Uroš Đurković

Ko je Nepoznati Niko?

 

(Srđan V. Tešin, Gori gori gori, Arhipelag, 2017)

 

………Mokrin je zaista neobično mesto; ni manjeg naselja, ni više književnih radnika – od Vase Stajića, Mike Antića i Raše Popova, sve do Đure Đukanova, Miće Vujičića i, naravno, Srđana V. Tešina. Naveo sam samo rođene Mokrince, a tu je i čitav niz autora koji je na neki način vezan sa ovim, ponekad, čini se, više geopoetskim, nego geografskim mestom. Ukoliko bismo bili dovoljno uporni mogli bismo da govorimo i o kakvoj „mokrinskoj struji“ srpske književnosti, a možda čak i srpske kulture! Nadam se da će ovo kratko mitopoetsko lokalizovanje poslužiti kao dobar šlagvort za priču o novom Tešinovom romanu Gori gori gori.

            I samo neka bude jasno – pozornica (n)ovog romana smeštena je na posve drukčijem mestu – u jednom prilično (dekadentno) urbanom pejzažu, svetu na ivici, izašlom iz zgloba. Da budemo još precizniji – posredi je niz terorističkih napada na poznate gradske ćevabdžinice (i ostale „mesožderske“ ugostiteljske objekte), a žrtva jednog takvog napada, izvesni Nepoznati Niko, nalazi se na bolničkom lečenju. Ovakvo piščevo opredeljenje nije nimalo slučajno. Bolnica se (slično Basarinom romanu Mein Kampf) javlja kao prostor narativnosti – a bolesnik je pravi (post)moderni subjekt – neko ko ne priča, već traži (i stvara!) priču. Usled snažne amnezije Nepoznati Niko ponovo upoznaje/otkriva sebe. Ovakva vrsta „dopisivanja“ sopstva – dijalektike između subjekta i sećanja kao fundamentalne osnovne identiteta, već duže vreme predstavlja dominantnu temu srpske književnosti (ako ne i najizraženiju – dovoljno je samo navesti novija ostvarenja Filipa Davida, Dragana Velikića, Ivane Dimić, Ota Horvata, Vladislava Bajca). Tu su, valja istaći, i izuzetno upečatljivo prikazani ostali pacijenti koji posredno učestvuju u dočaravanju celokupne atmosfere. Ipak, kao ni u jednom Tešinovom romanu do sada, fokus je prvenstveno usmeren na jednu ličnost, ironično, nasilno depersonalizovanu. Sopstveno „resetovanje“ postaje izuzetno pripovedno blago, a forma kojom je ono ostvareno zaista je inovativna i efektna.

            Povest o Nepoznatom Nikom hronološki je organizovana i podeljena u 14 dana; svaki dan čini zasebno poglavlje sačinjeno iz mnoštva mikrocelina. Tešinova opsesija i duboko stvaralačko opredeljenje – poetika kratkih formi (flash fiction) našla je ovde pažljivo promišljen i neočekivano koherentan romaneskni izraz. Primetno je kako je fragmentarnost dominantna tendencija oblikovanja savremenog romana. Neretko ona zna da postane sama sebi svrha, manir pisaca nesklonih dužim formama. Iako je Tešinov talenat i sklonost prema kratkoj priči više nego očigledan, fragmentarnost ovog romana nije motivisana autorovom ograničenošću. Naprotiv! Kolažne mikroforme pokazuju izuzetan sadržinski i oblički raspon čineći delo sugestivnijim, ali i na izvestan način aktuelnijim; kao da je usled novog oblikovanja građe sugerisana promena svesti savremenog (medijskog) subjekta. Tu se nalaze i sećanja iz najranijeg detinjstva, izmaštani i pravi snovi (napisani i iskazani), nizovi pitanja, psihoterapijske seanse, upitnici, uputstva za upotrebu, novinske vesti, odrednice iz sanovnika, medicinski izveštaji, letak sa kursa kreativnog pisanja, erotska korespodencija sa Nepoznatom Nikom… Tešin detektuje i dodatno cepka već rascepkane obrise digitalnog sveta, koje potom veoma vešto uklapa u nadceline. I „arheologija“ pronađenog tàbleta Nepoznatog Nikog pokazuje zanimljive rezultate – identifikacija je dodatno otežana budući da ne poseduje ni jedan profil na društvenim mrežama, kao ni neku drugu vrstu elektronske potvrde sopstvenog postojanja. Postavlja se, tako, jedno veoma aktuelno pitanje koje je retko pokretano u srpskoj književnosti (izuzev, npr. u romanima Slobodana Vladušića) – pitanje postojanja u elektronskoj sferi, koja postaje realnija od realnog! Da li je, shodno tome, uopšte danas moguće autonomno poetsko postojanje onog Krležinog Nepoznatog Netkog iz Jesenje pjesme, sa kojim je Tešinov protagonista u očiglednoj intertekstualnoj vezi? Ili se usled tehnološke ekspanzije, opsesivne proizvodnje viška i industrije iluzija on simbolički preobražava u Nepoznatog Nikog? Razlika nije samo gramatička već i semantička – Krležina neodređena zamenica ipak konotira neku vrstu sadržaja, koji je, doduše, prilično nedokučiv; Tešinova odrična zamenica teži gotovo ka poništavanju, moguće i nihilizmu. A perspektivu možemo i sasvim obrnuti – u nepreglednom moru novih, interaktivnih mogućnosti komunikacije, Nepoznati Niko bio bi pravi izuzetak – izopštenik iz digitalne nadsvesti, neko čije informacije nisu dostupne u Vavilonskoj kuli interneta.

