Lica:
Vuk, pisac
Lav, slikar
Baba, Lavova
Otac, Lavov
Vera, majka, Lavova ( ista glumica koja igra Babu )
Alisa, Lavova devojka
Buda, stariji slikar, Lavov mentor ( isti glumac koji igra Oca )
Veronika, kurva br. 1, starija ( ista glumica koja igra Majku i Babu )
Marina, kurva br 2, mlađa (ista glumica koja igra Alisu )
Gospodin Romanov, vlasnik galerije ( isti glumac koji igra Oca i Budu )
Vanesa, sekretarica Gospodina Romanova ( ista glumica koja igra Alisu )
PRVA SCENA
Dnevna soba, spojena sa kuhinjom. Na sred sobe kuhinjski sto i četiri stolice. Sa jedne strane stola, kauč. Sa druge, kredenac i na njemu televizor. U pozadini frižider, šporet i sudopera. U ćošku “smederevac”, a pored njega štafelaj sa platnom i slikarski pribor. Na platnu nedovršena slika porođaja. Iz neukusno raskrečenih nogu i razjapljenih usmina izvlači se izbezumljeni starac. Za stolom sede Lav i Baba. Lav je go do pojasa, istetoviran, obrijane glave, neobrijanog lica. Ružnjikav, ali zanimljiv, na tragu Žike Todorovića. Bos, u farmerkama podvrnutim do kolena, umazanim bojama. Noge su mu na stolu. Ima oko dvadeset godina. Baba je obučena kao baba. Marama oko glave, suknja, džemper, klompe. Na tragu Mire Banjac. Igraju karte, puše i piju pivo iz flaše. Sa tranzistora tiho dopire neka bluz melodija. Napolju pljušti kiša, grmi i seva ( to može da se nagovesti kroz prozor iznad kauča). Pored TV-a, nalaze se ulazna vrata. Neko zalupa, iz sve snage. (Napomena: kako scena odmiče, tako su likovi pijaniji.)
LAV: Upadaj, namerniče, ko god da si!
Vuk ulazi kroz vrata. Mokra kosa. Natopljena vijetnamka. S vrata je skida. Nosi crnu rolku, farmerke i crne starke, duboke, ili martinke. Običan momak. Obrijan, lepuškast. Na tragu Žarka Lauševića.
VUK: U jebote, al pljušti! De si, bre, Lave?!
Lav baca karte na sto, ustaje i prilazi mu raširenih ruku, teatralno. Grli ga.
LAV: De si, bre, Vuče?! Baba, ovo je moj najbolji… Ne, ne najbolji- JEDINI drug-Vuk!
BABA: Bože, svašta pričaš, pa znam Vuka, jos dok ste išli u Osnovnu školu zajedno ga znam, šta bulazniš?! Napio si se već- nema ni osam sati…
VUK: Dobro veče, bako… Kako da se ne znamo- šali se Lav malo…
Vuk prilazi štafelaju i posmatra platno.
VUK: To je ta o kojoj si mi pričao? Uf, jebote, kako je dobra!
LAV: To sam ja- taj matori-to sam ja! Oduvek sam se osećao starim i umornim! Kao da mi smrt visi nad glavom! Svi mi počnemo da umiremo čim se rodimo!
Baba za to vreme završava pivo na eks, iz flaše. Čudi se što je prazna.
BABA: Daj još piva!
LAV: Polako, bre, baba! Kako ćeš kući posle? Ne misliš valjda ovde da mi prespavaš? To ne dolazi u obzir! Moram da slikam noćas! Kako da slikam ako ćeš da mi hrčeš tu na kauču?! Misliš da je Rembrantova baba hrkala po ateljeu?
BABA: Mali, ne seri! Vadi pivo!
Vuk i Lav se kikoću. Lav vadi tri flaše iz frižidera i otvara ih. Svako dobija svoju. Baba i Vuk se kucnu. Kada ispruže flaše prema Lavu on frkne s gađenjem i potegne iz flaše, bez kucanja.
LAV: Dobro znate da mrzim svaki oblik formalnosti i društvenih normi!
BABA: Videla sam ti onog tvog slikara…
LAV: Kog MOG slikara?!
BABA: Pa onog, tu iz komšiluka, što ti majka radi kod njega…
LAV: Romanova?! Taj niti je “moj”, niti je “slikar”! Ne mogu da ga smislim! Hronični anti-talenat i robijaš tradicije!
BABA: Pa lepo slika čovek…
LAV: Haha! Lepo slika?! Taj lepo slika?! Pa kod njega između likovne umetnosti i mrtve prirode stoji znak jednakosti!
BABA: A i ružan je, do zla boga…
Vuk se nasmeje. Lav se smeje grohotom, teatralno, lupajući rukom o sto. Baba ga gleda s gađenjem.
BABA (sažaljivo): A i ti si mi ružan, sine…
LAV: A ti si stara! Ej! (obraća se Vuku). Znaš da je ona videla Hitlera!? Pitaj je- nek ti priča…
VUK: Stvarno, bako? Pa kad, kako?
BABA: Ma, jebo vas on… Videla sam ga za vreme rata…
VUK: Pa gde? Ja sam mislio da on nije bio u Beogradu, nikad… Ni u Jugoslaviji…
BABA: Ma bio je jednom- u Mariboru, u Sloveniji… Tamo sam ga videla.
LAV: Izašla baba da mu maše!
BABA: Kako te, bre, nije sramota?! Tvoja baba je bila u partizanima, prolivala krv za ovu zemlju, a ti tako?!
VUK: A otkud vi tamo? Mislim u Mariboru?
LAV: Imala švalera tamo, nekog Slovenca…
BABA (pokušava da bude ozbiljna, ali joj se otima osmeh. Popravlja maramu.): Nije švaler, nego prijatelj, divan čovek…
LAV (imitirajući felacio u Vukovom pravcu): Hehe… Tako se to tada zvalo… Pazi, videla je Firera i još je živa, jebote! Samo neće još dugo- to bi se protivilo zakonima egzaktnih nauka! Kakav je to osećaj, baba? Mislim, svesna si da ti nije mnogo ostalo?
BABA: Nije ni tebi, drogirantu!
Lav i Vuk se kikoću.
LAV: Ej, pazi koja je ona stipsa… Ja sam joj jedini unuk i danas mi je rođendan, a ona mi je poklonila flašu rakije! Haha! Pa to je groteskno! Flašu rakije!
VUK: Jebote, ja sam skroz zaboravio… Srećan rođendan.
LAV: Ne budi patetičan. Jebeš rođendan.
BABA: A šta ti je nana kupila? Da ti nije kupila viski, a?
VUK: Ko je nana?
LAV: Nana je moja druga baba- ćaletova keva… C,c,c,c- kako je lako izazvati prizemne ljude da iskažu svoje pravo mišljenje… Pazi, ona i nana uvek ljubazno ćaskaju, doduše uz određenu dozu cinizma, a kad su nasamo, samo pljuju jedna po drugoj… Porodica je jedna odvratna ustanova! Ljudi bi trebalo da žive sami!
BABA: Daj još piva!
LAV: E, nema više- sve si popila!
BABA: Daj onda rakiju!
LAV: Koju rakiju?! Ah, da, moj famozni rođendanski poklon!
Lav otvara flašu rakije i donosi tri male čaše. Svi popiju na eks. Odma sipa drugu turu. Svi popiju na eks. Stresu se, svo troje. Ćute neko vreme. Baba pogleda kroz prozor. Kiša je stala.
