Zadah planina, u jeleku
Zadah planina iz tvojih nozdrva, postojan u jeleku i jastuku,
izlivam u kapi iskamčene u sivojutarnjim naborima čela
i darujem utrulelom listu, beznadna u njegovo vaskrsnuće.
Uotiračena, uziđujem te u plošno, raspadajući se bočno,
vertikalama krvotoka i bronhija utrombiranih udahom
u san i obdanicu, u trotoare (u)čineći ih stajalištima
za praskozorja na vrhovima planina, što se podaju očima
pod ukapanim kapcima, natkrilјenih izbočenim veđama,
uronjenim u mokre planinske magle, isečene na kriške
i premazane kotrlјavim telima što prelivaju do kotline
iz kojih se dah isparene zemlјe uzemlјuje u ugažene pute
koji, i sakoreli, u brazdama pohranjuju oznojene čežnje.
Miropomazan hlebom natoplјenim belim lukom
Miropomazan hlebom natoplјenim belim lukom,
zaronjen u kruške kožare kao Dionis u pehare
crvenih vina, stradaš u stradijama kao ajduk
u zapalјenim jatačkim kućama, raspet pepelom
kao dukatima rasipan pređašnje, u zimnje dane
pride maglovite dimovima iz podzemnih dvora
gde carevaše u senkama zora, podneva i sutona,
sleđen širom zatvorenih očiju i belom kožom
bez šavova ukrojenim u plašt želјe što skriva
iza golog pupka razvezane čvorove i zamršene
mreže nasleđenih nemanja, zasleđenih ištenja
svetionički obasjavanim okom majke i pramajke
i testa, i tela, i vune, i mleka, kiselo usirenih
do tvrdoga staroga sira, što se služi na svete.
Sričem te
Ulazimo u sedmu godinu i počinjem da te sričem.
Iscrtavam te sve tanjim kosim tankima.
Senčim i konturišem kružnicama što se sužavaju
u tvojim zenama, pa razlivaju među kestenovima.
Štapom ti podupirem zaostale snove, ne bodreći te
da se uspraviš. U zaleđenom pokretu dosletelog
uzleta, gorim te svejednim, da i naravnim, hoću.
Čekajući da obećanja ispare isplјunuta sa kariranog
kafanskog ogrtača stamenih podupirača sastruganim
Nurudinima, nazdravlјam vodom gaziranom spoznanjima
sebe u tebi, dovolјno prostranom da se tri puta okrenem
na oba boka, i filharmonično škripavog poda, razgaženog
troumlјenjima. Usavršenih sricanja do trosložnih reči,
nastavlјamo da talasamo uglјanim linijama zbunjenih veđa
i ramenima što se istim dijalektom češu do neželјenja.
Ljudi što se isto smeju, i lјube
Zaposedaju mi metohe i čadore mi razvijaju
kroz utrine ti isti lјudi, što se pred istim čadorima,
stisnutozubi, blagozavodlјivo smeju i ukošenih usana
gladno i celivnohladno lјube. Nude mi se razgrlјenim
licima za treperavim belim barjacima,
donjeg oka raskloplјenijeg od gornje usne.
Nјihovi pogledi izrastaju injem u severima pazuha,
i nadrastaju malić kao zapreta u lakovanoj salonki.
Oni nadiru, prodiru, uzleteli grohotima naboranih
usana istih polulukova. Uskovitleni izgriženim
celovima u dalјi se gube ti drugačije isti, što se
snova isto smeju i bez drugačijeg, istoga (p)olјube.
U nove zaruke, sa lјudima što se isto smeju, i lјube,
istim se darima drugačije istima daruje.
Kad ponoćni dživdžani nadjačaju tropot
Kad ponoćni dživdžani nadjačaju tropot apalusa,
i njegove se beline ublede šakom okamenjenom
na sedlu, za povijenim leđima, a svici ublјesnu
pore bedara jarkije od podneva u osmom mesecu,
poveži sva klonuća u kariranu mušemu kafane
sa stanice što broji jedan peron, u dva smera,
i potri se levo, i krivo, i kruži dok pristane
u isti trag kočenja taj točkaš stavlјen na ler,
pa na izdisaju njegove svom snagom razveži
čvorove, rasparaj platna, i sapleti prozirno
buduće za sva užegla prošla, o, davno prošla
želјenja u koračnicama, što uzdižu do perona
ulјanog od noći i stakala dovolјno zalomlјenih
da se ogledaš, ili da čvorove zarežeš, carski.
Pojiš se zakorelim dnom oslikane rakijske flaše
Pojiš se zakorelim dnom oslikane rakijske flaše.
Kališ se raskalašom. Raskolačeno upijaš relјefne
vremešne butine, osunčane sa pokušajem uravnavanja.
Tvoji pogledi upijači pohranjuju se uglovima profila,
kružno pokretni, dok ruke ostaju u korenima džepova.
Uske puteve preživaš u širokim sivim pantalonama,
kratke predahe dišeš nosom zabodenim u sveto trojstvo
visećih vratnih mladeža, nizvodno od promaklih sedih
vlasi, lučno položenih iza desnog uha, snopno presovanih.
Izranjaš iz širokog tunela na obodu uštirkane postelјe,
upražnjene za ranojutarnji ribolov i poznovečernja kartanja,
staješ na vuneni tepih-izolator mogućeg pada na kolena,
gledajući tri zvezde lustera ponosan što tinjaju žuto,
stidlјivo treptavo, četrdesetpeticom, bez neona.
