Zlatko Paković

Rahelin smeh i glasovi drugova

.

.

…..Sećam se smeha Rahele Ferari, zvonkog, kristalnog, kako prostruji gledalištem, poput električnog signala, i publiku naglo objedini u ansambl pažnje visokog napona. Naročito se lepo sećam onih nagoveštaja i začetaka tog smeha u pola rečenice ili pola reči, koji tim rečima i rečenicama proširuju ili preokreću uobičajeni smisao iz osnova, podstičući nas da naslutimo ono što bi nam inače ostalo skriveno.

…..Ne znam nikog drugog u našem glumištu ko je tako dosledno umeo da misli smehom kao što je to činila Rahela Ferari, rasterećujući nas od predrasuda za koje držimo da su nepobitne istine i ukazujući nam na sasvim novi smisao reči i stvari koje kod nas odavno dremaju u neupitnosti svog jednom datog značenja. Raheline takozvane sporedne uloge, koje je uglavnom igrala, u stvari su epizode u jedinstvenoj roli u kojoj ona biva na našoj sceni više od pola veka. Srećan sam da sam kao student mogao da budem svedok tih poslednjih smehova sa naše scene koji su još ulivali poverenje da reči imaju snagu prekretničke radnje i da se, najzad, ljudi za njih mogu držati. Ko danas hoće da oseti šta to uistinu znači, kad Rahele odavno nema, može da sluša Mocartov Koncert za klarinet u A-duru. Rahela je bila klarinet našeg teatra i otkad nje nije, mi tog instrumenta više nemamo.

…..Rahelin smeh u sećanje mi priziva, takođe sirenske, glasove njenih sjajnih drugova sa scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji više ne postoje. A to je, nota bene, tajna jedne kulturne sredine: ne možete čuti jedan osobeni glas bez njegovog sazvučja s drugim osobenim glasovima!

……Sećam se muškog pandana Rahelinog, Stojana Dečermića i muzike njegove fraze, tog besprekornog, šumanovskog fagota, kao da navešćuje nastanak džeza. Njegove sinkope, poput sipe, čuvale su nevidljivo crnilo značenja i u najbezazlenijim sižeima, spremne da ga na kraju razliju, braneći se od banalnosti, srdito, kao od najljućeg neprijatelja. I nema više nikog ko bi umeo da poput Coleta Dečermića tako smelo i jednostavno produbljuje i najprostije, najpovršnije iskaze. Ovaj muškarac i ova žena, Rahela, doista, nisu govorili kao sav normalan svet, jer originalni ljudi to i ne čine, a naše je “kazalište” s njima bilo sposobno da iskazuje nova značenja.

…..Sećam se, dakako, i glasova onih koji su u smrt ispraćani sa oreolom najvećih glumaca, kakav im nepobitno i pripada. Sećam se elegije Plešinog glasa, sećam se proročke zublje, jerihonske trube Ljube Tadića i interpunkcijskih znakova njenog grohota! U ma kojoj ulozi da je Ljuba na sceni, osećali smo da nam, ma kojeg trenutka, u ma kojem raspoloženju da se nalazi, može zadati najneugodnije pitanje, pred kojim strepimo kao pred Strašnim sudom, jer se na njemu zna i ono što držimo da je duboko skriveno od drugih i ono što smo o sebi i sami uspešno zaboravili. A Plešin glas, brižni glas, kojim pevaju u stvari anđeoski horovi, glas je najdubljeg opraštanja, najneočekivanije žrtve oprosta koja se Plešinom smrću neponovljivo povukla sa naše scene u grobnu tišinu.

…..Eto, među takvim i sa takvim glasovima, pevao je glas Rahele Ferari – na fonu njihovih osobenosti, ističući se kao glas koji se ne može oponašati, jer je reč o instrumentu celokupnog bića. Pogubili smo, dakle, ove instrumente, a nismo im našli dostojnu zamenu, iako se i dalje pravimo da slušamo simfonije.

…..To i takvo, nekadašnje Jugoslovensko dramsko pozorište, sa tim i takvim ljudima zaista je bilo jugoslovenski Burgteatar, za kojim tada ni u čemu nije zaostajalo, iako je, u poređenju s njim, uvek oskudevalo. Ovi i ovakvi glasovi, duboko sam uveren, štimuju se samo u jednoj posebnoj konstelaciji društvene vizije, kakve je nekad bilo, a danas je nema ni u tragovima.

.

.

.

.

.

.


Zlatko Paković

Rođen u Valjevu 1968. godine, pisac i pozorišni reditelj. Objavljene knjige: "Dnevnik pevanja", pesme, Beograd, 1995. , "Soba za jedan krevet", roman, Beograd, 2002., "Zajednički pepeo", roman, Beograd, 2008., "Anatomija nacionalističkog morala", ogledi, Beograd, 2012., "O autoritarnoj savesti", ogledi, Beograd, 2015. i "Enciklopedija živih", drama, Beograd, 2016. Najpoznatije autorske pozorišne predstave: "Ubiti Zorana Đinđića", Novi Sad, 2012., "Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad", Beograd, 2014., "Enciklopedija živih - umetnička intervencija u srbijanskoj i kosovskoj stvarnosti", Beograd-Priština, 2015., "Filosofija palanke - Božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću", Beograd, 2015., "Otelo - nezakonita liturgija", Zadar, 2016., "Kapitalizam, geometrijskim redom izložen", Subotica, 2016. i "Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva", Novi Sad, 2017. Živi u Beogradu. Stalni kolumnista i pozorišni kritičar dnevnog lista "Danas".

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)