Trščani letopis

CRVENI ČOVEČULJAК

 
mali crveni čovečuljak
stoji kao ukopan – on je skrušen

tada ga živahni zeleni
uzima za ruku i prevodi
na drugu obalu

oni napuštaju ovo carstvo
znatiželjnih smuđeva što zagledaju u prozore
potonulog automobila

i samo tračak svetla
iz tvojih očiju u moje

 
* * *

došlo je vreme da te volim
usred ovog paperja topola
što se nabija u nozdrve letu

dan savija kičmu
na kraju dana osetiću
da li treba ljubiti zidove
zgrada u kojima
se učilo živelo i volelo

smrt odlazi bučno
uz zvuke automobila i zavijanje sirena
prokopavanjem novih kanala
i trasa bez mahovine

sve je kombinovano povezano spojeno
samo smo mi blizu ali nismo pod ruku
samo me ti srce moje
kroz krletku hraniš
kao kanarinku

 
TRŠČANI LETOPIS

 
sve je tako razumljivo
kao skok mačke koja lovi pobesnelu muvu
po junskoj zagušljivoj toploti sobe

perinom cveta topole prekrivena je reka
pored zapuštenog parka
i još manje raskošne brane

zelenom sočivicom je prekrivena
i paukovim predivom
i kreketanjem žaba

nema nikakve razonode
od dosade ceo centar grada privija se uz vodu
uz rečne hidre i četinare u hidroparku
uz punoglavce i šaš
uz mekušce iz klase školjki
uz pijavice okretne
uz sav taj riblji svet sa perajima
privija se i moli

samo dlan čuna kao znamenje
klizi po nebeskoj površini vode –
a oddole će grgeč upisati u svoj trščani letopis:
leta Božijeg 2009 a od postanka sveta 7517-te
veliko čudo se zbilo od kraja zaliva sve do rukavca
tako da na par minuta sunca nije bilo
i strah veliki i znamenje kraja
i drhtanje kore
…
a to su oni koji su molili
kucali na vrata vode
i otvorili su im
kao muvi prozorče

 
КRUGOVI

 
da li se stablo umara pri rastu
da li mu dosadi juriti dole
mučno naduvavati akordeon svojih grana
praviti gnezda pticama
lomiti se padati i savijati se u buri

glasno cvetati kao što ume i ćutke gubiti listove
baviti se fotosintezom i treperiti
ni šušnuti
donositi plodove bez
sopstvene oholosti
sušiti se
imati večni spokoj pod grobom panja

o tome je razmišljala kukavica preletajući

 
* * *

 
tvoje srce spava
kao u trezoru grudnog koša
kao među rebrima gotskog kostela
stisnuto i ćutljivo
neispevano i neljubljeno

zašto vene šire svoje grane
kad svetlo pada na jednu stranu
i zamrzava kao misterija
koja nebeska hirjerarhija
kroz irise vitraža izranja
pitanja se množe poput mrava
odnedavno i ja imam komadić šećera za
njihove bezazlene potrebe
ali se odgovori iz mene literarno smeju
i u svakom novom trsu
kao u jajašcu ikre
vidim kako se pojavljuje tanana kičma –
veritas est – on se stvrdnjava i nakuplja
snagu svakog dana
i svakog časa

* * *

 
U ovim hladnim ćelijama koje neguje zima
drveno raspeće bagrema tiho šušti
praznim mahunama naših glasova
od ptica zaboravljena gnezda – razbarušene trave –
par nečijih vlasi tamnih kao ciganska krv –
listić ribizle i bele tačkice sreće

iza brda se vidi grad njegov aluminijumski đevđir
propušta kroz svoje otvore prostor
evo između zgrada
vidi se probuđena i topla cev termoelektrane
evo jaruga otkriva grmlje
evo hidropark se napeto cakli
kao brušena kristalna vaza u komodi bake
evo ti iz ruke hraniš vevericu i ona ćapa
darove jeseni i skriva ih pod sneg
u mokro lišće i pesak

 
VEČERNJA PESMA

 
Borovi pate od žege njihova vojska je sveta
smola na dlanovima je poput stigmi
vidi se kako se kroz njih probija stoma
a iglice gusto leže

šumska kupino boje venske krvi
što si se uglavila tu usred lišća i tiho sebi rasteš
šta će tebi noć ti si i onako tamna

 
                     Sa ukrajinskog Jaroslav Кombilj