Proza

A mafija sa istoka?

.

.

.

Ko radi na klinici mora da se nosi saživim ljudima. Tužne priče o žrtvama nasilja, o silovanim ženama, o obogaljenima. Kad radiš s mrtvima je lakše, svi su jednaki, nema tu više patnje. Ali nema ni priča. Otkad su je za kaznu prebacili na patologiju nijedan zanimljiv slučaj nije imala, a zbog toga je izabrala sudsku medicinu. Nešto kao lekar-detektiv.

Nije tako. Sve i kad bi se dogodio neki zanimljiv slučaj, na primer, da strada neko poznat ili na položaju, autopsiju bi radio veliki šef Sudske medicine, ne ona. Ona radi ubijene u tuči i beskućnike.

Tog Rusa je prvi put videla pre neki dan na stolu. Autopsija je prošla redovno: tehničar je otvorio telo, vadio organ po organ, ona je pregledala, merila, snimila komentare u diktafon. Prirodna smrt. Ništa zbog čega bi morala da čita policijske papire. Falilo je samo da na kraju sve podatke ubaci u izveštaj. Već je bilo napisano da je pokojnik preminuo na radnom mestu u 63. godini. Imao je dugo i neobično prezime, po tome je otkrila da je Rus, ili nešto slično. U polju adrese, verovatno greškom, u poljima za mesto stanovanja i mesto smrti pisalo je isto: fabrika ta i ta, blok taj i taj, drugi pogon. Prečesto se događalo da na prijemnom sestre pogreše, pa da ona, kao potpisnica lekarskog izveštaja, mora da pregleda i da ispravlja.

U dosijeu, uz zapisnik sa greškom, stajale su izjave dva svedoka:

Prvi je bio mlađi čovek. Rekao je da poznaje pokojnika već četiri godine, od kad su počeli da rade na istoj mašini. Posvedočio je da je pokojnik bio inokosan, povučen čovek i da, koliko on zna, nije imao problema sa zdravljem. Ne zna ni da mu je ko želeo zlo, niti da je imao problema sa zakonom. Da on zna, Rus nikome nije bio dužan. Na pitanje policije svedok je dodao da ne zna da li je kolega imao veza sa mafijom sa istoka, ali da ne veruje, kako po karakteru pokojnika tako i po tome što je izgledalo da on ne održava kontakt ni sa kim.

Druga je bila izjava gazde fabrike. Potvrdio je, on samouvereniji, da pokojnik u Portugal došao devedesetih godina s velikim talasom imigranata iz istočne Evrope, da je u fabrici radio poslednjih 12 godina, primao minimalni lični dohodak i da je sve to vreme stanovao u kontejneru u fabričkom krugu bez naknade. Nije se opijao radnim danom. Da je imao veze sa organizovanim kriminalom, znao bi. Od privatnih stvari znao je da je bio razveden i da nema dece. Potvrdio je da nisu rod i da ne zna ima li pokojnik rođaka, imovine ili ušteđevine.

U salu za autopsije svi dospevaju u kesi, tako da su tu sve su priče, ako ih saznaš, tužne. Najtužnije joj je ipak, tako mi je rekla, bilo kad niko ne dođe po telo u mrtvačnicu. U tim slučajevima, a nije ih malo,pokojnika preuzima Sveta Kuća Milosrđa da ga sahrani o svom trošku.

Jutros, kad je stigla na posao sačekali su je neki dokumenti za potpis. Neki pregledani zapisnici, odgovor na dopis osiguravajućeg društva i jedan zahtev za kremaciju. Pažnju joj je još jednom privuklo ime. Prepoznala je Rusa. Dakle ipak je imao nekoga. Ime podnosioca zahteva bilo je neko obično, portugalsko. Ispod, tamo gde treba da stoji u kom svojstvu molilac deluje, bilo je napisano: gazda. A onda, drugom rukom, onom koja je potpisala, precrtano i dopisano: prijatelj.

Sad jedino ne znamo zašto se uopšte pominjala mafija, a teško da ćemo saznati.

.

.

.

.

.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *