.
.
.
.
San
.
–…………………………………………….. Po Paviću
Jutro je bilo sivo. Studeni zimski vetar mu je fijukao oko golog vrata i on je već prekorevao sebe što nije poneo šal. Rukavice nije nosio nikad jer su mu se dlanovi skoro uvek znojili, pa bi se tada osećao nelagodno, neprijatno, kao da je nešto skrivio. Mrzeo je maglu. Samo je dva puta bio u njoj, ali to je bilo dovoljno da mu gotovo stvori fobiju. Mrzeo je taj osečaj, nerviralo ga je i plašilo što ne vidi kuda ide, što mu noge kao da propadaju, a najviše od svega ga je prestravljivao taj “neko” koji kao da ga je pratio. Bio je ubeđen da ga neko uhodi, čak je par puta zastao da oslušne korake koji bi se zaustavili gotovo istog trena kad i on, ali nije imao hrabrosti da se okrene. Tada bi ubrzavao korak i nespretno i kratko nesvesno trčao. Posle par sekundi bi uspostavio malopređašnji ritam kretanja i trudio se da misli o nečemu drugom, o nečem lepom, ali kao u inat ničeg lepog nije mogao da se seti. I ne samo lepog, nego gotovo da ničeg nije mogao uopšte da se seti. Tada bi obično počeo da broji na francuskom: un, deux, trios… I to brojanje bi pomoglo sve do trenutka kada bi se oni koraci toliko približili da je mogao da oseti nečije dahtanje na svom golom vratu. I onda opet isto. Panika, nesvesno i refleksno bežanje, pa brojanje na francuskom kao sedativ. Svaki put bi mu taj “neko” bio bliži. Jednom prilikom je čak i osetio tu “nečiju” hladnu, gotovo samrtničku, ruku na sebi i kroz telo mu je prohujala stravična jeza kakvu nikada do tada nije osetio. I znao je, ako se to još jednom ponovi, da će to biti kraj, da će ga to nešto ščepati zauvek i zbog toga je trćao, trčao, sve jače, sve brže. Nije bilo više mesta za francusko brojanje, postojao je samo strah.
Budio se zadihan. Uvek je zadihan i preplašen ležao u krevetu i znao je da san, taj prokleti san, kriv za sve, ali nije mogao da se seti šta se to tako strašno zbiva u njegovim snovima. Bilo mu je uskraćeno ono za šta kažu da je samo naše – naši snovi. A opet znao je da postoji nezavisno od njega svet snova, samo mu je bilo zabranjeno da ih se seća. “Ah kad ne bih morao da spavam, kad bih mogao stalno da sam budan…”, često je razmišljao.
Posle tog jutarnjeg mučenja život bi mu se odvijao prilično normalno: odlazak na posao, ručak i dva do tri pića u kafani na uglu posle posla, a onda opet kući. Dok bi išao uz stepenice do svog stana često bi brojao na francuskom, stara navika, i tada bi se za trenutak osećao malo čudno. Nešto nalik dežavu osećaju, doživljaj već viđenog, proživljenog. Sličan osećaj bi mu se javljao i kada mu se znoje dlanovi. Ali sve je to bilo nejasno, nedovoljno da stvori sliku sna. Jedini trenuci kada bi mu se san u sitnim delovima “vraćao” bili su kada je zevao. I tada bi osetio ono dahtanje za vratom i onu jezu. Nije želeo ni da zeva.
Uglavnom je uspevao da izlazi na kraj sa svojom “boljkom”. Ignorisao ju je. Ali u poslednje vreme mu to nije baš polazilo za rukom i sve više je osećao potrebu da nekome ispriča, da podeli s nekim teret koji ga je malo pomalo uništavao. Odabrao je jednog svog druga i poverio mu se. Kada je završio osetio je olakšanje, ali je nesvesno nakon toga zevnuo. Osetio je onu strašnu jezu i hladne prste na vratu koji su ga stezali istezali i stezali…
Čovek koji je slušao o snu bio je preplašen. Čovek koji je pričao san umro je na mestu.
