.
.
Uvod u savremenu književnost i kulturu Irana
.
Viđenje o književnom opusu Sadek Hedajat-a, Nahal Tadždod , Darijuš Šajgan-a i Simona Farida Oliai-a
.
.
…..Nakon uzastopnog bombardovanja šiitske džamije, navodno od strane Al Kaide, u Saudijskoj Arabiji, pitanja o značenju religije a i pripadnosti određenoj religiji, postaju sve značajnija u Islamskom svetu. Najkulturniji i najraznovrsniji pripadnici ovog sveta, Persijanci, videli su brojne smene i promene u okviru njihove civilizacije, njihovih različitih religija i kultura. I tako sve preko nekih 3000 godina, kao što nas poučava književnost Sadeka Hedajata, literarnog genija i savremenika Andre Bretona i Džejmsa Džojsa.
…..Ne manje zanimljivo je socio-filozofsko i antropološko delo nedavno preminulog Darijuša Šajgana koji se nakon tridesetak godina boravka u Evropi vratio u Tehran da bi ponovo postavljao već postavljeno pitanje “Šta je religiozna revolucija?”, a ovo pitanje on je postavljao i u knjigama “Svetlost dolazi sa zapada”, “Ukrštena svest” i “Hinduizam i Sufizam”. Filozofsku problematiku ovog pitanja nastaviće nakom njega iranski filozof koji živi i predaje u Sjedinjenim Državama, Simon Farid Oliai čija knjiga “Izazov Apsolutu” osvetljava neistražene uglove Hajdegerove i Ničeove misli, predstavljajući istovremeno novi prozor u svet u prirodu i poreklo Fundamentalizma u Evropi.
…..Donekle jednostavniju verziju Oliajieve misli naći ćemo u književnoj fikciji biografskog žanra, u delu spisateljice Nahal Tadždod koja je živi dugi niz godina u Parizu. Nju interesuju teme koje se tiču ženskog identiteta, prevashodno šta znači biti žena, muslimanka persijskog porekla koja danas živi na zapadu. Njeno interesovanje za ovu problematiku dele njene sunarodnjakinje, vizuelne umetnice i rediteljke Širin Nešat i Mardžan Satrapi. Pokušaćemo u ovom radu da rasvetlimo neke ključne aspekte savremenog persijskog kulturnog nasleđa koji čine ne jedini, ali možda najveći deo savremene kulture Irana.
.
.
II
Izgleda da prava priča o modernoj i savremenoj kulturi u Iranu počinje negde u drugoj deceniji dvadesetog veka, tačnije, 1925. kada je Reza Kan preuzeo presto od starog Ahmad Šaha iz dinastije Kadjar. Kadjari su vladali Iranom preko 400 godina, a nova dinastija Pahlavija nekih pedesetak, sve do 1. aprila 1979. kada je nakon revolucionarnog ustanka, na vlast došla Islamska republika. U tim burnim vremenima, ne samo da je poslednji Pahlavi Šah, Mohamed Reza, bio prisiljen da napusti zemlju, već i mnogi zanimljivi pisci, umetnici i naučnici bili su prisiljeni da odu u egzil. Krajnje religiozni režim Ajatole Homeinija nije ohrabrivao razvoj moderne umetnosti i kulture koja je počinjala da cveta pod Pahlavijima, ali možda donekle preuranjeno za tradicionalni mentalitet persijanaca, po mišljenju sociologa Darijuša Šajgana.[1] Pahlavi su insistirali na brzoj modernizaciji iranske kulture, Reza Pahlavi je stavio akcenat na nezavisnost Irana od Sovjetskog Saveza i Velike Britanije što je ubrzalo odvajanje Kurdistana i Azerbejdžana koji su se oformili kao nezavisni entiteti pod kontrolom Rusije. Ustanovljen je civilni kodeks, uvedene su rapidne izmene u obrazovanju, sistemu pravosuđa, i u zdravstvenom sistemu. Ženama je bilo zvanično zabranjeno da nose velove i čador, ali ceo nametnuti sistem ponašanja, ova vrsta modernizacije nije išla u prilog tradicionalnom osećanju velikog broja Iranaca.
