Višeslojni vremeplov

.

.

Esej o pesništvu Ismeta Rebronje

.

.

…..Ostihotvoreno i skladno stapanje samosvojnog mitološkog pesničkog sveta Ismeta Rebronje i njegovog prebogatog sveta detinjstva i zavičaja (1), oživljava i mistiku mitova i ogoljenu svakodnevicu kroz bihorsko-mitsko zborenje, autentično, arhaizovano i jezikotvorački osmišljano

Mi i mi koji smo sad takvi,
A nismo bili kao što jesmo sada.
Ismet Rebronja,
Epsilon/VI

…..Odavno je književna kritika primetila da je pesnik Ismet Rebronja (1942 – 2006) postavio svoja stvaralačka i prozorljiva ogledala daleko u prošlost, odakle je posmatrao sebe, njegovo i naše okruženje. I što je ogledalo dalje i dublje smešteno to je lik u ogledalu sve jasniji i prepoznatljiviji, sadržajniji i ubedljiviji, i promišljeniji, i to na planu egzistencijalnog, filozofskog, sociološkog i emotivnog. Takav je odnos, dodajem, i u Rebronjinim pesničkim knjigama, objavljenim za njegovog života: (Knjiga rabja, 1972; Izložba, 1976; Gazilar, 1978; Sreda i sreda kći, 1983; Paganska krv, 1986; Keronika, 1991; Jesen praznih oraha, 1997; Kad forminga ne dosvira, 2002; Suze Lejle Šehović, 2003), kao i u zajednicama stihova iz pesnikove zaostavštine, u međuvremenu objavljene (Sinje more, 2006; Magnet i algebra, 2010). Treba reći, da je ovo posmatranje, pruočavanje i doživljavanje svih nas, danas i ovde, sa takve vekovne i iskustvene distance, prebogate tradicijom, mitologijama i emocijama, zaista razlog boljeg sagledavanja i potpunog doživljaja dodeljenog nam okruženja i stvarnosti u koju sve više sumnjamo da je (ne)stvarnost. Pesnik Rebronja drugačije nije mogao da doživi svet oko njega, uzimajući i sebe u obzir, bez tih vremenskih orijentira; bez svog i našeg pamćenja; bez svega onog proteklog između, kroz i pored nas; bez nasušnih stožera našeg egzistencijalnog i identitetskog iskušavanja, i pojedinca i kolektiva. Ismet Rebronja je pesnički, upravo samoprogledao, kroz svoju i našu prošlost, detinjstvo tradiciju, etiku i književnu i neknjiževnu baštinu.
…..Pesnički glas Ismeta Rebronje, iako autentičan i samosvojan, određen erudicijom i tlom sa kojeg istinski i iskonski potiče, vrlo brzo se i sa iskrenom dobrodošlicom zasluženo pridružio glasovima moderne i nadrealne poezije na početku druge polovine dvadesetog veka, koju su predvodili, pre svega Vasko Popa i Miodrag Pavlović. Obogatio je njihov generacijski pokret svojim autonomnim pesništvom. Dovrhunio ga svojim promišljanjima i doživljajima sveta oko sebe kroz prizmu vremena i iskustva, sa belegom lokalnog i folklornog. I njihovog potencijalnog dejstva na sve nas.
…..Međutim, uprkos takvoj Rebronjinoj pozicioniranosti ostaje žal, pre svega, zbog nedovoljnog čitanja i tumačenja njegovog pesništva od strane nadležnih i kompetentnih književnih kritičara i teoretičara. Paradoks se ogleda i u situiranosti Rebronjinog pesništva, jer su se njegovim pesničkim zajednicama radovali svi najveći prestoni izdavači (Nolit, Prosveta, BIGZ (2) , SKZ) i uvrštavali ga i objavljivali u svojim izdavačkim poduhvatima. Njihova su vrata bila diljem otvorena za stvaralaštvo Ismeta Rebronje, što on, skroman, nije zloupotrebljavao, ali su ipak izostala vrednovanja njegove poezije, na nivo i način, kako je ona sama zaslužila, svojim kvalitetom, svojom jedinstvenošću i svojom neobičnošću. Inače, nevrednovanje dostignuća i izuzetnih pesnika dvadesetog veka, recimo Rastka Petrovića, pesnika van i ispred svog vremena (pojedini pesnici i iz devetnaestog veka su prećutani, na primer, Koder) još uvek nije učinjeno na primeren način. Na način dostojan i samih autora, a i znanja i senzibiliteta univerzitetskih profesora.
…..Razlog Rebronjinog nedovoljnog tumačenja jeste i u njegovom generacijskom nepripadanju, uz stalnu geografsku distancu (Novi Pazar – Beograd), što je uzrokovalo osećaj samoće i osamljenosti (3), neophodan za ovakav vid neobičnog i jedinstvenog pesništva.
Ovoj izvesnoj skrajnutosti i nedovoljnoj čitanosti Rebronjine poezije, sasma nepravednoj i neopravdanoj, doprineo je stvoreni ambijent u društvu krajem prošlog i početka ovog veka, naročito u kulturi, da se više piše nego što se čita, tako da je danas van kritičarskog vidokruga i interesovanja, i takav pesnički rad velikog pesnika u jeziku Oskara Daviča, kao i brojnih rano preminulih autentičnih i originalnih, ali izuzetnih pesnika (Jovan Hristić, Brana Petrović, Slobodan Pavićević, Slobodan Rakitić, Aleksandar Ristović, Milorad Đurić, među njih, sa razlogom, ubrajam i Ismeta Rebronju). Pogotovo su mlađim tumačima i čitaocima ostala nedostupna njihova vredna i autonomna ostvarenja. Što je neoprostivo.
…..U prilog jednoj generacijskoj prećutanosti jeste tada, podrazumevana, mada neopravdana, skromnost samih autora, kada je u pitanju, pre svega, njihovo predstavljanje. Izuzetak je bio, takođe veliki pisac Miodrag Bulatović.

*

…..Već, knjigom-prvencem Knjiga rabja (1972) pesnik Ismet Rebronja je ostvario nekoliko svojih unapred zamišljenih ciljeva. Naime, kroz nju možemo vremeplovski sagledavati i otvarati njegove docnije knjige, koje nastavljaju Rebronjin prvenac, uz sadržajna, versifikatorska i jezička gibanja koja su prisutna, ali koja ne napuštaju atribute prvenca i ne odstupaju od njih drastično. Naime, i antički su cenzori voleli da u svakoj narednoj knjizi osete šum novog lišća, novog datuma i zvuka, što je pesnik Rebronja i poštovao, u okvirima svoje zadatosti i zadanosti, makar u književnoj formi.
Pre svega, Rebronjin je prvenac, poput prvih izuzetno vrednih knjiga-međaša i graničnika Vaska Pope, Branka Miljkovića i Dragana Kolundžije, posvedočio postojanje još jednog pravog pesnika. Pesnika čiji neobičan i osmišljen prvenac baštini ambijent poput onog iz poslednjih i najboljih knjiga Desanke Maksimović, „dočaran“ odnosno „dovršavan“, kako je govorio Ingarden, a što je naknadno dopunio Foht(4), zgusnutim meditativno-slikovitim miljkovićevskim stihovima, napregnutim i asocijativnim, vigilnim i promišljanim. Treba, ovog trena, podsetiti da je Žan Pol Sartr pretpostavljaoao da jezik poezije ne treba da puko izražava ili ekfrazički prenosi, već je neophodno da predstavlja značenje, pa tako, prema Sartru, kao i prema pesniku Rebronji, pesničke reči ne upućuju na bića, već jesu bića za sebe. I ono što predstavljaju.
…..Knjiga rabja je, kako ju je Dragomir Brajković doživeo, nagovestila pesnikovu sklonost ka predanju, ka mitu i legendi, koji ni jednog trena, nije zaboravljao da košmar svakodnevice sagleda kao večiti metež, čak ih je sve više prožimao na kontekstualan način, uspostavljajući između njih istovremeni odnos sadejstva-simbioze i/ili kontrasta-kontrapunkta.
…..Očigledno je da su preuzeti antički i klasični mitovi, legende starog sveta, vizantijska tumačenja, orijentalni bescen, istočnjačka predanja i slovenski skaz pronašli u pesniku Rebronji medijum koji će ih transpozicijom vešto i sa merom ostihotvoravati i ukorenjivati u zajedničku nam stvarnost. I da im da pravo glasu u vremenima kojima ne pripadaju, što je neobično, ali i vrlo efektno na semantičkom usložnjavanju i prožimanju same pesme. U takvim primerima, drevna predanja i ogoljena stvarnost iz koje se pesnik oglašava nisu se potirale, već su se dopunjavale i ispomagale. Pesnički se glas dozivao sa drevnim, a ovovremeno se rimuje ili odslikava u prošlom, nikad prohujalom, iako tako ne izgleda, privremeno.
…..U prilog tome je činjenica da su tu i ličnosti koje su istovremeno prisutni i u Bibliji i u Kuranu, kao što je to Nuh ili samo u jednom od ta dva književna uzora (Nur, Neuklena). Prisutne su i vile i drugi ostaci lokalnih preuzetih verovanja. Posebna lična imena oslovljavaju pesnikove zavičajne prostore. Međutim, i kada nisu paralelno prisutni oni se i takvi mogu prelivati i u atmosferi drugih mitologija i religija. Štaviše, čitaoca, čak i onog kavafijanskog čitaoca, ne interesuje iz kojeg je teogonijskog korpusa pesnički sadržaj, već ga opseda samo ona značenjska podloga u pesmi ili makar njen dosmišljeni krovni svod. U prilog takvom promišljanju jeste i činjenica da je jedan od središnih ciklusa Rebronjinog prvenca imenovan kao Elisium, koji je u antičkoj i grčkoj mitologiji označavao prebivalište božanstva.
Treba podsetiti da je još Bart izdvajao konotativnost mitološkog sadržaja poput nekog konotativnog sistema, što mitološki svet i jeste. Pomoću tumačenja bilo kojeg segmenta od mitološke strukture znakovnog sistema možemo uverljivo i promišljeno tumačiti znakovni sistem svakodnevnog sveta, koji je okruživao pesnika, a i nas okružuje. Tu „težnju ka razotkrivanju iskrivljavanja“ paralelnih i uzajamnih sadržajnih slojeva odnosno „krađu smisla“ prepoznao je i objasnio Kalve (5). Na ovaj je način, Eliot tumačio, pesničku upornost na sabiranju pamćenja, koja se, može transferisati i u individualizaciju kolektivne svesti.
…..Neobičan je pesnički ambijent Rebronjinog prvenca. Sami naslovi kao što su Paž, Velmože, Sokolar, Vidim dvorskog čoveka, Sužanj, nagoveštavaju ambijent srednjeg veka, u kojem je lirski junak u liku ratnika, češće lovca, ređe stočara i nomada. I prisustvo bajalica i nedovoljno prikrivenih citata su u dosluhu sa pomenutim ambijentom Rebronjinih pesama.
