.
.
.
Kroz nebo rasut,
hronično bež-obojen,
nimalo besan, nimalo nagluv,
pada na sve (vidim ga
u tvojoj kosi, divna majica)
plašljiv, ne drhti,
trese se,
minuti, minuti.
Generacijo nema,
glasnogovornika nema,
sa vrha zgrade viču
al’ ne skaču.
Ko je još nevin,
parohijske šale,
nema te šnale da je ruka
umivena polnim plačem
nije dotakla.
Na mestu gde su
oivičene idejama stale
minule glave i rekle
OVO JE ZA VAS
sad stoji bedni
nakisli kišobran
i mazi mahovinu.
Šta će baš ovde
koloplet zvuka,
gde tiho vitla
daska i lepota,
nema za nas ni juče ni sutra,
ne Amerika,
mi smo histerični žbun
obrastao cvećem,
nema branja, buket
evo mirisa.
*
Ako je i bilo klica
daleko i davno
sve ih je pojela
krtica gladna.
Nađeš li njen fosil
taj jedan zlatan zub
što sija iz gliba
preli u prsten,
eto venčanja.
Naš karafindl mali
nalilo sirće što
požuti stolnjak
ostaće da govori
ako iko dođe
da htelo se mnogo
i otrglo dosta.
Više nema ni mene.
Gde su bili nervi
sad je jedan suvi brabonjak
zdrobi ga laktom
nekom o leđa
pospi po glavi
pa višak otrgni.
Noću?
Samo tada nema odmora
kreću se impulsi
vidi kako te krije
valjda zbog bola.
Evo mojih ruku
iskrivljenih
prljavih
muških.
Hoćeš li uzeti sve,
neka,
evo dva spojena prsta,
divno baratanje
od stiska do smisla.
Drži te još uvek stabilnom
način na koji si zazidala prozor
kroz njega ne dopiru obrisi
prethodnih, prethodnim
Pred hodnikom ostavljaš cipele
sa tebe još uvek pada
pamučna zavesa u slici
i traka za kosu
melanholični ormar
svetlo se odnekud
ipak šunja
senči tvoj krajolik
kako su stidne
niko ih ovako ne vidi,
evo ti fuga, evo ti fuga,
dišu, za mene,
ne brini
kotiledoni,
ne brini,
zar nikad nisi videla
krajputaš od senki.
Ko prr ca jii,
bar me osveti
ipak u grču prepoznaj korak
mišićni naboj
preobražen i pao.
Sanjala si slike
zapaljene crkve
i na mom licu smeh.
Zašto se šminkaš
crvenim pepelom
ostavi mi bar parče ugljena,
obećavam studiju
četiri lista pak-papira
i na njima linije
slivanje,
kako padaju trake od bilja
smenjivanje krajnjih rubova detinjstva
zašto te reči golicaju
tvoja piksla i dugme
i još dve stvari
četiri spomenika.
Očekivani vrisak ćeš naći u listu
neizraslih bokvica na ulazu.
*
Ljušti se koža
šta je to crklo prošlog utorka
ali još uvek
ne jedi nos,
ne priziva popa.
Tvoje tačke, decenijo,
toliko toga,
Okupacija misli
u tuci slajdova
Kupujem odmah!
*
Nema lakih kvinti,
sve što se čulo
nadima i sad vrhove glasnica,
praštajte,
već formirana grana
naših tavanica probija sloj
probija tavanica naših sloj
sloj tavanica naših probija
tavanica naših sloj probija
dosadna igra
raspoređivanja
gde god ubodeš – greška.
Sedela si i brojala
pokrete grla
spirala
četvrtak
A u novinama? Oglas.
Menjam jedan istrošen sako
za belu lanenu košulju.
Rastu u uglu dve tirkizne glave
iz njih raspukle krmljave oči
dimom se uzdižu, hoće da jave
sad nam… sad nam doskoči…
Otireš sa nogu, kakav sladoled,
dosadu marta.
Tvoj ris, kakav strip,
bolji od Bulgakova.
Javljaju!
Javljaju mi da upravo
ispod tvog kreveta beže.
*
Ova stolica
dovoljna da nosi
dlake i kosti
I ta soba
tama, uspavanka
prostri po njoj
tek vodom
milosti oljuštene
U hemisfere nejasne
bačeni redovi
ove vene i skice
I primi u svoje
bezglasno mnoštvo
iglice
namere moje.
.
.
.
.
.
