Marijana Čanak, (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku i prva laureatkinja nagrade „Voja Čolanović“ za najbolju pripovedačku knjigu (2023). Pojedinačne priče prevedene su joj na engleski, nemački, makedonski i albanski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023) i roman „Svetlo trojstvo“ (2024).
Šta je to reč?
Prapočetak. Poreklo svega što postoji. Priziv. Magijska formula. Zvuk, vibracija, energija iza značenja. Kreacija. Najmoćnija sila na svetu.
Šta je to priča?
Priča je sve, i sve na svetu postoji da bi se ispričala priča. Ona je prauzrok i ishodište. Način kojim osmišljavamo postojanje sebe, svega. To je esencijalna potreba ljudskog bića. Nesavladiva moć Šeherezade da preokrene sudbinu, preobrati tiranina, odloži smrt. Snaga transformacije.
Vaše ime?
Trebalo je da se zovem Ana, po prababi s majčine strane, ali je majka odustala od toga, jer je u selu u kojem je odrasla ana ujedno uzvik kojim se tera krava. U to vreme mamina venčana kuma čita trotomni ljubavni roman Marijana od Juliette Benzoni i predlaže da mi daju to ime. Usvojeno je, jer u sebi sadrži Anu.
Prva reč koju ste izgovorili?
Ke. Majka je to prevodila u keks.
Vaše prve igračke?
Drvene kockice s delovima ilustracija iz bajki na svakoj strani. Ukupno ih je devet, treba ih posložiti u sliku. Prevrćem ih dok se preda mnom ne otvori priča.
Vaše igre?
Razgovaram s bratom koji se neće roditi. On ponekad dovodi svoje društvo. Izmišljamo igre. Kad shvatim da je to nedozvoljena radnja, utišavam se. Crtam do besvesti. Kad me odrasli pitaju šta je na crtežima, čudim se kako ne vide. To ne postoji, kažu. Postoji. Gde si to videla? U mašti.
Kao dete željeli ste da postanete?
Lekar, dok me nisu upisali u prvi razred. Tad pitam mamu za koje zanimanje se najkraće ide u školu. Za spremačicu, kaže, to možeš raditi i bez škole. Pospremati za drugima, čistiti javne klozete. Nisam oduševljena, pa pitam šta je sledeće. Neki zanat, na primer, frizerski. Onda ću to biti. Frizerka. Da petljaš po tuđim dlakama, kako ti se to ne gadi? Zar to može biti gadnije od škole?
Prvo slovo koje ste naučili?
A. Baba ga ispisuje štapom po zemlji dok čuvamo kokoši. Njen joj je otac branio da se školuje, govorio je: Ne treba žensko slati u školu, jer će onda kurva biti. Baba se opismenila uz mog oca, savladala je slova kad je on pošao u školu. Sramota da stavljam krst, kakav krst, hoću da se potpišem. Čim sam progovorila, ona me uči kako da napišem svoje ime i počinje od A.
Šta Vas je rastuživalo?
Ne sećam se, znam samo da je ta tuga bila starija od mene.
Otac?
Čita mi mitove, legende, epsku poeziju, Hiljadu i jednu noć. Kad mu dosadi, kaže mi: izmisli sama šta je dalje bilo i ja izmišljam. Oduševljen kad ga pitam zašto je na karti kraljice četvrtasti kružić, uči me novim rečima i nepoznatim slovima: elipsa, q, Queen, kraljica i muzika. Zajedno slušamo bendove iz njegove mladosti, pevamo Beatlese i snimamo se na kasetofonu, nemamo sluha. Daje mi duvan s namerom da mi se ogadi taj ukus i da nikad ne zapalim cigaretu; taj će mu eksperiment propasti. Zamrači sobu, upali sijalicu, natakne jabuku na šrafciger i pokazuje mi kako se Zemlja vrti oko sebe i oko Sunca. Uči me kako radi pegla, tumači Omov zakon, crta strujno kolo. Kaže: Prirodne nauke su pouzdane, s istorijom nikad nisi načisto. Kad me učlani u biblioteku, prvo čitam sve što je on pročitao u detinjstvu: Žil Vern je prorok, Agata Kristi mentalna igra, Karl Maj žudnja za izumrlim svetom. Posle krišom uzimam njegove knjige o bioenergiji, simbolima hermetizma, astralnoj projekciji. Kaže: Gotovo, sad si me prevazišla, dalje biraj sama. Prvi čita moje zapise i priče. Odakle ti sve to? Imaš li još? Kad dođe vreme da pođem od kuće, kaže: Tetkasta ti je ta suknja, skrati je, lepote se ne treba stideti. Kad javim da sam stigla i da je sve dobro, po glasu zna da lažem. Kaže: Ćuti i piši, tako će sve doći na svoje. I došlo je.