            Verovatno će se činiti nedovoljno utemeljen i prenagljen zaključak da Tešina nazovemo piscem realizma, ali verujem da on to upravo jeste. To je, istina, realizam jedne posebne sorte (postrealizam?!), ali začuđujuće verodostojan i moguć! Nizanje morbidnosti postaje stalnost svakodnevice; antropološko crnohumorno (i crnohroničarsko!) mapiranje savremenosti koje koliko god delovalo malo verovatno ne izlazi iz domena mogućeg. Groteska danas poseduje jednu sasvim novu značenjsku dimenziju. U kulturi šoka i spektakla, ona postaje imperativ, ali se time sama u sebi rastvara, jer po svojoj prirodi ona, da bi bila delotvorna, mora biti izuzetak, „pogled iskosa“. Još jednom se ispostavlja tačnim da je normalnost možda najveća subverzija, a povučenost sa kritičkom distancom novi bunt. Međutim, ova konstatacija sama u sebi krije nekolike zamke. Pre svega – šta je uopšte ta već mnogo puta prokazana „normalnost“ i protiv čega/koga je usmereno (navodno) subverzivno del(ov)anje? Protiv kulture spektakla i bombardovanja medijskim smećem od kojeg postajemo zavisni, koje, potom, presudno utiče na naše životne izbore, odnosno na identitet (šta god on bio)? Koje strukture moći stoje iza tih mehanizama? Da li to uopšte možemo da znamo? Da li, uostalom, postavljamo prava pitanja? Iz nedostatka konkretnih paradigmi – iz radikalne fragmentarnosti i policentričnosti sveta, čini se da mnoga revolucionarna pregnuća završavaju poput poduhvata pevačice Niko (da bude jasno – takođe junakinje romana, usput i članice „šok rok grupe Niko i Ništa“) koja se polugola, polila lažnom krvlju i imitirala leš ne bi li skrenula pažnju na to kako „istinski živa umetnost crpi inspiraciju samo iz dokumentovanog nasilja i nesreća“. Crna hronika, tako, u eri masovne reprodukcije, uvek upućuje na nešto drugo. A nesreća se nalazi uvek negde drugde, sakrivena od bliceva i reflektora. Sama njena narativizacija svojevrsno je nasilje koje ima težnju da ceo totalitet stvarnosti upije u sebe samu. A stvarnost je, kao što znamo, mnogo šira od crne hronike, što nam veoma mudro dočarava Tešinovo pseudodokumentarno, ali i introspektivno oblikovanje književne građe. Moguće je da se prava, tragična (?) priča, kreće upravo iza granica teksta. Čitaoci su, naravno, osuđeni na tu vrstu (slatkog) neznanja, te će iz sopstvenih ograničenosti morati sami da dopričaju nepoznate prostore.

            Ne želeći da otkrijem previše ipak smatram da treba istaći da Nepoznati Niko završava u neku ruku kao tragički junak. Njegov hibris je to što je i suvišan čovek i junak našeg doba – sve u svemu recipijent i konzument, koji je, pre i posle svega, samo želeo da na miru pojede svoju pljeskavicu. Njegove amnezije su kolektivna dijagnoza, poput kakvih šupljina koje svako od nas mora blagovremeno nadopunjavati. U rascepkanom svetu, svest je smeštena u različite portale, prostore ekrana, a voajerizam se javlja kao nužnost takvog ustrojstva, nametnuta i nužna strategija preživljavanja. I još jednom se postavlja pitanje – ko, zapravo, priča priču?

            Na samom kraju treba napomenuti kako je Srđan V. Tešin ne samo vrstan pisac, već i pasionirani čitalac koji zna da nagradi pažljive proučavaoce svog dela. Njegova komunikacija sa različitim uticajima i teorijskim tokovima odvija se krajnje nepretenciozno. Vraćajući se na sam početak teksta, Gori gori gori mogli bismo povezati sa humorom i osećanjem za hipertrofirano Đure Đukanova, ali, sa druge strane, i izuzetnim senzibilitetom i vizuelnim rešenjima Džonatana Safrana Fora. A između Fora i Đukanova, smestila se, na tridesetoj stranici, i takozvana „crna stranica“, a dobro se zna da je najpoznatija crna stranica svetske književnosti ona u Sternovom Tristramu Šendiju. Reklo bi se – ništa nije slučajno.

………Možda će, tako, Gori gori gori usled svoje tematske svežine, provokativnosti, vizuelne i sadržinske inovativnosti, postati uzoran model za neka nova dela naše književnosti. Ono je zasigurno najzrelije i najbolje uobličeno Tešino duže prozno delo, a u izvesnom smislu čak potresnije i ubojitije od romana Kuvarove kletve i druge gadosti. Postoje i interesantne paralele između ova dva dela, prvenstveno u tematizaciji seksualnosti i nasilja, ali neka to bude tema za neku drugu priliku.

………Do tada nadam se da će kako obični čitaoci tako i stručna javnost uvideti mnogobrojne kvalitete ovog dela, kao i da će ono dobiti odgovarajuću: dinamičnu i bogatu recepciju, što, nažalost, u zadnje vreme nije tako čest slučaj. Siguran sam da Tešinov roman daje povoda za to, a ovim tekstom pružam svoj mali doprinos, nadam se i povod za kakvo buduće čitanje, odnosno, polemiku.

.

.

.

.

.

.


Uroš Đurković

Rođen 1995. u Beogradu. Student srpske književnosti i jezika sa komparatistikom. Urednik studentskog književnog lista Vesna. Piše poeziju, dramu, prozu. Interesuje se za avangardne i inovativne tokove srpske književnosti (XVIII – XX vek), kao i za savremenu književnu produkciju.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)