Milica Ćuković

Inverzni iskaz: Lirika Itake Miloša Crnjanskog

     Ulazeći u polemiku sa tradicionalnom gramatikom i stilistikom, Mihail Bahtin razlučio je iskaz, kao jedinicu govornog opštenja, od reči i rečenica, kao jedinica jezika. Uprkos svesti o potrebi postojanja normativne gramatike, ovoj disciplini Bahtin zamera visok stepen apstrakcije, shematizam i udaljenost od realnih govornih situacija, dok stilistici prebacuje zapostavljanje konteksta u kojem se govorni akt odigrava, prenebregavanje svih članova govornog lanca (marginalizaciju adresata), što za posledicu ima brisanje značaja i značenja iskaza kao socijalno usmerene jedinice komunikacije. Dalje, odlike iskaza Bahtin prepoznaje u završenosti, smeni govornih subjekata i upućenosti na druge (govornike / iskaze) i njihovo aktivno uzvratno razumevanje. Kako bi se i književnoumetnička ostvarenja mogla označiti kao oblici iskaza , tj. govorni žanrovi, za njihovo formiranje i održanje nužno je pretpostaviti sklop tipičnih karakteristika samih iskaza.

     Dakle, zbirku pesama Lirika Itake Miloša Crnjanskog, kao složeni (sekundarni) govorni žanr, odlikuje završenost, tj. omeđenost Prologom, kao „apsolutnim početkom“ (Bahtin 1980: 244) i Epilogom, kao „apsolutnim krajem“ (Bahtin 1980: 244), potom, smena govornih subjekata, koja se može pratiti od inicijalnog „Ja“, koje otvara zbirku, tj. za(po)činje iskaz „Ja videh Troju, i videh sve.“ (Prolog), do simboličnog akta (pre)davanja reči drugome / drugima, kao gesta okončanja iskaza „Na Itaki će da se udari / u sasvim druge žice, / Svejedno da li ja / ili ko drugi.“ (Epilog), da bi se nakon efektnog zaokruživanja iskaza (postavljanja komunikacijske „granice“, tj. signala za aktivaciju narednog / narednih iskaza) iniciralo aktivno uzvratno razumevanje potencijalnih recipijenata, čime je ostvaren i treći konstitutivni momenat iskaza – upućenost nekome, adresovanost. (Bahtin 1980: 265).

     Takođe, kao što svaki iskaz pretpostavlja (mogućnost) odgovor(a), tj. on gotovo iznuđuje reakciju (bilo verbalnog ili neverbalnog tipa), odnosno, omogućuje nastavljanje govornog opštenja, tako se svaki iskaz nužno uključuje u sklop već postojećih tuđih iskaza, na koje reaguje (odgovara), tj. potvrđuje ih, osporava, polemiše sa njima itd. Na ovaj način, uklopljenost Lirike Itake u mitsku matricu, sugerisanu već prvim stihom Prologa, možemo videti kao nadovezivanje na homerski govorni žanr (povratak Odiseja iz rata, aluzija na njegova lutanja i obračun sa proscima) i Homera kao „govorni subjekt“, čiji je iskaz završen (zaokružen) i smenjen iskazom Miloša Crnjanskog, pri čemu, u slučaju književnih dela, ovi iskazi mogu biti veoma udaljeni, što je omogućeno prvenstveno tradicijskim očuvanjem vrednosti i kulturom pamćenja.  Individualni stil, kao „epifenomen“ iskaza, važno je obeležje književnih dela, i on se postiže, kako Bahtin primećuje, upotrebom ekspresivne intonacije, koja bi bila „….subjektivan emocionalno ocenjujući odnos onog koji govori prema predmetno-smisaonom sadržaju svog iskaza.“ (Bahtin 1980: 256). Odnos govornog subjekta prema predmetu svog govora (sadržaju iskaza) uočljiv je u izboru retoričko-stilskih postupaka kojima se iskaz izgrađuje. Središnji umetnički postupak Lirike Itake prepoznali smo u inverziji (zbog čega smo i čitavu zbirku imenovali inverznim iskazom), dok se kao „epifenomen“ ovog postupka ukazala spacijalna imaginacija, od koje ćemo početi razmatranje.

.

