Nenad Trajković

Slika Lize Tejlor

.

.

.

Definicija u samopostojanju

.

niko nije razumeo reči koje smo uputili
tragikomični nastavak života usledi
kao rutina višemilenijumskog postojanja
i dok podvlačim crtu različitih žena
sećanja se svode na tebe isključivo i stalno
kao nešto lepo i neponovljivo
sa nemogućim krajem i nemogućim beskrajnim trajnjem
zato što svaka priča ima kraj
a većina onih koje smo upoznali uvek najpre pročitaju kraj
da ih neizvesnost nerazumljivih reči ne ubije
i svršetak skrate pre nastupanja
jer to je antonim jer to je ravnoteža u kosmosu
za koja nemaš saznanja kao čovek
i jedino što ljudski je da kažeš tada
who the fuck ili fuck it

ako bih rekao da sam te voleo
(a to mi pravo niko ne može osporiti)
kao što si i ti kazala da si mene
rekao bih da je sve to najbliže istini o voljenju
nas koji smo stegnute duše mogli da je prihvatimo
i koliko zapravo umeli da primimo blagoslov
onu što nema definiciju
ona iz čijeg imena crpemo postojanje
onu što svi doživljavamo drugačije
i pre nego da nam se desi
jer u svom tom neznanju ima na milione različitih oblika
i to da si ti moja i ja tvoj
ne sputava da kažemo
who the fuck ili fuck it

na ovom svetu nas ima toliko
i taj oblik očiju grudi tela glasa interesovanja
može se naći i u nekoj drugoj zabiti sem naše
sa povećanim intenzitetom bola i trajanja
na svaki skrajnuti pogled ničim izazvanim
a da li ću i ja nekoj biti privličan kao tebi
to već nije stvar ljubavi već kalkulacije
koja gasi sve i kaže
who the fuck ili fuck it

naš poslednji razgovora o nama
desio se u vozu na relaciji Vranje-Niš-Beograd
iako se činilo da si ti sišla na stanici u Nišu
a ja produžio dalje i hvatao nove vozove
kako bih upoznao svet ……………….našao definiciju
kako bih ti zaboravio ime …………..(nekada kao da deluje)
kako bih ti bio dalek………………….. da bi mi postala bliža
sada sam siguran kada vozova više nema
da se ništa od ovoga što pišem nije desilo
(sem neka nova priča nakon čijeg kraja
ostaće nepročitana ali
who the fuck ili fuck it)

ili smo otputovali onim istim vozom
u ono isto vreme
i još uvek auto ne pokrećemo iz garaže
i vozimo se
u nečemu što liči između Schiefe Ebene-a i TGV-a
sa WARP pogonom
kako bismo kraj mogli iznova da prepravljamo
kako bi smo na kraju rekli
who the fuck ili fuck it

.

.
Moja Mari

.

dok se iz limarije stopljenih guma sa asfaltom čuje
Mother Russia Poetry Majestic
kažem nisi ti Šarlot bludnica iz Vestminstera
ti si Mari samo ubijena od bola kada dan potamni
kada noć i ti stojite na ćošku poslednje planete
koja se zapravo nikako i ne zove jer je nema ko upamtiti
među kvadratnim kilometrima bede u ovome preostalom svetu
gde nematerijalna prevazilazi onu drugu
videla si to od majke kako uči dete da bolje prosi
i od deteta kako uči majku da osmeh je žalosniji od suza
videla si to slomljena od bola i odglumljenih ljubavi

dok iz auta već izbija Run To the Hills
kao suviše romantičan odabir muzike
crvene ulice sklanjaju prirodu oko nas
i samo nas dugo ćutanje i pogled napred mogu vratiti nazad
i taj vremeplov samohipnoze ne traži odluku već pobunu
a ja ne mogu predvideti u ovom naprečac odigranom činu
da li je moć genetskog ili sociološkog
stvorio ti pomisao da jesi Šarlot iz Sohoa
ali ja ne vozim auto sporta radi tamo ka brdima (podudarnost)
i bojim se iskreno se bojim da promenim CD
na ovoj no name planeti
strašnoj planeti bez ljubavi
jer sve mislim
u oskudnim treperenjima nade da nas još on može spasiti
kažem ti možda isuviše romantičan za naš pojam

egzotično je ovo putovanje
a to znači puno iluzornih očekivanja
i puno vere u preostalog čoveka
ali se bar niko neće smejati kada dižeš noge Mari
jer ti nisi Šarlot što menja svoj kvart za Ist End
i molim Boga da je sve u tvojoj glavi
zbog pogrešnog odabira knjiga
ili uopšte nedostatka literature
koju mogu nadoknaditi dok ne stignemo u brda
jer između svakakvih glasina jedna je istinita
ono što se ne kupi nema ni cenu gladna Mari

dok papuču na gas pritiska hard rock
mislim da razumeš kako
life is not for screwing
odlazi autonomija sluha
sve nestaje i sve se rađa
brda su tu gde smo stali
da odmerimo težinu prvog koraka
slobodna Mari

.

.

Bioskop

.

u 5-toj aveniji nasred gugenhajma
bezobzirna endži posmatrala je modiljanija
dovoljno inspirativnog da bi sat kasnije
spavali među bioskopskim platnima

dok je projektor radio
vlažnim je usnama šaputala
holivud je predigra svemu

kada se razdanilo
nežno me poljubila i krenula
dobar film ne sme imati happy end
on je zabluda moćnog naroda

često sam sanjao luckastu endži
iako odakle potičem
luksuz je igrati se s mozgom
i ništa potrebnije nije od budnih očiju

sreo sam je iznova
u katedrali svetog Patrika
sasvim običnog dana udavala se
limene konzerve čekale su na asfaltu
a na autu je pisalo just married
dok je blistala prišao sam i šapnuo
bez happy end-a
(bioskop je predigra svega)

.

.

Rat na selu

.

leta provedena na selu ne plaču
baba Stanija nije živa
a još ponekad opsuje
i plaši nas otrovnom kupinom
da možemo ostati nepokretni
deca smo
i tu je najveća laž pronikla
u očima odraslih

igramo se rata i delimo po naklonosti
dok rat na prostoru sfrj besni
po nekim drugim podelama
na to nas podseti dnevnik
kamere vole leševe
crno beli televizor ne razvodnjava plač
u toj velikoj sobi za goste
komšije dolaze i svi zajedno gledaju
jer strah je najbolje podeliti

kada odrasli primete jure nas napolju
baka kaže
sa nemcima je uvek tako
prolazi sve
samo se moraš dugo igrati
onda se okrene u pravcu manastira sv. Prohora Pčinjskog
ja je i dalje posmatram
i kroz šapat je čujem
sveti oče slatki oteraj zlo

žmurke su idealne za veče
malo veća deca sa dalekih poljana
dovela su stoku
svi žmurimo u mraku
ispod stare šljive još nedozrele
juče sam povraćao
večeras krišom molim Boga
da rata nestane
i za malu izgubljenu cipelicu sa ekrana
da pronađe svog dečaka
jer to je leto moralo biti hladno

.

.

Majka

,

daleko u šumi je ptica majko
čuva moj mir i polaže jaja
na nekom skrovitom stablu

tresu se vozovi i rastu pruge
za svemoćni put

kažeš idi i ne šalji knjige
pamet ostavljaš za daleko sutra
dok vreme je varka i sat je zabluda
o njegovom postojanju
slova su za one koji su
zaboravili pričati

slova su moja omča sa kojom padam sporije
od kovanice sreće
noge moje zemlju ne gaze
i zato ih ne voliš majko
jer danas niko ne pozdravlja pesnike

.

.
Slika Lize Tejlor

.

bez haljine naga posmatraš
dele nas zakoni vremena
mada nesklad je majka svih nemogućnosti
pa opet bismo sasvim mogli

ipak dobro je
jer znamo koji je dan i godina
ili još uvek glumiš
onako usijana na limenom krovu

često cepanje misli
umesto papira
kažem: hvala

sa haljinom bi bila
nesnosnija za gledanje…

.

.

.

.

.


Nenad Trajković

Rođen je 1982. godine. Pesnik. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Objavio tri zbirke pesama: "Tragovi" (2008), "Vodim te u muzej" (2011) i "Vetar sa jezika" (2016, nagrada Rade Tomić). Član je Srpskog književnog društva. Prevođen na engleski, ruski, nemački, francuski, poljski, makedonski, bugarski, slovački, španski i rumunski jezik. Objavljivao u brojnim književnim časopisima: "Zlatna greda", "Gradina", "Književne novine", "Koraci", "Bagdala", "Bdenje", "Polja", "Trag", "Istok", "Sent", "Savremenik", "Stremljenja", "Literarni otisak", "Riječ", "Ekerman", "Dometi", "Sovremenost" (Makedonija), "Poem" (Britanija), "Pickaroon poetry" (Britanija), "Nevskaja formula" (Rusija), "Romboid" (Slovačka), "Azahar" (Španija), "Voices de la Luna" (SAD), "Scarlet Leaf Review" (Kanada), "Detectiv Cultural" (Rumunija)... Zastupljen u Antologiji 9 vekova srpkse poezije Od A do Š / Von A bis Z, dvojezično, na nemački i srpski jezik, koju je priredio Johan Lavundi. Dobitnik internacionalne književne nagrade IK Melnik za najbolju pesmu Hleb za prosjaka, na XIV susretu pisaca u Melniku u Bugarskoj 2013. godine i nagradu Rade Tomić 2015. za najbolji pesnički rukopis Vetar sa jezika. Živi i radi u Vranju.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)