……
.
.
…..Posle višenedeljnog kolapsa tela i duha, ustao je iz kreveta kao novi čovek. Rešen da se čuva stranputica i zabluda, odlučio je da uredi život po proverenim principima. Umio se i obrijao, podrezao nokte i aspiracije, a zatim se bacio na posao. U plastične kese i kartonske kutije trpao je knjige i časopise, neke stare diktafone i beležnice, fotografije, trake i memorijske kartice. Odlučio je da do kraja dana raščisti prostor za budućnost na čvrstim temeljima. Prionuo je na posao. Ali u startu je napravio grešku, nehotice. Dok je radio, slušao je vesti, upravo suprotno novim odlukama. A tamo su javljali da je general Ratko Mladić, optužen za genocid i zločine protiv čovečnosti, upravo uhapšen u mestu Lazarevo kod Zrenjanina. Na to je stao. Stajao je nasred sobe i gledao u zid dobrih 5-6 minuta. Onda je bacio na pod kutiju sa svojom biografijom i počeo da traži alat.
…..Dana 26. maja 2011. godine, prema svedočenju porodice, prijatelja i policije, N. N. (33) iz Beograda probio je zid sopstvene sobe, izašao na ulicu i krupnim korakom krenuo ka centru grada. Tada je N. N. viđen poslednji put.
***
……April je bio surov kao niko, mislio sam. Ali ne u nekom univerzalnom, poetskom smislu, ovaj april bio je nemilosrdan kao čovek. Za weltschmerz nikad nisam imao ni vremena ni volje, živa svakodnevica šikljala je stresove koji su osvajali moju punu pažnju. Bio sam novinar. I bio sam siguran da ću napraviti sjajnu reportažu i konačno se maknuti sa pozicije malog od palube. A onda sam se zakucao duboko pod zemlju, ovu blatnjavu, prokletu, usranu.
…..Imao sam sve informacije: lokaciju, izjave očevidaca, novi identitet generala optuženog za ratne zločine, sve. Anonimna dojava stigla je do mene preko pouzdanog linka. Sarađivao sam i ranije sa tim nervoznim čovekom iz Ministarstva. On je mogao neometano da „posluje“ zato što nikome od njegovih nadređenih nije na pamet palo da bi se neko kao on osmelio na taj korak. Doduše, nije on uvek puno znao, sa njim su delili samo nižerazredne podatke. Ne znam kako je došao do toga da Mladić živi u kući svojih rođaka u selu kraj Zrenjanina, ali verovao sam mu. Bio je to čovek ljut i isfrustriran, rešen da okusi malo moći, makar i krišom. Nikad nismo razgovarali o njegovim motivima. To nije bio novac, nikada ga nije tražio, ali čisto sumnjam i da je bila želja za pravdom. Pre bih rekao da je želja za kaznom. Ali ne prema Mladiću, već prema strukturi koja ga godinama sistematski potcenjuje.
…..Ali od svega što mi je rekao, na terenu nismo pronašli ništa. Ništa.
…..Bosiljka R. – urednica, boginja i batina moje redakcije – desnom rukom je kontrolisala volan, a levom ušuškavala sisu u brushalteru. Pipkala se neopterećeno, nesvesno. Kao i svaki put kad mi se pogled sretne sa takvom scenom, hitro sam ga skrenuo u stranu. Ne znam šta bi se desilo kada bih ja, tu pred svima njima, usred rečenice, namestio jaje koje mi se, posle trusne vožnje po krpljenim putevima, nažuljalo u farmericama. Mislim da bih samo postao gola meta za zajebanciju i štipkanje, zato i ne pokušavam, uvek nađem način da neopaženo rešim problem. Ali to su zaludne misli, uvek se ispostavi, pa sam zato skrenuo u razmišljanja i planiranja koja ipak nečemu koriste: večeras peglam, ujutru punim paprike za ručak, zavese perem za vikend, račune plaćam sutra, posle posla, a pre pijace.