Društvo u detinjstvu?
Detinjstvo sam provela u samotnjaštvu, trajalo je predugo i samo sam čekala da prođe. Imala sam izmišljene prijatelje, potom prijatelje iz drugih gradova s kojima razmenjujem pisma, neke od njih sam srela, mnoge nisam. Čitala sam, jer nije bilo nikoga s kim bih radila nešto drugo.
Šta je bilo najteže u školi?
Učenje napamet. Izražajno čitanje i recitovanje. Pevanje pod prinudom na časovima muzičkog. Trčanje ukrug u fiskulturnoj sali. Školske priredbe i druge svečanosti. Sve mi je to bilo ponižavajuće. Treniraju nas kao da smo u zatvoru, neću da trčim. I zašto sad svi moramo to isto da ponavljamo kao klovnovi? Višnjičica rod rodila, kakva je to pesma? Prvo sam se bunila, onda sam promenila strategiju. Kao zatvorenik koji shvati da dobrim vladanjem povećava šansu za brži izlazak. Tako sam postala štreberka. Prevarila sam ih, svi su poverovali da nema deteta koje više voli školu od mene. Najgore je što sam prevarila i samu sebe. Mnogo godina kasnije, izlečiće me Heseov mali Hans (Pod Točkom).
Predeli Vašeg detinjstva?
Selo u Vojvodini: Mahovina u dvorištu, svet buba i mrava. Gusenice na staroj šljivi na kojoj visi drvena ljuljaška. Orahova stabla, u njima žive nevidljivi ljudi. Kartonska kutija s pilićima, uvek je među žutima jedno crno, crno je moje. Iza kuće trči obezglavljena kokoš, baba za njom. Kuhinja, zeleni kredenac s tajnim odeljcima pod ključem, prava vatra u šporetu, baba ne korača, klizi po svom carstvu, bira najveći lonac. Pred kućom zajedno čerupamo kokoš.
Selo u Bosni: Visoka trava, bilje, zečja stopa, kičica, tračanica, skakavci krupniji od palca. Žuti lišajevi na belom hrapavom kamenu. Paprat, šuma u koju mi je zabranjeno da uđem. Kad se popnemo na brdo, babina je kuća manja od kutije šibica. Miris sena, miris dedine stolarske radionice, ujednačeni zvuk klepetuša. Crvena zemlja, Čađava pećina, bela vila plavih očiju. Ništa ne rasteruje san kao ledena bunarska voda. Babina užurbanost, gumeni opanci, drvene grabulje kao treća ruka. Konji su pitomi samo dok im je griva duga, krave se odazivaju na rodo, jezik im je zrnast, grub kao šmirgla, oči božanske.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Jesam, ali su to bila lažna ljubavna pisma. Pretvarala bih se da sam neko drugi i zavodila nasumične osobe čija sam imena nalazila u tinejdžerskim časopisima u rubrici Piši mi. Tad nisam znala zašto to radim, a sad mi se čini da je to bila korisna literarna vežba.
Preci koje ste sreli?
Poštujem kult predaka i dosad sam dvaput učestvovala u ritualu transgeneracijskog čišćenja. To je rad sa 7 prethodnih generacija, višednevni susret sa barem 256 predaka od kojih smo sazdani. Zahvaljujući tim susretima bolje razumem izvore onoga što mi se dešava, imam uvide u prapočetak, poznajem ponavljajuće sudbine svojih predaka, mogu da radim na zaključivanju tih ciklusa, isceljivanju trauma, osnaživanju korena. Sve što znam o precima i njihovom uticaju na naš život naučila sam vrhovne sveštenice kulta predaka, Mateje Tomšič Petrovski – Akengen. U radu s njom srela sam toliko svojih i univerzalnih predaka, da bih mogla napisati još nekoliko tomova Pramatera, ali mi se ne piše doživotno ista knjiga. Ilustracije radi, po ličkoj liniji srela sam pradedu, solunskog ratnika, koji vešto krije pesničku dušu, jer se to smatra sramotnim. Poprilično sam povukla na njegovu majku, ona u ličkom kršu sanja o Pariskoj operi. Po bosanskoj liniji, srela sam čuvare svete šume. Njihov predvodnik je rekao: Da ratujem neću, ljubav će nadvladati sve. Tako je njihova šuma uništena.
Rodni grad?