…..Posebnost ovakvog tematsko-motivskog Rebronjinog pesničkog središta jeste što se ovakav pesnički sadržaj nametnuo u knjizi koja je, većinski tumačeno, hiperbola ljubavi prema ženi (ne samo u začetnom ciklusu Elena)(6) . Ali i ta ljubav prema Eleni je dislocirana u sve prostore, pa i u taj srednjovekovni ambijent, izdvajajući i ljubav prema ženi kao čisto osećanje, bez ikakavih primesa. Dakle, i ljubav prema ženi je ogoljena do svoje suštine i svoje savršenosti. Takav je i odnos prema ocu (ciklus Dvorski čovek), koji je jedan od simbola Rebronjinog pesništva, uz predstave trešanja, zmija i pčela, na primer. Imponuje čitaocima i tumačima da prvencem se kao prvi sloj pesme i knjige legitimiše ljubav prema ženi tačnije predimenzija ljubavi, dok poslednji sloj (Ingarden) čine srednjovekovni svet sa svim svojim zamišljanim predstavama, zatim razbarušen književnom baštinom, ali i neočekivani biblijski i kuranski motivi, koji semantički nadograđuju Rebronjine stihove.
…..Nakon pažljivog čitanja Rebronjinog pesničkog prvenca čitaoci osećaju i izvore i uslove pesničkog glasa koji nas ubedljivo okuplja oko sebe. Zapravo, sve Rebronjine stihove koje imamo privilegiju da čitamo, doživljavamo kao da su logičan i očekivan potez ili reakcija čoveka vaspitavanog na događajima iz prošlosti, naročito na pričama iz rata koje su se dopričavale i dopesmljavale, uglavnom, na zimskim noćnim poselima, gde su pravo na reč imali samo oni koji su umeli i imali šta da kažu. Osim da su mlađi posetioci noćnih plemenskih okupljanja imali pravo da slušaju priče iz daljine ili iz predačke istorije, već su pojedini od njih bili u stanju i da zamišljaju, snoviđaju i maštaju o pomenutim događajima ili povodom njih. I da domišljaju i izmišljaju. Zašto da ne.
…..I na tim seoskim okupljanjima, do kasno u noć, suživljavala su se bar dva vremenska, prostorna i tematska sveta, uspostavljajući metakomunikaciju između njih odnosno između pojedinca i mita odnosno između svih sa svima, jer se mit uvek obraća i zajednici i pojedincu od strane zajednice. Mit se, dakle, pretače u toponime i žitelje pesnikovog zavičaja, kao i u njihov jezik, a što jedino pesnici kao stvaralačka bića, i jedino pesnička reč može sačuvati. Pesnici, tim i takvim mitovima i arhetipovima mogu dati individualni karakter (Jung), a što retki, kao Ismet Rebronja, vešto i sa merom, nadrealno i slikovito-značenjski čini na sav glas.
…..I u knjizi Gazilar (groblje u blizini Novog Pazara) očitava se veza između života i smrti („Preneli smo kuću/ Na drugo mesto/ Uzalud// Gazilar je svuda oko nas“ – pesma Vrisak), između ovostranog i onostranog („Uz kosidbu/ Umrla je sestra/ Moja// Kad god pored Gazilara prođem/ Belim platnom ogrće se// Naveče u belu pticu/ Pretvara se/ Zaobiđe našu kuću/ I na Lim sleti“ – pesma Bela devojka), između prošlog i sadašnjeg, između večnog i prolaznog, između vidljivog i nevidljivog, između životnog i demonskog („Nakon smrti/ Poljara Emra/ Sahraniše/ U Gazilaru// Isti dan/ U sumrak/ Poljar se/ U našu kuću/ Vrati/ I prenoći// Uzalud Gazilar/ Rekom pregradismo/ Poljar svako veče/ Dođe/ U očev kravet/ Legne/ I zaspe“ – pesma Do jutra).
…..Bujnom nadrealnom slikovitošću pesnik je Rebronja uspeo da oslika svet tajni i strahova, rituala, predanja i obreda. Naročito, biljnog i životinjskog sveta, kao i folklora i težačkog miljea, iz kojih izviru fantazmogorije, mitovi, božanstva, kletve, magije i rituali. Ali, ono što je posebno bitno jeste istovremena i prezentacija pesnikovog zavičaja, danas i nekad, u okruženju dovrhunjenom nadstvarnim svetom i sistemom.
…..I ovom se prigodom odvija uzajamanost između stvarnog i nestvarnog, između onog što jeste i onog što nije, a što je i cilj književnosti (Ingarden). I ovog puta je ugao posmatranja iz deteta, željnog znanja, bajki, istine, pretvorenog u oko i uvo.
…..I u knjizi Sreda i sreda kći (slovenska boginja) izvorište je svet pesnikovog detinjstva, sazdan na elementima slovenske teogonije i kosmogonije, protkan praznovericom, paganskim sujeverjem, verovanjem u dobre i zle duhove, tvrdi Tiodor Rosić u recenziji.
…..U nastojanju da se predvidi mitološki svet Ismeta Rebronje u nastajanju, književnik Rajko Petrov Nogo je prepoznao i izdvojio pesnikovu moć da njegova imaginacija proradi i propeva na ruševinama jednog sveta u našoj ratarskoj kulturi. Upravo je imaginacija to koheziono sredstvo koje uspešno amalgamiše paganska i staroslovenska božanstva sa ranohrišćanskim predanjima, rituale i praznoverja sa detinjom maštarijom, lokalnu, pa i izmišljenu mitologiju sa folklorom. I toponimi iz pesnikovog zavičaja, i biljni i životinjski, već poseduju jezičku zajedničkost sa predanjima, u međuvremenu izmešanim i pretakanim. Na primer, pesma Beskril locirana u okolišu tvrđave Jeleča pripada svim vremenima, svim jezicima, svim legendama. A ne zaboravimo da je pesnik Rebronja u svojoj uobrazilji verovao da su reči ono što one označavaju i da u rečima mogu stanovati čak i božanstva. Samo ona koje reči mogu odrediti. Dakle, Rebronjin Elisium (stanište božanstava) su upravo reči.
…..Zato imamo prigodu da čitamo kako je pesnik svim tim toponimima, skaskama, legendama, simbolima i obredima dao pravo na život. Na drugi život. Ili koji već. Potpuno ih odomaćivši ne samo u pesnikovom, nego, prenošenjem značenja, i u zavičaju svakog od nas.
…..Pesnik Rebronja je vešto koristio lokalna predanja, možda i ne prastara, ali smo svedoci da ih je, zahvaljujući imaginacijom, preobrazio u opšte i zajedničke mitove. Kao što je činio i obratno – razgradnjom i tumačenjem mitova pojašnjavao je lokalne obrede, rituale, predanja i strahove. Mešajući pritom, vremena, prostore, učenja, religije, civilizacije i narode. I sve to na neki skladan i prihvatljiv, čak i prijemčiv, način.
…..Ipak, uprkos tome što je naslov paganolik i uprkos tome što se još pominju i Lila, i Petrovdan i pridev Bela (karakterističan za slovensko-pagansku pripadnost) i uprkos tome što su akteri ove knjige paganska demonska bića kao što su zduhači i druga stravila, pesnikov mitološki svet nije isključivo paganski, već sadrži i preuezete mitove iz drugih religija, kao i činjenica da ima dosta novostvorenih mitova lokalnog porekla. Završna narativna pesma I još ovo u knjizi Sreda i sreda kći kao svojevrsna razjasnica ili pojasnica čitavog pesničkog sadržaja, kao i njenog izvora, je uporište uverenju da je mitološki svet ove knjige, pre svega, izmišljen, samosvojan, iako delimično posuđen („Naša kuća bila je ispod šume i stenja./ S praga videla se pećina gde su živele/ divlje pčele. Možda je ta pećina Lazma.// Verovao sam da iz pećine dolaze nevidljive/ koze čiji je oblik čovečji a dlaka i rogovi/ kozji. Kozama sam dao imena: Beskril,/ Dremon, Dremon Sin, Drač“).
…..Treba reći da je takav, već stvoren pesnički mitološki svet Ismeta Rebronje, podrazumevao u sebi sve ulančane i umrežene sisteme unutar svojih predstava i komunikacija, što su mu omogućili upesmljavanje pramitova, ali i pesnikovo verovanje da stvari i događaji uvek imaju ili mogu imati mnogo šira značenja od oblika u kome se prikazuju, upravo zato što im kontekst koji ih okružuje dodaje nova značenja . (7)
…..Kada se susrećemo sa miksturama upamćenog i izmišljenog koje ulančava znakovni i semiološki sistem, i koji je jedino moguće sredstvo kojim se može doživeti, uočiti ili zamisliti kako mit funkcioniše, treba podsetiti da je Bart, upravo u svakom ostvarenom mitu, kakav god on bio, prepoznao dva semiološka sistema: – jezički sistem (jezik-predmet) koji mit preuzima kako bi se izrazio i sam sistem i – metajezik kojim se govori o prvome . (8)
…..Svaki, pa i pesnički jezik, primarno podrazumeva označeno i znak, kao i njihov međuodnos (Sosir), dok mit poseduje konotativno sopstveno značenje i predstavlja drugostepeni jezik (9) . Mit, uzimajući postojeći lingvistički sistem, postaje metajezik. Metajezik je komunikacioni jezik Rebronjinog samosvojnog pesničkog mitološkog sveta. Na taj način se obavlja i transfer značenja iz prvog u drugo, u treće i četvrto, i obratno, a što ne znači da su početna značenja, u međuvremenu izmeštena, potpuno zaboravljena, predajući i deleći svoje semantičke poruke drugima. Zaboravu tu sigurno nema mesta. Eventualno su pritajena. I glasnuće se u određenom semantičnom nivou kao puška obešena na zid u pozorišnoj predstavi.
…..Dakle, Rolan Bart smatra da mogućnosti različitih interpretacija (i percepcije i tumačenja – dodajem) umetničkog dela počivaju na višeznačnosti (10) i na višeslojevitosti, kao strukturnoj odlici dela, pre svega. Višeznačnost dela književnog uslovljava sama priroda njegove strukture.
Na osnovu ovakvih pretpostavki možemo umrežiti i tumačenja Hartmana i Ingardena koji su bili saglasni da je suština estetske konkretizacije (11) pesničkog dela upravo u upoređivanju i traganju kroz slojeve umetničke tvorevine, tvrdeći da prvi vidljivi sloj dela komunicira sa drugim (zadnjim), i obratno (12) . Dakle, mera procene vrednosti višeznačnog i višeslojevitog pesničkog ostvarenja jeste u uzajamnom pojavljivanju pomenutih slojeva, čiju obznanu kontroliše i filtriše nad-ja, rekli bi filozofi i psiholozi.
…..Ni za Umberta Eka višeznačnost dela nije znak njegove nesavršenosti, već je to određenje dela i određenje svesti odnosno „otvoreno delo“ koje je upravo podrazumevalo „pluralitet značenja kao osnovno obeležje modernog književnog izraza“ . (13)
…..Slovenska mitologija i religija, prastara teogonija i kosmogonija je u tematsko-motivskom središtu knjiga Paganska krv i Keronika, opravdano zaključuje Tiodor Rosić.
