(Leposava Mijušković, Priče o duši, No Rules, Beograd, 2021)
Ovaj tekst neće biti (samo) razbijanje višedecenijske, a možda bi adekvatnije bilo reći viševekovne, tišine koja obavija žene koje pišu i žene o kojima se piše. Neće biti ni oda feminizmu ili feminističkoj kritici, iako će nje svakako biti. Ovaj tekst biće eksplicitno razobličavanje jednog ustajalog, zadrtog, već nebrojano puta pomenutog patrijarhata u kome jedno naspram drugog stoje isključivo muškarac i žena. Da bi se to obistinilo, osvrnućemo se na Priče o duši zaboravljene Leposave Mijušković kroz razmišljanje o specifičnostima vezanih za mesto i valorizaciju književnosti koju je stvorila žena, o samoj ženi kao književnoj junakinji, njenom telu i erosu, o nepristojnim i prećutkivanim temama – homoerotskoj žudnji i homoseksualnoj ljubavi, ljubavnom i seksualnom eksperimentisanju, kompleksnom odnosu dveju žena, prekoračenju ucrtanih zabrana, ludilu, bolesti, suicidu, ali i o novom tipu moderne žene u književnosti, muškarcu kao ranjivom i ranjenom biću, modernističkoj tehnici toka svesti, naratološkim elementima i nesvakidašnjim erotološkim mehanizmima kojim se ova spisateljica služi.
Zbirka Priče o duši broji sedam tekstova – četiri pripovetke i tri pesme. U prve tri pripovetke – Utisci života, Blizu smrti i Bolna ljubav – junakinje su žene koje su ujedno i pripovedačice. Leposava Mijušković, opredelivši se za intimističke žanrove, u fokus stavlja ženu koja razmišlja o sebi, sopstvenom telu, ljubavi koju oseća, nesreći koju doživljava. Ispovesti glavnih junakinja, koje postaju jedino sredstvo njihovog oglašavanja, oblikovane su modernističkom tehnikom toka svesti, te je sva težina pripovedanja usmerena na unutrašnji svet, dok su dešavanja potisnuta zarad prikazivanja intimnog i subjektivnog. Međutim, kroz njihove ispovesti i (samo)razmišljanja skrivene su teme koje nadmašuju njihovo lično biće. Iako junakinje postaju glasnogovornice specifičnih tabu tema poput lezbijske ljubavi, na primer, one zapravo otvaraju pitanja koja su od suštinskog značaja za život jedne žene, posebno one s početka 20. veka. Kroz unutrašnji monolog junakinje priče Utisci života, koja otvara ovu zbirku, problematizuje se pitanje položaja žene u patrijarhalnom društvu. Evocirajući razloge razlaza sa prijateljicom, sa kojom je nesumnjivo razvila ljubavnu vezu, glavna junakinja će krajnje pakosno oceniti život žene zarobljene u braku sa muškarcem kao opšti život, sitan, svakidašnji posao. Ona svojim primerom želi da sruši ucrtane postulate vladajuće društvene norme koja nalaže da žena mora biti uz muža i decu. Ona sebe ne vidi kao poslušnu ženu i tu nastaje nesklad između njenog javnog i privatnog bića. Budući da između njenih unutrašnjih potreba i propisanog javnog morala ne stoji znak jednakosti, glavna junakinja se predstavlja kao nezadovoljna, nesrećna, anksiozna, puna frustracija. Ove osobine postaće stalno mesto karakterizacije svih junakinja Leposave Mijušković. Ono zbog čega se zapravo ova pripovetka ocenjuje kao kontroverzna jeste prisustvo erotskog motiva. U sećanjima glavne junakinje na svoju prijateljicu, kako je i sama naziva, moguće je prepoznati određene tipove kriptograma erotskog pisma. O svom erotskom životu junakinja ne pripoveda direktno. Erotsko se podrazumeva, jer se o njemu govori posredno, aluzivno. Razbacane i nekoherentne misli pripovedačice sugerišu da njena osećanja prevazilaze prijateljska – spominjanje daha, nežnih zagrljaja, prislanjanje obraza, uzbuđenih poljubaca, pritiska vrelih uzdrhtalih usana. Napetost raste isticanjem tišine koja ispunjava sobu kad njih dve stoje jedna naspram druge, njihovim ćutanjem, nepovezanim i razbijenim rečenicama koje razmenjuju. Kroz ispovedne deonice, gotovo dnevnički vođene, ona se priseća svih strastvenih trenutaka koji su prethodili njihovom rastanku. Junakinja nigde neće eksplicitno spomenuti svoju emotivnu i seksualnu vezu sa prijateljicom, ali uvođenjem poređenja između prijateljskog i ljubavnog odnosa aludiraće na njenu posvećenost drugoj ženi i njenu izraženu homoseksualnu želju.