         Spacijalna imaginacija

     Avangardna umetnost, kao produkt „kopernikanske estetike“ (Petrović 2008: 27-71), radikalno je izmenila doživljaj prostora i vremena, budući da se „…vreme i prostor neraskidivo […] vezuju, čini se da svet biva rastrzan, kontinuitet prelazi u diskontinuitet.“ (Sabolči 1997: 15). U dislociranom svetu gube se čvrsti obrisi i stabilne prostorno-vremenske strukture, pa „…vladajuća biva relativnost vremena i prostora….“ (Sabolči 1997: 15), što nepovratno utiče na decentriranje samog subjekta. (Brajović 2000: 270-282). Disharmoničnost, disperzivnost, dehijerarhizacija, dekompozicija, delegitimizacija, diskontinuitet i dezintegracija postaju obeležja kako prostora i vremena, tako i (pesničkog) subjekta. Razlomljenost slike sveta i destabilizacija antropocentrične, tradicijom posredovane predstave humaniteta, važna su obeležja ekspresionističke poetike. Ipak, ove odlike predstavljaju samo jedan pol (pol negacije) ekspresionističke poetike, dok bi njen drugi pol (pol afirmacije) činili aktivacija skrajnutih, marginalizovanih, ponornih tokova srpske književne i kulturne tradicije, egzotizam i kosmizam (Petrović 2008: 42-71), kao oblici avangardnog utopizma i „refleksivne nostalgije“. (Bojm 2005: 108).

     Za ekspresionističku poetiku, koja je sva u znaku mnogostrukih antiteza, moglo bi se reći da počiva na „dijalektici trijumfa i traume“. (Asman 2011: 9-16). Pomenuta dijalektika očituje se kako na makrostrukturnom planu (žanrovski modeli, kompozicija) , tako i na mikrostrukturnoj ravni, gde možemo govoriti i o retorici trijumfa i traume, pri čemu doživljaj rata uzrokuje decidirani akt negacije „Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.“ (Himna), ali i (auto)destruktivni nagon „Mi smo za smrt!“ (Zdravica), što bi bio pol traume, transponovan u efektne pesničke slike, dok bi pol trijumfa predstavljali blagi nagoveštaji sumatraističke estetike „Drveće puno pupova i zvezda / mesto mene živi.“ (Bolesni pesnik), „U bilju, ili nečem drugom, moćnom / nad proplankom jedne šume mlade, / naći ćemo opet svoje nade.“ (Ljubavnici), ili „Razočaran od tvog umornog tela, / radoznalo milujem bludne i meke / velike oči bilja.“ (Oči).

     Oštra antiteza trijumfa i traume ključna je za doživljaj prostora u Lirici Itake Miloša Crnjanskog. Opozicije staro : novo, gore : dole, blisko : daleko, muško : žensko, nacionalno : kosmopolitsko, trenutnost : bezvremenost, večnost, fenomenalno : noumenalno, elementi su poetičkog ambigviteta Lirike Itake. Razaranje kauzaliteta dovelo je do pojave simultanizma, kao što je prenebregavanje dijahronije osporilo vertikalu u korist horizontale „Najzad, na raspad subjekta ukazuje i premoć horizontale nad romantičarskom, metafizičkom vertikalom.“ (Vladušić 2009: 289). Ukoliko bismo vertikalu povezali sa kategorijama vremena i pamćenja, horizontala bi se mogla odrediti kategorijama prostora i zaborava, što upućuje na diskontinuitet, te se i pesnički subjekt Priče (ali i celokupne Lirike Itake) može označiti kao „subjekt diskontinuiteta“. (Vladušić 2009: 291).