…..Običaji, verovanja, obredne i ritualne žrtve i molitve vezane za zemljoradnju i stočarstvo, u svojoj osnovi i u svom izvorištu su po svom karakteru magijskog i mističnog belega. U njihovom sopotu često su zastupljeni kao paradigma tog uzajamnog umrežavanja i pretvaranja, uglavnom, lokalnog u univerzalno, niko drugo do oruđa nasušna za svakodnevni život, a koji, zbog značaja za njihov opstanak, u sebi nose mitsku potku.
…..Knjiga pesama Paganska krv svedoči verovanja težaka u razna mitološka bića i demone (14). Njegov opstanak zavisi od molepstvija njima, ne bi li ih odobrovoljili, a na taj se način i zaštitili, pojedinačno i kolektivno. Iako ukupna atmosfera pomenute knjige nalikuje paganskoj, neobično je imenoslovlje božanstava, koja su izmišljena (Žitodar, Bogoraž, Bogodažd, Krilokos, Bogobilj, Božilo, Dabiživ, Lipovoj, Gorobor, Straž, Užar, Mlađ, Vlađ, Buđ), ali kao što je očigledno u obliku su složenica koje su funkcionalno koncipirane. Neobično je da i čitamo i imena ratara (Omiočil, Kostogled, Orliša, Ječmoglav, Drevogoj, Malinrod, Gorobor, Dobrosrp, Starokoz, Belokos, Grabolov, Bogobilj, Biljoskid, Dlakovet, Okaj), slikovita i značenjska, koja upotpunjuju pesnikovu potrebu da i njih i njihova propratna tradicionalna obraćanja (15) preobrati u atribut mitskog.
…..Neophodno je reći da su pesnikovi zavičajci – Bihorci, gorštaci sa upečatljivim likom i habitusom, pre svega, doneli Rebronjinom pesništvu, onu tematski nasušnu lokalnu životodavnu boju, zatim, kazivanje o fenomenu i misteriji pojedinačnog ljudskog trajanja, te osobenu dokumentarnost (16) , što omogućava ulazak u Rebronjinu poeziju postojećeg prostora, ovom prigodom zavičaja doživljenog u svetu detinjstva. Ušla su, glasno i neobično, i arhaizovana imena tadašnjih (čitaj – današnjih) ljudi, koja su uslovljena lokalnim uverenjima i predanjima, kao i zanimanjima, koja su obeležavala te pojedince. Ušli su, dakle, delovi njihovih stvarnih života, koji su mitopoetizovani, ali i ostali svoji i prepoznatljivi.
Naime, u ambijentu samosvojnog mita kakav je mitološki pesnički svet Ismeta Rebronje, uvođenje lokalnih toponima i stvarnih likova, sa sve arhaizovanim imenima, čini zapravo njihov preobražaj u delove tog mita, što je i moguća pretnja udaljavanja od stvarnosti. Međutim, pesnik Rebronja, uspeo je istovremeno da ih omitotvori, ali i da ih sačuva u svom pesništvu kao vrlo živopisnu svakodnevicu svog sveta detinjstva. Ne treba zaboraviti da su pojedini obredi i rituali iz pesnikovog detinjstva zapravo, deo sačuvanih predanja, kao što je bila na primer procesija na brdu Lađevac (dobilo ime po slovenskoj boginji Ladi), u kojima je učestvovao i sam pesnik. Imao je, znači, priliku da hoda kroz mitove, koje nije mogao sebi objasniti (nisu ih razumevali ni svi stariji učesnici ritualne kolone), uvećavajući, na taj način, misterioznost mitskih predstava.
…..Ali, kao i u ranijim knjigama i u Paganskoj krvi značajno mesto zauzimaju svet detinjstva i folklora, koji su doživeli preobražaj u fikciju, u jedan zamišljeni pesnički mitološki svet.
…..U Keronici su otvoreniji pesnički iskazi, izrazitije je korespondiranje sa ovovremenošću, kao i naglašenije je preplitanje prošlosti i sadašnjosti. Dakle, prošlovremenska su značenja matrice koje sežu i do naših dana, opetujući se. I koje vrlo brzo prepoznajemo i prisvajamo.
…..I konačno u njoj čitamo zamišljane situiranosti paganskih bogova i božanstava oslovljavanih pravim imenima (Perun, Veles, Svarog, Svevid, Dažbog, Lada, Lila, Belobog, Crnobog, Mokoša, Radogost, Horos, Sreda), koji su prisutni i obitavaju prostorom pesnikovog zavičaja (i kroz sačuvane toponime). Dakle, u ovoj su knjizi konkretna paganska božanstva ukorenjena u pesnikov zavičaj, i svojom simbolikom prenose izvesna značenja i mitološke predstave, dajući im pravo još na jedan semantički iskorak izvan predviđenog statiranja u svom okruženju.
…..Istu im mogućnost pesnik nudi sa pojavom predstavnika drugih civilizacija, naroda i mitologija, kao što su Herodot, Bodler, Inke, Kelti, Mars, Perikle, ali čime se bitno menjaju graničnici Rebronjinog autonomnog mitološkog sveta.
…..Istu pozicioniranost pesnik zadržava i u knjizi Kad forminga ne dosvira, u knjizi stihova-deskriptivnih fleševa, u kojoj oživljava prirodu, ali i u kojoj pesnik vodi dijalog sa Senekom, Neronom, Bošom, tragajući za ljubavlju, lepotom, istinom i čistotom (17) , u teskobi egzistencijalne ugroženosti i približavanju nečastivih sila.
…..Simbole svih civilizacija i mitologija, uključujući i antički svet i sve potonje, koje pesnik želi i uspeva ostihotvoriti, on (pesnik) ih umrežava sa čulno-konkretnim slikama i predstavama svog sveta detinjstva i mladosti, dajući pravo na život i jednima i drugima. I simbolima antičkog i drugih svetova. I zbivanjima i pojedincima i zajednici iz vremena pesnikovog detinjstva.
…..Ovaj i ovakav, čas diskretan, čas zagrcnut, čas živ i glasan, dijalog različitih epoha je neprestan. Traje i danas. Samo ga treba čuti, kao što ga je pesnik Ismet Rebronja čuo i živeo. Takvu mogućnost neposrednih kontakata i dijaloga, koja je na prvi pogled nemoguća, još ranije je Eliot pretpostavio u osobenom ostvarivom višeglasju među pesnicima, koji, kao stvaraoci, imaju pravo i mogućnost da ga nastave i dalje, kroz nova vremena i prostore.
…..Kada već pominjem prirodu i njen preobražaj u život van biljnog sveta, potrebno je naglasiti da Rebronjin pesnički mitološki svet ne čine samo nadgrađena lokalna predanja i bihorski toponimi čija imena potiču upravo iz sačuvanih, ali i zaboravljenih mitologija; ne čine ga isključivo ni pojedinci iz pesnikovog rodnog Bihora, između tih predanja, predrasuda i uverenja, čak ni oni sa imenima posuđenim iz zanimanja kojim se bave, ali i iz rudimenata brojnih civilizacija i religija, već ga čine i životinjski i biljni svet, naročito biljne specije ukorenjene u paganskoj, antičkoj, vizantijskoj, islamskoj i drugim mitologijama. (Biljni i životinjski svet su bitni začeci svake prastare mitologije.) Osobito u knjigama Sreda i Sreda kći, Paganska krv i Jesen praznih oraha.
…..Bitno je reći da stav brojnih mitologija prema biljnom svetu analogan, tačnije često preuzimanih jednih od drugih, u svim smerovima i pravcima. Primeri su i u pojašnjenju kako je hrišćanstvo na Balkanu, zarad prihvatanja hrišćanstva od strane oportunih žitelja slovenskog porekla, prisvojio baš iz paganstva biljni svet (čitaj – i ono što on simboliše), čak i one totemskih atributa, ugrađujući ih i u liturgijske obrede i druge crkveno-službene obrasce. Zatim, u kultu zapisa i prinošenju žrtava hrastu, u srpskim selima danas učešće uzimaju i sveštenici predvodeći seoske zavetine, popularnije nazivane litijama (po smislu slične ranije pominjanoj procesiji na Lađevcu). Takva je asimilacija, kroz brojne kompromise, rezultirala ubrzanom prihvatanju nove religije, čak i od onih najnepoverljivijih, pre svega, zbog formirane bliskosti zahvaljujući biljnom svetu koji nije menjao simboliku koju je nosio u sebi i u staroj religiji.
…..Posebno je za kult biljaka važna njihova senovitost – verovanje da u određenim biljkama može boraviti čovekova duša, što je naročito prisutno u slovenskoj i germanskoj mitologiji, na primer. Sećamo se džinovskih i osamljenih biljnih predstavnika poput oraha, koji je plašio prolaznike jer se u njemu nalaze duše zlih odnosno demoni mraka. Hrast je kult. Menja crkvu. Bio je zapis, kao kultno drvo i pagana i starih Germana. Brojni gajevi su na Balkanu i u Centralnoj Evropi doživljavani kao prostori ispunjeni dušama upokojenih. Osim duša čoveka, takve biljne specije mogu biti i stanište drugih (ne)poznatih i neobjašnjivih sila (brest, jasen, jela i bor bivale su domaćin vilama, a orah i zova mračnim demonskim bićima (18)), koje osamljeni i zaplašeni pojedinac nije smeo rasrditi.
…..Dakle, pored drugih uloga koje biljke imaju u mitologijama (zaštitna, proročka, životodarna), mora se ovim povodom izdvojiti, zajednička i za prastare Slovene, i Grke, i Rimljane i Germane, podela i biljnog i životinjskog sveta na dobra i zla, na čista i nečista (stari Sloveni, Grci, Rimljani i Germani), što pesnik Rebronja diferencira upotrebom boja, kao što su bela i crna, često ih, češće prvopomenutu boju, izdvaja početnim velikim slovom.
…..Još jedno nasušno značenje na osnovu kojeg se može zaključiti učešće biljnih specija u Rebronjinom mitološkom svetu, jeste da prastara slovenska mitologija potencira na kultu predaka. Mrtvih predaka. A to znači i kult ranijih života, verovanja, predrasuda, predanja, legendi, koji, već smo potvrdili, je sastavni deo Rebronjinog pesničkog mitološkog sveta. Iz takvih konstatacija, očigledno je da biljni svet nije dekor u Rebronjinim pesmama, već aktivni pronosilac nekog od mitoloških značenja. Zarad formiranja neobičnog sinergijskog mitološkog sveta.
…..Ali, ne treba zaboraviti, da pesnik uspostavlja i analogiju svojih biljnih predstavnika sa drugim predstavama, van mitoloških učenja. Na primer, simbol u Rebronjinom pesništvu jesta i trešnja, drvo u dvorištu njegove rodne kuće, zapamćeno kao svedok svih zbivanja iz njegovog detinjstva. Rebronjina trešnja nema uporište u poznatim mitologijama, ali ima u književnoj baštini i predanjima u lokalnim verovanjima, makar to bilo samo njegovo ubeđenje, stečeno tokom detinjstva (19) . Isti je slučaj, na primer, i sa borom, koji u Rebronjinom pesništvu poprima zaštitnička funkciju, za razliku od funkcije koju poseduje u paganskim predstavama.

