.
.
U središtu emocije
.
(Tanja Stupar Trifunović, Otkako sam kupila labuda, Arhipelag, Beograd, 2019)
.
…..Novi roman pesnikinje Tanje Stupar Trifunović počinje in medias res, ili, bolje – u središtu emocije. Nepripremljen, čitalac upada u njegov jezik i njegov svet naglavačke, nesposoban da se odupre poplavi snažnih osećanja koja će ga poneti i nositi od korice do korice. Izuzetnog naboja, ovaj gotovo lirski roman ne bi ni mogao da ima više od svojih stotinak stranica. Posredi je tekst koji se ne sastoji iz poglavlja ili sličnih manjih celina. On teče u emocionalnom i narativnom kontinuitetu bez prekida, od početka do kraja, i čita se u dahu. Možda je u dahu i napisan. Svakako, to je nameravani utisak, koji odgovara sadržini romana, a kome doprinosi narativna situacija: pripovedačica je ujedno jedna od dve junakinje, a njena pripovest napisana je u drugom licu, u formi obraćanja ovoj drugoj.
…..Sižejno, roman u stvari počinje od kraja: sada već pedesetogodišnja bibliotekarka piše o svojoj ljubavi i odnosu prema dvadesetak godina mlađoj ljubavnici, tada studentkinji dramaturgije, s kojom je pre nekog vremena prekinula kontakt. Mada tekst prati hronologiju i kreira jasan narativ, on je ispunjen lirski oblikovanim retrospekcijama. Radnja je svedena na svoje konture. Različita sećanja ili razmišljanja smenjuju se naizgled nasumično; i do kraja ostaje utisak te realistične emotivne nasumičnosti u pripovedanju, ali pogled unazad pokazuje da se radi o koherentnoj celini, ma koliko njenu logiku bilo teško objasniti.
…..Roman Otkako sam kupila labuda nije nekakva studija o lezbijskoj ljubavi; takođe, mada je njegova tema u našem kontekstu još uvek „šokantna”, njegova svrha svakako nije ni da šokira. Ispod površine, koju čini seksualni odnos dve žene, od kojih jedna drugoj može biti majka, krije se univerzalna priča o disfunkcionalnoj vezi koja se teško održava, ali još teže prekida, a za čiju su dinamiku presudno važni porodični konteksti iz kojih potiču dve žene i društvena neprihvatljivost njihovog odnosa. Istovremeno, razlike (i sličnosti) između dve junakinje omogućavaju da se posredno progovori o temama kao što su starenje, majčinstvo, nasilje i autodestruktivnost, klasne razlike, itd.
…..Karakterne crte i životne situacije dve neimenovane junakinje odlučujuće utiču na dinamiku njihove veze, a potom i na čitav roman. Starija je povučena bibliotekarka, nekada najbolja studentkinja koja se udala za svog mnogo starijeg profesora, nakon što mu je umrla žena, koju je s njom prevario. Ova situacija povod je za poređenje s Lolitom – bibliotekarka ima ulogu Lolite u odnosu sa svojim mužem, ali je i studentkinja za nju samu Lolita. Nije slučajno niti nebitno što na ovom i drugim poređenjima insistira mlađa junakinja. U stvarnosti, ono je u oba slučaja paušalno; prava razlika u godinama između Hamberta i Lolite i specifičnosti njihovog odnosa praktično onemogućavaju izjednačavanje svake veze u kojoj postoji razlika u godinama s odnosom Nabokovljevih junaka. Drugim rečima, takvo poređenje, već duboko u popkulturnom mejnstrimu, rezultat je želje da se život prepozna kao književnost, želje za mitologizacijom i romantizacijom stvarnosti. Pokazaće se da su ove želje deo karaktera mlađe junakinje, zapravo, odlika njene mladosti. Mada ih je povezala ljubav prema književnosti, ona je istovremeno i mesto oko kojeg se dve junakinje ne slažu i kroz koje se prelama razlika u karakteru i godinama.
