.
.
Istorija
.
Prodavac knjiga na autobuskoj stanici:
Velika, bela kolica metalnih točkova
prepunjena su naslovima:
Muzeji sveta u prvom planu.
Kuvari.
Rečnici živih jezika.
Gajenje breskve i nektarine.
Plus:
Zlatotisak na koricama izdanja
Otokara Keršovanija,
Moravija i Prezir –
dodirneš li ljubičasto platno korica –
mislićeš da si dodirnuo more.
Odmotaš li film, niz prosvetljenja –
Otokar će ličiti na tvog oca,
prodavac na Moraviju.
Minus:
Oljuštene fasade upoređivaćeš sa ljuspama kože na temenu.
Filmske plakate
i pronađene železničke karte
kolažiraćeš u slike.
Zatvorene izdavačke kuće,
bivše heroje, teritorije
mitove, zone, pokrete
volećeš neizmerno.
Fabrike neće imati dimnjake.
Satovi će zauvek ostati mehanički,
motori će stati,
rudnici se zatvarati.
Reke će još uvek zaboravljati mulj.
Osvetljene telefonske govornice u potpunosti od stakla,
mislićeš da drhte kao plazma.
Flora i fauna austro-ugarskih parkova
biće priznata istorija.
Pločice bombona sa mentom
povezaće ukuse i boje – pepermint.
Zbirove koje ćeš moći da pročitaš
videćeš na brojaču pulsa.
.
.
Iz Virovitice i iz Mosula
.
Jednom sam u sada nepostojećoj knjižari u Beogradu
kupio knjigu Dilena Tomasa – Poezija, izdanje iz 1964.
Bila je umotana u debelu plastičnu foliju
i označena ljubičastim pečatom:
6308, Gradska biblioteka i čitaonica, Virovitica.
Razmišljam ko je pozajmio tu knjigu
i kako je ona sada ovde na mom stolu,
ko je prodao tu uspomenu,
ko ju je izmestio iz sebe i predao meni.
Drugi put kupim knjigu u mreži
u nevidljivoj knjižari na Internetu
,,Brod u boci” –
bila je to stara Arsenova knjiga iz 1980.
Okrenem poslednju stranu i čitam
Bekrić Đurđe
MOSHULL, P.O.B. 3085, IRAK,
ispisano crvenom hemijskom olovkom.
Zamišljam koga ću sresti uskoro
na kojem putu.
Koja je to porodica prenoćila u parku u ovom malom gradu.
Gde su oni Azijati
što su stanovali kod rođaka
i iz tog razloga promenili imena.
Seme bilja koje su zaboravili
niklo je kasnije kao neki nepoznat začin.
Kako su se svi sreli na ovom mestu.
.
.
Olimpija
.
Otkud Olimpija Šilović
danas u ovoj sobi, pitam se.
Kako je započela priča o toj ženi.
Da li je njena komšinica došla sa njom i gde je čeka.
Otkud ovo brašno prosuto po stolu.
Kakav je ovo paket.
Kakav je to ludi skup,
odjednom,
posle svega.
Debela stakla naočara
uvećavala su oči žene koja je ove književne likove
povela sa sobom,
sa riblje pijace iz Splita
uz Veru Cicmil i druge.
Koja je sada nova osoba.
Kako se rasturilo sve,
otkud se sada ponovo ovde spaja.
Zašto mlin sve melje,
seme leti,
crno brašno se hvata na trepavicama.
Stakla naočara nisu lupa,
nisu heliograf,
poklopci su nečeg bitnijeg
u ovoj priči.
Mi to ne znamo
a Olimpija i Vera znaju,
moja sagovornica takođe zna.
Spominjale su još vihor, vetar.
.
.
.
.
.