.
.
Vrane
.
Žena sva u crnom i ćovek sa kotaricom prilaze spomeniku.
Čovek u sivoj majici kopa novu raku za nekog novog gosta. Trojica oko njega se prepiru koliko najviše na dan može jedan čovek da iskopa metara kanala. Stariji čovek, bez ruke, u sakou i u belim papučama, ubeđuje ostale da je neki dnevno kopao po 50 metara kanala za vodu i „znaš za kolko je imao da kupi nova kola?“.
Ptica prilazi plenu. Gazi po mermeru koji je neko skoro čistio. Sija se mermer, kezi se ptičurina. Dug joj je rep, tanak, a po sredini te crne mrlje koja se prikrada cveću bela boja. Svraka.
Još jedna crna mrlja se približava. Samo što je veća i nema belu šaru. I ona je sada na mermeru. Snažan krik, ljudskom uhu nerazumljiv, i još par crnih mrlja je doletelo.
Šepure se po mermeru kao da je njihov. Čuju se lepet krila, ubadanje i komadanje. Komadi hrane na kartonskom tanjiru između cveća i krsta su bespomoćni. Kandže i kljunovi su ih raselili po travi, zemlji i betonu. Mermer više nije čist. Kao da nikada nije ni bio. Jedino je cveće ostalo isto kao i pre „napada“. Uzdiže se iznad tog brloga i uliva nadu. Oko krsta peškir, levo ime, desno prezime, gore godina, dole godina, četvorocifreni brojevi. A plamen u kućici za sveće gori, ludački gori!
Čuju se kola. Približavaju se. Tu su. Prolaze. Udaljavaju se, a zvuk je sve slabiji. Dva čoveka ih prate pogledom. „To je Marijina razredna“, kaže desni. “Ona što joj se muž, daleko bilo, ubio?“ pita levi. Potvrdno klima glavom desni i mršti se dok se provlači između klupe i groba nekog. Levi i dalje gleda naviše, u put, iako se kola više ne vide. „Lepa žena bila… E šteta…“. Uzdah i namrštena faca, mora i on pored klupe.
Dva reda iznad njih žena u crnom i sa crnom maramom oko vrata reče „’Oće kiša“.
„Dobar dan“, devojka sa slušalicama na ušima i tužnim očima uputila je čoveku bez ruke, a otpozdraviše i ostala trojica radnika. „Izvinite, samo malo“, reče tiho dok se razmimoilazila sa dvojicom što su se prethodno razmimoišli s klupom. Devojka skrenu desno i prođe pored žene što je rekla da će kiša i čoveka koji se stajao naspram žene. On se pomeri da devojka sa slušalicama prođe. Isprati je malo pogledom, pa se okrenu ženi „To je unuka onog što je radio…“.
…I glas mu se gubio sa graktanjem ptica. Čitavo jato se negde uputilo i zacrnelo nebo.
.
.
Bajka o buvicama
,
Bila jednom jedna mačka. Imala je troje dece. Živeli su skromno na imanju nekih čudnih stvorenja. “Vidite one tamo što sede za stolom i gledaju u onu kutiju, e to se zovu ljudi, a kutija je televizor”, učila je majka mačka decu. Moglo bi se reći da su bili srećni. Kao seoske mačke “čudna stvorenja” su ih hranila dobro. Jedina obaveza im je bila da tu i tamo uhvate nekog miša, a ostatak vremena bi provodile jurcajući po prirodi ili izležavajući se po dvorištu. Nisu imali puno drugara, bar ne njima sličnim, jer izuzev jedne kuće u blizini njihove, nije bilo čudnih stvorenja (u daljem toku priče zvaćemo ih ljudi).