…..„Dobro, naseli smo, nije nam prvi put, nije ni poslednji“, Bosiljkina podrška bila je usiljena. To što koristi množinu doživeo sam kao pasivno agresivno upiranje prstom u mene. Ideja je bila moja, prva koju je redakcija prihvatila otkako radim u Tribjunu. Ja sam organizovao put, pronašao sagovornike i osvojio njihovo poverenje da će ostati sakrivenih identiteta. Trebalo je da na zadatak krenem samo sa Sašom, snimateljkom, ali onda me je Bosiljka obavestila da i ona kreće sa nama, da mi pomogne. Nisam smatrao da mi je pomoć potrebna, niti sam je tražio, ali nije me u tom trenutku opterećivalo što i ona želi da preuzme deo zasluga za dobru priču, kako sam tada razumeo ovaj njen potez. Nisam se bunio ni kad je predložila da povedemo i Milicu, jer ona ima više iskustva u istraživačkom radu, mada se ne mogu složiti sa tim. Ona i ja došli smo pre dve godine zajedno u Tribjun, ali Milica je provela više vremena u guzici glavne urednice. Isprva sam pokorno živeo u njenoj senci, verujući i sâm da je Milica uvek korak ispred mene zato što je smelija i sposobnija, dok nisam osvestio da gotovo ništa nije do mene i mojih kvalifikacija, već je Milica uvek bila u prednosti jer je svet, jednostavno, ustrojen tako da nju vidi kao sposobniju. Tada sam i ja, kao moj kolega iz Ministarstva, prihvatio pravila koja sam mrzeo u tišini. Ali, kažem, sada mi ništa nije bilo važno osim reportaže, neka se potpiše na špicu cela redakcija, briga me. Trebalo je samo da odemo u to selo u Vojvodini i napravimo intervjue.
…..A kada smo stigli tamo, odjednom su svi telefoni postali nedostupni, sve kapije zaključane i niko nije čuo za Milorada Komadića, radnika na građevini, koji neobično podseća na ratnog komandanta VRS. Niko.
…..„A jeste malo nerealno, čuj: Milorad Komadić! Skoro pa akronim. I još u kući rođaka! Ali šta da radimo, primili smo se…“, Milica je dovršila misao svoje mentorke i priključila telefon na zvučnike. Na moje olakšanje, pevljivi tjun sa Miličine plejliste onemogućio je svaki neprijatan razgovor.
…..Tall and tan an young and lovely, the boy from Ipanema goes walking, and when he passes, easch one he passes goes a-a-a-h.
…..Saundtrek je izgleda preusmerio Bosiljkin fokus, pa je tada otvorila trač-rubriku o zvezdama političke, umetničke i estradne scene koje je imala prilike da upozna. Mada se na osnovu njene spike moglo zaključiti da su, zapravo, oni imali sreće nju da sretnu. Bosiljka je proslavila onu i onog, pomogla ovoj i onom. Na početku jugoslovenskog novinarstva stoji Bosiljka, trebalo je da steknemo taj dojam. Ili da se pravimo da smo ga stekli. Ili da ćutimo. Ja sam ćutao i fokusirao se na svoja jaja u procepu. Kad sam bio siguran da niko ne gleda, stavio sam jaknu u krilo i zavukao ruku da popustim stisak u nogavici, zadovoljan kada je sve prošlo neprimećeno. Nije samo sreća, i tuga je u istim tim malim stvarima.
…..„Došao tako jedan dedac posle koncerta koji je A. održala u Sava centru prošle godine. Doneo cveće. Mi pile viski u garderobi, pušile. On kaže: Zar me se ne sećaš? A ona ga gleda, gleda… kao, priseća se. I onda kaže: Ma jesi li ti onaj što sam te jebala ’55. u Poreču? Da prosti ovaj dečko pozadi…“, trznula je glavom u mom pravcu, ali vrlo brzo se vratila na glavni kolosek svoje priče. „On gleda u A., trepće, a mi – na dupe od smeha! Njemu malo bilo neprijatno, ali odmrzô se posle dva viskija…“
…..I tako celim putem do Beograda. Milica je svojski podržavala šeficu i bodrila je da priča još, još. Saša je uštekala slušalice u telefon, priključila se na njih, odvrnula na najjače i okrenula glavu. Meni nije bilo samo malo neprijatno, ja sam se zgrčio na zadnjem sedištu automobila, sažvakan i ispljunut. Ali čim su one zaboravile na mene, osećaj krivice uzeo je bič u ruke i razigrao se.
…..Ludak, klovn, budala, konj, govno jedno malo glupo, to sam ja. U prvoj neverici pomislio sam da su saznali da dolazimo, pa su ga sklonili na drugo mesto, a svedoke zastrašili. Nije mi logično da je ovo bila samo patka. Frenetično sam pozivao sve kontakte koje mi je prosledio onaj magarac iz Ministarstva, prvi, drugi, peti, jedanaesti kontakt, pa onda sve iz početka. U nekom trenutku sam samo stao, spustio telefon na sto i otišao da se umijem. Povratio sam pamet i snagu pod mlazom vode i isparenjima amonijaka, pa sam se vratio u dim i tužne harmonike seoskog bircuza. Tada sam prvi put pažljivo zagledao kafanu u kojoj nas je čekao ručak. Lamperija po zidovima, osamdesete na posterima, devedesete na crkvenim kalendarima, neke žene u ćošku igraju karte. Sto prekriven mušemom. Na stolu tri čašice i flaša rakije, pepeljara i cigarete. Konobar kuca poruke za šankom i trza se na svako: Alo, mali, koje odjekne iz njihovog ćoška. Tad obično traže da isprazni pikslu, donese bokal vode ili promeni stanicu. Dok mu govore, cakle im se zubi, oči i pljuvačka u ugovima usana. Grle ga oko struka, stiskaju mu mišice i ramena, ponekad ga lupnu po dupetu. On se pravi kao da podržava šalu, smeje se, ne protivi se. Zovu ga lutak, lepoto, dušo, mačak. On se odaziva. Mene u prolazu secne pogledom, kao da sam ja kriv što mu život prolazi pod čeličnim okom ajncera i lepljivim prstima pijanih kartašica. Ja mu ničim ne uzvraćam. Prevrćem po džepovima ključeve i žvake.
…..Bosiljka, Saša i Milica već su bile završile obrok, ispijale su kafe kad sam prišao stolu. Rekao sam da mi nije do jela i da ću ih sačekati kod auta. Vapio sam za vazduhom i rešenjem.
…..Bio sam nadomak odluke kada smo nastavili put. Bosiljka nas je vozila kroz mrakove Balkana uz Miličinu muziku koja golica prepone. Pretpostavio sam da me čekiraju u retrovizoru. Zapravo, bio sam siguran u to. Često sam pomišljao da me Bosiljka drži u redakciji samo zato što se loži na mene, kad već nikad nije zadovoljna mojim radom. Milica, mlada nada Tribjuna, relaksirano je pevušila: When he walks he’s like a samba, that swings so cool and sways so gently. Saša je i dalje gledala u stranu, slepa, gluva, uplašena, nedodirljiva. A ja sam konačno bio rešen da kapituliram pod pritiscima svog starog i prihvatim da ovaj stresni posao prevazilazi granice mojih sposobnosti. Da sam nešto mogao uraditi u karijeri, napravio bih to do trideset i treće godine, koliko sada imam u guzici. Bilo bi najpametnije da nađem sebi dobru ženu, posvetim se porodici, ostvarim se u ulozi oca, jer izvesno je da nikad neću postati novinarka kakva bih želeo da budem.
…..„Bosiljka, želeo bih da razgovaramo čim se vratimo u Beograd“, progovorio sam glasom koji nije bio moj.
.
.
.
.
.
.
