.
.
.
Кlepsidra
.
Puni se dok mesec raste.
Prazni se kad opada.
Iz nje cvrkuću ptice,
čuje se zvonjava,
iskaču patuljci,
Svakih sto godina
oglašava se grohotom gonga.
Faraoni – ti kradljivci vremena
behu sahranjivani sa njom.
Sliči labrisu – Zevsovoj dvosekloj sekiri.
Tokom noći
i za kišnih dana
sa vrha Кule vetrova
sred agore
osmatra nebo i zvezde.
Pokazuje godišnja doba i prepoznaje vetrove.
Mudraci ne mariše za nju.
Osim jednog
koji, oduševljen,
skoči u užarenu rupu vulkana.
A ne začu
klepsidrin kucaj
da vreme je za žrtvu.
.
.
Neću se probuditi
.
Neću se probuditi
dok ne ispevam nešto okruglo i savršeno.
Beli kamen oblutak, recimo.
Možda mi kakav neuporedivi ton:
kukurek petla ili puščani hitac
osujeti, nakratko, san.
Ali, ako se probudim,
vratiću se kao rika jelena, šum trave.
Pesma bez reči.
.
.
Uzburkanost
.
Zaspah čio ( sa pesmom pod jastukom),
a probudih se neveseo i pust (poput Meseca bez sjaja),
ispražnjen kô kanta u nestajanju.
More je daleko
i uzburkano.
Ali, voleo bih da ronim, negde duboko,
pod plitkim nestabilnim ostrvima,
vođen lavirintima algi,
iluminiran svetlašcima nebrojanih planktona.
.
.
.
Smiraj šljunka
.
Traje postojano
ovo oktobarsko svetlo.
Nebo je prostrano, plavo
i prozirno poput ćilibara.
More tek što nije.
Mirišem ga izdaleka.
Promičem nečujnim kamenitim kanjonima
kraj tirkizne, šumne reke i rasutih stamenih čempresa.
Jesen je, a leto.
Stići ću u suton.
Taman da osmotrim
smiraj šljunka
u plitkom pospanom dnu.
.
.
.
Кad bi telo znalo da govori
.
………………………….po Teriju Igltonu
.
Prerano rođeni
nesposobni da se o sebi brinemo
da ne bismo umrli
hranimo životinju jezika
koja nas oslobađa od tela,
nemušte i nesagledive spoljašnjosti.
U nama zjapi rupa
Кoju samo tekst može popuniti.
Кad bi telo znalo da govori,
njegov glas raspršio bi prazninu ganutljivih tropa
i sačuvao nas od nasrtaja neudomljenog intelekta,
brbljive nutrine.
.
.
.
Šestar
.
Jedan krak njegov, zaboden u srce brata,
zahvataše ostalu braću.
Drugi krak
parao je orbite, crtao planete.
Izmerio kosmos, savršeni krug.
Onaj, koji šestar gore metnu*
stvori čovečanstvo, krhki Univerzum.
Melanholik, vidljiv je na južnom nebu, kao sazvežđe Circibus,
u društvu sa Lupusom i Normom.
.
.
.
* Dante, Raj, 19
.
.
.
