Prošlost duša naših duboka je voda
Dragan Jovanović Danilov
Jezero je bilo tamno i mirno. Nebo vedro, zvezdano. Vodeni konj je spavao. Čini se da je bio toliko umoran da je prespavao čitavu godinu. Kada se probudio, nije bio stariji za jednu godinu, već za čitav vek. Voda je pamtila da on, u stvari, živi osamsto biblijskih godina. Kada se probudio, nastupilo je doba olujnog vetra i očajnih kiša, i nastalih bujica.
Sada je stajao uspravljen. Sapima i grivom prkosio je naletima hladnog vazduha. Čuje se lepet krila i moćnih udova i vrelih kopita bat.Borio se da spase čamce i ljude okovane vodenom stihijom…Voda pamti sve.
Imaginacija ili stvarnost??
Po geologu Lajelu, vodeni konj je deo vremena kad su stada vodenih konja izlazila iz severnoafričkih reka, i plivala prema severu, duž obala Sredozemlja… Ponegde su pasli i brstili, zadržavajući se jedno vreme,
a posle nastavljali put ka severu…
Voda pamti sve. Ali, jedino čovek ima svest i um da raspoznaje i kao umetnik, slika manifestaciju svojih projekcija. Takav dar crtanja poseduje Jovan crtajući grafitnom olovkom okrilaćenog konja.
O daru božjem prenosi se vest… Voda je ključni poštar u sistemu savršenog planetarnog organizma. Svi njeni delovi su neraskidivo povezani kao čovekova plot. Odakle je voda dospela na zemlju? Ko nas je i zašto darovao? Veliku tajnu zna samo voda. Večni izvor je element od kojeg je sve počelo, noseći ideju života. Kapi vododelnice penju se uz žilice u stabla biljaka i postaju suština ploda, gotovo misterioznom snagom. Ko joj dao tu moć? Molekuli vode se objedinjuju u ćelije za pamćenje, i poput magnetofonske trake zapisuju u svoju memoriju sve što čuje, vidi i oseća. NJeno lice se menja kao kad dete sanja tamu i svetlost. Uprkos nakaznosti duboreza, uprkos nevolja i nehumanosti koja ugrožava život vode, ona je izvir i naslada čovekova. Ćelijska struktura je azbuka vode, no, čovek još ne zna slova ni govor njenih talasa. Vodena struktura u čoveku i mestu kojem se rodio je podjednaka.
Persijska legenda kaže, po predskazanju, da će doći vreme kada će sva voda nestati. Umesto nje će se pojaviti neka druga voda, ali svako ko je bude pio, poludeće. Znači, voda oseća naše dobre i loše namere.
Pri molitvi, kada se obraćaš Bogu to obraćanje osvećuje voda? Da li pamti plodova Voda naše rođenje!? Pamti li voda naše krštenje? Da, ako u to verujemo.
Kapetan Nel Kori je verovao. Godine 1881. Brod Lara je, 1881. godine plovio od Liverpula do San Franciska. Na brodu je poput ognjene nemani izbio veliki požar. Među putnicima koji su preživeli brodolom bio je i kapetan Nel Kori. Plutajući morem u čamcu za spasavanje nakon tri dana osećali su veliku žeđ. Nekim čudom, dospeli su do obale nakon tri nedelje.
U beležnici je kapetan zapisao: Mi smo maštali o slatkoj vodi, gledajući u oči velikoj slanoj nemani. Počeli smo da oubražavamo da se malo slane vode u našoj posudi preobražava u zelenkastu i slatku. Pomolih se, i probah njen ukus, voda je bila slatka!
Čudo je nemoguće za onoga ko ne veruje, a ako imaš veru kao zrno graška i kažeš planini- pomeri se, planina će se pomeriti s mesta. To svedoče i sveti spisi u moći Hristovoj da vodu pretvara u vino. Ali, ta moć bogotvorna nije delotvorna u zlu i gordosti. Čoveče, ne gordi se, već kao Hrist pred apostolima, klekni i operi vodom noge bližnjima!
Učini dobro delo. Voda pamti sve.
Lišen veze sa ovozemaljskom dimenzijom, svet Vodenog konja se razlivao u hiljadu bočnih potočića. Sad je Vodeni konj stajao uspravljen, spreman da odleprša…
Suština njegovog bića je tražila neki nedokučivi cilj. Ta nedokučivost se prepričavala od vode do vode…
