Zoran Bognar

O književnoj kritici

mikroeseji, refleksije, kontemplacije

.

        Mišljenja o književnoj kritici veoma su podeljena i najčešće oprečna. Jedni misle da ona nije izraz stvaralačkog čina, da je u svemu zavisna od takozvanog književnog stvaranja, da mu je neka vrsta uslužne delatnosti, da je s(p)retna ili nes(p)retna veza između književnog dela i čitalačke publike, da je u krajnjem ishodu zanat koji se može, kao i svaki drugi, bolje ili lošije naučiti. Drugi pak tvrde da je književna kritika izraz stvaralačkog čina, da je umetnost u istoj meri kao i svi drugi književni rodovi. Teško je uskladiti tako velike protivurečnosti koje vode ka isključivostima, a isto je tako teško odrediti prava težišta književno-kritičkog mišljenja. Jedini izlaz iz protivurečnog mišljenja je, svakako, u analitičkoj proceni same kritike, u određenju njene prirode i suštine… Tako ćemo pokazati i dokazati da su i jedni i drugi u pravu i da kritika biva umetnost samo onda kada uspe da „odvoji žito od kukolja“; kada je sva u znaku borbe za veću, izražajniju i smeliju stvaralačku slobodu; kada je korisno oružje u borbi protiv ostataka reakcionarne misli, protiv kulturne zaostalosti, dekadencije i dogmatizma; kada je oruže u izgradnji književne kulture…

.

* * *

 

           Svedoci smo da se danas, više nego ikada ranije, može postaviti pitanje dobronamernosti pojedinih kritičkih mišljenja, a ima i razloga za zabrinutost što se često objektivno kritičko mišljenje nalazi u defanzivi. Neki se kritičari naročito povlače u defanzivu prema onoj kritici koja vrednuje knjige, jer su u sredstvima javnog informisanja suženi, čak i ograničeni prostori za prikazivanje knjiga. Ako i postoje, oni su uglavnom suženi na informacije, a nisu retke pojave da se kroz takve informacije knjige sumnjive vrednosti proturaju kao izuzetni stvaralački poduhvati. U poplavi takve kritičke orijentacije pravi kritičar teško može da deluje, ali on, ipak, mora biti u akciji, mora se osećati odgovornim za situaciju u književnosti kojoj pripada i mora krčiti put pravim vrednostima.

.

* * *

……..Naša realnost pripada žanru groteske koja je proistekla iz toga što je bitno postalo nebitno, a nebitno bitno… i što su ljudi na sve to pristali… Naša realnost je duboki žig trećemilenijumskih pošasti i poremećenih vrednosti, ali i snažni krik protiv vremena u kojem je vernost značenje koje nestaje; vremena u kojem znamo koliko šta košta, ali ne znamo više koliko šta vredi… gde se trguje svim i svačim, pa i istinskom slobodom i ljudskim dostojanstvom…

.

* * *

           U književnosti kao profesiji uvek je bilo teško. Stalno si pred iskušenjima da li da (moralno) poklekneš pred isplativim šundom ili da prosto „jedeš svoj gorki lebac“ i istinski služiš umetnosti. Ars longa, vita brevis!

.

* * *

           Umetnost je postala roba široke potrošnje, kao voda ili struja, nešto što je potrebno (ne i banalno) i čiji bi se nedostatak osetio tek kad je ne bi bilo.

.

* * *

         Živimo u društvu koje vode ljudi koji politički legalizuju šund kao način komunikacije: prevaru, laž, obmanu, minimiziranje vrednosti, marginalizovanje svega što je duhovno. Svi naši duhovni životni izvori su otrovani, celo naše građansko društvo počiva na kužnom zemljištu laži… Ubili su nas u pojam. Ljudi veruju da će im neko drugi rešiti probleme. Znaju da od obećanja iz raznoraznih izbornih kampanja nema ništa (višedecenijsko iskustvo im to potvrđuje), ali lakše im je da povere svoje živote drugima. Ta apatija i odsustvo odgovornosti za bližnje koštaju nas mnogo. Zavisimo od milosti beskrupuloznih ljudi, i to većini nije signal da potisne strah u sebi i da se, napokon, čuje i njihov glas…

.

* * *

            Ljudi bi trebalo uvek da se bore da održe svoje dostojanstvo. I što je situacija teža, to su bitke veće. To je naša i sudbina i obaveza. Ipak, reč nekolicine odvažnih nije dovoljno glasna da bi u ljudima probudila hrabrost. Mnogi od njih su izgubili samopoštovanje u teškim vremenima, pa gledaju kako da prežive. Mnogo puta se u istoriji zapalila iskra kada je niko nije očekivao, ali mi smo potrošili mnogo energije. Račun je godinama rastao… postao je prevelik i nema ko da ga plati. Političari i tajkuni neće, a narod ne može. Ovaj narod je umoran od iščekivanja slamke spasa… A bez vere nema svetlosti i zato smo u mraku decenijama. Voleo bih kada bi naša deca uspela da se ugledaju na najvrednije među njima i da na taj način menjaju sebe i sistem. Daće Bog da tako i bude…

.

.

.

.

.


Zoran Bognar

Pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru. Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, mađarski, nemački, švedski, slovenački, makedonski, španski, turski, jermenski, grčki, holandski, friski, poljski, rumunski, arapski i bugarski jezik. Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)