BABA (ustajući, nesigurno se pridržava za sto): Idem ja kući polako…
VUK: Jel ćete moći, bako? Lave, pusti je da prespava, čoveče, de će sad kući ovakva, po mraku… Znaš da mora da pređe onu veliku raskrsnicu… I prugu…
LAV: A, to ne dolazi u obzir! Nije njoj ništa- stara je to partizanka! Jel tako baba? Bićeš ok, a?
Baba za to vreme, navlači kaput, uzima torbu i pretura po njoj. Izvadi pakovanje žvaka i pruži ih Lavu. Vuk je gleda sažaljivo.
BABA: Evo, imam još nešto da ti poklonim… Stvarno nemam više šta da ti dam…
LAV: Žvake!!! Haha! Pa ovo je sramno! Haha! Koja sirotinja! Pa ja čak i ne žvaćem to smeće!
Baba mu pokaže srednji prst i izađe napolje.
LAV (stavlja ruku na sto): Ajde da obaramo ruke?! Kladim se da mogu da ti slomim ruku- imam jaku ruku, od slikanja!
VUK: Zato ja mogu tebe celog da izlomim… Sećaš se kad sam te iznabado u prvom razredu? Tako smo se i upoznali…
LAV: Prvi razred je u pluskvamperfektu!
VUK: Na tvoju sreću!
Smeju se. U tom trenutku se otvaraju vrata. Ulazi Otac. Visok i mršav. Obrijan, začešljan na razdeljak. Na tragu Tome Zdravkovića. Farmerke, karirana košulja, cokule, radnik.
OTAC: Pijete, a? Boli vas kurac… Ja rmbačim, a ti se, skote, samo izležavaš i piješ! Uživancija, po ceo bogovetni dan…
LAV (tiše, i manje teatralno nego do tad): To je možda s tvoje tačke gledišta uživancija… Za mene nije… Ja hoću mnogo više od života…
OTAC: Onda si trebo da završiš škole! Zaposli se! Ceo život te hranim i oblačim! Kupujem ti te smrdljive boje! A ti samo lenčariš i crtaš slike koje nisu ni za kurac!
LAV: Za to možes da se zahvališ kvalitetu tih smrdljivih boja koje mi kupuješ…
OTAC: A, ne sviđaju ti se, jel? Pa, kupi druge, kad si tolki frajer! Dripac najobičniji…
Lav i Vuk gledaju u pod, ćute, otpijaju rakiju. Otac traži nesto po kredencu. Vadi paklu cigareta i pljosku. Pljosku stavi u zadnji džep na farmerkama, cigarete u džep na košulji.
OTAC: Moram da idem sad… Nemoj da misliš kako smo završili razgovor… Pričaćemo kad se vratim…
Otac izađe. Zalupi vratima.
LAV: Pih! Traće svoje besmislene živote, a meni su našli da dele savete…
VUK: Tako je i kod mene na gajbi, ako će to da te uteši…
Lav ustane od stola i izvadi flašu Southern Comfort viskija ispod sudopere.
LAV ( kroz lukav osmeh): Utešiće me samo “Južnjačka Uteha”… Morao sam da ga krijem… Zbog babe…
VUK: Odakle ti viski?
LAV: Kupila mi nana.
Prasnu u smeh. Otpiju po jedan.
LAV: I znaš šta će još da me uteši? Tvoja poezija! Jesi doneo nešto novo?
VUK: Imam jednu…
LAV: Da čujem?
Vuk vadi parče papira iz džepa. Lav im sipa po viski. Onda zapale po cigaretu. Vuk pročisti grlo.
VUK: Zove se “U idealnom svetu”…
Svetla se ugase. Reflektor na Vuku. Lava obasjava žar cigarete.
VUK:
U IDEALNOM SVETU
U idealnom svetu
ona bi bila sa mnom
i volela bi me
ne pitajući se da li je
dobro odabrala
privijala bi se uz mene
u snu
kao da se iskreno plaši
da me ujutru
možda neće zateći
pored sebe…
Umesto toga
obično doručkujem
u neprijatnoj tišini
pored neke lujke
kojoj sam
zaboravio ime…
U idealnom svetu
imali bi decu
zlatokosu i nasmejanu
male anđele sa baroknih
ulja na platnu
bila bi zdrava i pametna
lepa i vaspitana
i bila bi srećnija
od nas…
Umesto toga
ona ima papagaja
koji zna da psuje
a ja pit bula
koji voli da se bije…
U idealnom svetu
živeli bi na moru
ništa osim sunca
i neba i pučine
mirisa četinara
i zova zrikavaca
u noći…
Umesto toga
gušimo se u smogu
ratujemo protiv pacova
i bubašvaba
i gledamo preko ramena
da nas neko ne opljačka…
U idealnom svetu
radili bi samo ono
što volimo
imali masu slobodnog
vremena
i dovoljno love
da o njoj nikada
ne razmišljamo…
Kažu da je uspeh
svakome dostupan
treba samo znati šta želiš
i onda vredno
raditi na tome…
Možda je to istina
u idealnom svetu.
Svetla se pale. Lav ga pomatra zamišljeno, nalakćen na sto. Puši. Vuku je neprijatno. Gleda svuda, samo ne u njega. Smeje se nesigurno. Lav zabije cigaretu u usta i počinje da tapše.
LAV: Bravo, majstore! Ponovo si nadmašio samog sebe! Oću da mi je prepišeš! Dobiće počasno mesto na mom zidu! Kakva stvar!
VUK: Nije loša, a?
LAV: Prijatelju, mi smo najveći neotkriveni geniji ovog grada, a možda i čitave države!
VUK: Znaš koje su šanse da se dva genija zadese u istoj klupi, istog odeljenja, iste škole, na istoj periferiji Evrope? Ravne nuli!
LAV: Ah, statistika… Statistika je u našem slučaju prinuđena na kapitulaciju!
VUK(uzdahne): Bojim se da ne ostanemo neotkriveni…
LAV: Zabole me… Ja slikam za svoju dušu… Ne bih prodavao ni da mogu!
VUK: Ne bi bilo loše da imamo neku lovu… Da zapalimo u Pariz, pijemo dobro vino, krešemo fine ribe…
LAV: Beograd ili Pariz, vino ili rakija, francuska pička ili naša- ciganska… Meni je svejedno…
VUK: Kad smo već kod pičaka… De ti je ona lujka- Alisa?
LAV: Ostavila me!
VUK: Što?
LAV: Rekla mi je da je veza sa mnom neostvariva, da sam nenormalan i da ne može više da me smisli! Haha!
VUK: I?
LAV: Šta “I”?
VUK: Kako si ti odreagovao?
LAV: Nikako! Bio sam ravnodušan, hladan kao špricer… Ko je jebe! Rekao sam joj da je u pravu, da veza između genijalnog umetnika i kafanske konobarice zaista nije ostvariva… Hehe…
Tada u kuću uleće Alisa. Crna, duga, ravna kosa. Kožni mantil, kožne pantalone. Mrežasti top. Nakit sa lobanjama i krstačama. Darkerka. Zgodna i opaka. Na tragu Azije Arđento. Ulazi naglo, besna je. Unosi se Lavu u lice.
ALISA: Sve sam te čula šta kenjaš! Ti si bio ravnodušan!? Što ne ispričaš tvom pederu od druga kako si plako ko pička preko telefona da ti se vratim!
LAV ( jos uvek sedeći ): To je notorna laž!
ALISA: Što mu ne ispričaš da si mi sinoć uznemiravao roditelje! Budeš li mi još jednom došao na gajbu, glavu ću da ti otkinem!
LAV: A odakle tebi viza za moju gajbu? Marš napolje, jeftina prostitutko!
Alisa mu udari šamar. Lav se baci na nju. Padaju preko stolice na pod. Alisa se batrga kao divlja mačka. Vuk ih razdvaja. Odvlači Alisu.