U pripovetkama Leposave Mijušković, gledano sa stanovišta napuštanja ideja realizma i okretanja ka moderni početkom 20. veka, primetan je zaokret ka duboko ličnom. Onaj ko je nekad posmatrao sada postaje posmatran. Pripovedanje je usmereno isključivo ka sopstvenom ja, ka istraživanju unutrašnjeg doživljajnog sveta, ka psihološkom (samo)otkrivanju. Samim tim pitanje identiteta i postojanja ženskog bića u patrijarhalno organizovanom društvu postavlja se kao dominantna tema. Razmišljajući ženski o ženskom, autorka jasno ukazuje na činjenicu da žene nisu isključene iz osećanja sopstvenog tela, naprotiv. One su čulna bića, sazdane od svoje telesnosti i svojih intimnih želja usmerenih ka drugima. Ti drugi su, takođe, žene, i pored krutog nadzora zajednice i sankcionisanja svih oblika ponašanja koja prate seksualne veze koje nisu samo i isključivo između muškarca i žene.
Mijušković u srpsku književnost uvodi novi tip moderne žene – ženu intelektualku buntovnicu. To je samosvesna, savremena žena čije je javno biće zajednica ne dopušta; žena koja slobodno stupa u seksualne odnose pre braka i koja se, istovremeno, ne stidi da prepozna i prizna svoj psihološki slom zbog nesrećne ljubavi. U priči Bolna ljubav glavna junakinja direktno obraća se slušaocima, u ovom slučaju lekarima, u drugom licu množine rečima kojima već upućuje na teskobu situacije u kojoj se nalazi: „Vi mora biti da ne znate moju crnu, slatku priču, tu priču koja živi u meni, koju hranim ja svojom dušom, svojim srcem, koju, svake noći, kad se sve utiša, kad ostanem sama sa sobom, ponavljam od reči do reči, tačno, – bojim se, zaboraviću je.“ (36) Slušalac postaje svedok i saputnik one koja se ispoveda; on treba da razume, da pomogne, da bude deo bolne istine. Za razliku od ostalih pripovedaka, sveprisutna instanca slušaoca, postavljena iznad pripovedne, obezbeđuje i stvara dijalogičnost teksta. Položaj slušalaca dvostruko je motivisan – oni su pasivni svedoci mučnih preispitivanja glavne junakinje, ali se, aktuelizacijom u tekstu zahvaljujući raznim mehanizmima, pojavljuju istovremeno kao posebni, individualizovani likovi bez kojih priče ne bi bile završene celine. Junakinja se svojim govorom konstantno nekome pravda; ona se obraća lekarima u psihijatrijskoj bolnici i moli da je saslušaju i razumeju. Uprokos tome, junakinja ostaje neshvaćena u svojoj boli zbog smrti voljenog ćutljivog prijatelja. Ova pripovetka pokazuje kako ljubav neminovno vodi ka ludilu, što je česta tema proze Leposave Mijušković. Glavna junakinja priseća se kako je nekad volela: „Ja drhtavim rukama tražim kraj sebe toplo, strasno telo, tiskam se uz nj, tiskam uzbuđeno. Misli nestaju, krv zastruji, damari biju, telo se trza, srce kuca nežno, slatke milošte, usta se zaneto, nemo upijaju u vrelo meso“ (41). Gubitak voljene osobe u glavnoj junakinji uzrokovaće psihosomatske promene koje čine da ona više nije u mogućnosti da razlikuje svesno od nesvesnog stanja, realno od imaginarnog, san od jave, istinu od laži. Ona će čak objasniti kako ona svog ljubljenog i dalje oseća, što pokazuje da se ona ne miri sa njegovom smrću, ali i ujedno da oseća preveliku dozu straha da bi ga možda mogla, svojim ozdravljenjem, zaboraviti. Posebno je, sa stanovišta psihoanalize, značajna figura grešne majke koja je zbog ljubavi, koja nije bila društveno odobrena, izvršila samoubistvo. Jasno se, već karakteristično za autorkine stavove, uočava dihotomija između onoga što je normirano i prihvatljivo ponašanje, oličeno kroz sliku porodice i lekare, i slike grešne majke, a samim tim i glavne junakinje, koje simbolišu želju za strašću, ljubavi, slobodom, nesputanim upuštanjem u seksualne odnose. Intimno čvrsto stoji naspram utemeljenih spoljašnjih pravila sredine. Emocije, udružene sa unutrašnjim nagonom, postaju ideal kome se teži.
Junakinje u ovim pripovetkama spremne su da podnesu svaku žrtvu zarad ljubavi koja ih odvodi u ludilo, suicid ili smrt. Njihove psihološke pozicije odlikuju se visokom nestabilnošću, ali i dubokom nesigurnošću, uprkos spremnosti i snažnoj potrebi, koja postaje primarna, da svojim ponašanjem odstupaju od onoga što je patrijarhalno ispravno. Leposava Mijušković u pripoveci Blizu smrti prikazuje glavnu junakinju kako se budi iz anestezije u bolnici nakon operacije i neuspelog pokušava samoubistva u trenucima kada njen otac tiho plače kraj nje. Dok on nemo sedi, bezimena junakinja, kakve su uostalom sve junakinje Leposave Mijušković, u međuprostoru između sna i jave, onostranog i ovostranog, života i smrti, seća se detinjstva. Razmišljanja o životu kulminiraće njenom zapitanošću: „Dakle, to je smrt? Bože, zar se ovako umire?“ (28). Neće ipak biti do kraja jasno da li se „susret“ sa ocem zaista dogodio ili je bio samo plod njene postoperativne halucinacije. Borba između života i smrti, koju junakinja vodi na javi, vodiće se i u njenom unutrašnjem biću, koje se predstavlja kao potpuno izgubljeno i rastrzano. Iako oseća gađenje prema sopstvenom telu kao onom koje je grešno i neposlušno, junakinja će uspeti da pronađe snagu da nastavi dalje. Autorka ostavlja prostor za nadu, za razliku od pesimističnih završetaka ostalih pripovedaka, da je život i dalje moguć. U ovoj priči ne treba zanemariti takođe upliv psihoanalitičkih ideja, posebno dominantnih u književnosti s početka 20. veka, kroz figuru oca, koja je, za razliku od grešne majke, predstavljena potpuno suprotno. Otac je onaj koji simboliše vitalnost i smirenost, čvrstinu, onaj koji stoji na zemlji, koji je predstavnik društvenih normi. Međutim, pojava oca upravo u trenucima bunila glavne junakinje uticaće da, sećanjem na detinjstvo, oživi prošlost, a ujedno i postojanje incestuoznih želja.
Žanrovska heterogenost, premda govorimo mahom o intimističkoj prozi ovom prilikom, prenela se i na tematski plan. Najjednostavnije bi bilo reći da su ovo tekstovi o ljubavi. Ali bi ujedno bilo i najpovršnije. Zajednički sadržalac svih tekstova nesumnjivo jeste ljubav, ali ona ujedno postaje okosnica za stvaranje jedne slobodne ravni na kojoj će biti moguće postaviti životopis jedne žene. Moguće je, pažljivim čitanjem, rekonstruisati psihološke portrete svih junakinja i njihove unutrašnje drame, kao i stanja anksioznosti i melanholije, u koje zapadaju.
Kao kontrapunkt trima pripovedaka u kojima su glavne junakinje, a istovremeno intradijagetičke pripovedačice, stoji pripovetka Priča o duši sa večitom čežnjom u kojoj se pojavljuje pripovedač u trećem licu jednine. Osim toga, ovde se prvi put prikazuje muškarac kao protagonista. Subjektivno je zamenjeno objektivnim kroz odabir pripovedanja, te se stvara privid da postoji određena distanca od rečenog, a posebno od ženskog principa koji je bio dominantan u prethodnim pričama. Međutim, horizont očekivanja ostaje izneveren, jer će i ovaj junak biti predstavljen kao emotivan, pun dilema, opterećen sopstvenim unutrašnjim dramama. Zamenom tradicionalnih uloga autorka sugeriše da i muškarac može patiti zbog nesrećne ljubavi, da je i muškarac taj koji može biti ostavljen i koji je slab. Stiče se utisak da se njegov doživljeni govor, budući da je toliko snažan, direktno sudara sa pripovednom instancom u trećem licu. Autorka, ne želeći da muškarcu doslovno da reč, prelamanjem i preklapanjem pripovednih ravni uspeva da umanji distancu između sebe i muškarca kao glavnog lika, ali i između svojih prethodnih junakinja i njihovog tzv. neprijatelja. Rodne uloge podložne su zamenama, što autorka želi da pokaže najpre činjenicom da je jedna žena uspela da progovori kroz subjektivni doživljaj jednog muškarca, ali i da taj isti muškarac može razviti osobine nalik na ženske. Takođe, ne treba zanemariti i lik žene u ovoj pripoveci, koji se može naslutiti iz pripovedanja, koja je predstavljena kao ona koja je željna avanture, slobode i ličnog napretka koji prevazilazi granice porodice i tradicionalnog društva.
Forma ispovesti je, pored pripovedanja u prvom licu jednine, naročito uspela zahvaljujući hiperrealističnom jeziku kojim se autorka služi. To su kratke rečenice, često rascepkane zbog promenljivog i psihološki nesigurnog toka svesti junakinja, pomoću kojih žele da prenesu slušaocima svu težinu sopstvene unutrašnje drame. Fragmentarnost teksta i rečenice ukazuje na agoniju koju junaci ove proze doživljavaju, ali i njihovu nemogućnost da u potpunosti izraze rečima slamanje sopstvene ličnosti. Očitava se jednostavnost u njihovom izrazu, emotivni naboj, psihološka nestabilnost. Žene-pripovedačice žele da, pričajući o sebi, pronađu svoje slušaoce i saputnike koji će ih barem razumeti, opravdati ili ih podržati. Zbog toga ne iznenađuje upliv feminističkih ideja – promišljanje o položaju žene, pitanje ravnopravnosti, disporporcija između javnog i privatnog života, udruženo emocioanalno sa čulnim.
U zbirci, nakon proznih tekstova, stoje i tri pesme u slobodnom stihu. One ne predstavljaju Leposavu Mijušković u njenom punom sjaju, kao što je slučaj sa prethodnim pripovetkama, ali prenose slične ideje. U prvoj pesmi bez naslova uvodi se tema nesrećne ljubavi kroz motiv bolnog srca koje čežnjivo stenje za voljenim bićem, dok pesme Zemlji i Misli podsećaju na pesme u prozi; svojom tematikom udaljavaju se značajno od prethodnih tekstova. Naime, lirski subjekat opsednut je promišljanjima o sopstvenom položaju naspram ostatka sveta. Značajno je pomenuti da opisi pejzaža gotovo fotografski uhvaćeni podsećaju na romantičarske trenutke zanesenosti.
Leposava Mijušković nesumnjivo je obogatila srpsku prozu novim temama i sižejnim sklopovima, afirmišući sebe kao jednu od prvih spisateljica lezbijske proze u srpskoj književnosti. Iako je autobiografska ravan u Pričama o duši jedna od njenih glavnih odlika, treba imati na umu da je autorka fikcionalizacijom ličnog i svojim angažmanom dala reč do tada neshvaćenim ženama, ali je istovremeno napravila značajan korak ka kanonizovanju provokativne ženske proze kao oficijelne.
