Beduin
.
Pod pustinjskim nebom
hiljadu duša – samo jedna želja:
kiša.
A kad jednom padne
beduin se mora
braniti od nje.
.
.
Čaršav
.
Gledala sam
kako je u nečijem dvorištu
povremeno lepršao jedan beli čaršav,
čvrsto prikačen za žicu na tri mesta
jednako udaljena.
Kad je vetar mirovao i on je mirovao.
Kad bi se vetar uznemirio,
i on bi se, kao sam od sebe,
uznemirio.
Ponekad bi se desilo
usled velikog nevremena
da zaborave da ga sklone, da ga unesu
i smeste među jednako složene i čiste.
Tada bi se otrgao žici sa sva tri mesta
i poleteo dalje.
Ali još se nikada nije desilo
da dalje od ograde odleti,
da s one strane ograde
makar padne.
.
.
Tok
.
Tekla je mirno reka.
Tekla, kao da se ne dešava ništa.
Jednog dana dođoše ljudi
i kopaše do jutra.
Odjednom, reka promeni tok
i nastavi novim putem,
smeštajući se u mlado korito
i osvajajući nepoznata mesta.
Podzemni izvori nestaše
i nekadašnje obale ostaše prekrivene
šljunkom i blatom.
A tamo,
tamo gde je trebala stići,
tamo je čekam.
Još uvek.
.
.
Fosil slutnje
.
Gluva i nema
u naslagama tmine
bludi slutnja.
Samo se senka moja
za mišolovku hvata.
Vlas, pod mlazom tople vode,
ponekad je sve što sa mene
spada.
.
.
Bunar
.
Pođoh na put
poput onih putnika koji putuju
dok prostori u njima ostaju
neistraženi.
Pokraj staze, koja je izgledala
kao neprecizan potez pegle
preko nagužvanog platna,
ugledah bunar.
Zastadoh
da ne zaboravim šta sanjah pre polaska,
jer stari su govorili:
loše snove valja ispričati vodi.
Iznesoh vodu na površinu,
ispričah joj san
i pažljivo vratih na dno.
Ono što dolazi iz tame, iz dubine,
u tamu, u dubinu vratiti treba.
.
.
Obala
.
Pored vode leži kao naborana koža.
Nekad na dnu velikog mora,
danas je zapljuskuju nejednaki talasi.
Nekad nedodirljiva,
danas ni stalni oblik nema.
Osuđena na večno primicanje
i odmicanje vode,
na oseku, plimu, vetrove i talase,
da niko sa sigurnošću ne može reći
gde prestaje more, a gde ona počinje.
Samo večno gleda kako razorne reke
stigavši do velikog mora
zauvek gube svoju moć.
.
.
Krov
.
U velikom gradu,
hiljadama kilometara daleko,
umesto istorijskih spomenika, trgova i šetališta,
upamtih najbolje jednu šarenu loptu
zaboravljenu na nekom krovu.
Večeras,
hiljadama istih kilometara daleko odatle,
iz svog starog doma gledam
zalogaj meseca kao limuna krišku,
dok se u daljini, na velikoj ravnici,
šuma prikazuje kao tamni žbun,
i razmišljam kako je i moj život
poput one šarene lopte,
slučajno u igri nepažljivo bačen visoko,
ostao jednom na krovu neke kuće,
odbačen
zbog obećanja da ću dobiti noviji i lepši.
Zato danas zamišljam život
kao nešto što je već jednom i zauvek prošlo
i tek se na trenutak neočekivano
u nepoznatom mestu zašareni
u našoj potrazi za tuđim
istorijama.
.
.
.
.
.
.