ALISA: Ti me ne dodiruj, pederčino! Ja sam lujka, a? Čula sam šta si rekao! Smrade jedan!
LAV: Napolje! Napolje iz moje kuće- ženo sumnjivog morala!
ALISA: Luzeru jedan… Klošarčino! Ostaviću vas da se pederišete, govnari!
Alisa poruši štafelaj. Lav se izbeči u neverici. Ponovo se baci na nju, preko Vuka. Svo troje padaju na pod. Pljušte udarci na sve strane. U kuću ulazi Majka. Igra je ista glumica koja igra babu, samo je obučena kao mlađa osoba. Pantalone, bluza. Na tragu Mire Karanović.
MAJKA: Ma, šta to radite, deco?!
Komešanje stane. Svi se pridignu i pokušavaju da se uljude. Alisa počinje da plače.
ALISA ( jecajući ): Ja se izvinjavam, tetka-Vera, ovaj vaš sin me izluđuje… Napali su me njih dvojca… Hoće da me biju, da me siluju…
LAV: Krokodilske suze!
VUK: Dobro veče, tetka- Vera…
Majka zagrli Alisu. Gleda u Vuka i Lava s nevericom.
MAJKA: Ajde, de… Dođi da ti tetka- Vera skuva čaj… Biće sve u redu…
ALISA: Ne mogu, hvala… Idem ja kući- brinuće se moji…
LAV: Zabole ih baš za tebe!
Alisa brizne u plač.
MAJKA: LAVE!
Alisa se izvuče iz zagrljaja i krene prema vratima. Majka ide za njom, drži joj ruku na leđima. Otvori joj vrata.
MAJKA: Svrati sutra da ti i ja pijemo kafu, pa ćeš sve da mi ispričaš…
ALISA: Hoću, hvala…
VUK: Jesi ok, Alisa?
ALISA: Jedi govna!
Alisa izleti napolje. Majka zatvori vrata.
MAJKA: Pa šta radite to, deco, jeste vi normalni?
LAV: Branimo se od klasičnog slučaja paranoidne šizofrenije! Neurotična kučka!
MAJKA: Nemoj tako da pričaš o devojci… To je ružno. Ti da znaš koliko je to ružno, ti to ne bi nikad rekao…
VUK: Jeste, u pravu ste…
MAJKA: A i ti? Ti si bar uvek bio pametniji- šta si sad i ti poludeo?
VUK: Nisam ja ništa… Hteo sam samo da ih razdvojim…
MAJKA: Jes, đavola- napili ste se, smrdite na kilometar… Dobro mene ne zaskočite, ovako matoru… De ti je otac?
LAV: Nemam pojma. Ušao na dva minuta i odmaglio…
MAJKA: Opet se kurva, bitanga… A ja sad, blago meni, na drugi posao…
VUK: I dalje radite dva posla?!
MAJKA: Ma, nije strašno- čistim tu neku galeriju u komšiluku… Par sati posla…
LAV: Luda žena- rekao sam joj da je bolje da gladujemo nego da se ubija od posla tako!
MAJKA: Gde je mačka? Donela sam joj neke ostatke od pečenja iz kafane…
LAV: Koliko puta sam ti rekao da ne hraniš mačku pečenjem! Mačke ne jedu svinjetinu!
MAJKA: Ova naša jede!
LAV: Pa normalno da jede- kad nema ništa drugo! Ta mačka je na ivici anoreksije i rahitisa!
MAJKA (stavlja pečenje u činiju i spušta ga na pod): Neće ništa da joj fali… Mic, mic!
LAV: Ma šta ti uopšte znaš o zoologiji, Vera?! Tvoje poznavanje flore i faune svodi se na podatak da se laste zimi sele na jug, u takozvane toplije krajeve!
MAJKA (kroz osmeh): A vidi šta je majka tebi donela?
Majka izvadi pakovanje boja iz torbe i pruži ih Lavu. Lav gleda u njih kao pećinski čovek koji je otkrio vatru.
LAV: Uljane! Šenelije! Vuče, pobratime, ovim su bojama slikali Pol i Vinsent, Klod i Pablo! Bojama velikog Gustava Šenelijea!
Lav zagrli majku, čvrsto. Stoje tako neko vreme, u tišini. Majka ga tapše po leđima.
LAV: Odakle ti ovo, majčice moja mila?! Pa, ovo mora da vredi čitavo bogatstvo!
MAJKA: Maznula sam iz galerije…
LAV: Haha! Pa ove boje pripadaju tom nesposobnjakoviću- Romanovu! E, utoliko su mi draže! Haha! Ti si, Vera, pravi Robin Hud umetnosti- otimaš od bezidejnih plagijatora i udeljuješ sumanutim genijima! Haha! Kako mi je drago! Ej- kako mi je milo! Ovo je idealna osveta za sve ono što je kenjao o mojim radovima!
VUK: Šta je srao?
LAV: Šta nije?! Vera mu odnela moje slike da pogleda, a on me nazvao amaterom i naturščikom! Šta je još rekao, Vera?
MAJKA: Ma ko ga šiša… Ljubomoran…
LAV: Upravo tako! To je reč koju sam tražio! Ljubomoran! I zavidan!
VUK: Može jedan viski, tetka-Vera?
MAJKA: Ajde sipaj mi jedan, pre nego što odem…
VUK: Odma’! I to dupli!
Majka ispije dupli na eks.
MAJKA: Doo-bar! Idem sad! Nemoj da pravite cirkus- ubiću vas!
LAV: Vataj krivinu na poslu! Nemoj da se dokazuješ! I, kevo… Hvala ti. Nikada ti ovo neću zaboraviti!
MAJKA( sa vrata, izlazeći ): Ljubi te majka! Samo ti slikaj… Svaka budala može da radi samo da bi preživela…
Lav i Vuk sednu za sto. Sipaju po viski. Zapale po cigaretu. Ćute. Kroz tišinu polako počinje da se probija zvuk harmonike. Šumadijska dvojka. Uzičko kolo. Sve jače i jače. Vuk se uzvrti u stolici. Lav ga posmatra netremice, izbuljenih očiju. Onda ustane i priđe zidu. Oslušne oprezno. Počne da lupa pesnicom o zid. Sve brže i sve jače. Na mestu koje udara se već nalazi udubljenje, malter je otpao.
VUK: Jednog dana ćeš mu probiti u gajbu…
LAV: Jedva čekam! Neću mu ostaviti dovoljno vremena ni da se pomoli!
Ponovo udara. Muzika se pojačava.
LAV (udarajući s obe ruke): GASI TO, MAMU TI JEBEM! NE MOGU DA VAS SLUŠAM! TREBA MI MIR! TIŠINA! JA SAM UMETNIK! JA SAM PRODUHOVLJEN! U MENE TREBA ULAGATI! PODSTAĆI MOJ GENIJ! OBEZBEDITI MI USLOVE DA STVARAM! NE MOGU DA STVARAM OKRUŽEN NEPISMENOM, PROSTOM, MALOUMNOM BAGROM!
Muzika stane. Lav sedne za sto.
LAV: Opametio se… Prošli put sam morao da ga prebijem… Onda me njegova ženturača napala…Vidi ovo… (pokazuje ogrebotine na vratu). Luda kurva… Jebala se s mojim ćaletom, ali je mene oduvek mrzela… Imaju i klinca… Malo govance… Samo ni taj me više ne dira… Ranije me stalno jebavo, dok mu nisam reko da mu moj ćale kara kevu… Od tad je miran kao bubica.
VUK: A nisi trebo tako… Dete, jebiga…
LAV: Moraš biti surov sa ljudima, pa čak i sa decom… Ovo je surov svet!
VUK: Znam… Ali ga vade ovakvi… Kao ti i ja…
LAV: Samo dokle, burazeru? Sve nas je manje, ako nisi primetio…
Ćute, zamišljeno.
VUK: Prijatelju… Palim i ja… ( ustaje od stola.)
LAV: Ajde… Vidimo se… Naiđi…
VUK: Šta ćeš sad da radiš?
LAV (zatvorenih ociju): Slušaj… Tišina. Sad ću samo da pijem i da slikam… Sad ću da stvaram remek-dela!
VUK: Samo napred!( hvata se za kvaku ulaznih vrata.)
LAV: A ti?
VUK ( smeje se blago, pijano, klima glavom): Isto to…
Gase se svetla. Spušta se platno. Na platnu kreće film. Stari snimci Njujorka. Imigranti. Bitnici. CBGB. Vol strit. Brodvej. Traje minut do dva. Dovoljno da se izvrsi transformacija scene i glumaca.
DRUGA SCENA
Atelje. Na sve strane platna, konzerve s bojom, tempere, četkice i četke. Dva štafelaja okrenuta prema publici tako da se slikari ispred njih ne vide (osim nogu). Sede na stolicama. Lav i Buda. Iza njih kauč, a ispred kauča stočić. Izmedju dva štafelaja nalazi se šamlica. Na njoj je flaša vinjaka, dve čaše i piksla pretrpana opušcima. Dve cigarete se još dime. Tranzistor emituje francuske šansone, tiho. Napolju je kiša, kao i u prvoj sceni. Lav sada ima kosu kao Ajnštajn i bajkerske brkove, kao Lemi iz Motorheda. Deluje prljavo, zarozano i neuredno. Buda nije ništa bolji. Igra ga isti glumac koji igra Oca, ali sada ima dugu belu kosu i bradu, na tragu Vitmena i Hemingveja. Kao i u prvom činu, kako scena odmiče, tako su likovi pijaniji.
LAV(ustaje naglo i baca četkicu na pod, iz sve snage): A u pičku materinu! Ne mogu da slikam više!
BUDA(smireno, ne prestajući da slika): Uzbuđen si što ti dolazi drug, to je sve…
LAV: Jesam… Uzbuđen sam… On je, uz tebe, jedini prijatelj kojeg sam ikada imao… Istovremeno, vi ste jedini geniji koje sam ikada upoznao… Izuzetno sam probirljiv kada su prijatelji u pitanju… Izuzetno!
BUDA: Iskreno, i ja sam uzbuđen, ovako mator… Ne upoznaje se tako veliki pisac često… Koliko se dugo niste videli?
LAV: Deset godina!
BUDA: Zar toliko? Ponekad pričaš o njemu kao da ste juče bili zajedno…
LAV: Znam, tako se i osećam… A opet… Nekako… Kao da sam ga poznavao u prošlom životu, u snu, u nekakvom magnovenju…
BUDA: Poznat mi je taj osećaj… Isto tako sam se ja osećao kada sam se vraćao u Beograd iz Pariza… Samo što sam se ja vratio posle dvadeset godina!
LAV: Njujork je još dalje, pa mu dođe isto…
BUDA: Da znaš…
U tom trenutku čuje se isto, odlučno, snažno lupanje na vrata, kao i u prvom činu. Lav deluje usplahireno.
LAV(kroz osmeh): Upadaj, namerniče, ko god da si!
Vuk ulazi. Nosi kišobran, odelo i kravatu, kaput i cipele. Glatko je izbrijan. Razlika je samo u kosi. Sada je prosed. Zapne na pragu i posrne. Onda pogleda u Lava.
VUK: De si, bre, Lave?!
LAV: De si, bre, Vuče?!
Polete jedan drugom u zagrljaj. Lupaju se po leđima. Smeju se grohotom.
LAV: Dobro izgledaš! Pravi dingospo!
VUK: Ti… izgledaš… ko…ne-daj-bože!
LAV: Haha-znam! Ej- ovo je Buda, moj voljeni mentor o kome sam ti pričao…
Buda ustaje i pruža Vuku ruku, uz blagi naklon.
BUDA: Drago mi je. Izuzetno sam počastvovan. Čuo sam toliko o Vama…
VUK: Takođe. Samo nemojte na Vi…
BUDA: Nemoj ni TI.
Smeju se.
LAV: Sedi, sedi… (vodi Vuka do kauča).
Lav seda do njega. Buda dovlači stolicu, a onda donosi čaše i flašu vinjaka. Sipa svima i sedne.
LAV: Kako si putovao?
VUK: Ma sve ok…
BUDA: Pa kako je u tom Njujorku? Ja sam obišao celu Evropu, ali nikada nisam stigao preko bare…
VUK: Pa… Kako kome… Meni je dobro…
LAV: Čitali smo sve tvoje romane- genijalni su!
BUDA: Jesu!
VUK: Hvala.
LAV: A šta je s poezijom? Nisi ništa objavljivao? Jel je pišeš i dalje?
VUK: Slabo… Ponekad… Za svoju dušu… Nema tu para. Kao ni u kratkim pričama… To više nikog ne zanima, nažalost… Samo se romani cene…
LAV: A jebeš pare! Moraš da pišeš poeziju! Ti si, pre svega, pesnik! Proza je stvar intelekta! Poezija je stvar srca!
VUK: Istina… Ali to ne plaća kiriju, jebiga…
LAV: A te za tvoju dušu? Jesi doneo nešto da nam pročitaš?
VUK: Jesam, jesam… Znao sam da ćeš odma da me smaraš s’ tim…
BUDA: Pa daj da čujemo!
VUK: Polako, bre, ljudi… Daj da ja prvo vidim ove vaše slike… I da popijem još koju…
BUDA: Odma! (sipa mu vinjak). Moje nema šta da gledaš… Ja sam svoje odsliko… Šta sam uradio-uradio… Nemam više nikakve ambicije- kao ti sa poezijom… Ali ovaj tvoj drug je dobar… Veliki talenat, ima sjajne ideje… Pokaži mu Lave onu sa debelim ženama u sauni! I onu sa psima lutalicama na otpadu! Sjajne su, sjajne!
Lav donosi dva platna koja su bila naslonjena na zid i pokazuje ih Vuku. Ledjima je okrenut publici, tako da publika ne vidi platna. Vuk gleda očarano.
VUK: Čoveče, pa na ovo bi u Njujorku odlepili! Jel’ si nosio ovde po nekim galerijama?
BUDA: Ma ovde niko nema njuh za ništa moderno… Ja sam po Parizu živeo ko Bog od slika za koje ovde nisu hteli ni da čuju… „Gospodin“ Romanov i slični kurtoni… Zna ga Lav… Takvi su ti svi naši galeristi… Staromodni, korumpirani… Govnari!
LAV: Ovde prolaze samo portreti i mrtva priroda… Poneka istorijska ličnost…
BUDA: I sveci! Ikone! To je glavna fora!
LAV: Aaa, daaa…. Od Svete Petke smo kupili ovaj vinjak i pljuge!
Smeju se. Kucnu. Otpiju.
LAV(strese se): Živela Sveta Petka!
BUDA: I svi sveti!
Smeju se. Lav počinje da peva refren od “When the saints go marching in”. Buda mu se pridružuje, a onda i Vuk. Smeju se.
LAV: Ma, ko ih jebe, bre- ne bi im dao ove slike ni da me preklinju!
VUK: Brate, a što ti ne bi meni dao ove slike da ponesem za Njujork? Upoznao sam neke ljude tamo koji se bave time… Nikad se ne zna… Možda izazovu senzaciju, jebote…
Lav im sipa po vinjak. Ćuti. Vuk i Buda ga gledaju upitno.
LAV: Vidi, Vuče, brate… Ja znam da su ove slike dobre. Ja znam da posedujem neobjašnjiv talenat. I znam da će se te slike jednom proslaviti, ako im ja to dopustim… Ali isto tako znam da se to neće desiti za mog života. Znao sam to još od kada nisu hteli da me prime na Akademiju, jer nisam imao pare, jer nisam imao veze… Znao sam to još kada su mi raznorazni galeristi govorili kako bi mi bilo pametnije da pređem u molere… Kada su me keva i ćale ubeđivali da idem leti na more, da crtam turiste za neku siću… I jebe mi se. Neću da se proslavim posle smrti. Da se neka uštogljena gospoda bogate na meni… Na mojoj duši… E, ne dam. Ne dam, bre…
Vuk i Buda ćute. Gledaju u pod. Odmahuju glavom.
VUK: Ne znaš dok ne pokušaš… Šta te košta? Ponesem ih za Njujork, ponudim i čekamo odgovor…
LAV: Košta me živaca… Nemam živaca više za lažnu nadu… Dosta mi je razočarenja u životu. Znam odgovor. Odgovor će uvek biti isti. Dok ne crknem. Samo tada će se odgovor promeniti. Možete Vi da mislite kako sam pretenciozan… Ali zašto? Koliko je samo takvih primera u istoriji? Šta je tu čudno? Ako sam stvarno dobar- onda je gotovo neminovno da se upravo tako odigra, zar ne?
Buda im sipa još po jednu. Piju.
VUK: Kako hoćeš… Ja sam samo hteo da pomognem…
LAV: Nema potrebe… Ja sam umetnik, boem… Nemam ženu, nemam decu… Treba mi tek toliko da preživim… A za to će uvek da bude… Jel tako Budo?
BUDA: Za klopu, piće, cigare i tempere će uvek da se nađe!
LAV: E to volim da čujem!
Kucaju se. Otpijaju.
LAV: Buda mi je prepisao ovaj atelje testamentom… Ostavio mi čovek atelje!
BUDA: Pa kome ću?! Ja sam gotov za koju godinu… Nemam ni kučeta, ni mačeta… Ostavi ga posle i ti nekom nesretniku, kad dođe vreme…
LAV: Nego šta ću?! Ej, ajde da zovemo neke kurve za Vuka?!
VUK: Neka, nemoj, molim te…
BUDA: Što, bre, znaš kakve kurave imamo na lageru…?!
VUK: Ne mogu da jebem kurve…
LAV: Ma ne moraš da ih jebeš- zvaćemo ih u goste, da se malo zajebavamo s njima…
BUDA: Žensko društvo nikad nije na odmet!
Buda i Lav se smeju. Vuk onako.
LAV: Koje ćemo da zovemo?
BUDA: Zovi Veroniku i Marinu! One su tu blizu… A i vole da piju… Ove druge neće hteti da dođu po ovoj kišurini…
LAV(uzima starinski, fiksni telefon): Koji je broj?
Buda pretura po haosu na stolu. Pronađe parče papira sa brojem telefona. Izdiktira ga.
LAV: Alo, Veronika?! A ti si Marina? Pa imaš isti glas ko mama… Ajde dođite do ateljea… Imamo neki vinjak… Imamo i specijalnog gosta… Jedan moj drug… Iz Njujorka! Da, da… Iz Amerike, da… Ajde, čekamo vas… Imamo pare! Normalno da imamo pare- što uvek moraš to da pitaš!?
Ajde…
Zalupi slušalicu.
LAV: Stižu! E, sad ćeš da vidiš kakve dobre trebe karamo Buda i ja… Keva i ćerka. Samo što Buda više voli da kara ćerku, a ja kevu!
BUDA: Ja ih obe bolje karam- samo da se zna!
LAV: De ih ti karaš bolje, takav mator?!
BUDA: Ja sam mator, ali se ne ubijam od alkohola pre jebanja- ko ti! I Alisu sam ti jebo! Što misliš da se jebala sa mnom?! Jer sam mnogo lep?
Lav se smrkne.
VUK( tiho, oprezno, zbunjeno, u neverici…): Koju Alisu? Onu tvoju staru ribu…?!
LAV: Ma da… I ona se prokurvala… Navukla se na dop. Buda je namamio u atelje s gramom dopa… Pička! Pičko matora! Nisi morao nju da karaš! Nju nisi morao! Trebo sam da ti jebem mater!
BUDA: Meni da jebeš mater?! Pa, ja sam te spasio bede! Zato sam je i jebo! Da bi te otrgo od nje! Ej(obraća se Vuku), mala kurva ga navukla na dop, jebe se za dop, a on se zaljubio u budalu!
VUK(Lavu): Navuko si se na dop?
LAV: To je bilo davno…
BUDA: Pa, davno, zahvaljujući Budi… Inače bi bilo i dan-danas… Ili bi bio pod zemljom!
VUK: Ne mogu da verujem da si se zajebavo s dopom, bre, brate…
LAV: Dobro, zajebi sad to… Daj da čujemo neku pesmu…
BUDA: Jeste, u pravu je… Počećemo da se pičkaramo… Daj malo poezije, da splasne atmosfera…
Vuk vadi papiriće iz džepa. Buda sipa vinjak. Lav pali pljugu. Vuk se nakašlje. Svetlo se gasi. Reflektor na Vuku.
VUK: Zove se Duo…
DUO
Bili su duo
kakav se retko viđa
zaboravi Buča i
Sandensa
zanemari Džegera
i Ričardsa
stvarali su besmrtnu
poeziju i
nezaboravna platna
očajavali za ženama i
pili do besvesti
bili su grubi
bili su nežni
tukli su se i
plakali
tumarali sumnjivim
delovima grada
u gluvo doba
noći
raspaljivali maštu
mamuzali emocije
nikoga nisu ostavljali
ravnodušnim
britkog jezika
visprenog uma
ključajućeg srca
uvredljivi
zbog svoje iskrenosti
omraženi
zbog nepotkupljivosti
beskompromisni
otrovni kao zvečarke
neuništivi kao pacovi
svačija savest
musavi anđeli
očerupanih krila
puni ožiljaka
tetovaža
sa pljugama u lobanjama
željni ljubavi
sveta bez licemerja
zagledani u visine
na koje više niko
ne obraća pažnju
osuđeni na neuspeh
ukleti snovima
spustili su glave i
zagrljeni
zajurišali na
zid…
Svetla se pale. Lav posmatra Vuka, netremice. Suze mu oči. Obriše se rukavom. Ustane.
LAV: Dođi, brate…
Vuk ustane. Zagrle se. Buda se smeje, oduševljeno, i aplaudira. U tom trenutku čuje se lupanje na vrata. Buda ustaje, uzbuđeno.
BUDA: Ooo, evo ih devojčice!
Otvara vrata. Ulaze Veronika i Marina, obučene ko prostitutke. Izgledaju pijano i zarozano. Smeju se bahato. Zapnu na prag, jedna pa druga.
VERONIKA: De ste, umetnici?! Prijebalo vam se, a?
MARINA: Nemoj tako, mama- možda im samo trebaju mo-de-li?!
VERONIKA: Po mogućnosti NAGI- da ne kažem GOLI!
Svi se smeju osim Vuka. Buda prigrabi Marinu, Lav Veroniku.
BUDA: Ajde sad lepo da nam kažete, iskreno, ko ima veći kurac- Lav ili ja?!
MARINA: Obojca imate mali kurac, brzo svršavate i loše jebete!
Veronika i Marina ciče od smeha i klimaju glavama jedna drugoj.
VERONIKA: Možda vam je ovaj Amerikanac bolji jebač? A, Amerikanac?
MARINA: Jel imaš veliki kurac, a? Oćeš da me vodiš za Njujork ako ti ga dobro popušim?!
Buda je lupi po guzici.
BUDA: Droljice mala!
VERONIKA: Ne diraj mi dete, metuzalemu!
LAV: Ej, ajde svi da se jebemo! Da napravimo orgije!
VERONIKA: Sve može dok imate da platite!
MARINA: Platiće Amerikanac- taj je dono dolare!
Marina sedne Vuku u krilo. Vuk je odgurne pored sebe, na kauč. Buda pojačava šansone. Veronika počinje da igra, nezgrapno, pijano. Lav sipa svima piće. Buda igra sa Veronikom. Lav sedne pored Marine. Marina je u sredini, na kauču, izmedju Vuka i Lava. Lav je vata za picu, šapuće joj na uvo. Vuk pali pljugu, ispija vinjak, gleda u plafon. Buda žvalavi Veroniku, Lav Marinu. Marina, bez gledanja, vata Vuka za kitu iza leđa. On joj odgurne ruku. Marina ugrize Lava za usnu i on skoči kao oparen. Drži se za usta.
LAV: Mamu ti jebem, bre, kurvo!
Buda i Veronika prestaju da igraju.
MARINA: Šta si se usro, ko neka pička?!
Lav joj lupi šamar. Veronika preleti preko sobe i obori Lava na pod. Vuk ih razdvaja. Buda drži Marinu koja vrišti i psuje. Lav zavuče ruku ispod kauča i izvadi pištolj. Ustane sa poda.
LAV: E, sad ću da vam jebem mater, kurvinu!
VUK: Lave, spusti pištolj, nemoj da se glupiraš!
BUDA: Lave, ostavi pištolj, to je moj pištolj, metak je u cevi, ne zajebavaj!
Lav uperava pištolj čas u Marinu, čas u Veroniku.
LAV: Skidajte se! Skidajte se do gole kože! Šta čekate, bre?! Skidanje!!!
Veronika i Marina skidaju haljine preko glave, polako, nesigurno.
VUK: Brate, ako ne spustiš pištolj, odma, ti i ja smo završili…
Lav se premišlja. Veronika i Marina stoje u gaćama i brusevima, štiklama i zarozanim, pocepanim čarapama. Lav se nasmeje.
LAV: Ajde, bre, šta ste se usrali- zakočen je…
Pištolj opali. Svi zalegnu na pod. Nikom ništa. Počinju da se kikoću, svi osim Vuka.
BUDA(kroz smeh): Jesu svi ok?
VERONIKA: Ja sam živa!
MARINA: I ja sam…
Svi se smeju, ležeći na podu.
BUDA: Jebaću te u usta ako si mi probušio neko platno!
Svi se smeju kao pomahnitali. Vuk ćuti. Ustaje, navlači kaput.
VUK: Ljudi, ja ću da vas napustim…
LAV: De ćeš, bre, matori?! Zajebavamo se malo- šta si se nadrko?!
BUDA: Sedi, Vučino, sad će gospođe da te oraspolože…
MARINA: A baš si sladak- nemoj da iiiideeeš…
VERONIKA: Ma, pustite, dečka, vidiš da nismo njegova fela…
Vuk gleda samo u Lava, netremice. Ne obraća pažnju na ostale.
VUK: Otišo sam.
Lavovo raspoloženje splasne. Odjednom deluje umorno i pijano. Gleda u pod. Sleže ramenima.
LAV: Pa, ajde da te ispratim…
Buda pojačava muziku. Kurve mu se bacaju u zagrljaj. Počinju da igraju. Maze mu kosu i bradu, ljube mu vrat. Vuk i Lav ih posmatraju za trenutak. Onda krenu ka vratima. Vuk izađe prvi. Gleda u nebo s ispruženom rukom. Kiša je stala. Lav izađe za njim i spotakne se na onaj prag. Padne ispred kuće u blato, u baru. Vuk brzo priđe da ga podigne.
LAV: Jebem ti prag…
VUK: Jesi dobro?
LAV(ustajuci uz Vukovu pomoć): Ma dobro sam…
Stoje jedan ispred drugog. Lav je prekriven blatom, spadaju mu pantalone, izgužvan, raskupusan. Vuk je uglancan. Gleda ga sažaljivo.
LAV: Ej, matori… Znaš šta sam teo da te pitam? Da nemaš možda neku kintu? Samo da kupim flajku vinjaka… I pljuge.
VUK(oklevajući): Imam… Imam pare za vinjak i pljuge.
Izvadi novačanik iz džepa i da mu nekoliko novčanica.
LAV: Ej, hvala ti…
VUK: Nema na čemu… Čuvaj se, Lave. Čuvaj se…
LAV(otpozdravi vojnički, ispruženim dlanom na slepoočnici): Bez brige!
Stoje tako i gledaju se. Vuk se okrene da pođe.
LAV: Vuče!
VUK(zastane): Kaži?
LAV: Pročitao sam negde da je Li Po, veliki kineski pesnik, pravio brodiće od papira na kojima je pisao pesme… Onda bi ih zapalio i pustio da plove niz reku… Vidiš, on je znao da nije bitno… Na kraju stvarno nije bitno… Uživaš samo dok stvaraš… Sve drugo je privid… Kapiraš? Varka… Laž.
Vuk ga gleda nekoliko sekundi. Lav se klati, s rukama u džepovima. Vuk klimne glavom. I ode.
MEĐUSCENA
Mrak. Pali se reflektor. Obasjava, na sredini bine, majku i običan, drveni krst, nakrivo nasađen. Čuju se crkvena zvona, tiho. Majka je u crnini, deluje skrhano, očajno, ali ne plače. U osvetljeni deo zakorači Vuk. Izgleda isto kao u drugoj sceni. Obrgli majku, stojeći pored nje. Oboje zure u krst. Ni njemu nije svejedno, ali deluje više ljut, nego tužan. Grči mu se vilica.
VUK: Tetka- Vera… Ne znam šta bih vam rekao, a da ne zvuči glupo… Hoću samo da znate kako sam vam na raspolaganju… Šta god mogu da učinim za vas… Samo recite…
MAJKA: Hvala, sine… Dovoljno si već učinio… I za tetka- Veru, i za ovog tvog… druga… nesretnog… ( Počinje da plače).
VUK: Nemojte, tetka- Vera, molim vas…
MAJKA( jecajući): Vratiće ti tetka- Vera novac za pogreb…
VUK: Molim Vas, to ne dolazi u obzir… Mogu samo ja vama da dam novac, ako za bilo šta zatreba…
MAJKA: Ne treba meni, sine, ni za šta… Saranila sam i majku i muža i nesuđenu snaju… malu Alisu… i sina jedinca… ( opet plače, bolno).
Vuk je okrene prema sebi, i čvrsto je zagrli. Krvave su mu oči, na ivici je suza. Briše oči rukavom, dok mu je Verina glava na grudima. Vera se trese, grčevito, onda prestane.
VUK( držeći je za ramena, gledajući je u oči): Budite jaki. I slobodno mi se obratite, za bilo šta… Od sad sam vam ja kao sin…
MAJKA( tiho, oslobađajući se iz zagrljaja i okrećući se prema krstu, odsutno.): Hvala, Vuče dragi… Koliko te je samo moj Lav voleo…
Vuk se, s grčem na licu, povlači iz svetlosti reflektora. Majka stoji i uzdiše. Onda opet počinje da cmizdri, tiho. Pod svetlost reflektora, sa druge majčine strane, stupa gospodin Romanov. Izgleda kako je opisan u narednoj, trećoj sceni.
ROMANOV: Gospođa- Vera, primite moje najiskrenije saučešće… Velika tragedija.
MAJKA: Hvala, šefe…
ROMANOV: Hteo sam samo da vam ponudim bolovanje, plaćeno, razume se, koliko god da vam je potrebno…
MAJKA: Hvala Vam.
ROMANOV: Možda možemo čak i da sredimo neku prevremenu penziju, ako želite…
MAJKA: Stvarno?! Mislite da bi to moglo?!
ROMANOV: Naravno, ja poznajem dosta uticajnih ljudi, sredićemo mi to, ništa ne brinite… Osećam dužnost da vas se nađem pri ruci u ovim teškim trenucima…
MAJKA: Vi ste divan čovek, gospodine Romanov…
ROMANOV: Hm, hvala… Doći ću već sutra kod vas, ako nemate ništa protiv? Da vas obiđem, i da porazgovaramo o svemu… Imam još neke predloge, koji bi vam mogli biti zanimljivi…
MAJKA( zbunjeno): Kakve predloge?
ROMANOV: Mislim da će vam se dopasti… Ali sutra ćemo o tome… Nije ni vreme ni mesto… (očima pokazuje na krst, a zatim neprimereno namigne majci i razvuče usne u neiskren osmeh).
Romanov se okrene prema krstu i ovlaš prekrsti, levom rukom, a onda brže-bolje udalji. Majka ostaje sama pred krstom. Zuri u zemlju. Ponovo se čuju zvona. Svetlo se ugasi. Zvona i dalje zvone. A onda tišina.
TREĆA SCENA
Kancelarija. Nameštaj proizvoljan, kancelarijski, pomalo staromodan, pomalo kič. Negde treba da stoji natpis “GALERIJA ROMANOV” i ispod “Gospodin Romanov, trgovac umetninama”. Gospodin Romanov sedi za stolom i čita novine. Noge su mu na stolu. Zalizan je, razdeljak na sred glave. Ima brkove i naočare. Nosi staromodno, trodelno odelo (sa prslukom i džepnim satom na lancu). Puši lulu. Igra ga isti glumac koji igra Oca i Budu. Sa radija dopire klasična muzika, tiho. Spušta noge sa stola, ostavlja novine i istresa lulu. Podigne telefon i okrene nulu.
- ROMANOV: Vanesa, donesite mi, molim vas, kafu i konjak…
Vraća se novinama. Posle pola minuta Vanesa ulazi noseći tacnu sa šoljom, dve čaše i flašom. Vanesa je obučena kao sekretarica. Suknja iznad kolena, smelo raskopčana bluza, mačkasti cvikeri, štikle. Igra je glumica koja igra Alisu i Marinu. Sada je plavuša.
VANESA: Izvinite što sam zakasnila jutros, gospodine Romanov…
- ROMANOV: Sve ti je oprošteno, Vanesice, dok god mi se obraćaš sa Vi i nosiš tako izazovnu garderobu…
VANESA: Jao, drago mi je da vam se dopadam, gospodine Romanov…
- ROMANOV(puneći čaše konjakom): I dobro je što si donela dve čaše- danas imamo razlog za slavlje!
VANESA(seda na ivicu stola): Stvarno?! Šta se desilo?!
- ROMANOV: Znaš onu babetinu iz mog komšiluka o kojoj sam preuzeo brigu kad joj je sin pandrknuo od droge?
VANESA: Znam… Baka-Vera- što je radila ovde ko čistačica? To je bilo tako plemenito od Vas, gospodine Romanov!
- ROMANOV: Pa, sad, nema to veze sa plemenitošću, da budem iskren… Dogovor je bio da mi prepiše sinov atelje, kad umre…
VANESA: Aham… I?
- ROMANOV: E, pa, konačno je odapela!
VANESA: O, pa to su divne vesti, gospodine Romanov! Koliko vredi taj atelje?
- ROMANOV: Ah, atelje je sam po sebi ruina… Više priliči automehaničarskoj radnji! Ali uz atelje, prirodno, ide i sve što je u njemu… Taj njen sin je bio neshvatljivo darovit… Ostavio je iza sebe brojna platna… Nije završio ni srednju školu, nikada nije izlagao te svoje radove- nemam pojma kako je savladao zanat…
VANESA: Jadničak…
- ROMANOV: Slike su fantastične! Nisam hteo da ih izlažem dok matora ne ode Bogu na istinu- kako bih bio siguran da su samo moje… Već sam najavio izložbu prerano preminulog genija u današnjim novinama (lupa prstom po novinama na stolu). Ljudi obožavaju takve priče… Mislim da imamo novu likovnu zvezdu na pomolu, draga moja Vanesa… I to jednu od koje ćemo moći da se penzionišemo!
VANESA: Moći… da se… penzionišemo? Mi? Nas dvoje?! Zajedno?!
- ROMANOV(ustajući): Pa, naravno, malecka…
Kucnu se iz neposredne blizine i otpiju. Gospodin Romanov uzima čašu od Vanese i spušta i svoju i njenu na desk. Onda joj skida naočare i ljubi je. Okreće je i presavija preko stola. Diže joj suknju, spušta gaćice, otkopčava šlic i počinje da je tuca. Grokće neumesno. Vanesa stenje i ponavlja “gospodine Romanov, gospodine Romanov”. To traje dovoljno dugo da je publici neprijatno. Zazvoni telefon.
VANESA(stenjući): Da se javim, gospodine Romanov…
- ROMANOV: Ni slučajno!
Nastavlja da tuca. Telefon prestane, pa opet počinje da zvoni. Gospodin Romanov je vidno uzrujan, izvlači se iz Vanese i zakopčava šlic.
- ROMANOV: Jebem ti telefon! Javi se, vidi ko je!
Vanesa popravlja gaćice, suknju i kosu, na brzinu, pa se javlja. Gospodin Romanov seda za sto, pali lulu i sipa konjak.
VANESA: Da? Aha, jeste… Gospodin Romanov je trenutno zauzet… Pa ne znam kada, moram da pogledam njegov raspored… Da ga pogledam odmah?! Jako je važno? Aha… Razumem… Sačekajte momenat…
Vanesa pokriva slušalicu rukom.
VANESA: Neki Vuk, iz Njujorka… Kaže kako mora hitno da porazgovara s vama, i to u četiri oka, ne preko telefona…
- ROMANOV( sumnjičavo ): Vuk… Iz Njujorka…?
Vanesa klima glavom. Romanov se ozari.
- ROMANOV: Pitaj ga jel pisac?
VANESA: Gospodine… Tu ste… Da Vi, kojim slučajem, niste pisac? Jeste?!
Klima glavom u pravcu G. Romanova. On joj pokazuje rukom da ga odmah pozove u galeriju.
VANESA: Gospodin Romanov je upravo ušao… Mozete odmah doći, ako želite… Jeste, jeste, to nam je adresa… Za pet minuta? Da, da- dođite… U redu je. Vidimo se, prijatno…
Spusti slušalicu.
VANESA: Vi znate ko je taj čovek?
- ROMANOV: To je naš čuveni pisac koji živi u Njujorku! Taj ima para ko blata! A čuo sam da voli slike i skulpture… Kolekcionar! Ako me moj njuh ne vara, Vanesa, taj dolazi da vidi slike baba-Verinog sina… Pročito je jutros novine i hoće da kapariše pre izložbe! Sad ćeš da vidiš kako ću da ga izmuzem!
Vanesa mu oduševljeno poleti u zagrljaj i poljubi ga. Oboje se smeju, zlobno, lihvarski. Čuje se ono isto, odlučno lupanje na vrata.
VANESA: Odmah!
Romanov zateže kravatu i seda za sto. Vadi ogledalce iz fijoke i proverava frizuru i zube. Vanesa čeka pored vrata, sa rukom na kvaci. Romanov klimne glavom i ona otvori vrata.
VANESA: Dobrodošli u Galeriju Romanov! Ja sam Vanesa… Vi mora da ste Vuk?
Vuk joj pruža ruku, bezvoljno. Deluje smrknuto. Sada je još više sed i nosi naočare za vid, Klark Kent model.
VUK: Vuk, jeste…
Romanov ustaje od stola i prilazi mu. Širok, neiskren osmeh, ispružena ruka.
- ROMANOV: Pa to ste zaista Vi! Čast nam je što imamo tako uvaženog gosta!
Rukuju se. Vuk ne menja izraz lica.
- ROMANOV: Uđite… Sedite… Vanesa donesite kafu… Gospodine, može jedan konjak?
Vanesa izlazi.
VUK: Može, dupli…
- ROMANOV: Haha! Svakako!
Sipa obojci. Kucnu se i otpiju.
- ROMANOV: Pa, čime smo zaslužili ovakvu čast?
VUK( gleda ga bledo ): Kako to mislite?
- ROMANOV (zbunjeno): Mislim, koji je razlog Vaše posete danas?
VUK: Došao sam da Vas vidim povodom teksta u današnjim novinama…
- ROMANOV: Ah, da… Biće to izuzetno zanimljiva izložba… (Snuždi se. Progovara tiho.) Taj pokojni slikar, Bog da mu dušu prosti, Lav, bio je istinski neshvaćeni genije našeg doba… Još jedna mlada žrtva te proklete droge… Šta ćete…
VUK: Kako ste vi došli u posed njegovih radova?
- ROMANOV(podozrivo): Njegova majka je radila kod nas u galeriji… Izuzetno je teško podnela sinovljevu smrt… Ja sam se brinuo o njoj nakon toga, sve dok, pre neki dan, i ona, sirotica, nije preminula…
VUK: Čuo sam da je preminula u staračkom domu? Kako ste se onda Vi starali o njoj?
- ROMANOV( ljutito ): Gospodine, nisam mislio da sam se ja LIČNO starao o njoj, već sam plaćao troškove staračkog doma…
VUK: I to najjeftinijeg u gradu?!
Romanov se izbeči. Vanesa ulazi s tacnom i kafama.
VANESA: Gospodo, kafa, šećer, mleko… Želite li još nešto?
Vuk i Romanov zure jedan u drugog. Romanov se nakašlje.
- ROMANOV: To je sve za sada, Vanesa… Možete se udaljiti.
Vanesa izlazi pomalo nadureno.
- ROMANOV: Ne znam koji je vaš problem, gospodine… Ja sam se o starici brinuo savesno, našao sam joj se kad nije imala nikog drugog…
VUK: Ali u zamenu za njenu kuću i atelje njenog pokojnog sina?
- ROMANOV: Da li ste vi ikada bili u toj kući? To je obična straćara! A tek atelje! Dva sa dva! Ko kutija šibica! Ne vredi pet para!
VUK: Ali zato vredi ono što je u njemu… Zar ne?
- ROMANOV: Slušajte Vi… Pokojni Lav je imao sreće što je atelje nasledio znalac- znalac koji će se postarati da njegove slike, i njegovo ime steknu slavu koju zaslužuju! Neko drugi bi ih bacio u kantu za smeće!
VUK: Možda bi pokojni Lav to više voleo…
- ROMANOV: Ma, da- kako da ne?! Haha! Nego, šta Vi uopste hoćete od mene?
VUK: Došao sam da preuzmem Lavova platna.
- ROMANOV: Kako to mislite da ih preuzmete? Ako želite da ih kupite, možemo da razgovaramo o ceni, ali one ostaju u mom posedu do izložbe…
VUK: Neće biti nikakve izložbe, Gospodine Romanov…
- ROMANOV( guta knedlu ): O čemu Vi to?
VUK: Te slike pripadaju meni. Lav i ja smo prijatelji iz detinjstva.
- ROMANOV( otvara fijoku i vadi dokumenta): Haha! Prijatelji iz detinjstva! Haha! Vi mora da se šalite, gospodine… Ovo ovde je testament gospođe-Vere… Ja sam označen kao naslednik njene kuće, i ateljea njenog sina, koji je po njegovoj smrti, pripao njoj. Po zakonu, sve što je u nasleđenim prostorijama, pripada nasledniku, osim ako nije naznačeno nešto drugo… Takvih naznaka nema! Prema tome…
VUK (iz unutrašnjeg džepa kaputa vadi papir): A ovo je Lavov testament… Kojim sva svoja platna ostavlja meni… Tetka-Vera je na Lavov izričit zahtev sredila sa osobljem doma da mi se to pošalje po njenoj smrti. Nije čak ni znala šta se nalazi u pismu…
Romanov uzima testament i čita. Nakašlje se.
- ROMANOV: Ja moram da porazgovaram sa mojim advokatom o ovome… Nisam siguran kakve su pravne posledice ove situacije…
VUK: Poštedite se toga. Mene zastupaju najbolji Njujorški advokati. Nemate nikakve šanse. Slučaj je čist kao suza. Lavov testament je datiran daleko pre tetka-Verinog kojim Vi raspolažete…
Romanov se zavaljuje u stolicu. Odahne. Počinje da se smeška. Onda ustane i sipa im po piće.
- ROMANOV: Pa, dobro, recimo da ste u pravu… Zašto se Vi i ja ne bi uortačili… Izložba je već zakazana- biće puno zanimljivog sveta, imućnog… Zašto mi ne biste dopustili da posredujem u prodaji, za fer proviziju, razume se… Ipak sam se ja brinuo o njegovoj majci…
VUK: Kuća i atelje bi trebali da nadoknade vaš trud i vaše troškove…
- ROMANOV: Dakle, ne želite moju pomoć?
VUK: Slike nisu na prodaju.
- ROMANOV: Gluposti! Sve je na prodaju! Sve! Koliko želite za njih?!
VUK: Gospodine Romanov, ovaj razgovor je završen… Molim Vas da mi predate platna… Nema smisla da uplićemo policiju…
- ROMANOV: Pa, pobogu, šta planirate Vi sa tim slikama? Držaćete ih na zidu? Sve do jedne?!
VUK: To nije vaš problem.
- ROMANOV: Ne želite čak ni da zadovoljite moju radoznalost?
VUK: Bojim se da mi ne biste poverovali, gospodine…
- ROMANOV: Znači tako? Dobro! Samo da znate da se ovo neće tek tako završiti! Ja imam ogroman uticaj u umetničkim krugovima, veze u svim medijima… Čekajte dok čujete za razlog otkazivanja izložbe! Toliko ću ocrniti Lavove slike da će postati bezvredne! Moći ćete da obrišete dupe s njima! Pašće u zaborav! U zaborav- kako im i dolikuje!
Vuk ispije konjak. Nasmeje se.
VUK: Niste ni svesni koliko ste u pravu…
Onda počinje da se smeje, nezadrživo, dugo, grohotom.
Gase se svetla. Spušta se platno. Na platnu kreće film. Crno beli, 8 mm ili nešto slično- treba da deluje realno, dokumentaristički, arhivski. Vuk sedi na obali reke. Pored njega nekoliko smotanih slika. Čuje se tradicionalna, drevna, kineska muzika, u čast Li Poa. Vuk posmatra reku. Odmotava prvo platno i počinje da pravi jednostavan brod od njega, kao deca u školi. Kamera prati svaki pokret pravljenja broda. Kad završi, izvadi šibicu i upali ga od gore. Onda ga spusti u reku. Posmatra kako ga nosi voda, u plamenu. Odmotava drugo platno. Rez.
KRAJ