Otprilike u isto vreme, na istom mestu, živela je jedna keruša. Ona je verovatno bila jedini srodan komšija mačkama sa susednog imanja. Ona nije imala dece. Imala je tužne oči i često setan pogled. Možda zbog nesrećne ljubavi iz mladosti i još nesrećnijeg gubitka tek rođenih štenaca. Svi koji bi došli u posetu njenim domaćinima zatekli bi je u fotelji pored prozora i gotovo bi mogli da se zakunu da razmišlja i shvata stvari koje čovek nikada neće saznati. “Pametnog li psa!”, skoro uvek je bio komentar ljudi.
Za razliku od susednih mačaka koje su se smucale kojekuda i stalno bile u pokretu, ona je bila oličenje kućnog ljubimca. Živela je mirno, u svom svetu, okružena ljubavlju starijeg bračnog para koji su se, otišavši u penziju, povukli u selo. A onda se u njenom životu pojavila porodica mačaka. Nisu voleli njenu uzdržanost, ćutljivost i, moglo bi se reći, otmenost. Po svim seoskim standardima, ona je bila savršena meta za ogovaranje. “Uobražena kučka”, najčešće bi govorila majka-mačka deci. “Misli da je mnogo bolja od nas samo zato što je iz grada!”. Deca su, naravno, usvojila tu priču kao istinitu i trudili se svim silama da joj raznim smicalicama zagorčaju život.
Tako su se jednom ušunjali u kuću Penzionera i napravili lom, a krivica je pala na psa. Naredni “zadatak” je bio da joj ometaju popodnevnu dremku, što je ona u početku ignorisala i pravila se da ih ne primećuje. Ali su oni bili toliko uporni i naporni, da su je iz dana u dan sve više izbacivali iz ravnoteže. S razlogom ih je tada prozvala “buve”. Prelomni trenutak u njihovom odnosu se dogodio kada se jednog popodneva ona upitila posudi sa hranom, a “buve” su joj gotovo sve bile pojele. Lavež se tad prolomio planinom, kao grmljavina! Gazda nije znao da li da bude srećan ili uplašen, jer skoro da ne pamti kada je taj pas poslednji put lajao. Nakon ko zna koliko vremena Keruša je bila primorana da izađe iz svoje čaure i reaguje. Osećala je da opet uskoro doći i našla skrovište iz kojeg ih je vrebala. Kao da je i sama malo postajala mačka koja vreba i čeka. Želela je da im se osveti, da im dobro očita lekciju; bila je spremna da ih dobro preplaši i svim silama se trudila da one svoje inače plemenite i smirene oči ispuni besom. Ali kada su se “buve” najzad očekivano i pojavile, onako majušne, vesele, umiljate, prizor je bio takav da ju je razoružao.”Eh deca…”, uzdah i vlažne oči.
Od tada se skoro svake večeri sličan ritual ponavljao: mačići bi došli, a keruša bi ih iz prikrajka posmatrala, da ih kao ne uplaši. Oni su znali da je ona tu, a ona je isto tako znala da je oni vide. Na taj način su izgradili jedno prećutno prijateljstvo – u njenom društvu oni su se osećali bezbedno i voljeno (što im je možda malo nedostajalo kod majke), a njoj su mamili osmeh na oči i malo pomalo postajali centar njenog dana. Zar je moguće da ih do skoro uopšte nije primećivala, da ih nije čak ni razlikovala? A evo sada je znala gotovo sve o njima i nije bilo šanse da ih slučajno pomeša. Svako mače je bilo posebno na svoj način. Ono najstarije bilo je žensko i plašilo se svega što je novo, neispitano. Bila je u stanju da iz straha ne pređe potočić ili da ne ode dublje u šumu, a da posle ceo dan razmišlja o tome, da mašta o tim nepoznatim daljinama i da bude tužna. Ona je bila i najodgovornija i najviše je pomagala majci. Najmlađe mače je bilo, takođe, žensko, ali toliko različito! Preskočiće potok, otići duboko, duboko u šumu, izgubiti se, odlutati – sve samo da bude drugačije od onog što je okružuje i gde živi! Bližnja okolina je nije zanimala. Ne, ona je htela nepreglednost, širinu, uzbuđenje, a to je mogla da ostvari samo ako ode daleko, daleko… Imala je dobar njuh, pa je nanjušila da neki rođaci koji su došli u posetu gazdama traže mače za svoje dete. Bila je najveselija i najdopadljivija i, naravno, nju su odabrali. I tako je najmlađa “buva” otišla da upozna taj veliki, daleki svet. Da li joj je bilo žao što odlazi? Pa i ne toliko, jer život je za nju bio isuviše dragocen da bi uvek živela okružena istim – toliko toga treba još da vidi, da proživi… Više su bili tužni oni koji su ostali. Majka mačka je prvi put u životu osetila kako joj neka čudna jeza struji čitavim telom. A Najstarija je bila na najvećoj životnoj dilemi: potrćati za kolima najjače što može, sjuriti se niz put ili mu zauvek okrenutii leđa?
Okrenula je leđa…
A srednja “buva” nije ni prisustvovala ceremoniji odlaska mlađe sestre. Taj maleni mačor se od tada još više udaljio od porodice. Oduvek je bio drugačiji od sestara. Nije se plašio tog “belog sveta” u koji mu je sestra otišla, ali ga nije nešto preterano ni priželjkivao. Jednostavno, to pitanje nije igralo bitniju ulogu u njegovom životu. Jer on je želeo druge stvari – želeo je da bude vetar, da bude vazduh… Uvek je gledao u nebo zaćuđeno, zapitano, ali gotovo uvek oduševljeno! To stvorenje kao da nije bilo sa ove planete. Daljina za njega nije bio neki tamo velegrad niti setan pogled u prošlost, već je izvor svega za njega bio otvoren pogled u nebo i u ono što nas okružuje. A taj pogled ka gore ga je, nažalost, i koštao života. Odlutao je na trenutak i traktorska guma mu je presudila.
Ubrzo posle tog događaja Penzioneri su, zbog zdravstvenog stanja, morali malo da se vrate u grad, da bi bili bliže bolnici. Keruša nije imala razloga da ostane. Pronašla je sebe na trenutak, tu među mačićima, ali se opet izgubila. Znala je to jer joj je osećaj bio poznat od ranije i zato joj nije bilo teško da ode sa svojim domaćinima. Ali ono što joj jeste postajalo nepodnošljivo bila je hrana. Kako bi prišla posudi sa hranom, setila bi se “buvica”, a apetiti bi se istog trenutka gubio! Penzioneri su mislili da je bakterija u pitanju. “Neki parazit u crevima, sigurno je to!”. Tih poslednjih dana često je Keruša razmišljala o svom nesuđenom detetu. Kako li bi izgledali da su poživeli? Da li bi njena “buvica” bila kao Najstarija, uz nju do kraja? Ili bi kao Najmlađa ne razmišljajući otišla u svet? Da li bi i ona sada preturala po kantama za smeće, razočarana, i žudela za porodicom od koje je tako lako pobegla? Ili bi, možda, kao Srednji, gledajući razdragano u nebo otišla pravo prerano u smrt?!
Uzdah… I gotovo.
Sirota čudna stvorenja zvana ljudi nisu mogla da dokuče šta je bilo sa njihovim psom, od čega je uginuo. Nije baš toliko stara da bi bilo “od starosti”. Veterinari su bili i detaljni i neodređeni u odgovorima (detaljno neodređeni u dijagnozi). “Neko teško stomačno oboljenje, trovanje verovatno, šta bi drugo moglo da bude”. Da, šta bi drugo moglo biti…
.
.
Torba za plažu
.
Dok je proverala zadžepke šarene šuškave torbe za plažu i protresla je da sav pesak iz nje izađe, pomislila je koliko li je puta u životu to isto radila. Bilo je nečeg svečanog i tužnog u toj radnji, kao ritual koji se mora ispoštovati. Pažljivo otvara svaki džep, pomera svaku pregradu, prinosi blizu lica zato što tobož ne vidi dobro, a u stvari da bi pomirisala, još jednom osetila taj morski miris. Onda kad je sve to tumbanje torbe završeno, jedan završni pozdrav prinošenjem ka nosu, duboki udisaj, kratko zatvorene oči, pa izdah, kao da time želi nekako da obuhvati, sačuva sećanje na ovogodišnje letovanje. Pre nego što ga drugi događaji i doživljaji zamene, udalje. Kao mašina za veš što će za par trenutka otpočeti brisanje tragova sa torbe i drugih „morskih“ stvari (koje se po pravilu uvek zajedno peru).
Malo se rastužila, priznala je sebi dok je gledala u brda u daljini držeći se za ogradu terase jednom rukom, a drugom držeći torbu, prethodno obrađenu. Kao i od svake neprijatnosti što je htela da pobegne što pre, tako i ovaj iskreni, lep i setan trenutak, prekinula je pogledom u drugo brdo, brdo stvari koje su čekale da se srede i rasporede. Time će biti uspostavljen poredak, biće mirna. Toliko toga treba oprati, očistiti, namestiti, vratiti na svoje mesto. Biće uposlena, a sve je predvidljivo. I ima jasan tok, trajanje i kraj. To je izgleda umiri. U tome nema neprijatnosti u stomaku, grudima, sa kojom se treba boriti, koju treba odguravati. Kao upornu dosadnu travku u vodi dok plivaš, a koja se mota oko noge, ruke, uprkos tvom isto tako upornom prskanju da se skloni od tebe.
Da, toliko posla ima po kući, pomisli, i gotovo da se nasmeja, obradova tome. Miris sveže povraćke od mleka koji je žustro dopirao sa spavaćice prebačene preko ograde terase “da se izluftira“ i prosuši (jer će proći nekoliko sati dok te stvari dođu na red za pranje, ipak poredak se ne sme remetiti), taj opasno neprijatan miris podseti je da mora da ubrza, da će se maleni uskoro probuditi. A onda sve što treba da završi ići će mnogo sporije. Namršti se, u znak negodovanja što je i ovoliko vremena odvojila za pripremu plažne torbe, alibi za par trenutaka za sebe i svoje doživljaje. Protresla glavom pomislivši eto zašto ne valja da čovek mnogo misli o tome šta je bilo, kako mu je bilo, kako se oseća i slične fantazije. Sve to je pomodarstvo, zaključi zadovoljno, sad je „in“ biti tako… hm, koja je to reč prava, zamisli se. Samosvestan, to je ta, svi samo brinu šta ih žulja i kako se osećaju, kao da je to najvažnija stvar u životu, a toliko toga drugog, vrednog ima čime čovek može da se bavi. Evo ova haljina se, recimo, baš oseća. A kako se Vi, gospođo spavaćice, osećate povodom toga? Pa…oosećam se… baaš. I nasmeja se naglas ovoj svojoj opasci. Toliko da nije bila sigurna da li je taj dijalog u sebi odigrala ili ga je i izgovorila naglas. Ne bi valjalo da je neko čuje da šaljivo razgovara sa odevnim predmetom. Od te pomisli se uspravi, kao dete kome govore da se ispravi, osvrnu se okolo i gotovo robotski uze opet onu torbu za plažu i baci je na pod na vrh gomile kojoj pripada. Samo još jedna stvar koju treba srediti, ništa više od toga. Deo života koji može da nazove „letovanje te i te godine“ za nju je bio završen, ostaje samo da se tokom dana sve vrati u prvobitno stanje, slično kao kad treba da se pospremi nakon što gosti odu.
.
.
.
.
