Za antologiju

Nekadašnje obale

 

 

Sneg u pustinji

 

„Svaki sunčev zrak je sedam minuta star,“

Serž mi je rekao jedne decembarske noći u Njujorku.

„Znači, kad pogledam u nebu, vidim prošlost?“

„Da, da,“ rekao je, „naročito kad je vedar dan.“

19. januara 1987.

dok sam rano ujutru vozio

sestru na aerodrom Tusona,

iznenada na raskršću 22. i Alvernon ulice

vrata magle su se otvorila, kao pokretna,

i sneg, koji je padao cele noći, sad

suncem obasjan, zaslepeo nas je, zemlja

 se zabelela, kao posuta kokainom, jarke mineralne boje

pustinjskih biljaka su iščezle,

sokovi su se smrzli u venama kaktusa.

 

***

 

U knjizi „Pustinja miriše na kišu“[1] čitam:

„Sirup od kojeg se priprema sveto vino

cedi se iz saguaro kaktusa

svakog leta. Papagosi ga stavljaju u tegle,

gde omekša, zatim potamni

kao krv mada mu je ukus

čudnovato sladak, kao suvo belo vino.“

Dok to govorim Sameti još uvek smo

sedam milja daleko od aerodroma. „Znaš li da se cvetovi

saguara otvaraju samo noću?“

Vozimo se sporo, put je kao staklo.

„Zamisli, ovde kuda se vozimo nekad je bilo more.

Zamisli!“ Nebo je boje

safira, prošlost se brzo odigrava:

saguaro kaktusi su se otvorili, ispružili

svoje ruke zracima koji su stari milionima godina,

u svakom zraku je skrivena tajna o poreklu

planete, zraci utiskuju sećanje u svaki kaktus,

u njihovo pamćenje koje je kao ljudsko

jer i oni su ljudi, Papagosi kažu:

ne samo zato što imaju ruke, vene

i tajne. Već i zato što su pleme

koje je moguće masakrirati. „Izgleda kao

kraj, a možda i početak sveta,“

Sameta kaže, gledajući u snegom prekrivene

ruke kaktusa. Vozimo se pored okeana

koji je ispravao baš ovde, pored svojih nekadašnjih obala,

prošlost se odigrava tako brzo da svaki

semafor u nas utiskuje sećanje, nebo

se brzo kreće za nama dok skrećemo

na Bulevar Tusona i odvozimo se ka

aerodromu i shvatam da se zemlja

otapa od čežnje i

da su nas njene ruke zaboravile.

 

***

 

Na aerodromu posmatram avion

sve dok prozor

            ponovo ne postane ogledalo.

Dok se vozim ka podnožju brda, magla

zatvara vrata za mnom na Alvernonu,

i udahnuo sam vazduh isušenih mora

            koje je zemlja izgubila,

njihove zaboravljene obale. I setio sam se

jednog drugog trenutka:

            U Nju Delhiju jedne noći

dok je pevala Begum Aktar, nestalo je struje.

Verovatno je to bilo za vreme Bangladeškog rata,

verovatno su se čule sirene

            za vazdušnu opasnost.

A u publici, utihnuloj, niko se nije pomerio.

Mikrofon je bio mrtav ali ona je nastavila

da peva, glas joj je

            dolazio iz daljine,

kao da je već bila mrtva.

I baš pre nego što će je svetla preplaviti

ponovo, otapajući led

            sa njenih dijamanata

pretvarajući ih u zrake, bio je to trenutak, poput

ovog, kada se samo izgubljeno more

može čuti, trenutak

            da se setimo

svake senke, svega što zemlja gubi,

svega što je zemlja izgubila,

svega

            što ću ja izgubiti,

svega što sam izgubio.

(A Nostalgist’s Map of America, W. W. Norton & Company, 1992)

 

 

U muzeju

 

U Harapi 2.500 pre n.e.

ko je služavku izlio u bronzi?

Niko ne mari

za robove i vojnike.

Vajar je to znao,

zato je robinji tako uglancao prste

ne vidi se njihova ukočenost

bol

od pranja zidova

i ribanja podova,

od mešenja mesa

izgnječenog anisa

i gorke dinje.

Ali zahvalan sam jer se nasmešila

vajaru,

i meni

iz bronze

dete koje je moralo da izigrava ženu

svom gospodaru

kad su tople junske kiše

stizale u Harapu.

                        (časopis: Poetry, April 1990)

 

 

 

Snežni čovek

 

Moj predak, čovek

sazdan od himalajskog snega,

došao je u Kašmir iz Samarkanda,

noseći torbu punu

kostiju kita:

nasleđe stečeno morskim pogrebima.

Njegov je skelet

isklesano od glečera, dah mu je

arktički,

ledio je žene u svom zagrljaju.

Žena mu se otopila, u hladnu vodu pretvorila,

s godinama isparila.

Ovo nasleđe,

njegov skelet pod mojom kožom, koji se prenosi

sa sina na unuka,

to su generacije snežnih ljudi na mojim leđima.

Svake godine oni lupkaju na moj prozor,

utišanih glasova, ledenih.

Ne, neće da me puste da izađem iz zime,

ali sebi sam obećao,

čak i da sam poslednji snežni čovek

odjahaću u proleće

na njihovim ramenima koja se otapaju.

(The Half-Inch Himalayas, Wesleyan University Press, 1987)

 

[1] G. P. Nabhan, The Desert Smells Like Rain: A Naturalist in Papago Indian Country, 1987; knjiga prirodnjaka G. Nabhana koji je živeo sa Papago indijancima (Tohono O’odham ili Pustinjski ljudi) u njihovoj postojbini – pustinjama Arizone, kao i Sonora pustinji u Meksiku. Knjiga nudi uvide u prirodnjačku istoriju tog prostora, kao i istoriju pustinjskih biljaka i životinja dokumentujući i opisujući tradicionalni način života Papago naroda prilagođen pustinji. (Prim. prev.)

 

 

                                Prevela s engleskog Danijela Jovanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *