Silvija Monros Stojaković rođena je u Buenos Ajresu. Čuburka, Čarapanka, Bokeljka i Katalonka. Što latinično, što ćirilićno, a što na starofrancuskom, završila je brojne tečajeve, kurseve, slepo kucanje, vozačke ispite i još neke akademske školice na Beogradskom univerzitetu a i u Londonu. Prevela je i takve kapitalce kakvi su Borhes, Kortasar, Vargas Ljosa i Garsija Markes. Ponekad i sama zagrize udicu pa objavi poneku autorsku knjigu, u koju svakako spada i priređena prepiska Olje Ivanjicki i Leonida Šejke pod naslovom Ogledalo ljubavi. Priredila je i sopstveni izbor savremenih sprskih pesnika, koje je za španskog izdavača i prevela na španski kao El color de la esencia. Silvijino stalno prelivanje iz jezika u jezik, kao i to njeno prostiranje mostova među smislovima, kod nas je napokon prepoznao žiri fondacije Ars Longa dodelivši joj nagradu za izuzetan doprinos kulturi koja nosi ime Dimitrija Mitrinovića, čoveka takvog umnog raspona i tolike snažne ličnosti, da je zaista vredelo čekati na to da i on bude svestrano sagledan.
Ko ste Vi?
.
Odlomak dana, iz dana u dan. Iz noći u noć. I odlomak u pogledu drugog; a i taj Drugi, u nama.
.
.
Koja bajka je presudno uticala na Vaše detinjstvo?
–
Kameni cvet, koju mi niko nije čitao, već je samo majka pomenula taj ruski film između dva svoja naučnička putovanja, a ja čeznula za majkom. Tek sam neko veče, za potrebe ovog razgovora, preko youtube i ja odgledala film. O nesalomljivosti ljubavi i životu kamena.
.
.
Knjiga pored koje ste odrastali?
.
Da li sam odrasla, ili sam tek sada dete? U detinjstvu jesam volela stripove, ali sama sam već pisala, i svojim crtežima upotpunjavala, svoje knjige o nastanku žene, čoveka i mačke. Onda mi je tetka poklonila pravu knjigu, sa sve tvrdim koricama, u kojoj mladi bračni par srećnoživi sa psom na vrhu nekog brda. Paru se rodi dete i pas otkotrlja dečija kolica nizbrdo. Ali tri dana pred svoj dvanaesti rođendan, kad ću se posle tri godine najzad sastati sa majkom, u avionu za Batajnice preko Rima i cele Bare kao dete bez pratnje, ja sam uživala u dodatnim karamelama i u Kamijevim pričama iz knjige L’Exil et le Royaume.
Odnos Vaših roditelja prema umetnosti?
.
Dok je moj otac Fransisko bio živ – a isto bio prirodnjak, čija se zbirka tvrdokrilaca Monrosiana nalazi u entomološkom odeljenju Smitsonijanovog muzeja u Vašingtonu – znala sam da posle svakog svog istraživačkog puta piše o njemu i crta tušem. Znatno kasnije nakon njegove smrti, opet tri dana pred moj, ali sada deveti rođendan, uspela sam doboar deo tih crteža da sastavim sa svojom putanjom, pa čak i da ih priložim za pesnički zbornik Horizont 204 (savremena poezija Kolumbije i Perua) u izdanju Jugoslovenskog udruženja latinoamerikanista (Beograd, 2013). Za pomenuti zbornik prevela sam Peruanca Sesara Valjeha, koji se u jednoj mojoj priči inače sastaje sa Čeom i Remboom u kafani „Kod jahača po oluji“ (Riders on the Storm). Dok sam sa ocem i majkom Marijom Muntanjolom, oboje rođeni u Barseloni, živela na obroncima Anda – tačnije, u Tukumanu, pokrajinom u Argentini poznatoj kao „Vrt Republike“ zbog obilja razularene suptropske faune i flore, pri čemu mi je majka u beogradskom Biološkom institutu, kasnije nazvanom „Siniša Stanković“, osnovala katedru za mikologiju kao zaseban predmet – ko šta radi, majka preko vlažnih mrlja na zidu kuće u obliku krila leptira, sa ravnim krovom, slika prizore pećinskih lovaca iz Laskoa ne bi li tako upristojila bitulit koji se nakon monsunskih kiša slivao niz pukotina ispucalog krova kad tukumansko sunašce pripeče. Ali lepa je i pesma Ataualpe Jupankija o tukumanskom mesecu: Ay lunita tucumana, tamborcito calchaquí…”
.
.
Ko je u Vama prvi prepoznao talenat?
.
Svi redom: razne razredne, naravno i rodbina. I niko. Niko posebno.
.
.
Da li su u pravu oni koji kažu da je nezahvalna uloga prevodioca?
.
Ko kaže da je nezahvalna? I ko kaže da je to uloga? To je zov i pozvanje!
.
Zašto je zahvalna uloga prevodioca?
.
Volela bih možda da budem Greta Garbo u Dami sa kamelijama. Ali, već kad nisam, volim to što jesam!
.
.
Kada ste sebe prvi put doživeli kao umetnicu?
.
Kad sam iščupala obrve uz pomoć kućne pomoćnice, a baka Rejes nije odmah primetila.
.
.
Književni lik koga biste rado sreli na ulici?
.
Sebe u nekoj budućoj pesmi Enesa Halilovića: što da glumatam kad ni Greta Garbo nisam…
.