*

…..I na kraju još jedan zavidan beleg Rebronjinog pesništva, a koji je posebno bitan za razumevanje i njegovog mitološkog sveta. To jeste njegov jezik, satkan od svega pomenutog što čini njegov mitološki pesnički kosmos. Uvođenjem rodnog Bihora(20) sa čitavom njegovom toponimijom u središtu svog stihovanja, uvođenjem sveta koji pamti svoju prošlost, uključujući i predanja, predrasude, bajke i legende, ali zahvaljujući kojih i opstaje, zatim, uvođenjem starih ili zaboravljenih ili izmišljenih mitologija i njihovih brojnih jezika (21) , uz uvođenje priče čiji se usmeni promoter, iz zavičaja svakako, menja od pesme do pesme, pesnik je razgovetno i sa upečatljivom porukom progovorio jezikom robova, težaka, vlastele, despota, božanstava, biljaka i životinja, čiji je motivski epicentar rodni Bihor, ili koji je njemu prilagođen.
…..Zbog pesnikovog jezikotvoračkog samosvojnog traganja, počev, od rodnog Bihora, i horizontalno i vertikalno, i gore i duboko, pesnik je nastasijevićki pošao ka arhaičnim zvučnim frakcijama, posebno onim srodnim i zajedničkim za nekoliko jezika. Naročito je proučavao etimološke nijanse antičkih i paganskih toponima i imena, kao i njihove sačuvane ili pretpostavljene odjeke. U tome se može prepoznati i traganje ka iskonski čistim, možda i zajedničkim zvučnim korenima i obeležjima, u kojima se mogu otkriti i smislovi jezika (22) . To potiče od pesnikovog ubeđenja u moć i magiju reči, koja je i osnova njegovog, po iskazu modernog, a po sadržaju pesništva koje iz prošlosti pretpostavlja i sagledava našu i njegovu sadašnjost i budućnost. Ali, u tome se prepoznaje verovanje u zajednički koren svih reči i jezika, u zajednička značenja. Verovanje u jednu reč, raznetu na sve strane, i u međuvremenu menjanu. Taj proces traje i danas, samo ne obraćamo pažnju na to i ne uočavamo da je između svih nas, bliskih i dalekih, više sličnosti, nego različitosti.
…..O etimološkom poniranju u značenje, iskon i smisao jezika ispovedno priznaje pesnik Rebronja u tekstu u knjizi Nulla insula: „Starinski svijet je veliku pticu, ovdje ždral, smatrao da je to stara ptica. Star čovjek je onaj koji se približava zemlji, bilo da se smanjuje, bilo da će na zemlji biti spaljen, ukopan ili razvijen po zemlji, kao sjeme. Zato i etimologija u mojoj poeziji. Meni je etymon, ponekad i ethietymon, klica stiha (23). Tako nisam imao namjeru da se samoproglasim za onoga koji bez okova veli da mu je poezija etimološka. Kritičar, ili pjesnik, mora znati i nešto više o etymonu (etymon je izvorno – A. B. Laković), ili o ethnosetymonu, ako drži do etimoloških epiteta. Bez toga ništa.”
O strahu od gubitka etumona pesnik Rebronja peva na samom početku svoje knjige Sinje more (24), koja je neobično eruditivna, ukrštajuća i preznačenjska igra rečima u nekoliko jezika, vremena i prostora, što se može zaključiti i iz netom citirane pesme Phi/IV. Inače, etumon je „prvobitnost“, po Rebronjinom priznanju u pesmi Phi/III.
…..Rebronjino, bihorsko, zavičajno i samosvojno gospodarenje zborom je višeslojevito, kao i njegov pesnički tekst, zapisala je Ljiljana Pešikan-Ljuštanović. Spremno da prihvati sve čujne i vidljive fragmente i miksture brojnih mitova i jezika, kao i sve drugo što je ostalo zapamćeno. Takav je Rebronjin bihorski jezik – prebogat, i značenjima i slikama, ukrašenim predstavama bliže i dalje prošlosti.
…..U Rebronjino autonomno pesništvo, u njegov još iz detinjstva upoznat, a naknadno živopisnom fikcijom „dočaravan“ i dosmišljavan zavičaj, u njegov jezik kao šifru čitanja i tumačenja tog sveta, sa merom, prelila su se prastara verovanja, predanja i sačuvani obredi, kao i otisci srednjovekovne tradicije, i pravoslavne i orijentalne, a preko uticaja na njih, i antički i starobalkanski bescen. Svi su se, u međuvremenu menjani, ulivali u pesnikov slikovit i metaforičan jezik.
…..U svim Rebronjinim jezičkim impresijama i osobitostima, ne dominira isključivo arhaizovanost, već pesnik snažno unosi zavidnu značenjsko-slikovitu komponentu, kao što je to u brojnim kovanicama, naročito u izvedenicama i složenicama. Dok izvedenice karakterišu Rebronjin pesnički prvenac, u knjizi Paganska krv su učestale složenice. To se možda najbolje ogleda u imenima težaka i božanstava, sastavljenim uglavnom od slika i značenja (Lipovoj, Sveruk, Bogoraž, Bogodažd, Radobel, Omiočil, Dobrosil, Kostogled, Ječmoglav, Drevogoj, Malinrod, Gorobor, Sutonles, Krilokos, Starokaz, Luboskid, Bogobilj, Belokos, Grabolov, Lovoruk, Biljoskid, Treboruj, Žitodar, Beložita, Dlakovet).
…..Zato je, za pesnika, suštinski značaj reči i drevnih knjiga, što se ogleda u početnoj antologijskoj pesmi Kazivar u knjizi Gazilar, a što može biti i bogumilska sveta knjiga koja je centar svih moći i znanja ili praslovenska knjiga „drevnik (25)“ (sve sa istom sveznajućom moći):

U selo stiže
Čovek neznan
Sede na panj
Pokaza
Kazivar

Okružismo
Neznanca
On otvori
Kazivar

Pođosmo prema stadima
Stranac se s mesta
Ne miče
Čita Kazivar
Sve o nama zna.

.

.

.

.