…..Osim što studira, mlađa junakinja piše pozorišne komade i glumi. O poseti jednoj njenoj predstavi, pripovedačica kaže: „Htjela sam te zgrabiti i odvesti. Sa bine i iz ove opskurne predstave. Iz ovog beskonačnog i beskrajnog egzibicionizma. […] Ali ti si htjela biti umjetnica koja se ne plaši ogoliti. […] Poslije si uzbuđeno pričala šta je sve Jonesko izvodio u svojim dramama. Zamisli i za njega su govorili da je manično depresivan. Pa svi umjetnici su. Onda čopor tih mladih ludaka koji odobravaju sve što kažeš i foliraju ludilo naginjući velike flaše mlakog piva.” (54) Cinizam pripovedačice (koji ona još na početku romana priznaje) prokazuje njenu sopstvenu ljubavnicu kao neku vrstu opšteg mesta. Ona se zanosi književnošću i pozorištem na jedan neestetički način („On glumi transvestita. Loše. Ali ti mi poslije objašnjavaš da nije smisao u glumi nego u poruci. Oko toga se uvek posvađamo. [64]), želi da „prikaže hipokriziju u koju je zapao svijet” (67) i prezire patrijarhat, nesvesna sopstvenog ponašanja („Zar upravo ne pokušavaš da me zavedeš mesom? […] Nisam tvoj muškarac koji uzima ili ostavlja. Ali ti maštaš da jesam. Odupri se tome.” [57]). Istovremeno, pripovedačicin cinizam prema svetu, pa i ženi koju voli, čini je zaista sličnom Nabokovljevom Hambertu i u određenoj meri diskredituje njenu sopstvenu poziciju („Da, ništa ne mogu shvatiti a možeš me kresnuti? Za to nisam premlada.” [28]). Obe žene su na neki način opšta mesta – budući da nisu junakinje epa već savremene književnosti, one su obične žene, a stvarnost je, naravno, prepuna opštih mesta. Ipak, način na koji su one predstavljene, uprkos tome što je pripovedačica jedna od dve junakinje, čini ih uobličenim, nijansiranim, životnim ličnostima. Ne zapasti u patetiku (osim, ponegde, na nivou stila) i održati autorsko odstojanje naročito je teško u izrazito lirskom romanu koji govori o ljubavi i opsesiji, ali autorki romana Otkako sam kupila labuda to je uspelo.
…..Dok se starija žena u mladosti suočavala s majkom labilnog psihičkog zdravlja, neostvarenom umetnicom, koja se na kraju ubila, a kao odrasla žena je izgubila dete pred porođaj, mlađa potiče iz tradicionalne porodice kojoj je homoseksualnost krajnje neprihvatljiva. Pored toga, ona je, izgleda, kao dete silovana, odnosno naterana na odnos koji nije ni razumela ni želela. Kao odrasla, ona ulazi u veze s nasilnim muškarcima, ali je i sama izrazito verbalno nasilna i uvredljiva prema pripovedačici. Bol je emocija kojom prepoznaje ljubav. Pripovedačica se, sa svoje strane, ponekad „suzdržava” da je ne ošamari. Nerazrešena porodična patologija i emocionalni problemi kasnijeg života ponavljaju se u aktuelnom odnosu, oni su suštinski povezani sa sadašnjošću i kao takvi dobijaju mesto u romanu. Istovremeno, oni se nikada ne dovode na jednostavan, naturalistički način u uzročno-posledičnu vezu. Pripovedačica sanja „kako gleda predstavu u kojoj glumi njena dvadesetogodišnja kćer koja je nestala u prošlom ratuˮ (37). U drugom trenutku, ljubavnica je podseća na majku. Obe sličnosti čine se opravdanim i logičnim. Rad nesvesnog, kao i jezika, složen je.
…..Kao što je, uostalom, i istorija: rat u Bosni i njegove posledice daleka su pozadina ove priče, baš isto onako kao što su pozadina svakog pravog života, i motivacija za odlazak mlađe žene iz države. Ipak, tlo se ne namešta kao prauzrok svake nesreće, ako je s njom i povezano. Čak se ni nad homofobijom ne očajava kao nad nekakvom specifično balkanskom pošasti, budući da ona to, nažalost ili na sreću, ni nije. Takođe, mada je po svojoj temi ultrafeministički, a sadrži elemente (silovanje, samoubistvo neostvarene žene, itd.) koji bi postali sjajnim rekvizitima u nekom jeftinom romanu, roman Otkako sam kupila labuda feministički je na zreo način, nenametljivo, ali istinski.
…..Roman se uverljivo završava u duhu bildungs romana: nekadašnja studentkinja živi u inostranstvu s dečkom, radi u kafiću, a na svoju prethodnu vezu s ženom gleda kao na mladalačko ludilo; bibliotekarka se razvodi i stupa u vezu s drugom ženom. Na samom kraju, saznajemo da je i mlađa žena u međuvremenu izgubila dete, što je ujedno i povod da dve junakinje ponovo stupe u kontakt. Mada još jednom učvršćuje „nit bolaˮ koja ih je „obavijala i širila se kroz njihove živote na sličan načinˮ (98), a zbog pripovedačicine reakcije potcrtava njen odnos prema mlađoj ženi kao prema kćerki i njihovu neprekinutu emocionalnu povezanost, ovaj detalj, ostavši nerazrađen, ipak deluje kao da je veštački umetnut i nepotrebno patetizuje završetak.
…..Hrabro se odlučivši za nekonvencionalnu temu, Tanja Stupar Trifunović prikazala je ljubav dve žene nejednakih godina na Balkanu pre svega kao ljubav, ne propustivši ipak ni da je kontekstualizuje. Zbog izrazito emotivnog i sentimentalnog tona kojim je ispripovedan, kao uostalom i svoje teme, roman se na prvi pogled može učiniti previše sladunjavim. Mada to čitaocima različitih senzibiliteta može da se svidi ili ne svidi, izvesno je da emotivnost pripovedačkog glasa ne iskrivljuje strukturu; on je integralni deo celine kojom vladaju autorkino umeće i talenat.
.
.
.
.
.