Da li muziku dublje doživljavate u samoći ili u društvu?
.
U društvu sam najčešće sama; u samoći i te kako ispunjena. Muzika je i reč i tajac. Rado slušam kapljice kiše na simsu, a ja već treba da ustanem…
.
.
Šta je najvažnija poruka koju dajete deci?
.
Mogući primer koji i ne moraju doslovce da prihvate. Deca su mi inače ta muzika za koju ona znaju da će mi prijati. Poruka je onda taj dosluh.
.
.
Pesnici kojima se vraćate?
.
Nikome se ne vraćam. Ostajem sa pesnicima koje cenim i volim.
.
.
Drama koju treba iznova gledati?
.
Da li treba? Jednostavno, veoma sam u datom trenutku bila ushićena Snom letnje noći Pitera Bruka, kao i njegovim Plemenom Ibi. Ali volim da gledam sve što me doživljajem nadalje prožima i nakon svih naših stvarnosti. Naši pravi glumci su po meni velikani umetnosti, da sada ne otvarim telefonski imenik: toliko ih je moćmih i/ili nemoćmih, a u svakom slučaju jedinstvenih i neponovljivih…
.
Roman koji Vas je osvojio?
Školice Hulija Kortasara, kome sam u Parizu dodatno zahvalila što me je poštedeo pisanja onoga što je on već pribeležio dok sam ja jednako tako mislila, tako osećala. I dok ja i danas svuda vidim neki pločnik. Po kojem naprosto gazimo u nedostaku krede…
.
Za dela kog slikara ne treba žaliti novac?
.
Novac mi i nije presudna odrednica. Umem da prodajem Diponove upaljače od žada za vezu zeleni na pijaci tokom godina menstruiranja Istorije nad ovim prostorima. Ali ne bih se uvredila ako bi mi kalav galerista za rođendan poklonio Iliju Bosilja, sa sve potpisom u duginim bojama preko celog platna. E, da: rođendan mi je šestog maja, na Đurđevdan (tada mi je Kalenićeva pijaca najlepša na svetu!).
.
.
Ko tumara Vašim snovima?
.
Predstojeće obaveze. Dogovori. Zgrade od vode i otac moje dece, za sva vremena.
.
.
Od koga ste najviše naučili?
.
Od Mile Đorđević, profesorke koja mi je na francuskoj katedri zapravo objasnila tanani jezik jezika. Mada me taksisti i dalje pitaju kad sam to stigla iz Slovenije…
.
Da li ste ikada poželeli da odustanete od prevođenja?
.
Čitavim putem prevodim celim bićem. Ali volim i da oslušnem krošnje pored reke.
.
.
Markes?
.
On je ponovo među nama zahvaljujući izdavačkoj kući izvan čuvenog Kruga dvojke. Drago mi je što sam za „Sezam book“ iz Zrenjanina prevela i poslednji roman planetarnog Gaba: Sećanja na moje tužne kurve (između ostalog).
.
Borhes?
.
Dodatno ga voim, jer sam zahvaljujući njemu otrkrila još nekoliko prevratnika argentinske književnosti.
.
.
Ljosa?
.
Od Marija Vargasa Ljose imala sam čast i zadovoljstvo da prevedem njegov roman Pantaleom i posetiteljke kao prvi koji je objavljen u Srbiji, trideset godina pre njegove Nobelove nagrade, a nije mi uopšte smetalo to što je taj njegov ubojiti roman za divno čudo bio na manje od petstotinak stranica. Posle mi je još jedna radost bil kad me je koleginica hispanitkinja, Bojana Kovačević Petrović, pozvala u beogradski Institut Servantes, da se i ja vidim uživo sa njime, iako je on tada strepeo šta mu reći nevesta, prva žena srcolomca Hulija Iglesijasa.
.
,
Kortasar?
.
Do Kortasara i nazad uvek jedan put do sopstvene boje. Pa i kad se krede, čak ni u boji, više ne troše po mrljavim pločnicima bilo kojeg grada. Da, do Kortasara stižem svuda, bilo gde, samo da se na put otisnem i u mestu
.
Vaša neostvarena želja?
.
Neostvarenih želja nemam. Imam samo neostvarivih: da budem litar mineralne vode ili trideset godina mlađa. I da u narednom životu prestanem da pušim.
.
.
Maradona ili Mesi?
.
Mesi, iako je levonog. Volim njega jer mi se tu ta neka i lična biografija uklapa: odande ovamo ili odavde i obratno, Barsa, Barsa! A u stvari, FC Barcelona zavolela sam zbog jednog Ronaldinja i negovog osmeha...
.
Čiju maštu cenite?
.
Maštu Mihaila Talja. On je bio šahista izvanredne mašte, a otac moje dece ga je pobedio u jednoj partiji stonog tenisa.
.
.
Da li će Vam nedostajati Manu Đinobili koji je upravo penzionisan?
.
U majici košarkaša Manua Đinobila jedne sam se godine prako Surčina vratila iz Argentine za Beograd. I carinska i pasoška kontrola su me oduševljeno pustile dalje, jer je argentisnka reprezentacija tih dana raznela neko bitno prvenstvo. Dotle, niti su Argentinci tačno znali pravila igre, niti je igračima obezbeđena puna oprema.
.
La Plata ili Dunav?
,
Sava, do daljnjeg.
.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