–

1. O ujedinjenju mikro i makrokosmosa pisao je Mirča Eliadea tvrdeći da takav proces vodi ka pretpostavkama da esencija prethodi egzistenciji, što je ostvarivo makar u umetnosti.
2. BIGZ-ovu izdavačku biblioteku Nove knjige domaćih pisaca za 1983. godinu činili su: Meša Selimović Krug, Jovan Radulović Golubnjača, Dušan Kovačević Drame, izbor, Dragomir Brajković Ledene gore, južna mora, Goran Babić Muža zmija, Miroljub Todorović Chinese erotism, Božidar Šujica Izgledi za sutra, Biljana Jovanović Duša, jedinica moja, Milisav Savić Topola s terase, Novica Petković Od formalizma ka semiotici i Ismet Rebronja Sreda i sreda kći, dok su istu ediciju 1991. godine predstavili sledeći pesnici i njihove knjige: Mirjana Božin Bezgrešno začeće, Manojle Gavrilović Čuvar zlatne jabuke, Milovan Danojlić Pesme, Nebojša Devetak Ključanica, Vladimir Jagličić Izvan uma, Božidar Milidragović Otpis & pratnja, Duško Novaković Hodnikom i Ismet Rebronja Keronika. Selekcije, kakvih smo željni, danas i ovde.
3. O značajnoj usamljenosti pesnika Ismeta Rebronje govore dve kratke rečenice (“Bio sam sam. Tako i ostao”) iz njegovog teksta na kraju svog jedinog izbora pesama (čitaj – panorame, kako je to sam Rebronja voleo osloviti), za života priređenog i uređenog, a posmrtno objavljenog pod naslovom Nulla insula (2007), koji je, u samom pesnikovom razjašnjenju na kraju panorame, objašnjena sa dva, ne baš ista i/ili slična, pojma – sa sintagmom “nijedno ostrvo” i složenicom “bezdomlje”, čime je pesnik ilustrovao svoj trenutni status kroz nepripadanje okruženja koje nam je svima nametnuto tačnije, u međuvremenu izmenjeno, što nagoveštava i nepostojanje trenutnog.
4. Ivan Foht, Tajna umjetnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1976, str. 81.
5. Luj Žan Kalve, Rolan Bart: jedno političko gledanje na svet, Beograd, BIGZ, 1976, str. 28.
6. Motiv ljubavi će se pojaviti i u knjizi Magnet i algebra, posthumno odštampanoj tokom 2010. godine, uz obilje izuzetnih likovnih priloga Mersada Berbera.
7. Roland Barthes, Carstvo znakova, August Cesarec, Zagreb, 1989.
8. Roland Barthes, Mitologije, Pelago, Zagreb, 2009, str. 146.
9. Aleksandar Štajn, Semiološko učenje Rolana Barta, Koraci, Kragujevac, godina XLIX, sveska 10-12, 2015, str. 147.
10. Ana Stišović Milovanović, Instrumentalni konceptualizam u proučavanju književnosti, Društvo Raška škola, Beograd, 2014, str. 62.
11. Roman Ingarden, O saznavanju književno umetničkog dela, SKZ, Beograd, 1971, str. 298.
12. N. Hartman, Estetika, Dereta, Beograd, 2004, str. 194.
13. Nikola Milošević, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Beletra, Beograd, 1990, str. 51.
14. Tiodor Ristić, Božilo Ismeta Rebronje, u: Ismet Rebronja, Paganska krv, SKZ, Beograd, 1986, str. 92.
15. Rukovet Sutonles čine molitve slovenskih težaka o čemu svedoče i naslovi pojedinih pesama: Molba zbog vepra, Sveruk veliča boga Gora, Molba za kupine, Molba za zmije, Molba bogu groma.
16. Ljiljana Pešikan-Ljuštanović, Bezdomnik, u: Ismet Rebronja, Nulla insula, Međurepublička zajednica za kulturno.prosvjetnu djelatnost, Pljevlja, 2007, str. 16.
17. Dragomir Brajković, Večni metež istog, u: Ismet Rebronja, Kad forminga ne dosvira, Gradac, Raška, 2002, str. 50.
18. U knjizi Sreda i sreda kći u pesmi Pomen pesnik nadrealno-pesimistički govori o brezovom drvetu kao staništu demona (“Zduhač uđe u brezovo stablo// Ujutru storuk spomenik/ Prolista/ Mi siđosmo u hlad”), dok u pesmi Ženidba pastira Zebele u knjizi Paganska krv uočavamo brest kao stanište žene (“Vazdan po lesu/ Tražim žut brest/ U brestu je žena”). U istoj knjizi, u pesmi Lovac Podbel uočavamo i komunikacijsku personifikacijsku ulogu moći biljnog sveta (“Lovac Podbel govori/ Jezik vuka i jezik ježa/ Zna govor s tisa”). Inače, podbel (biljka sa listom od dva lica) čini sponu Rebronjinog sa Koderovim mitološkim svetom, koji su potpuno drugačije koncipirani, ali im je zajedničko poverenje u jezik, naročito jezika iz okolnih toponima, lokalnih predanja i bogatog biljnog sveta.
19. Iako su pojedini kritičari upoređivali Rebronjinu trešnju sa onim njenim crvenim plodom kod Crnjanskog, pesma Zeta/VI pesnik Ismet Rebronja otkriva njegovo traganje za poreklom reči, a ne samo za njenoj funkciji, mitskoj, izmišljenoj ili od ranije zamišljanoj: „Zabrežje, trešnje, s trešnje grana,/ A trešnja evropska posve,/ Espana cereso, Itali, celiegia,/ Rusu, čerešnja, Makedonci, čreša.// Englezi, Nemci, cherry, Kirsche,/ Albanci, qershi, Rumuni, cires,/ Turci, kiraz, Latini, Roma, cerasus,/ Lepo je, ako išta razumeš“.
    Isti je primer i sa Suncem u pesmi Omikron/II, u kojoj se pominju gotovo sva solarna božanstva u različitim mitologijama i jezicima (Horus, Svarog, Jara, praslovensko Slnce, Svetlost iznad Inda, helenski Helios, gotsko sunno, moderni engleski Sun, italijanski Deus Sol Invictus).
20. „I Bihor onaj, onaj Bihor/ Koji pripada ocu mom,/ Majki mojoj, precima njihovim,/ Limu limskom, njihovom“ – pesma Epsilon/III.
21. „U Bihoru su reči latinske,/ Helenske, slovenske, germanske,/ Reči s Altaya: zlatnog brega,/ S Mora Sinjeg, s bregova, praplanina.// Jesu reči, jesu prareči“ – pesma Phi/III.
22. „Značenje i zvuk nalaze se u sličnostima i razlikama kod reči mnogih jezika bližeg ili srodnijeg korena ili glasovnog sastava. Naporedo nizanje istih leksema iz klasične filologije, te s područja orijentalistike, slavistike, germanistike, anglistike i romanistike, njihov zvuk i grafemski sastav, sliva se tu u skladne melodijske akorde, pokazujući iznenađujuće sličnosti, kao i raskošnosti u nijansama i varijacijama, što ujedno uvećava asocijativni raspon i ukupni refleksivni domašaj“ – Isak Kalpačina, Lirska istorija u mozaičkim fragmentima, u: Ismet Rebronja, Sinje more, Centar za kulturu Plav, 2006, str. 216.
23. Appendix II, u: Ismet Rebronja, Nulla insula, Međurepublička zajednica za kulturno.prosvjetnu djelatnost, Pljevlja, 2007, str. 378.
24. “I Moru Sinjem plivaju etymoni/ Koje niko nikad videti neće,/ Već raspadnuti papir, a bili žuti,/ Smiriće se kao čestice na dnu” – pesma Beta/II.
25. Pesma Vuk uze jaki glas, knjiga Keronika, str. 14.

.

.

..