Iz Gimnazije, na putu ka autobuskom stajalištu, svratim do Kišovog spomenika. Ostavim mu šaku kestenova ili cvet, postojim malo s njim, pričam mu dok ne primetim jasne pokrete na njegovom metalnom licu. Ko je toliko bezdušan da isto srce dvaput nudi, kaže mi i ja mu verujem. Naivna sam, neuzemljena, lako me je zavesti, Subotica pridodaje uverljivost mojim snatrenjima.
Gde je otišla Vaša prva plata?
Letnji raspust, radim na benzinskoj pumpi, od jutra do večeri lepim ovalne nalepnice na kojima piše YU. Na kraju meseca dobijam pozamašnu kovertu, gledam kako iz neke mašine izlaze papirni rezanci dok mi poslovođa govori: plata je tajna. Klimnem, iznos je dobar, osećam ponos, ne razumem zašto tu sumu treba kriti kao da je ukradena. Kasnije ću od tog novca kupiti prvi kompjuter. Služiće mi kao pisaća mašina i zvaće se Ignjatije.
Šta upamtiti od Geze Čata?
Kada se raširio glas o mom pogubnom poroku, mladi pisci su me gledali kao da više i ne postojim. Kada su moju medicinsku nauku upropastili, pravili su se kao da je to bilo samo kopile moje spisateljske imaginacije. (Kad te bog ritne u stomak, I. Lovaš). U Skoplju, s vrata knjižare Ili-ili ugledam Gezin Dnevnik i obradujem se kao da sam daleko od kuće srela nekog svog. Toliko je bilo očigledno, da mi je vlasnik knjižare poklonio tu knjigu. Uzbudljivo je i ludo čitati Gezu na makedonskom. Ми ја стискаше раката како да држи фалус. Своите хистерични, сини очи силно ги вперуваше во мене. Афектираше кога бевме сами и неоснованите смешкања откриваа што се случува во неа.
Jokasta ili Medeja?
Klitemnestra.
Kome verujete?
Sebi. Filozofiji Ifa, čije je izvorište u zapadnoafričkoj zajednici Joruba naroda. Spiritualnoj orijentaciji koja mi omogućuje razgovor sa sopstvenom esencijom, u sadejstvu s energijom mudrosti. Za mene je to najpouzdaniji način da razrešim dilemu, dođem do svoje istine, dobijem usmerenje iz sebe, za sebe. Verujem mitologijama, paganskim znanjima, Tarotu, ljudskom telu, svemu što sanjam, onome što vidim unutrašnjim okom i onome što promislim iz stomaka.
Vaši strahovi?
Plaši me slika sveta u kojem je sve prepušteno mašinama. Svet u kojem manje razgovaramo, a više tipkamo prstima po nekoj pametnoj ploči. Tako poručujemo hranu, kupujemo vozne karte, biramo odeću, prijavljujemo kvarove, postajemo jednodimenzionalni. Plaši me plitkoumnost, tupost i glupavost veštačke inteligencije. Najviše od svega, to što je zarazna.
Čega se stidite?
Sklonosti iluzijama. Samodestruktivnih poriva iz rane mladosti. Činjenice da teško razlikujem doslednost i istrajnost od fanatizma. Razdražljivosti kad me niko ne gleda. Romantiziranih patologija, nekoliko promašenih i propalih emotivnih investicija, loših procena i olako pruženog poverenja, podređivanja sebe tuđoj istini, izgubljenog vremena u svemu tome, perfekcionizma.
Praštate li?
Za mene je to strana reč, pretovarena hrišćanskom ideologijom do te mere da joj ne znam značenje. Ako oprostiti znači razumeti, onda da.
Šta je najlakše u životu?
Igrati žrtvu. Predati odgovornost ideji boga, sudbine, države, vođe, vlasti, sistema. Osuditi druge zbog njihovih slabosti. Očajavati. Živeti po navici, ponavljati istu radnju i plakati što ne dolazi drugačiji rezultat. Držati se crno-bele postavke, isključiti treću mogućnost. Znati sve o drugima, zazirati od sebe.
Šta je najteže?
Vrednovati svoju istinu i kad svi drugi misle da si lud(a). Naći i održati ravnotežu između samotnjaštva i zajedništva, ostati svoj i ne otuđiti se od sveta. Pogledati vraga unutar sebe. Razumeti frustraciju kao polje transformacije. Napustiti zabludu, otići, ne ulagati unedogled u opravdavanje pogrešnog izbora. Ratosiljati se straha od greške, jer on je prepreka učenju.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
S godinama sve češće to bivam. Kad se preživi detinjstvo, sve postaje moguće, pa i bezbrižnost.
Šta dalje?
Prvo živeti, onda pisati.
Razgovarao Enes Halilović
