

Tvoji pogledi upijači pohranjuju se uglovima profila,

kružno pokretni, dok ruke ostaju u korenima džepova.

Uske puteve preživaš u širokim sivim pantalonama,

kratke predahe dišeš nosom zabodenim u sveto trojstvo

visećih vratnih mladeža, nizvodno od promaklih sedih

vlasi, lučno položenih iza desnog uha, snopno presovanih.

Izranjaš iz širokog tunela na obodu uštirkane postelјe,

upražnjene za ranojutarnji ribolov i poznovečernja kartanja,

staješ na vuneni tepih-izolator mogućeg pada na kolena,

gledajući tri zvezde lustera ponosan što tinjaju žuto,

stidlјivo treptavo, četrdesetpeticom, bez neona.

 

 

 

author-avatar

O autoru Mirjana Bojanić Ćirković

(1985, Prokuplјe), doktor filoloških nauka i docent na studijskom programu Srbistika Filozofskog fakulteta u Nišu. Autor više naučnih monografija iz oblasti teorije književnosti, metodologije proučavanja književnosti (Čitalac u nauci o književnosti; Moralni svedok: savremena poetika memoara) i zavičajne književnosti (Toplica u delu Rada Drainca; Život je živ: ka novim čitanjima dela Anđelka Krstića, pisca Stare Srbije). Na polјu književnosti, oglašava se izlomlјenim rečenicama – nalik stihovima, uglavnom u vizuelno-verbalnom mediju (uz autorske amaterske fotografije). Autor je samizdat izdanja zbirke pesama Zvezde u potilјku / Umem s muškatlama (2023), a na polјu fotografije – ciklusa Toplička neba, koji se čuva kao stalna izložbena postavka u Kulturnom centru „Drainacˮ u Blacu.