…..U svom romanu “Ona će da igra” [2] savremena spisateljica Nahal Tadždod objašnjava razloge koji su ne samo zaustavili nagli razvoj modernog iranskog društva nego ga i vratili kao kazaljku nekog suludog časovnika unazad, i vratili ga u stari i tradicionalno muslimanski religiozni poredak.
Šajegan na svoj način objašnjava kako je gorepomenuto “ozapadnjavanje” zemlje dovelo do odumiranja nacionalnog identiteta i ova dva procesa su proizvela neku vrstu šizofrene kulture koja je gurala Persijance “da istovremeno kupuju drugorazredne produkte Zapada i da se povlače u svoje domove gde su uživali u tradiciji njihovog drevnog kulturnog nasleđa”.[3]
Zanimljivo je primetiti, svi ovi autori ovde pomenuti, nisu čekali sa Salman Rušdijem sudnji dan da na njih padne fatwa – oni su otišli iz zemlje mnogo pre vremena u kome se događaj Revolucije počeo da kotrlja, kao snežna grudva niz padinu, u nepovrat.
…..Međutim, kulturne figure poput Nahal Tadždod i Darijuša Šajegana nisu bile prve koje su otišle u egzil jer su se obrele licem u lice sa Islamskom Revolucijom – pre njih su odlazili pisci i umetnici prethodnih generacija. Sadek Hedajat je bio pisac, Nobelovac, koji je nakon odlaska iz Irana živeo u Parizu tokom 1930ih, filozof i pisac Simon Farid Oliai, potomak Kadjarske dinastije živeo je takođe u Parizu, nekih pedesetak godina docnije. Ovi intelektualci su, svaki na svoj način i u svojoj epohi, posumnjali u političku iskrenost Pahlavija, čak se u javnosti često moglo čuti da se Šah Mohamad Reza u određenom trenutku oslanjao na pomoć Američke agencije Centralne Inteligncije (CIA). Pomenuti intelektualci su odabrali moralnu težinu egzila odbacivši prebrzu modernizaciju industrije Irana koju su ohrabrivali Pahlavijevi, a takva ekonomija je samo povećavala stravičnu inflaciju koje je bacila u ekonomski ponor ovu zemlju, inače jako bogatu prirodnim sirovinama.
…..Sadek Hedajat je živeo u francuskom egzilu gde su ga krajnje prijateljski dočekali Andre Breton i Henri Miler predstavljajući ga svetskom čitalaštvu kao autora kratkog ali velelepnog romana, “Slepa Sova”. U predgovoru Hedajatovoj posthumnoj zbirci pripovedaka naslovljenoj “Čovek koji je ugušio svoju strast”, njegov urednik je izražava žaljenje što ovaj veliki iranski pisac, čije tamno delo duboke patnje i lepote porede sa Kafkinim i Edgar Alan Poovim, nije još uvek poznat opštoj publici. Ovaj mračni i progonjeni pisac, zvezda persijske književnosti koji je tako spretno razotkrivao tabue u iranskom društvu svoga vremena, je takođe i vrhunski etnograf koji nam je izvanredno slikao drevne persijske običaje; on je takođe bio i izvanredan satiričar, vredan pera Omara Kajama, ali je toliko patio udaljen od svoje domovine u egzilu, da je konačno 1951. izvršio samoubistvo. Ovaj veliki poštivalac Dostojevskog je uvek ponavljao u svojim pripovetkama, da je život jedan običan susret čoveka sa nekim velikim nesporazumom i, da kao ljudska bića, stalno boravimo u unutrašnjim tamnicama, “ukletim avlijama” koje mogu postati pak, po Hedajatu, i izvori naše beskrajne lične slobode: Hedajat se stalno u svojim tekstovima okretao, bukvalno a i alegorijski- prošlosti Persije. Okretao se Zoroastrijskom nasledju svetlosti i vatre (u priči “Obožavatelj vatre”), okretao se, zatim epohi Barmesida koji su strateški vladali Bagdadom u vreme Prvog arapskog Kalifata, kao u poznatoj pripovetci “Poslednji osmeh”. Hedajat nas stalno podseća da prošlost je tu da nas podseti na veliku Prazninu sadašnjeg trenutka i da ona, kao takva služi samo da nas opomene na (ne)moguću Budućnost. U svojoj pripovetci o Zoroastrijcima (“Obožavatelj vatre”), Hedajat se priseća, donekle nostalgično Persepolisa, drevne kolevke