Poezija

Fosil slutnje

Beduin

.

Pod pustinjskim nebom
hiljadu duša – samo jedna želja:

kiša.

A kad jednom padne
beduin se mora
braniti od nje.

.

.

Čaršav

.

Gledala sam
kako je u nečijem dvorištu
povremeno lepršao jedan beli čaršav,
čvrsto prikačen za žicu na tri mesta
jednako udaljena.

Kad je vetar mirovao i on je mirovao.
Kad bi se vetar uznemirio,
i on bi se, kao sam od sebe,
uznemirio.

Ponekad bi se desilo
usled velikog nevremena
da zaborave da ga sklone, da ga unesu
i smeste među jednako složene i čiste.
Tada bi se otrgao žici sa sva tri mesta
i poleteo dalje.

Ali još se nikada nije desilo
da dalje od ograde odleti,
da s one strane ograde
makar padne.

.

.

Tok

.

Tekla je mirno reka.
Tekla, kao da se ne dešava ništa.

Jednog dana dođoše ljudi
i kopaše do jutra.

Odjednom, reka promeni tok
i nastavi novim putem,
smeštajući se u mlado korito
i osvajajući nepoznata mesta.

Podzemni izvori nestaše
i nekadašnje obale ostaše prekrivene
šljunkom i blatom.

A tamo,
tamo gde je trebala stići,

tamo je čekam.
Još uvek.

.

.

Fosil slutnje

.

Gluva i nema
u naslagama tmine
bludi slutnja.

Samo se senka moja
za mišolovku hvata.

Vlas, pod mlazom tople vode,
ponekad je sve što sa mene
spada.

.

.

Bunar

.

Pođoh na put
poput onih putnika koji putuju
dok prostori u njima ostaju
neistraženi.

Pokraj staze, koja je izgledala
kao neprecizan potez pegle
preko nagužvanog platna,
ugledah bunar.

Zastadoh
da ne zaboravim šta sanjah pre polaska,
jer stari su govorili:
loše snove valja ispričati vodi.

Iznesoh vodu na površinu,
ispričah joj san
i pažljivo vratih na dno.

Ono što dolazi iz tame, iz dubine,
u tamu, u dubinu vratiti treba.

.

.

Obala

.

Pored vode leži kao naborana koža.
Nekad na dnu velikog mora,
danas je zapljuskuju nejednaki talasi.

Nekad nedodirljiva,
danas ni stalni oblik nema.

Osuđena na večno primicanje
i odmicanje vode,
na oseku, plimu, vetrove i talase,

da niko sa sigurnošću ne može reći
gde prestaje more, a gde ona počinje.

Samo večno gleda kako razorne reke
stigavši do velikog mora
zauvek gube svoju moć.

.

.

Krov

.

U velikom gradu,
hiljadama kilometara daleko,
umesto istorijskih spomenika, trgova i šetališta,
upamtih najbolje jednu šarenu loptu
zaboravljenu na nekom krovu.

Večeras,
hiljadama istih kilometara daleko odatle,
iz svog starog doma gledam
zalogaj meseca kao limuna krišku,
dok se u daljini, na velikoj ravnici,
šuma prikazuje kao tamni žbun,

i razmišljam kako je i moj život
poput one šarene lopte,
slučajno u igri nepažljivo bačen visoko,
ostao jednom na krovu neke kuće,
odbačen
zbog obećanja da ću dobiti noviji i lepši.

Zato danas zamišljam život
kao nešto što je već jednom i zauvek prošlo
i tek se na trenutak neočekivano
u nepoznatom mestu zašareni
u našoj potrazi za tuđim
istorijama.

.

.

.

.

.

.

author-avatar

O autoru Ajtana Dreković

Rođena 12. maja 1991. godine u Tutinu. Osnovne i master studije završila na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, na smeru Srpska književnost i jezik. U okviru 31. Festivala Dani poezije u Zaječaru objavila prvu zbirku pesama Fosil sumnje. Dobitnica nagrade Matićev šal i nagrade Aladin Lukač za zbirku Fosil sumnje. Dobitnica je i nagrade „Milutin Bojić“ za neobjavljeni rukopis pesama, koju dodeljuje istoimena biblioteka u Beogradu. Objavljivala je pesme i kratke priče u Sentu, Almanahu, Koracima, BKG-u, Poeziji, Povelji. Nagrađivana i za kratku priču na Festivalu kratke priče Zavičajne staze u Petnjici i na konkursu u Nišu. Uređuje književni blog Libela.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *