Aleksandar Gatalica

Ljubav je mir

Aleksandar Gatalica, pisac, prevodilac sa antičkog grčkog jezika i muzički kritičar, rođen je 1964. u Beogradu gde je diplomirao 1989. opštu književnost i teoriju književnosti, sa starogrčkim jezikom. Bio je urednik stranica Svetske književnosti, lista Danas, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, član Saveta za muziku RTS, Umetnički direktor Opere i teatra Madlenianum, urednik dodatka BLIC knjiga, urednik kulture RTS i upravitelj Fondacije Narodne biblioteke Srbije. Objavio je petnaest proznih knjiga, deset prevedenih knjiga i šest knjiga o muzici. Dobio je sve važnije domaće nagrade za prozu.

.

.

Šta ste čuli o Vašim precima koje niste sreli? 

.

Moj pradeda (babin otac, sa očeve strane) zvao se Dragi Radosavljević. Bio je veliki plantažer loze i vinar u smederevskom kraju. Učestvovao je u majskom prevratu 1903. i kasnije ostao zakleti Crnorukac. Kao Crnorukac i veliki patriota odazvao se pozivu i učestvovao u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Na Solunskom procesu 1917. jedan je od oslobođenih (sa skidanjem dva čina). Toliko se uvredio, da se demobilisao čim je srpska vojska ušla u Beograd. Kao neki moj junak, koliko čujem, nije ni prošao kroz Smederevo. Otišao je pravo u Rumuniju da se odatle, kako je mislio, nikad ne vrati u Srbiju. Tamo je upoznao moju prababu Linu, Rumunku i s njom se oženio u Aradu. Onamo se venčao i dobio dvoje od troje preživele dece. Moja baba Jelena odlično je zato govorila rumunski, a ja često kažem da i dalje imam jednu osminu rumunske krvi i stoga redovno navijam za Rumuniju kad igra na svetskom prvenstvu u fudbalu.

.

.

Šta pamtite od predaka koje ste sreli? 

.

Moja Baba Polurumunka odlično je, kako sam napisao, govorila rumunski. Kad smo bili deca, zato smo, tokom manifestacije Radost Evrope, stalno uzimali male Rumune na spavanje i hranu. Dolazili su iz Čaušeskuove Rumunije i bili užasno siromašni i zastrašeni. Razgovor na rumunskom sa mojom Babom ličio im je na otvoreni prozor i spas. Tokom pet ili šest godina uzimali smo Rumunčiće i ispraćali ih u Rumuniju s toliko poklona da su oni mislili da su odseli u nekom arapskom kalifatu. I jedno sećanje na mog pretka s majčine strane. Moj Deda po majci Svetozar Cveta Alargić živeo je Vrbasu i imao prave prečanske šarage sa dva konja za vuču i rad na njivi. Serćam se sva tri dedina konja, kao da su mi neka braća i sestre. Šarage (kasnije moderniji špediter) prvo su vukli Mica i Donka. Kada je kobila Mica ostarila, Deda ju je zamenio sa mladim konjem Dučeom. Duče i Donka vukli su kola deceniju. Donka je bila bela kobila širokih sapi, a Duče, stalno ostao konj-momak i trgao u svoju stranu.

.

.

Kada ste naučili slova?

.

Slova nisam naučio pre škole. Sećam se pitanja na testiranju za školu. Pitali su me da li znam da čitam. Odgovor: ne. Da li znam čemu služe zaprežna kola na selu. Odgovor: Da se u njima voze deca (kao što je to Deda Svetozar radio sa nama) i na kraju pitanje da li znam ko je Tito. Odgovor: ne znam.

.

.

Koje slovo Vam beše najteže? 

.

Posle su mi sva slova išla lako. Voleo sam jednako pisanu ćirilicu i latinicu. Nekad sam znao sva velika pisana latinična slova, a danas većinu pišem tako što ih zamenjujem štampanim.

.

.

Čemu služi Bernulijeva jednačina? 

.

To je jednačina iz mehanike fluida: definiše međusobnu vezu između pritiska ili potencijalne energije fluida i njegove brzine ili kinetičke energije, u strujnoj cevi. Jednostavnije rečeno: što je cev kojom teče fluid uža, on se brže kreće. Što se tiče fizike koju sam studirao, završio sam čitave dve godine, i ceo opšti kurs fizike. Zašto sam stao i prešao na svetsku književnost? Sudario sam se sa neverovatnim sposobnostima učenika Matematičke gimnazije, koji su mi pokazali da u fizici mogu biti samo prosečan, ako i to. Prebacio sam se na Svetsku književnost i, eto, tu napravio rezultate kao pisac. Nedavno sam držao predavanje u Matematičkoj gimnaziji o vezama matematike i umetnosti (najviše muzike, ali i književnosti) i direktor mi se na kraju zahvalio rečima: drago nam je što je Matematička gimnazija sprečila da dobijemo jednog prosečnog fizičara umesto velikog pisca.

.

.

A kvadratna jednačina? 

.

Da, naravno: ta kvadratna jednačina… Budi sećanja. Matematika me je u suštini sprečila da postanem fizičar, ali nisam prestao da je poštujem, pogotovo što volim muziku i mislim da je simetrija osnov sve (evropske) umetnosti.

.

.

Da li ste nekada pisali poeziju?

.

Jesam. Napisao sam i jednu knjigu. Nazvao sam je Poetski nacrti. Radivoje Mikić napisao je dobru recenziju i preporuku izdavaču davne 1990. godine. Ali, uprkos tome knjigu nikad nisam štampao, a ni posle nje ijednu drugu poetsku napisao.

.

.

Ko je prvi zapazio talenat u Vama?

.

Onaj pravi profesionalni talenat, prvi je primetio moj profesor Đorđije Vuković. On je od nas nekolicine hteo da napravi pisce. Samo je sa mnom stvarno uspeo. Naučio nas je mnogim stvarima, a najvažnija je bila da literatura proze mora počivati na priči. Bez priče, govorio je Đorđije, knjiga je kao dobro jelo o kojem se samo priča, a nikad se, niti skuva, niti čitaocu posluži. Držim se ovog pomalo šeherezadinog načela do danas. U dvanaest knjiga, koliko sam napisao da danas, stoga sam– baš kao Šeherezada – ispričao možda i hiljadu priča.

.

.

Koji antički tekst Vam beše najteži za prevod?

.

Mislim da je to bila jedna Sapfina (Učenici, Diehl I/95) koja je bila dosta uštećena, te je zahtevala veliku rekonstrukciju. Uvek sam se pitao dokle smem da idem s tim. Mislim da sam na kraju lepo dopunio Sapfu.

.

.

U jednoj Vašoj fusnoti, u Vašem prevodu Edipa, kada se na raskrsnici sreće sa ocem, pronašao sam težišnu tačku svetske literature… Sudbina. Mislite li o tom susretu?

.

Jeste, mit o Edipu jedna je od temeljnih osnova čitave evropske književnosti. Preveo sam i dramu Gospodar Edip, i dakle prišao tom mitu na originalnom starogrčkom jeziku praktično na korak. Ono što je neobično jeste činjenica da me je ovaj mit koliko impresionirao, toliko i nervirao tokom decenija. Vrsta sam osobe koja je borac i koja nikad ne priznaje poraz. Zato sam uvek reagovao na činjenicu da Edip što više želi da pobegne od sudbine, toliko joj više hrli u susret – to mi je bilo nešto što me je uvek činilo nespokojnim.

.

.

Obavljali ste mnoge važne funkcije u kulturi i medijima, pa gde ste imali najviše a gde najmanje uspeha?

.

Najviše uspeha imao sam kao urednik Blic knjige. Najmanje kao urednik u Narodnoj biblioteci, jer sam stigao kao zvezda prelaznog roka, a onda su mi vezane i ruke i noge.

.

.

Da li Vam nedostaje Blic knjiga?

.

Da, veoma. Ali, nije toliko bitno da li meni nedosaje, već da li nedostaje našoj kulturi. Mislim da imam prava da kažem u ime kulture da i njoj nedostaje.

.

.

Izdavač Vulkan? 

.

Vulkan je izdavač kod kojeg sam postigao najveće uspehe i koji je uvek imao sluha za moje predloge. Nisam nikad bio u poziciji da budem prvi pisac jedne kuće. Osećaj je dobar. Nešto može zaista da se promeni.

.

.

Prof. Jerkov? 

.

Veliki prijatelj i osoba koja razume moju literaturu. Strasni ljubitelj književnosti. Čak dva puta promašili smo grad u koji smo išli da nastupamo i zalutali na sat ili dva zbog nezaboravnih razgovora o književnosti.

.

.

Ko je, po Vama, najintrigantniji junak Velikog rata? 

.

To je jedan neimenovani vojnik, koji nije postao lik Velikog rata (romana), a trebalo je, ali nekad neko prosto neće u roman. On je bio posilni izvesnog poručnika Blagojevića sa Uba. Voleo je da popije, pa je poručniku popio svaku rakiju koju mu iz rodnog kraja pošalju. Da bi ga sprečio u tome, poručnik na flaši koja je tek stigla napiše: otrov! Uveče vidi posilnog: popio celu flašu. Pita ga: Milisave, pa zar nisi video da piše otrov!. A on će: gospodin poručnik, video sam, ali sam isto tako spazio i vas kako natežete iz flaše, pa rekoh sebi, otrovaće se moj poručnik, a onda ni meni života nema. Nagnuh jednom, pa još jednom, i tako popih celu flašu.

.

.

Vaša najveća nada?

.

Da ću se jednog dana probiditi i reći sebi: to je to, dobio sam od života sve što sam očekivao.

.

.

Vaš najveći strah?

.

Da ću umreti naglo u pola pisanja velike knjige.

.

.

Čega se stidite?

,

Stid me je da to napišem.

.

,

Da li se osećate kao miljenik kritike ili čitalaca?

.

Ako se pod miljenik čitalaca podrazumeva da imam čitaoce koji vole moju književnost i na isti način im je važno ono što i meni kao piscu, onda ja jesam miljenik čitalaca. Umetnost postoji zbog njih i da nisam njihov miljenik, sigurno ne bih nastavljao pisanje za sebe sama, pa ma kakve da visoke ciljeve pred svoju književnost postavljam. Da li sam miljenik kritike, pa ni u tome ne vidim ništa loše. Postoje tri kritičara koji me prate i podržavaju. Aleksandar Jerkov, Mileta Aćimović Ivkov i Petar Pijanović. Ovaj poslednji, recimo, stoji uz mene najduže: već dve decenije i postojano veruje u moju književnost i moj talenat. Ja to ne mogu da zamenim ni za šta drugo, pa ni za naklonost čitalaca. Kao što je slikarima potreban galerista, tako je i piscu potreban kritičar koji će ga razumeti.

.

.

Čemu služi muzika?

.

Služi dubinskom opuštanju i saznanjima do kojih ne može da se stigne na drugi način. Najbolje se opuštam uz Baha. Kako sam stariji, polifonija mi donosi sve veće smirenje.

.

.

Koju operu niko ne treba da propusti?

.

Operu Aida Đuzepea Verdija i spektakularan silazak Radamesa i Amneris u grob uz najpotresniji tihi pev hora koji ih ispraća u smrt.

.

.

Poslednja zabluda koju ste odbacili?

.

Da se postaje star na bilo koji drugi način, osim u svojoj glavi.

.

.

Ko Vas je najviše razočarao?

.

Oni ljudi koji su me prevarili. Bilo ih je trojica. Ne bih ni imena da im spominjem.

.

.

Akutagava ili Kavabata? 

.

Najpre Murakami. Spoj Istoka i Zapada, džeza i japanske tradicije.

.

,

Oster ili Mekarti? 

.

Opet neko treći sreću kvari: Džon Apdajk. Fini spoj američkog načina razmišljanja o književnosti i evropske tradicije ugrađivanja misli u priču.

.

.

Pamuk ili Somez? 

.

Pamuk. Ali kad malo bolje razmislim najpre: Guserl. Nedovoljno pročitan u nas, iako je pre neku godinu bio gost Proze festa u Novom Sadu.

.

Filip Latinović ili Kiklop? 

.

Najpre Glembajevi. Fan sam Leona Glembaja, jer se u njegovom liku i naročito u njegovom odnosu prema ocu, i sam pronalazim.

.

.

Hleb i strah ili La sans Pareille? 

.

Hleb i strah, klasika je klasika.

.

.

Film kojem se vraćate?

.

Nebo nad Berlinom Vima Vendersa. Ponovo sam ga gledao pre šest meseci i bilo je kao prvi put.

.

.

U kojoj reci bi želeli da plivate?

.

Uvek u moru. Obično kažem: more je na prvom mestu, sve drugo je sve drugo.

.

,

Šta je ljubav?

.

Ljubav je mir u vazduhu oko vas.

.

.

Šta savetujete Vašem detetu?

.

Da nikad ne prestane da veruje.

.

.

.

………………………………………………………………..Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.


Aleksandar Gatalica

Pisac, prevodilac sa antičkog grčkog jezika i muzički kritičar, rođen je 1964. u Beogradu gde je diplomirao 1989. opštu književnost i teoriju književnosti, sa starogrčkim jezikom. Bio je urednik stranica Svetske književnosti, lista Danas, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, član Saveta za muziku RTS, Umetnički direktor Opere i teatra Madlenianum, urednik dodatka BLIC knjiga, urednik kulture RTS i upravitelj Fondacije Narodne biblioteke Srbije. Objavio je petnaest proznih knjiga, deset prevedenih knjiga i šest knjiga o muzici. Dobio je sve važnije domaće nagrade za prozu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)