civilizacije koji je danas samo arheološko nalazište puno ruševina koje slavni arheolozi posećuju da bi rastumačili delove istorije. U priči, iranolog Flanden dolazi do određenog oltara uzdignutog iznad grobnog kompleksa Nakše Rostama, i gde se, na ulazu u pećinu gde je sahranjivano staro iransko plemstvo, nalazi uklesan lik boga Vatre, Ahura Mazde, vrhunskog zoroastrijskog božanstva. Arheolog tu primećuje, da novopridošli poklonici Zoroastre koji dolaze nakon posla u večernje hodočašće, imaju ista lica kao ona uklesana u kamenje koje opkoljava pećinu. I tu, na svežem vazduhu, oni se mole ispred drevnog svetilišta i klanjaju vatri. U sledećem citatu, Hedajat objašnjava, kroz reči francuskog arheologa, celu istoriju Irana od njenog postanka, sve do perioda arapskih i mongolskih osvajačkih pohoda:
…..“Bio sam toliko iznenađen da vidim, posle toliko godina tokom kojih su muslimani uložili mnogo napora da izbrišu uticaj pristalica najstarije religije, ovi poslednji i dalje dolaze u ovo svetilište da se u tajnosti pomole i odaju počast bogu Vatre.” Čovek koji gasi svoju strast, je u stvari, budista. U celom svom pismu Hedajat nam govori o putu “smirenog čoveka” koji ne samo da stišava svoje strasti već i primiruje društvo kao takvo i mudro vlada svetom – za dobrobit svih podanika. Ovakvo društvo je postojalo u Iranu tokom dinastije Sasanida, ali nakon najezde Arapskih osvajača i ustoličenog prvog kalifata, tragovi Budizma i njegovog daljnjeg rodjaka, Zoroastrizma, su u Iranu polako nestajali.
…..Pa ipak, određeni uticaj osećao se do osmog veka, prevashodno tokom vladavine Barmesida i njihovog najsjajnijeg predstavnika, Ruzbehana Barmakija koji je vladao pokrajinom Horasan kao islamski vladar ali je istovremeno bio i čuvar i poglavar Noubahara, najvećeg budističkog hrama u Iranu. Upravo u to vreme je halifa Harun al Rašid, koji je i sam odrastao u porodici Barmesida i koji je ovoj aristokratskoj budističkoj porodici dao otvorene ruke da vladaju njegovim islamskim carstvom, počinjao polako da shvata da ga manipulišu njegovi Barmesidski veziri. Stoga on odluči da se oslobodi Barmesida kao i pripadnika sekti poput Manihejaca, Zoroastrijaca i Mazdaista. U tom smislu Hedajatova priča “Poslednji osmeh” upravo pripoveda o masakru koji je usledio nakom halifine odluke. U ovoj priči Ruzbehan, vladar Horasana i čuvar budističkog hrama živi u palati koja je živi budistički hram i gde svake noći meditira o suštini želje i strasti ili bolje, kako ih prigušiti na radost duše. Ruzbehan je već upozoren o halifinoj nameri da ih sve poubija, ali odlučuje da mirno ostane u palati i da meditira, čekajući na halifinu vojsku da uđe u njegov grad. Na licu će zadržati “poslednji osmeh” a u ruci pismo – naređenje ispisano rukom njegovog vrhunskog poglavara i rodjaka, Mohamada Barmesida, koje je imalo isti ton i naređenje kao i ono koje je ispisao halifa Harun al Rašid – pismo koje je Ruzbehan držao u ruci zahtevalo je od njega i njegovih Barmesida da izvrše sličan masakr, ali obrnuto, nad muslimanskim stanovništvom. Ruzbehan je trebao da napadne islamsku braću i da oslobodi pokrajine Horasan, Bamijan i Baktriju od islamske vlasti – ali ta ideja mu se činila nezamisliva, kao dobar Budista on nije mogao da napadne ni jedno živo biće uključujući ljude i životinje. Tako je odlučio da čeka na protivničku vojsku u meditaciji, sa poslednjim osmehom na licu i sa pismom u rukama koje mu je naređivalo da napadne i masakrira svoju muslimansku braću, što nije mogao da učini i tako, u ovoj nemogućoj situaciji on je dostigao prosvetljenje. Zbog kompleksne, duboko filozofske vizije sveta u kome živimo, Hedajatu je, upravo kao i Andriću, dodeljena Nobelova nagrada.
…..Arheološka sveta mesta su deo iranskog nasleđa koje svaki Persijanac doživljava kao deo kolektivne ali i lične istorije. Potpuno sličnu zabrinutost za sudbinu Baktrije i Bamijana izrazio je i filozof Simon Farid Oliai u trenutku kada su islamski fundamentalisti razorili Bamijanske Bude. Ovi spomenici su se učinili toliko značajni poznatom autoru da se uporno zalagao za njihovu daljnu sudbinu kao da su u pitanju njegova rođena deca – Oliai je organizovao brojne konferencije za zaštitu bamijanskih Buda u okviru UNESCO-a u Parizu, u Tehranu i u Sjedinjenim Državama, istinski zabrinut za kulturno nasleđe jednog dela Irana koji je još od perioda Haruna Al Rašida i Barmesida bivalo ugroženo i pod neprestanim udarom religijskih sukoba. Sociolog i kulturni antropolog Darijuš Šajgan tvrdi da je fundamentalizam zadobio teren koji je postepeno napustilo svetovno stanovništvo i stari metafizičari, došlo je do određene ideologizacije narodne tradicije jer je Islamska Republika uvela religiju u oblast modernog i savremenog života gde je religiozna misao “pala u zamku” razuma, kako bi to rekao Hegel. I tu, nesvestan implicitnih zakona koji vladaju epohom modernizma, Revolucionarni šiizam je dopustio svojim sledbenicima da prihvate revolucionarne ideje koje su plutale vazduhom u obliku razlivene ideologije, ili još bolje, nalik vulgarnom Marksizmu koji se ogrnuo odećom staljinizma i ostao u njoj da boravi u obliku terorističke političke ideologije.
…..I dok mnogi moderni i postmoderni iranski autori nisu možda nasledili Hedajatov elegantni stil i talent pri portretisanju likova i njihove iminentne sredine, svi su delili njegovu ljubav ka produženoj metafori i sklonost ka alegoričnom načinu razmišljanja. Svi su delili tu široku viziju velike civilizacije koja je jednom nestala ali je ostavila njima, svojoj deci u nasleđe brojne materijalne i nematerijalne vrednosti kojima ovi mogu danas da se ponose. Svi iranski autori umetnici i mislioci jednodušno osećaju da su nosioci njihove svete vatre i da je njihov kreativni rad samo deo duge misionarske aktivnosti koju im je domovina poverila da šire. Svest o njihovoj izuzetnoj kulturi i civilizacijskoj prošlosti, koja je možda donekle zaboravljena a donekle možda i skrenula sa nekog ustaljenog koloseka najbolje izražavaju reči Gešvada, jednog od Hedajatovih likova:
“Sve ovo mora da je naša greška jer smo mi prvi podučili Arape kako da upravljaju državom: mi smo im ispravljali gramatiku, mi smo dopunjavali njihove koncepte i produbljivali smisao njihove doktrine; mi smo im ponudili naš duh i našu misao, otvorena srca i otvorenih ruku; dali smo im na upotrebu našu industriju i radnu snagu, našu nauku i književnost, nadajući se da će sve to da oplemeni njihov divlji i ratoborni duh! Ali naopako! Njihov mentalitet i rasa se toliko razlikuju od nas! Možda sve to ima neki razlog”.
Slične Hedajatovim misionarskim rečima su reči njegove dosta mlađe koleginice, spisateljice Nahal Tadždod koja je rođena 1960. u Teheranu. Tadždodova je 1977. pristigla u Pariz gde je studirala političke odnose Kine i Irana: Hedajat je podario svom narodu prevode Kafke ali Tadždodova je podarila Francuzima jedno od najcelovitijih tumačenja pesničkog i filosofskog opusa pesnika Dželaldin Rumija[4], kao i kompletan prevod Movlava-Stotinu pesama Šamsa iz Tabriza.[5] U svom kompleksnom i slojevitom romanu “Ona će da igra”, Tadždod slika život i vremena stanovnika savremenog Irana, odnosno daje nam fresku uslova u kojima žive umetnici i ljudi određenog senzibiliteta kroz lik Šejde, glumice i muzičarke koja je odrastala u Tehranu u vreme vladavine Ajatole Homeinija početkom 1990ih. U romanu titra slika represivnog religioznog režima koji se donekle zadržao i do danas, u zemlji gde su muzika i pozorište bili zabranjeni da se izvode u javnosti sve do skora: junakinjin glavni izazov društvu i zvaničnom zakonskom kodeksu predstavlja njena odluka da javno izvodi svoju umetnost, stoga i pobunjenički naslov romana “Ona će da igra”. Narativ nam, u stvari, daje portret jedne izuzetne iranske žene – rekli bismo on nam daje autobiografsku priču same spisateljice, ili bilo koje žene i Persijanke, koja je provela skoro ceo život u egzilu, koja se svugde i zaista nigde ne oseća kao kod svoje kuće. Dve žene, pseudo-spisateljka i heroina, Šejda, se konačno susreću u Parizu i razmenjuju iskustva o osnovnim pravilima života u izgnanstvu što uzdiže ovaj roman na ravan duboko filosofskog štiva ili traktata o egzilu, ali i o boravku jedne drugačije, orijentalne kulture na Zapadu:
…..“Sada smo obe nastanjene u Francuskoj, jedna od nas je stigla u zemlju pre tri godine, a ona druga deset puta po tri godine. Za sve to vreme živela sam u različitim kućama, ali ni u jednoj od njih se nisam osećala kao kod kuće… A ni Šejda nema kuću, i za nju nije izvodljivo da nađe neko stanište. Ona je nomadkinja beskućnica.” I Tadždodova dodaje uz dozu ironije i sarkazma: “Ako sve krene naopačke, preseliću se u Indiju: bolje da budem beskućnica u Indiji nego propalica u Parizu, zar ne?” Iako su plod jedne drevne civilizacije, i Šejda kao i Tadždodova, pošto su se jednom zatekle u egzilu, primorane su da nauče da se služe bezbrojnim beznačajnim sitnicama koje izgledaju besmislene ali koje su sastavni deo identiteta i civilizacije njihove nove domovine. Autorka nam saopštava:
…..“Ona je upravo na početku svog dugog egzila, a nisu je pripremili na život u Francuskoj. Treba sada da savlada i francuski jezik koji je nekada čak studirala – ali on ima toliko slojeva koji se ne mogu savladati u školi – jedino tu, na licu mesta….kao i značenje reči “trufa”[6] kao i šta ona francuzima znači, treba da nauči kako da se tim pečurkama divi kao što se oni dive vinu St. Emilion, rokforu, govoru De Gola pri oslobađanju Pariza, Arletijevoj, Gabenu i svim njihovim kopijama…takmičenju Tur de Frans, Maju 68, Novom Talasu…imenima filmskih reditelja, piscima – da ne zaboravimo Prusta, nadasve njihovog Prusta… da ne zaboravimo sportiste, restorane, hotele, političke kampanje… praznike – eh, bre, koliko je to posla za tebe, za tebe koja ne znaš čak ni ko je Dominik Stros-Kan! Ali, draga, tebi se ukazala ipak izvanredna životna šansa.” [7]
….. Tadždod pravi poređenje između dva sveta: Irana njenog vremena u kome je odrasla i koji je iza sebe ostavila, u kome je prva iranska spisateljica Tahereh, skinula javno veo sa lica pred grupom muškaraca još 1845- i novog sveta u Iranu u kome je Homeinijev religiozni zakon nametnuo ponovo burku i prema rečima Simona Farida Oliaia “vratio časovnik četiristo godina unazad, a sve u 2000 godini “.
…..U početku svog dugog izgnanstva, mlađa heroina romana, Šejda, bila je svesna činjenice da ako skine u javnosti sa lica veo u Njujorku, kao što je to davno učinila Tahereh, da će biti slično anatemisana od svog društva i da će joj sledovati fatva. Ona je već čula reči onih mula[8] koji su anatemisali javno žene “Neka sram oblije one žene koje javno skinu hidžab. Na ovom svetu one će otići u zatvor, a na onom drugom u pakao!” Pošto je Šejda poticala iz drevne “bahai” porodice koja nije prihvatila Islam, živela je dugo pod prismotrom SAVAKa[9] , kao što je provela mladost u embargu pod pretećim avionima jedinice “Miraž” koji su više od jedne decenije cirkulisali nebom u iransko-iračkom ratnom sukobu.
…..“Danas ona zna da su ti avioni, nazvani “Miraž F1” bili proizvedeni u Francuskoj i da su prodati Sadamu Huseinu da bombarduje Iran”, objašnjava u svom romanu spisateljica Tadždod. Šejda, junakinja romana, će takođe shvatiti kako je Ajatola osvojio srca Iranaca i kako je osnovao Islamsku Republiku umesto “Republiku Progresa” sa Zapada koji je, po uverenju celokupnog stanovništva bio spreman da kolonizuje ovaj narod.
Problematika kulturnog progresa i kulturnih razlika je oduvek bila predominantna na istraživačkom horizontu humaniste i zanimljivog mislioca Darijuša Šajegana, autora mnogih izvanrednih knjiga koje obrađuju fenomen interkulturnih promena, a od kojih su najpoznatije “Svetlost dolazi sa Zapada”, “Ukrštena svest” i “Šta je Religiozna revolucija”. U pristupu multikulturnoj analizi, Šajegan polazi od analize značenja svetskih pojmova kulture i kulturne asimilacije. Takozvana globalizacija je takođe pomerila kazaljke naših časovnika unazad ili bolje, vratila nas je do pojma jednostrane vrednosti ili etnocentričnosti određene kulture. Kada počinjemo da govorimo o “kući” i domovini, o osećanju etnosa koji gajimo prema našem plemenu i njegovoj kulturi (u ovom slučaju dar al-Islam, što je “islamska zemlja”), po Šajeganu, istovremeno nam se javlja i pojam neke strane zemlje prema kojoj Islam nije toliko tolerantan i koju Iranci zovu dar al-harb ili “zemlja rata”. I što bi za čoveka iz Dar al-Islama bio sveti Veliki Drugi čovek, za Evropljanina ili Kineza bio bi to Veliki Drugi, čovek iz Dar al-Islama. Šajegan tvrdi da ako čovek živi samo i isključivo za svoju kulturnu tradiciju, njegov kulturni identitet postepeno okoštava i sklerotizira se. On postaje toliko sveprisutan u čovekovom životu i njegovom dnevnom iskustvu da ga sprečava da pravi značajnije i vrednije opservacije koje su životno važne za sticanje objektivnog horizonta u svetu u kome živimo.
….. Šajegan dalje tvrdi da je 70ih godina dvadesetog veka u svetu još istrajavao zdravorazumski period u kome su sve kulture bile u stanju da međusobno komuniciraju kroz inteligentnu interakciju i dijalog. U ovom periodu je “Leopold Sengor stvorio svoj koncept “negritude” a Unesko organizovao konferencije na kojima su predlagane važne kulturne ideje i projekti, a istovremeno su i iranski intelektualci, ohrabreni idejama američke kontrakulture, kritikovali negativne posledice zapadnjačkog kulturnog uticaja i predlagali povratak njihovom originalnom kulturnom identitetu”.[10]
…..Šajegan je oprezan kada razmatra elemente takozvanog kulturnog identiteta. On u svim svojim knjigama na mnogim mestima podvlači činjenicu da svaka kultura treba da izbegne najveću zamku u koju može da upadne – a to je: da neprestano promoviše svoju ekskluzivnost, istovremeno ispoljavajući mržnju prema drugim kulturama u okviru naše jedinstvene civilizacije, koja je otvorena i po prirodi civilizacijskog bića, demokratična. U takvoj civilizaciji, odnosi među ljudima i kulturama u čijem okviru oni borave, nisu određeni monologom pojedinca, već su dijaloške prirode te stvaraju fenomen koji Gadamer naziva “horizontom ukrštanja” (koji često opažamo u svim drevnim i tradicijskim civilizacijama). Objašnjavajući nam bliže ovaj fenomen, Šajegan pomera centar svoje kritike na novoustaljeni kulturni teren koji on naziva fenomenom Religiozne Renesanse. On nam navodi njene početne a zatim i sekundarne posledice kroz primer uvođenja Islama kao zvanične religije u Iranskoj Islamskoj Republici. Ove posledice možemo pratiti u njihovim različitim formama ispoljavanja, ali ćemo ovde navesti najvidnije rezultate datih kulturnih promena kojii su se odrazili, po Šajeganu, u vidu sledećih fenomena:
1. Mitologizacija Vremena – fenomen koji ne predstavlja ništa drugo do svođenje eshatologije na kategoriju istoričnosti (dok Kur’an, naprotiv, nije zainteresovan za istoričnost već za vertikalnost religioznog otkrića).
-
-
-
-
-
- Brisanje kolektivne memorije Muslimana koji pomeraju kulturnu paradigmu islamske civilizacije na nivo bukvalnog i donekle vulgarnog uzdizanja epohe Salafa (imaginarnog modela Prorokovog idealizovanog grada) – ovaj proces osiromašuje kulturu i istoriju Islama i krupnim koracima napreduje ka varvarizmu i sterilnosti.
- Svođenje spiritualnog i idealizovanog čoveka u Islamu na karikaturu radikalnog revolucionara koji “podseća na ruske anarhiste iz romana Dostojevskog, koji ubija sve oko sebe gde god da krene”.
- Posvećenje nasilja – u ovom paragrafu Šajegan citira Al-Ašmavija koji u svojoj knjizi “Islamizam protiv Islama” kaže da od nekih 7000 stihova u Kur’anu, manje od 700 se bave bilo kakvom pravnom, zakonodavnom i didaktičkom tematikom, a u celini gledano samo možda osamdesetak ukazuju na bilo kakva “zakonodavna uputstva”, na ono “šta treba da se radi” ili šta vernik treba da čini u nekoj zakonodavnoj situaciji.
-
-
-
-
…..Ovde Šajegan lepo primećuje: “Ako je Fundamentalizam tamni aspekt nove obnove svih religija uopšteno gledajući, novi politeizam koji se javio na Zapadu i koji obuhvata “Nju ejdž” prakse možemo svesti pod Neopaganizam, određeni simpatični vid novih i metamorfoziranih formi religija gde se drevne ideje i religiozni arhetipovi prelivaju iz jednog starijeg konteksta u naš savremeni. A čemu je uzrok stvaranja ovih multipliciranih raskrsnica gde se ukrštaju nove sekte i religiozne zajednice?
…..Po Šajeganovom mišljenju, kojem se pridružuje i istraživački rad Vladimira Živančevića, iranologa, kulturnog antropologa i profesora komparativnih religija, drevne religije su prestale da zadovoljavaju različite egzistencijalne i spiritualne potrebe savremenog čoveka naše epohe Antropocena. Kao posledica multikulturnog pristupa “ukrštenim kulturnim zonama koje su postale hibridski fenomeni”, sve kulture na planeti guraju njihove stanovnike ka specifičnom horizontalnom međusobnom susretanju gde se njihova nekadašnja globalna i osnovna vizija društva polako pretvara u kaleidoskopsku viziju koja pak, sada simultano lomi milijarde svetlosnih čestica dok naš glavni put kroz život i egzistenciju ostaje neosvetljen i siromašan. Šajegan se, ipak, 2018, pred sam kraj života vratio u Tehran, gde njegovo složeno antropološko i filosofsko delo doživljava potpunu revalorizaciju.
…..Mislilac i autor koji produžava da osvetljava put u tami našeg egzistencijalnog lutanja i donekle nastavljač Šajeganove misli je Simon Farid Oliai, filosof i istraživač koji je odrastao i školovao se na Zapadu, godinama sarađivao sa italijanom Djani Vatimom i sa francuzom Žan Pjer Fajem u Evropi, da bi se u drugoj deceniji 21. veka preselio u Sjedinjene Države gde predaje na Njujorškom univerzitetu i na univerzitetu Stanford u Kaliforniji savremenu filosofiju. Oliai je analizirao Hegelov model “Apsolutnog Vođe” kao važnog elementa univerzalne istorije i napisao, između ostalog, veoma složenu studiju o intelektualcima, umetnicima, naučnicima i ostalim važnim učesnicima društvene scene u različitim kulturnim kontekstima, knjigu naslovljenu “Izazov apsolutu”.[11] Dok analizira ili bolje, dok se ovlaš oslanja na misao svojih prethodnika poput Žaka Lakana, Deride, Mišel Fukoa ili savremenika poput Djanija Vatima i Džona Salisa, Oliai baca rukavicu u lice onome što on naziva suštinom fundametalizma odnosno; fundamentalističkom strahu od svakodnevice. Oliai promišlja dublje značenje našeg egzistencijalnog, naš prost boravak na planeti – a istu dubinu proste radoznalosti naći ćemo i kod najvećih klasika savremene i Moderne evropske misli kao što su Niče i Hajdeger; Oliai se stalno poziva na njihovu misao kojoj njegovo pismo očigledno mnogo toga duguje.
…..Međutim, on nikako ne zapostavlja značaj koji u svetu poseduje takozvana Istočna filosofija koja je nesumnjivo obogatila njegova razmišljanja o poreklu metafizičkih korena rasprostranjenog savremenog dogmatizma. U svojoj knjizi “Izazov Apsolutu” čiji podnaslov “Niče, Hajdeger i evropska borba protiv fundamentalizma”, Oliai pominje ceo kontinent ispunjen imenima kao što su Sobravardi, Avicena, Hafez i Rumi a i ostalih velikih umova “Istoka” koji su, zajedno uz Hajdegera pokušavali da istraže problem “Svevišnjeg”. “Pitanje KO JE BOG, je isuviše teško za čoveka, rekao je jednom Hajdeger[12], a Oliai ovde pokušava na najbolji način da proširi meditaciju postavljajući dosta hrabro “a, ŠTA je to, u stvari”, i to iz pozicije ozbiljnog multikulturnog filosofa. On polazi od Šajeganovog poluironičnog stanovišta da “svetlost (prosvetljenje) dolazi sa zapada”, ali ga sam proširuje dok postavlja esencijalno pitanje, u suštini ontološko (koje je možda čak i Maniheanskog porekla): ako postoji Svetlost i ako treba da nas obasja bilo sa Istoka ili Zapada, šta mi, obični ljudi treba da uradimo da bi nas ona prosvetlila i zatim, kako da je zadržimo (u sebi)?
…..I na kraju, zanimljivo je primetiti da su svi ovi iranski pisci svoj istraživački i spisateljski rad obavljali van svoje domovine, često putujući natrag-nazad do Irana ali se vraćajući u zemlje u kojima stalno ili privremeno borave, zadržavajući svetlu baklju njihovog nasleđa, te nasleđene vatre njihove kreativnosti u svojoj unutrašnjoj kuli tišine.
.
.
.
.
[1] Vidi Daryush Shayegan , “La conscience metisse”, Albin Michel, Paris, 2012
[2] Nahal Tajadod, “Elle joue”, Albin Michel, Paris 2012
[3] Shayegan, ibid, st.105
[4] Tajadod Nahal, “Rumi koji gori”,J-C Lattes, Paris, 2004.
[5] Tajadod Nahal, Mowlana, Le Livre de Chams de Tabriz, sa anotacijama Žan Klod Karijera, Galimar, Paris, 1993:
[6] Specijalne vrste crnih mekanih pečurki (prim. prev.)
[7] Tadždod, N, Ibid., str.47
[8] Sveštenici poglavari u Iranu
[9] Iranska tajna policija
[10] Shayegan, D., ibid. st.45.
[11] Oliai, S:F., “Challenging the Absolute”, University Press of America, MD, 2015
[12] Oliai,S.F., Ibid.
.
.
.
.
.