      Prema tome, status lirskog subjekta povezan je sa kategorijom prostora, kao što i inovativnost i prvo(bi)tna začudnost pesničkih slika obeleženih sumatraizmom svoj uzrok ima u prekompoziciji (bahtinovskoj „preakcentuaciji“) standard(izova)nog doživljaja prostora, koju je moguće odrediti kao „…pretvaranje vertikalne u horizontalnu sintezu kroz pretvaranje vremenske distance u prostornu bliskost.“ (Vladušić 2009: 291). Horizontalna sinteza počivala bi na „metafori bogaćenja“ (Gvozden, Vladušić 2013: 450-457), tj. na želji lirskog subjekta za gomilanjem emocionalnih i čulnih utisaka, odnosno, na potrebi za totalitetom iskustva, što je posledica aktivnog odnosa spram stvarnosti i želje za novim  „Ali: ili nam život nešto novo nosi, / a duša nam znači jedan stepen više, / nebu, što visoko, zvezdano, miriše, / il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, / đavo nosi.“ (Prolog). Ipak, nužno je napomenuti kako spacijalna imaginacija nije produkt mimetičke poetike, te ona tako neće počivati na popisu gradova koji se pominju ili koji preuzimaju ulogu književnih junaka u delima Miloša Crnjanskog , jer bismo time samo došli do uvida o policentrizmu pesničke imaginacije ovog autora, već ovaj tip imaginacije počiva prevashodno na inverziji ustaljenih prostorno-vremenskih odrednica (načelo simultanizma, dominacija horizontale na račun vertikale), što za sobom povlači i formalno-stilsku i žanrovsku inverziju.

     

     Žanrovska inverzija

     Inverzija u Lirici Itake Miloša Crnjanskog ogleda se u brojnim primerima žanrovskih transformacija, tj. u izmenama ključnih karakteristika pojedinih književnh vrsta. Nasuprot određenju „Oda […] razvila se u staroj Grčkoj iz prvobitnih horskih pjesama koje su se pjevale u vrijeme vjerskih obreda. Ispjevana je u mirnom, svečano-uzvišenom tonu i slavila je značajne ličnosti, vojskovođe i pobjednike na olimpijskim igrama, ali i veličanstvene pojave u prirodi i uzvišene ideje.“ (Lešić 2010: 312), Crnjanskova Oda vešalima ne slavi uzvišene ideje i(li) značajne ličnosti već je posvećena grozomornom objektu – vešalima. Ova pesma izuzetno je značajna upravo zbog svoje bremenitosti invertovanom novozavetnom simbolikom. U prvoj strofi, atributi božanstva / gospodara, mač i zlato, pripisuju se vešalima „Ta senka vam liči na mač čvrst, / a skuplja ste od zlata.“ Odnos (straho)poštovanja, kao vid relacije prema nadiskustvenoj instanci, prenet je, po principu analogije, na vešala „Silnija ste no jarko Sunce, / nek vam se klanja ko prođe.“ Kulminaciju inverzni potencijal u ovoj pesmi dostiže u četvrtoj strofi. Ironijski odnos spram autoriteta oličen je u inverziji momenta spasenja (njegovom izostanku) i u inverznom dočaravanju Hrista, kojem je oduzet prepoznatljivi atribut omnipotencije „Pa kad Isus ne spase nas, / vaše će ruke stare.“ Radikalno detronizovan prikaz i bitno novo tumačenje figure sina Božijeg znak je duboko izmenjenog doživljaja sveta, uzrokovanog „ratnom kataklizmom“ i „epohalnim slomom vrednosti.“ (Brajović 2013: 207). Doživljaj transcendencije kao praznog apsoluta (Fridrih 2003: 69) odraz je duha vremena, koje je iznedrilo mnogobrojne inverzije ovog tipa, o čemu svedoče i stihovi „Veliki Bože, ti što sediš na gumama rata. / Ti bucmasti, što dah bitke žvaćeš. [….] Daj nam, Bože, vatru, kišu, zimu, glad. […] Da sve njive prekrije leševa sijaset, […] Gospode, daj nam vatru. Iskušenja pruži.“ (Molitva) (Hajm 1998: 54). Takođe, određenju „Himna […] prvobitno je označavala svaku pjevanu pjesmu, a onda je počela značiti pjesmu upućenu ili posvećenu nekom božanstvu […], ili značajnim precima, ili natprirodnim fenomenima, s emfatičkim tonom divljenja i obožavanja.“ (Lešić 2010: 311) snažno je konfrontirana Crnjanskova Himna, posvećena novom apsolutu – krvi „Naš Bog je krv.“ Umesto proslavljanja i uznošenja, Himnu otvara gest odricanja „Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.“ U ovom slučaju, kako je primećeno, radi se o „…inverzivnom pomeranju značenja: pesma je, u stvari, ironična parabola o doživljaju rata.“ (Vučković 2011: 117). Vidovdanske pesme, kao mikroiskaz unutar makroiskaza celine pesničke zbirke, mogu se odrediti kao ironična inverzija Homerovog epa, povezana sa dvama datumima iz srpske nacionalne istorije – Kosovskim bojem i ubistvom Franca Ferdinanda. (videti: Vučković 2011: 117). Dakle, inverziju mita prati inverzno dočaravanje nacionalne prošlosti, oličeno u apodiktičnom i ujedno paradigmatskom proglasu „A sjajna prošlost je laž.“ (Spomen Principu).

     Za avangardu, kao poetiku osporavanja, karakterističan je inverzan odnos prema poreklu, nasleđu i zavičaju „Otadžbina je pijana ulica, / a očinstvo prljava strast.“ (Večni sluga). Kao što je primećeno, „ironična inverzija“ (Vučković 2011: 118) sadržana je već u naslovu pesme Zdravica, koja je upućena negativnim kategorijama poput groblja i smrti („Da živi groblje!“, „Mi smo za smrt!“).  Egzistencijalni paradoks predočen je stihovima „Još je veseo narod jedan / u krvi, pepelu i prahu.“ (Zdravica). Ahilovski ideal borbe i junačke smrti preobražen je u nagon za ubijanjem „Da nije najlepše ljubav, / već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.“ (Jadranu). Zanimljiva je u ovom kontekstu i pesma Naša elegija, koja invertuje vlastite žanrovske odlike „Ne boli nas. […] Nama je dobro.“, pri čemu se jetka gorčina i titanski bes nemoći i defetizma transformišu u buntovničku parolu, ironično intoniranu „Nama je dobro.“, koja odudara od osnovnih osobina elegije kao „tužaljke, tužbalice“. (Lešić 2010: 312).

     Motiv narodne sloge i jedinstva preobraća se kod Crnjanskog u motiv zajedništva u stidu „Zdravo, u sramu, pokoru, bedi, / braća smo, braća!“ (Jugoslaviji), pri čemu se ovaj motiv univerzalizuje, parodirajući pritom, jevanđeosku simboliku („Ljubi bližnjeg svog kao brata svoga.“), pojavom „strašne braće“, čija su svojstva „na domu mrki pogledi, / mržnja i svađa.“ (Jugoslaviji). Inverzni Pozdrav, upućen slobodi, ironično je razotkrivanje „majke bludnice i roba oca“. Himničnost i povišena retorika, sa metrički i grafički izdvojenim refrenom „slava, Slobodo!“ (stilski plan), jasno odudaraju od tematsko-motivskog plana ove pesme, tvoreći efektan kontrastni spoj. Kao što je uočeno, spacijalna inverzija javlja se u Mojoj pesmi, u vidu tipičnog avangardnog „psihotopa“ (Brajović 2000: 294-300), odnosno, modifikovanja tradicijski posredovane predstave o duši kao interiorizovanom, nematerijalnom delu sopstva u eksternalni (ob)lik (samo)projektovanog, ironijski modelovanog autoportreta pesničkog subjekta. (videti: Brajović 2013: 197-209). Odrednice kao što su „ozbiljna lakrdija“ i „protivrečno epifanijska travestija“ (Brajović 2013: 197), upotrebljene za dočaravanje Moje pesme, zapravo su elementi inverzije, kao ključnog umetničkog postupka Lirike Itake. Kako je primećeno „…u Lirici Itake na svakom koraku nalazimo raznolike deformacije, i pesničke, i jezičke, i stvarnosne. Izvrtanje po suprotnosti povezanih slika i značenja s lica na naličje, čudnovate, oksimoronske strukture, obrtanje lestvice vrednosti, parodijska pomicanja i karikaturalna preterivanja, čak do rugalačkih izobličenja, sve su to vidovi osporavanja i destrukcije….“ (Petković 2004: 106), koje smo imenovali inverzijom. Prema tome, moglo bi se zaključiti kako je inverzija zapravo dominanta u konstituisanju Lirike Itake kao celovitog i završenog iskaza. Inverzija je prisutna kako u modelovanju žanrovskih obrazaca (inverzna himna, oda, elegija, zdravica….), tako i na tematsko-motivskom planu – inverzija rodoljublja  i ljubavi , odnosno, na metričkom (slobodni stih kao konstanta), kao i sintaksičko-ortografskom planu (nov odnos između naporednih i zavisnih rečenica ili frekventna parcelacija rečenice mnogobrojnim zarezima), čemu kao zaseban tip inverzije valja pripojiti inverziju u konstituisanju lirskog subjekta. Sinteza ironije, parodije, travestije, grotesknih slika i oksimoronskih konstrukcija, sa primesama paradoksa i apsurda, sastavni su činioci literarne inverzije, kao novog izraza, pogodnog za dočaravanje novih sadržaja.  Budući da je inverzija prisutna kako na makrostrukturnoj, tako i na mikrostrukturnoj ravni, Liriku Itake Miloša Crnjanskog možemo odrediti kao transparentan i eksplicitan, programski postavljen i poetički ostvaren, inverzni iskaz.

.

Literatura

  1. Asman, Alaida (2011) Duga senka prošlosti: kultura sećanja i politika povesti, Drinka Gojković (prev.), Beograd: Biblioteka XX vek.
  2. Bahtin, Mihail (1980) „Problem govornih žanrova“, Treći program Radio Beograda, jesen, str. 233-270.
  3. Bojm, Svetlana (2005) Budućnost nostalgije, Zia Gluhbegović, Srđan Simonović (prev.), Beograd: Geopoetika.
  4. Brajović, Tihomir (2000) Teorija pesničke slike, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  5. Brajović, Tihomir (2013) Narcisov paradoks: problem pesničke samosvesti i srpska lirika modernog doba (evropski i južnoslovenski kontekst), Beograd: Službeni glasnik.
  6. Vladušić, Slobodan (2009) Ko je ubio mrtvu dragu? Istorija motiva mrtve drage u srpskom pesništvu, Beograd: Službeni glasnik.
  7. Vučković, Radovan (2011) Poezija srpske avangarde, Beograd: Službeni glasnik.
  8. Gvozden, Vladimir, Vladušić, Slobodan (2013) „Pesnički subjekt, obogaćivanje, putovanje: savremenost Rastka Petrovića“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 61, sv. 2, str. 447-459.
  9. Ivanić, Dušan (2011) Ka genezi srpske poezije (pregledi i studije), Beograd: Licej.
  10. Lešić, Zdenko (2010) Teorija književnosti, Beograd: Službeni glasnik.
  11. Petković, Novica (2004) „Lirika Miloša Crnjanskog“, u: Ogledi o srpskim pesnicima, Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, str. 93-145.
  12. Petrov, Aleksandar (1988) Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, Beograd: Nolit.
  13. Petrović, Predrag (2008) „Avangarda ili trijumf kopernikanske estetike“, u: Avangardni roman bez romana: poetika kratkog romana srpske avangarde, Beograd: Institut za književnost i umetnost, str. 27-71.
  14. Sabolči, Mikloš (1997) Avangarda & neoavangarda, Marija Cindori-Šinković (prev.), Beograd: Narodna knjiga.
  15. Stojanović Pantović, Bojana (1998) Srpski ekspresionizam, Novi Sad: Matica srpska.
  16. Fridrih, Hugo (2003) Struktura moderne lirike od sredine 19. do sredine 20. veka, Tomislav Bekić (prev.), Novi Sad: Svetovi.
  17. Hajm, Georg (1998) „Molitva“, u: Antologija ekspresionističke lirike, Srdan Bogosavljević (prir.), Novi Sad: Svetovi.
  18. Crnjanski, Miloš (1966) Poezija, Roksanda Njeguš i Stevan Raičković (prir.), Beograd: Prosveta, Novi Sad: Matica srpska, Zagreb: Mladost, Sarajevo: Svjetlost.
  19. Crnjanski, Miloš (1966a) Proza, Beograd: Prosveta, Novi Sad: Matica srpska, Zagreb: Mladost, Sarajevo: Svjetlost.

.

.


Milica Ćuković

Rođena je u Pančevu 1987. godine. Studentkinja je doktorskih studija srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radi u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Bavi se srpskom književnom periodikom i istorijom srpske književnosti. Književnoistorijske studije, eseje i književnu kritiku objavljuje u periodici.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)